Milorad Belančić

OGLED O ZIMSKOJ ŠETNJI

Sarajevske Sveske br. 17

Postoje bar dva dobra razloga zbog kojih se knjiga Radeta Kuzmanovića Zimska šetnja, u našim prilikama, profiliše kao zaista neočekivano i nestandardno spisateljsko rešenje. Najpre, nju karakteriše jedna ne sasvim lako objašnjiva žanrovska inovacija i, zatim, ona bi htela da bude (na mekan, ne previše napadan način) svojevrsna kulturna intervencija (što, najzad, i jeste!).

Pripovedanje o imenima

Ono novo u Zimskoj šetnji nije kršenje normi tradicionalno profilisanih žanrova, koje bi, onda, dati tekst činilo žanrovski neodređenim, nedefinisanim ili, što se svodi na isto, definisanim kao mešoviti žanr. Takvih gestova u književnom stvaralaštvu danas ima na pretek, te je prestupanje tradicionalnih žanrovskih normi i samo postalo svojevrstan žanr. Po tome što u Zimskoj šetnji mogu da se identifikuju različiti žanrovski postupci, od realističkog pripovedanja, preko književne i druge kritike, zatim esejistike, pa do čisto teorijskog diskursa, reklo bi se da taj tekst pripada prestupnom, hibridnom žanru. Sam Kuzmanović na zadnjoj klapni knjige nudi, pored bibliografskih podataka, i svojevrsnu definiciju Zimske šetnje: najpre, reč je o autorovoj osmoj knjizi (što bi onda bio genus proximum) i, zatim, o prvoj (= differentia specifica) koja je ostvarena „u žanrovski hibridnoj formi: kao preplet pikarskog (auto)biografskog romana i parodijskog esejističkog razmatranja.“
Takva definicija nas, ipak, ostavlja u izvesnoj dilemi. Daleko od toga da je Kuzmanovićeva definicija netačna, ona, samo, ne kaže sve! Stav koji zastupam glasi: žanrovska inovacija Zimske šetnje je neočekivana čak i u odnosu na (postmodernu ili ne) žanrovsku hibridnost. Naime, u ovoj knjizi postoji prosede koji, bar u našim uslovima, predstavlja neočekivani ili, ako hoćete, originalni preplet nekih postupaka za koje smo mislili da, u najboljem slučaju, mogu da stoje jedan pored drugog, ne i da se iznutra, u sebi samima – prepliću. Zimska šetnja, međutim, bar kada je reč o našoj književnoj produkciji, pokazuje da su takva preplitanja i zaplitanja postala moguća!
Pomalo pojednostavljujući stvar, mogli bismo reći da se u Zimskoj šetnji ostvaruje tesna povezanost, s jedne strane, esejističkog, književno-kritičkog ili, čak, teorijskog diskursa i, s druge, pripovednog postupka (ili: pričanja), ali – opet napominjem – ne tako što bi se oni naizmenično smenjivali (to bi bio prosede ’mešanja’ žanrova, zacelo ništa novo), nego tako što se u onome uobičajeno shvaćenom kao analiza nekog (recimo teorijskog) teksta, u isti mah i na istom mestu, ostvaruje – pripovedanje. To na prvi pogled deluje kao nemoguća misija. Zaista, da li je nešto takvo uopšte moguće? Moguće je samo ako su junaci pomenutog pripovedanja: slova, reči, značenja i imena – naročito imena – dakle, entiteti koji se, generalno uzev, ne tretiraju (ili: ne samo) kao elementi datog (teorijskog, odnosno kritičkog) diskursa nego, ponajpre, kao događaji u jednoj priči, jednom pripovedanju.
Dakle, u Zimskoj šetnji otkrivamo različite žanrovske postupke, ali svi oni su prožeti, protkani, prošiveni – pripovedanjem. To pripovedanje je kontinuirano, dakle, prisutno je od prve do poslednje reči Zimske šetnje, i uvek sledi svoju svrhu. Zato je taj neobični tekstualni sklop uobličen u spisateljski koherentnu celinu koja se, obično, zove roman. Kuzmanović, videli smo, govori o pikarskom (auto)biografskom romanu... Međutim, pikarsko tu ne ukazuje na neko formalno obeležje već, pre, na sadržinsku obojenost čitave Zimske šetnje autorovom samoironijom. Ostaje nam da se upitamo: kakav je to, onda, roman?
Ne treba sumnjati da će biti nemalo onih koji će tvrditi da Zimska šetnja nije roman. Neki će, možda, nepromišljeno reći da je to (zbog satiričnih momenata koji ih iritiraju) običan pamflet. Ali postoje dobri razlozi za tvrdnju da je ovo delo (ostvareno u preovlađujućem parodijskom tonalitetu) veoma ozbiljan roman. A stanovište koje odbija da Zimsku šetnju prihvati kao roman bez sumnje je izraz jedne zatvorene, palanačke stilizacije, rekao bih, tačno u smislu u kojem reč stilizacija upotrebljava Radomir Konstantinović u uvodnim stranicama svoje Filosofije palanke. Zanimljivo je pogledati u čemu se sastoje ne-ideološki i ne-palanački (jer o ideološkim/palanačkim ne vredi govoriti) otpori da se Zimska šetnja nazove romanom.
