Zašto Sarajevske Sveske?

Vojka Smiljanić-Đikić i Velimir Visković

Jedno jutro smo se probudili i više nismo imali domovinu.Slutili smo da će tako biti, ali uvek postoji nada u čoveku da se to najgore neće desiti. Kad se desilo kad je započeo rat i opšti haos ostali smo skamenjeni. Bio je to čudan osećaj, možete li zamisliti da se probudite jedno jutro i da više nema Francuske, Italije, Engleske. Teško je bilo poverovati da Jugoslavija više ne postoji.

Naša generacija je rasla sa tom domovinom i nismo znali za drugu. Putovali smo iz jednoga kraja u drugi sa osećanjem sigurnosti. Uvek smo više voleli Bled, Ohrid i Dubrovnik nego naše tamne velike gradove pune snega, kiše i buke. Odjednom granica na putu za Dubrovnik i na njoj strog policajac koji nas pažljivo zagleda; viza za ulazak u voljenu Sloveniju. I kada je prošao taj šok, kada je realnost postala isuviše vidljiva ostala je kao uteha arapska poslovica da se ponavlja kao molitva: „Gospode, daj mi snage da promenim ono što mogu promeniti, da prihvatim ono što nemogu promeniti i da shvatim razliku!“.

Ova grupa ljudi oko Sarajevskih sveski čim se završio rat hrabro je započela dijalog, obnovu starih veza i gradnju novih. Pre rata većina od nas se poznavala. Bili smo prijatelji, saradnici, bilo je među nama intelektulnih ljubavi, a možda i onih pravih; to je pomoglo da lako nađemo zajednički jezik jer kako bi se ovakav projekat ostvario bez ljubavi. Nakon rata počeli smo da telefoniramo jedni drugima, da pišemo pisma. Možda na početku da vidimo da li smo živi, a onda oprezno smo osluškivali da li smo spremni da započnemo razgovore šta se dešavalo u ovih zadnjih deset godina u književnostima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Kosova.

Veze su bile dramatično pokidane, u ratu, ali i posle rata. Na početku smo verovali da treba da organizujemo neku vrstu okrugloga stola i da prosto razgovaramo o situaciji u regionu. Kao što Borhes kaže u svojoj pesmi Dijalog: ''Na obali Eufrata dva čoveka sede i razgovaraju, ne pokušavaju da ubede jednog drugog u ni u šta, prosto sede i razgovaraju i to je ta kapitalna činjenica naše istorije.''

Neverovatno iskustvo stoji iza nas. Svi telefonski razgovori, sva prepiska, dali su rezultate. Svi su želeli da se vidimo, da započnemo nešto zajednički i polako se iskristalisala ideja da bio časopis bio najbolje rešenje.

Uz pomoć Francuske i Švedske ambasade u Sarajevu i njihovih ambasadora (Bernar Bazole i HE Mr. Nils Eliasson), Sorosova Instituta Otvoreno društvo i Kulturnog centra Andre Malraux organizovali smo prvi sastanak - kako smo je tada zvali - virtuelne redakcije, kome su prisustvovali svi ambasadori evropskih zemalja akreditovanih u Sarajevu te 2000. godine. Mi smo izložili ideju i gotovo svi evropski ambasadori su nas podržali te smo dobili zadatak da realiziramo projekat.

Ovo su imena ljudi koji su se okupili oko ove ideje: Milica Nikolić, Drinka Gojković, Mihajlo Pantić, Jovica Aćin, Gojko Tešić, Zoran Hamović, Ljubica Arsić, Miško Šuvaković, Tihomir Brajović ( Srbija), Boris A. Novak, Aleš Debeljak, Mitja Čander (Slovenija), Ljiljana Dirjan, Elizabeta Šeleva ( Makedonija), Basri Capriqi ( Priština), Zdravko Grebo, Nikola Kovač, Zoran Mutić, Marko Vešović, Enver Kazaz, Dževad Karahasan, Senadim Musabegović ( Bosna i Hercegovina ), Slobodan Šnajder, Ivo Banac, Miljenko Jergović, Julijana Matanović, Sibila Petlevski, Daša Drndić ( Hrvatska) i potpisnici ovih redova (Vojka Đikić-Smiljanić i Velimir Visković).

Pozvani smo na sastanak ambasadora Evropske Unije u Švedsku ambasadu koja je u to doba predsedavala Evropskom unijom. Nije uobičajeno da na takvim sastancima prisustvuje neko ko je izvan Evropske unije, ali je nama data prilika da u petnaest minuta obrazložimo ideju. Mislimo da je taj sastanak bio veoma važan i da su evropski ambasadori shvatili svu ozbiljnost potrebe da uradimo nešto zajedno da bismo pokazali drugima, ali i nama samima da je saradnja ne samo moguća nego i neophodna.

Mnogi u regionu su bili skeptični prema ovoj ideji i nisu verovali da ćemo uspeti. Deo medija nam nije bio naklonjen na početku. Ali su nam zato mnoge ličnosti iz zemalja bivše Jugoslavije i zemalja sveta dale snažnu potporu.

Kada smo prvi put došli da predstavimo broj u Ljubljani, sva četiri skandinavska ambasadora su doputovala sa nama u Ljubljanu i govorila na promociji. Bilo je to neverovatno putovanje i čudesan napor velikoga broja ljudi okupljenih oko plemenite ideje. Oni su putovali sa nama i na promocije u Banja Luku, Mostar i Beograd. Kao da su hteli da kažu: „Bez obzira što naše vlade ogromno učestvuju u finansiranju vašeg časopisa, mi i svojim prisustvom hoćemo da vam damo podršku“.

Prvi broj časopisa Sarajevske sveske predstavljen je u Sarajevu 29. septembra 2002.godine u u okviru 3. književnih susreta koje je organizovao Kulturni centar Andre Malraux. Trebale su nam gotovo dve godine da pripremimo i objavimo prvi broj.

I zatim su krenuli brojevi jedan za drugim kao da su slomili neku nevidljivu branu. Pravili smo brojeve sa lakoćom, odziv autora je bio izvaredan i ne postoji ni jedan primer da smo se obratili nekom piscu, a da nas je odbio; naprotiv postoje primeri druge vrste, da su se neki pisci javljali, jer im se činilo da su zaobiđeni i slali svoje tekstove.
Među brojevima koji su bili posvećeni Ženskom pismu, Ratnom pismu, Nacionalnim književnim kanonima, možda posebno treba naglasiti pet brojeva posvećenih Drami Romanu, Pripovetci, Poeziji, Kritici i Filmu. Tako smo dobili svojevrsnu enciklopediju stvaralaštva u regionu u poslednjih petnaest godina.