Romaneskno štivo čije bi avanture izvodile reči, imena, njihova značenja i njihova performativna snaga, a ne živi ljudi, naprosto je teško i zamisliti. Doduše, u Kafkinoj pripoveci Preobražaj Gregor Samsa ubrzano postaje buba. Ali, i ona je još živo biće... U Zimskoj šetnji, Matija je važna reč i važno ime, ali ime koje se ne upotrebljava, već samo pominje! Kako je to moguće? Tako što se Matija ne koristi da bi se neko neposredno ili posredno pozvao, prozvao, imenovao. Zato imenovani Matija i njegov život, zapravo, i nisu (sem usputno) predmet pripovedanja u Zimskoj šetnji. Glavni predmet pripovedanja, ma koliko to čudno zvučalo, nije imenovani, a opet, jeste njegovo ime, i upotrebna funkcija imena, njegova suverena uloga ili uloga suverena. Tako se reč Matija pojavljuje u najrazličitijim tekstualnim zgodama, a da, pri tom, ne referira na bilo koje živo biće nego sama, po sebi, postaje predmet pripovedanja! U stvari, pomenuto ime je tvrdi označitelj koji u različitim kontekstima dobija različite uloge, a sve te uloge na kraju kulminiraju u ulozi „cara“. Rečeni car Matija, pored ja-naratora, u Zimskoj šetnji ima središnju ulogu, postaje označitelj-junak, neosporna snaga i veličina iza koje, takoreći, nema označenog čoveka. Ne treba sumnjati da će se mnogi naši vrsni tumači prostodušno spotaći o ovu tekstualnu začkoljicu!
Dodatni problem s pripovedanjem o imenima i važnim, ako ne i neprikosnovenim, označiteljima jeste u tome što to na valjan način može da izvede samo neko ko, kao autor Šetnje, snagom svoga pripovednog kazivanja drži na okupu i pod kontrolom mnoge (heterogene) pojave, ne dopuštajući da one, u datom tekstu, progovore svojom nepodnošljivom drugozakonitošću. Naime, „logično“ je da teorijski tekst vuče na svoju stranu, esej na svoju, kritika na svoju, a da fikcionalno romaneskno tkanje iziskuje, opet, svoja prava. Zato mnogi žanrovski hibridni tekstovi često odzvanjaju neusklađeno i usiljeno. Ipak, zahvaljući golemoj pripovedačkoj veštini ja-naratora, koji demonstrira kako je u stanju da na malom prostoru savlada mnoge teškoće (pa i „veličine“!), Zimska šetnja uspeva da izbegne te opasnosti. Zato se ova proza upravo svojim pripovednim tkanjem profiliše kao velika (u mnogim značenjima te reči) pripovedna celina, dakle – roman.

Dinastija

Pripovedanje u Zimskoj šetnji započinje sitnim događajem: ja-narator se spotakao pred kioskom u Cetinjskoj ulici o „tek otvoren paket s deset tamnozelenih knjiga Enciklopedija Britanika – sažeto izdanje“, izdanje kojim su „Narodna knjiga“ i „Politika“, kako s umesnom ironijom kaže narator, „obradovali javnost“... Ubrzo junaci pripovedanja postaju odrednice Enciklopedije, dopunjene imenima iz našeg kulturnog kruga (urednik/pisac tih odrednica ostaje za znatiželjnu publiku, rekli bismo, neka vrsta državne tajne!), da bi, konačno, u tom odabiru neka posebna (naša, a ne belosvetska) imena dobila prvorazredni značaj u sklopu ne samo Enciklopedije Britanike nego i čitave Zimske šetnje... Pored očekivanih odrednica ima i onih koje zauzimaju carsku poziciju. Takva je, bez sumnje, odrednica o Matiji Bećkoviću, mada se ipak ne bi očekivalo da se ta ona nađe pod slovom M, prvim slovom imena ovog autora, dok se svi drugi likovi nalaze pod prvim slovom svog prezimena. Tako, recimo, odrednicu o Vuku Stefanoviću Karadžiću nalazimo pod K, a Dositeja nema ni pod jednim slovom! Konačno, u ovoj enciklopediji se našlo i ime Bogdana Popovića, koje, zatim, u Zimskoj šetnji dobija, srazmerno, najveći prostor. Zašto Bogdan Popović? Pisac Šetnje ga, s pravom ili ne, uzima kao (modernog) utemeljitelja dinastije. Kakve dinastije? Pa, bez sumnje, dinastije Imena koja, prevazilazeći svoje imenitelje, bivaju bez predumišljaja ugrađena kako u zvezdano nebo iznad nas tako i u moralni zakon u nama...
Šetajući Beogradom, počev od Cetinjske ulice (u čijoj se blizini nalazi pomenuti kiosk, negde pri vrhu, gde su „Narodna knjiga“ i palata „Politike“, a zatim i trošno zdanje Radio Beograda, uključujući Treći program, na kojem je R. Kuzmanović zaslužio penziju), pa do Knez Mihailove i dalje, ja-pripovedač traga za povodima, ne samo institucionalnim, koji omogućuju da šetnja kroz Beograd preraste u šetnju kroz raznorazna poslovna, kulturna i spisateljska Znamenja koja obeležavaju neveseli duh našeg vremena.
Već je nagovešteno da su junaci Zimske šetnje ta Znamenja čije uloge se naduvavaju i izduvavaju, a ne ljudi sa svojim realnim (egzistencijalnim i intelektualnim) biografijama. Znamenja su, naravno, usredištena u zvučnim imenima koja se otuđuju od stvarnih ljudi (recimo, pop-društvenopolitički radnik Matija se otuđuje od aforističara i mladića Bećkovića), nadvisuju ih, fetišizuju se, da bi tako postala deo jedne paralelne priče koju R. Kuzmanović pokušava da ispriča. Manje je važno da li su ljudi sami poradili na tome da njihova imena postanu događaj (bez pokrića) upisan na nebu, iznad naših raskvašenih glava. Neoprostivo je dopustiti da se vlastito ime isturi, kao svojevrsno heraldičko Znamenje, ispred živog stvaraoca, njegovih tekstova ili pesama. Neoprostiv je sam događaj produkcije Znamenja (bez pokrića ili sa previše pokrića)... U Zimskoj šetnji fatalni smisao te zloupotrebe nazire se ne samo kroz pripovedanje o spoljašnjim (rodbinskim, čaršijskim, kvazi-institucionalnim i institucionalnim) okolnostima nego i kroz pripovedanje o tome šta je sve morao da istrpi tekst (proza, poezija, kritika itd.) nekog autora da bi njegovo ime postalo Znamenje. Takva operacija nikada nije bezazlena. Ona pokazuje da u našim Znamenjima, u stvari, nema nikakve znamenitosti... a, opet, i da ih ima, samo sada u jednom hipertrofiranom i patološkom vidu!
Sada postaje jasnije ono što smo na početku ovog teksta istakli: da je Zimska šetnja izvesna kulturna intervencija. Na tu okolnost posebno ukazuje parodijski/satirični prosede, naročito naglašen u prvom delu knjige. Šetnja je jedva uspevala da se uzdrži pred mogućnošću da parodijski pristup u njoj ne preraste u burlesku ili, da parafraziram jednog pesnika, u smeh koji prska u smeh. Neko bi, međutim, mogao reći da je sama intervencija u Zimskoj šetnji suviše benigna. U izvesnom smislu, bio bi u pravu! Zimska šetnja ne teži za tim da kritički uništi ili destruira svoj predmet. Ona ne mrzi svoje negativne junake. U našem ratobornom vremenu, u kojem reči poseduju vrednost jedino ako se na nekog sručuju kao batina, Zimska šetnja samo upućuje opomenu previše zanesenim, palanački umišljenim, sebe nadraslim i zapravo starmalim kulturnim i protivkulturnim veličinama. Pa ako Kuzmanovićev tekst ne teži da destruira svoj predmet, on, ipak, teži da ga dekonstruiše. Da otvori igračku i pokaže od čega je sazdana, da bi je, zatim, sklopio i ostavio da se kiseli u svojoj transcendentalnoj umišljenosti. Doduše, sam taj postupak ne može da prođe bez vaspitnog efekta koji je, upravo, taj efekat intervencije. Jer, pre i posle otvaranja (igračke) situacija, jednostavno, nije ista. Ali, tu nema dijalektičke i bilo kakve druge negacije ili destrukcije. Intervencija je književna, tekstualna. Odgovoriti na tu intervenciju nije lako, ako već nije i nemoguće. Zato je, izgleda, najbolje ćutati... i zapravo: ovu kulturnu intervenciju – prećutati.
Treba se uzdati u nevidljivu ruku palanke, koja će sve da dovede na svoje mesto! Jedno od prvih palanačkih načela u domenu spisateljstva glasi: svako ko nešto piše, piše svoju legitimaciju! To naravno ima posebno značenje u palanački uređenom društvu, u društvu sabornosti i sabornom logikom izdiktiranih hijerarhija, moći i veličina. Kepeci odozdo mogu da dreče i urlaju koliko god hoće, pre ili kasnije oni će stići pred kapiju zamka na kojoj će morati da pokažu svoju legitimaciju... Eto u šta se uzdaju veliki ćutolozi, i od čega, opet, strahuju mali. Pa ipak, ćutnja nije lomača. To što će kulturna intervencija zvana Zimska šetnja po svoj prilici biti kod nas prećutana, to nije nikakav a ponajmanje pravi odgovor na njen izazov. Jer ta knjiga je u našoj kulturi bez sumnje redak i utoliko dragocen primer detronizovanja lažnih careva i dinastija, vraćanja naduvanih imena njihovim stvarnim imeniteljima, njihovoj osrednjosti i nezanimljivosti.

Suveren je sama poezija

Za razliku od književnog i drugog ogovaranja (čiji prirodni ambijent je kafana) kao jedinog sredstva „borbe“ protiv nametnutih hijerarhija i veličina, Zimska šetnja nudi jedan neobičan postupak koji je već sopstvenim spisateljskim sklopom zaštićen od prigovora. Naime, ako autoru Zimske šetnje prigovorimo da njegov opis i procena nekih pojava nisu realni (ili: istiniti), onda on sebi rezerviše stari, dobri modernistički odgovor, da to, u stvari, i nije traktat o stvarnim kreaturama nego samosvojna, samozakonita književno-estetska kreacija, tako da prigovori o stvarnosti ili nestvarnosti, jednostavno, nisu dolični. I zaista, takav odgovor bi bio na mestu! Jer, kakve god primedbe da neko stavi na to kako su u Zimskoj šetnji prošla imena kao što su, recimo: Bogdan Popović, Matija, Desanka Maksimović ili Miodrag Pavlović, ostaje činjenica da je kulturnu detronizaciju tih polustvarnih i polufikcionalnih znamenja autor Šetnje izveo veoma uverljivo.
Mi nemamo neposredni kontakt s realnošću. Između nas i realnosti se uvek umeću neki tekstovi, reči, imena. Stvari oko nas koje vidimo su, takoreći, beznačajan deo stvarnosti što nas okružuje i koju, strogo uzev, ne vidimo, koju saznajemo preko reči, pošto je i ona sama performativna, rečima stvorena stvarnost. Autor Zimske šetnje uviđa činjenicu da i naša kulturna stvarnost počiva na označiteljskoj snazi nekih privilegovanih reči, te da tekstualni ili, ako hoćete, dekonstruktivni pristup realnom mora da sledi tu putanju koja pored značenja reči/imena meri i njihovu kontekstualnu snagu, tu promenljivu činjenicu koja, u jednom trenutku, dato ime može da naduva, a u drugom, da izduva!
Naravno, niko, pa ni R. Kuzmanović, neće poverovati da je dinamika tog naduvavanja i izduvavanja potpuno slučajna i nekontrolisana. Učvršćivanje performativne realnosti je, uvek, lanac događaja čije diskurzivne tragove možemo da pratimo, s manje ili više uspeha. Autor Šetnje je selektovao i interpretirao jedan broj kulturnih (pre svega književnih) pojava, počev od spisateljskih, te gestova donatora i biznismena, preko u osnovi udvoričke etnocentričke poezije, do mitologizovane kulturne, teorijske i kritičke pozicije... Te pojave, u njegovoj interpretaciji, re-konstruišu lanac moći koji obezbeđuje da se neka imena u našoj kulturi uzdignu daleko iznad sebe samih i da, na taj način, postanu „nedodirljive“ „suverene“ „duhovne“ „vrednosti“, kako u prošlosti (dobar primer za to je Bogdan Popović) tako i u ovom našem razdoblju aksiološke pometnje...
Neko bi sada mogao da postaviti pitanje: s kojim pravom bilo ko (u ovom slučaju: R. Kuzmanović) želi da detronizuje naše najviše vrednosti i najviša imena koja tako lepo pristaju uz njih? Nije li to, takođe, pretenzija na poziciju „suverene“ „duhovne“ „vrednosti“ ili, još bolje, nespretan pokušaj da se unapred okupira upražnjeno (posle detronizacije) mesto suverena? Odgovor je sledeći: suveren je sama poezija. Naime, za razliku od tradicionalnih običajno-institucionalnih i državno-pravno-političkih shvatanja suverenosti, Žorž Bataj je istinsku poziciju suverenosti namenio, pre svega (ne i jedino), samoj poeziji. Zimska šetnja sledi taj, rekli bismo, civilizacijski nalog: poezija ne može da se potčini nikakvim spoljašnjim veličinama, pošto ona može da bude velika samo ako je po sopstvenim (poetskim) merilima ili po sopstvenoj savesti promerena i primerena vlastitoj veličini! Misliti da je nečija poezija dovela do toga da se njen autor postavi na presto mitskog cara značilo bi, samo, unižavati poeziju. A ako se nečija (recimo: Matijina) poezija i nogama i rukama hvata za heteronomne (mitske i religijske) vrednosti koje će, pored još nekih Stvari, omogućiti da njen autor postane pre car nego pesnik, onda će ta dobro funkcionalizovana poezija moći da opstane u poetskom i drugom pamćenju tačno onoliko dugo koliko će opstati i te funkcije, ti ideološki aparati uz koje je priheftana!
U Zimskoj šetnji se uglavnom ne govori o istorijskoj, socijalnoj i političkoj pozadini koja podupire ili, čak, diktira sam nastanak dinastije careva u našoj kulturi, dinastije hipostaziranih i hipertrofiranih imena koja se otuđuju od sopstvenih imenitelja... bilo da su oni tim otuđenjem uniženi ili da su već po sebi ništavni. Ipak, pred kraj Šetnje narator, ne napuštajući literarni kod, govori o usijanoj liniji koja nam se kao žig utiskuje u meso ili o jedinstvu koje prži sve pred sobom i na prvom mestu ljudsku dušu... Reč je o ideologiji bezuslovnog nacionalnog jedinstva kojoj treba, tvrdi Kuzmanović, protivstaviti život promene, preobražaja, složenosti, bogatstva, otvorenosti i poštovanja demokratije kao procedure, jedino primerene pojedincima/građanima ili, ako hoćete, imeniteljima koje nije zasenila veličina bilo čijeg, pa ni vlastitog Imena.
Takođe, „potrebno je, koliko se može, razotkriti pozadinu obelodanjenih i prikrivenih ciljeva politike koja je najodgovornija za zločinačke postupke pojedinaca i društvenih grupa. Potrebna je snaga da se izdrži u toj otvorenosti (podvukao: M. B.; tu Kuzmanović, bez sumnje, preuzima jedan od ključnih motiva Konstantinovićeve Filosofije palanke) koju ne kontrolišu sasvim ni oni koji se za nju svim srcem zalažu, jer oni ne otvaraju samo drugog, oni čas anatomije (da li tu treba da učitamo Kiša? – M. B.) na prvom mestu izvode na sebi samim“ (str. 145). Takav nas postupak, tvrdi s pravom Kuzmanović, uvodi u svet složenosti i preobražaja, u kojem, onda, ima mesta i za suverenu poziciju poezije. To je svet koji ne priznaje neizmenljivu, sudbinsku istovetnost sa sobom, dakle, identitet koji, navodno, treba čuvati kao manastir i freske u njemu... Jer, nema istovetnosti sa sobom bez unutrašnjih napetosti, bez protivurečja. Kao što nema identiteta koji bi bio samo i jedino pozitivan. U njemu su uvek prisutni i tragovi nekog zla i zločina, a to postaje vidljivo ako se procenjuje sa sadašnjih, dakle najviših civilizacijskih merila. Jedini problem je u tome što u našoj kulturi ima previše onih koji sadašnje procene donose sa stanovišta anahronih, prevaziđenih ideologija.
Gordost pravednika nam ne garantuje čistotu koja se postavlja s one strane svakog relativizma, u jednom zabranu u kojem zločin i zlodelo, navodno, nemaju pristupa. Budući da takvog mesta-ne-mesta u Stvari nema, budući da su sve stvari i svi poslovi prožeti i nošeni vrednosnim opozicijama koje nisu jednom za svagda bogomdane, koje nisu jednoznačno i jednoumno definisane i u večnosti upisane i učvršćene, onda Stvar naših zločina i naše veličine predstavlja ili pred nas stavlja zadatak upitnosti i odgovornosti, beskonačan zadatak pregovaranja sa životom, s njegovom nemogućom usidrenošću u nekoj definitivnoj luci Spasa. Nema apsolutne ili sveobuhvatne suverenosti kojoj bi sve, pa i poezija, trebalo da služi. Zato je ne samo istorijski i nacionalni nego i ljudski identitet, zapravo, klimava ravnoteža između krajnosti koje su krajnosti zločina i veličine, zločina za osudu i veličine podložne detronizaciji. A ta krajnja opozicija uokviruje one druge koje nas svakodnevno opsedaju, ne dopuštajući nam da se jednog podneva ili jedne večeri zablenemo u idealnu sliku nas samih, bilo da smo u njoj definisani kao carevi, kao anđeli ili kao revnosni podanici.

Niko i Ništa

Na uglu Knez Mihailove i Vuka Karadžića ja-narator Šetnje je sreo poznanika iz studentskih dana i sebe unekoliko predstavio kao zastupnika Bećkovića-dvadesetogodišnjaka, uz pomoć više sile stvorenog od onoga što je otpalo od Matije kad je, pošto beše izabran za cara na Opštem srpskom saboru, podvrgnut strogom staroslovenskom obredu pročišćenja. Čim je progledao i nasmejao se, taj mladić je vojnim helikopterom prebačen u prašumu Perućicu i zatomljen (nehotice?) u velikom srcu Davičove gugutke – tamo gde je „onaj miris perja što utka/ u gugutanje svoje gugutka". Iako obožava Matiju, a straši se i samog postojanja Bećkovića, poznanik mu reče: „Ko tebi, Niko i Ništa, daje pravo da se petljaš u...“ Ali, jedino onaj koji je niko i ništa može da brani zatočenog, odgovori narator Šetnje, jedino on ima biografiju! I zatim, udaljujući se prema Kalemegdanu, ponovi s izvesnim čuđenjem svoje novo ime i prezime: „Niko i Ništa“. „Udeljeno mi je s prezirom kao oglodana kost ostarelom gradskom psu slobodnjaku. Svejedno, zadržaću ga. Ne zato što mi je dato, nego zato što mi pripada.“ Čovek je sudbinski ništa. Pepeo. Prašina. A ta strana Stvari se vidi samo i samo onda kad smo u stanju da vidimo efemernost i besmislenost svih hipostaza.
Šta god da stoji u istorijskoj, socijalnoj ili političkoj pozadini dinastičke genealogije u srpskoj kulturi – a privilegovanu ulogu, bar u Matijinom slučaju, ima ideologija bezuslovnog i potpunog (sabornog) nacionalnog jedinstva – ipak, u pozadini te pozadine stoji činjenica da nju uspostavljaju pojedinci, oni koji se, takođe, zovu Niko i Ništa, samo što to ne znaju pa zamišljaju da su carevi ili njihovi anđeli, srećni adepti i podanici... za razliku, recimo, od pesnika koji, u vezi sa svojim životnim statusom, nije imao iluzija pa je mogao da ustvrdi: „Ja sam od gorkih nigdenikovića“. Eto zašto je u Zimskoj šetnji postalo moguće da se Matiji caru (ili, ako hoćete: popu) protivstavi na prvom mestu sam pripovedač kao Niko-i-Ništa, a zatim i Bećković, šeret i aforističar koji se nezlobivo smejulji dok, u egzilu, jaše na metku lutalici...
Uvođenjem u igru metonimije svih ličnih imena, koja glasi: Niko i Ništa, ja-narator u Zimskoj šetnji uvodi, u stvari, instancu s koje tek možemo i moramo da raz-uveravajuće pristupamo svim veličinama koje se postavljaju iznad višeznačne (istorijske, praktične, egzistencijalne i poetske) upitnosti i odgovornosti. Pitanje o smislu i vrednosti izvesnih pojava u kulturi jeste, najpre, pitanje koliko neko uspeva da ostane uz svog Niko i Ništa, bez nade da će to najstarije ime ikada izgubiti, napustiti, sakriti. Ma koliko da se odmaknemo našem prapostojećem Niko i Ništa, mi se nećemo zauvek osigurati, obezbediti, udomiti u bilo kakvoj večnosti upisanoj u strukturi nadživljavanja. Nadživljavanje nije onto-teološkom utehom garantovano ovekovečenje. Ono je samo rizik koji preuzimamo na sebe, na svoje Niko-i-Ništa, uvek kada stvaramo nešto za druge. A to onda nije smrt autora, već samo podsećanje da je i sam autor smrtan, da mu nikakve metafizičke proteze neće pomoći da nadživi tu činjenicu, da će njegova današnja veličina već sutra, možda, biti prah i pepeo. Jer nadživljava svoje vreme samo ono što je u sebi duboko sporno i što se nudi uvek novim tumačenjima. Nasuprot tome, kvazimetafizičke veličine traju jedino dok ima nekoga da ih podupire. One su uvek deo kadrovske politike i plitkosti koja lako sklizne u nepotizam. Takva politika rađa male kultove koji su, često, samo parodija velikih kultova ličnosti, ali su, u isti mah, dovoljno veliki da u datom društvu preuzmu na sebe svu odgovornost, odgovornost za odgovornost i, po pravilu, odgovornost za sudbinu beslovesne gomile koja se zove narod, za pravac i pravovernost usijane linije.
Budući da je, u svojoj poeziji, Davičo bio osetljiv za „pitanja/ što stavljaju sve pod svoj znak, od zastave do groba“, dok je u vlastitom životu, vlastitom grču-življenja imao zatamnjenja koja su od njegovog Niko i Ništa htela da naprave politički neprikosnoveno Sve i, prema tome, jednu drugu Sabornost, a videli smo kasnije i naročito danas, lako svodivu na onu prvu, pravoslavno-patrijarhalno-palanačku, iz tih, kao i nekih drugih razloga Davičo nije samo pored Pope (ispred ili iza njega, svejedno) najznačajniji pesnik srpskog jezika nego je, ujedno, žrtva sopstvene vere koja svoj Credo (uključujući tu i ono takoreći neminovno: Credo quia absurdum) stavlja izvan svake upitnosti.
U odeljku čiji naziv je Nema Daviča u beogradskim knjižarama, drugar iz Ulice vardarske ja-naratoru reče: „Da Oskar nije toliko, onda ne bi...“ Na to mu narator umorno i suzdržano odgovori: „Kurac ne bi“... I u tome, zacelo, ima istine, jer Oskar je pesnik kojeg usijana linija nikada ne bi do kraja prihvatila. Ipak, ostaje pitanje: zašto ga danas ne prihvataju ni oni malobrojni koji nisu nikad bili ni na kakvoj liniji? Na to pitanje jedini smisleni odgovor glasi: zato što se sam Oskar previše poistovetio sa svojom usijanom partijskom linijom... A svaka takva linija, bila ona crkvena ili partijska, uvek je, ujedno, dobra struktura dočeka za uzdizanje, hipostaziranje nekih Imena: svetaca, velikih vođa i vojskovođa, klasika, careva i, naravno, njihovih anđela i adepta. Pod stegom spolja poduprtih Imena stvaralac umire lepom smrću. Zbog toga danas Davičo postoji kao pesnik-ne-pesnik, sa skoro zaboravljenim opusom. Jer ko još zna da je Trg Em svojevrsna enciklopedija apstraktnih poetskih formi u srpskom jeziku?! Samo, da li je pravedno to pesnikovo nepostojanje, činjenica da u današnjim izlozima knjižara nema knjiga Daviča-pesnika? Ne, to nepostojanje ne može biti pravedno. Ali u našoj kulturi, u kojoj su poricanja uvek totalna, nije lako odvojiti žito od kukolja ili, ako hoćete, Daviča pesnika od Daviča ideologa.
Evo još jednog primera. Danas imenitelj Bećković živi i umire s veličinom sopstvenog imena, Matije, neprikosnovenog cara Matije. Da li je to što je pop Matija (zauvek?) usmrtio ne samo pesnika Daviča nego i pesnika i aforističara Bećkovića svojevrsna poetska pravda? Zimska šetnja nam diskretno sugeriše pomisao da u tome nema nikakve pravde. Davičo je pesnik kojeg nećemo proterati iz naših izloga a da, pri tom, ne unizimo svoja poetska merila. Najrevnosniji su uvek oni koji pomamno mašu pravdom kao maljem čija veličina bi lako mogla da nas zdrobi!
Zato zločinom neukaljani pojedinci nisu tužioci, „ne teže brzim i jeftinim trik-rešenjima – oni s bolom u duši traže način izbavljenja, uvek iznova s rizikom ulazeći u naredni poduhvat. Oni nisu profesionalci jer ne rade po nalogu i sa unapred potpisanim oproštajem za sve što čine. Jedino takav pojedinac mora da vodi računa da ga spremnost na žrtvu ne ponese predaleko, da se, postavši odviše moralan, ne udalji od živih ljudi, što u krajnjoj liniji može da znači i od samoga sebe“. Dakle, i samo pravedništvo može da se zatoči u svojevrsnoj (moralno/etičkoj) usijanoj liniji, može da se preobrazi u neurozu ili dežuranje. Jedina poetska pravda je pravda bezrezervno okrenuta poeziji, pesniku Daviču koji prkosi svojoj i svačijoj ideološkoj paranoji. Takođe, to je pravda okrenuta pravoj vrednosti (ako takve ima) u mladom pesniku i aforističaru Bećkoviću koji, zbog protivpoetskih zlodela popa Matije, sklonog beskonačnom ćeranju, ipak ne bi smeo da bude zaboravljen!
Oslobađanje od carske vlasti ne ispoljava se „u svrgavanju cara, već u spasavanju zarobljenog-izgubljenog ljudskog bića koje je, slabo i neotporno, s nekom probuđenom zloćom pohitalo da utone u tzv. događanje naroda“. Ta vrsta spasa, ipak, ne spada u nadležnost pisca „pikarskog (auto)biografskog romana“. Najzad, u njegovoj nadležnosti nije ni spasavanje cara Matije i nekoliko njegovih najistaknutijih anđela-doglavnika. Pisac Zimske šetnje svoju nadležnost vidi kao poduhvat kojim bi se iz smešnožalosnog zarobljeništva izbavio od njega „triput mlađi“ Bećković. Pa ako je u tom naumu donekle i uspeo, Kuzmanović se, takođe, pribojava da se, u nekom tragikomičnom obrtu, mladi Bećković ipak „ne stopi s Matijom ili, još gore, prometne u mlađeg i savremenijeg Matiju“. Na kraju, ipak, narator „bez uvijanja“ priznaje da „polaže nadu u tog dvadesetogodišnjaka“...
Kad zamišlja da će šetati, kao pokojnik, Knez Mihailovom ulicom, ja-narator ne isključuje mogućnost da će ga neko zaustaviti i, s prisnošću svojstvenom mladom čoveku, osloviti pravim imenom... To je povod za meditaciju o sećanju živih koje „uklanja sa poklopca mog sanduka navaljano kamenje, tu tešku hrpu koju su nehotice podizale i moje ruke, u budnom stanju koje, doduše, kad godine minu, ljubazno uzima izgled noćne more“ (148-149). Čini se da je poenta Zimske šetnje upravo u tome: sva naša budna stanja koja izazivaju mladićku prisnost i veselost, kada godine minu, ljubazno uzimaju izgled noćne more. Tako da se, u stvari, komedija završava tragično, jer to je uslov mogućnosti započinjanja nove ljudske komedije, pa onda i životne veselosti i svake prisnosti u njoj... mada sve zajedno ima izgled nemogućeg.

Grad nije homogen

Usud palanke kao Matijom pozlaćene, fatalne strukture dočeka svakog pokušaja da se iskorači na čist civilizacijski zrak, uvek će nas, u najzaoštrenijem obliku suočavati s neprikosnovenim nalogom koji glasi: nemoj da filozofiraš! Nekada je naše prvo načelo glasilo: nemoj da filozofiraš u jeku diskusije o petogodišnjem planu, a sada: nemoj da filozofiraš u jeku borbe za nacionalni identitet. Pokazalo se da je ovaj drugi, „izvedeni“ nalog u stvari prvi, da je naša od iskoni do dana današnjeg data prećutna filosofija kao, naravno, najviša filosofija palanke, bila ta filosofija bez filozofije i, dakle, filosofija palanačke zbrinutosti u homogenoj i hegemonoj istovetnosti sa sobom: naciji, opstanku (samo opstanku, ne i životu, ne i avanturi i pluralizmu življenja), gradu (Beogradu) kao selu, čaršiji kao iskonu i zavičaju svih naših spisateljskih Veličina, na čelu, naravno, sa zaštitničkom (ili: ćerateljskom) veličinom Matijinom...
Ali, kaže autor Zimske šetnje: „Grad je grad ako nije homogen. On nije selo ni palanka upravo po svojoj otvorenosti i složenosti, bitnim uslovima koji mu osiguravaju opstanak i napredak“ (v. odeljak: Isus pripada gradu). Pa prema tome, grad, ako je grad, predstavlja nepremostivu prepreku za poseljačenje. On ne može biti mesto na kojem se žabokrečina skuplja više nego na drugim mestima... Grad je mesto na kojem duvaju vetrovi drugog, neistovetnog, neočekivanog. Zato s pravom tvrdi K., „on ne pripada samo onima koji u njemu žive“, on nije saborno mesto, mesto okupljanja pod kapom jedne jedine boje, mesto na kojem se presipa iz sivila u sivo, ili iz šupljeg u prazno, iz istog u još istije, s nadom da će se dostići najistije! Grad nije Kosovo. On je mesto svih reči, a ne jedne, najskuplje. Najzad, on pripada „i onima što kroz njega prolaze“ i koji se „u njemu nakratko ili poduže zaustavljaju“. Ta otvorenost gradskih ulica, trgova, kuća i zdanja za ne-isto, novo i drugo, čini mogućim da se grad uzdigne iznad sela, čaršije ili palanke, zaglibljene u svom blatu i naoružane svojim ćeranjima. A otvorenost jednog velegrada je moguća samo ako je on otvoren za strane uticaje i za sopstvenu različitost.
Kao što kamen u nekom zidu nije nikada samo kamen, jer je deo nečega što značenjski ili smisaono prevazilazi njegovu egzistenciju samo-kamena („Svedočim bestelesnom čašću i korenjem okolnog vresa/ s naličja da je kamen – krik protiv jednoglasja...“, Davičo: Trg Em) tako je i grad, budući da je smešten u svetu, nužno otvoren za značenja i smisao koji ga prevazilaze i upućuju na drugo u njemu samom i izvan njega. Bez tog višeglasja, pulsiranja, interakcije spoljašnjeg i unutrašnjeg, grad ne bi bio grad. Bez lakoće viđenja drugog i radosti zbog susreta s drugim, kaže Kuzmanović, grad ne bi mogao da bude duhovno velik. Ipak, najvažniji argument protiv palanačke filosofije zatvaranja (ili: provincijalne sabornosti) pisac Šetnje vidi u stavu koji glasi: Za Hrista ne postoje stranci jer je on bog svih. Sabornost je načelo zaostalog, patrijarhalno-seoskog, pred-modernog ustrojstva zajednica: drugi je tuđinac, po definiciji uvek gori od bilo kog našeg, bio on propalica najgore vrste. Tako da je tuđe i tuđinsko uvek zlo, a zlo, da parafraziram Filosofiju palanke, postoji samo s one, druge strane brda, nikako kod nas. Pa kada ta i takva sabornost postane u isti mah načelo nad načelima jednog grada, onda njegova religioznost prestaje da bude hrišćanska ili Hristova, jevanđeljska, i postaje u najboljem slučaju starozavetna ili ona Otkrivenja koje napisa ogorčeni Jovan s Patmosa. Pa kada se u jednoj naseobini u kojoj se reflektuje ceo svet odjedared povampiri starozavetni duh zastrašivanja, pretnje i osvete, onda, po pravilu, „naglo skoči cena relaciji prijatelj – neprijatelj“, a Isus, budući da je Jevrejin i propovednik tolerancije i ljubavi, u takvom gradu, pokazuje se ubrzo kao neko ko u stvari – nije dobrodošao! Tako onda preostaje samo ime Isusovo koje će, ubuduće, da se haba među drugim Imenima, popovskim i carskim, i među kamenjem gradskim ukoliko bi ono htelo da bude samo-kamenje.
To što na poslednjim stranicama Zimske šetnje autor naglašava refleksivne/filozofske aspekte svoje romaneskne tvorevine, naravno uvek kroz pripovedanje, svakako je još jedan prst u oko neprikosnovenosti palanačke/životne neposrednosti. Pri tom, da ne bi bilo zabune: ista ta logika neposrednosti koja je logika filosofije bez filozofije (simptomalno) vlada i u našoj današnjoj „filozofiji“! Jer ona je takođe zabravljena palanačkim obzirima, mada je, ujedno, konstitucionalno osujećena, nesposobna i nepodobna (za razliku od poezije, koja je oduvek koketirala s mitom i mnogo se lakše dodvoravala vladajućoj doxi) da se potpuno odmetne u nekakvu teološko-popovsku strukturu. Zato je moguće reći da je Zimska šetnja, bar u svojim završnim pripovednim akordima, bliža filozofskoj refleksiji nego što je to ikad bila naša akademska filozofija. U stvari, Šetnja nam pokazuje da šetnja kroz beogradske ulice, kroz imena i poeziju, književnu kritiku/teoriju, pa i filozofiju, može da se shvati kao šetnja kroz isto koje mi samo vidimo na različite načine i iz različitih uglova, tako da to onda, zapravo, i nije isto. Čitajući Zimsku šetnju, svaki ne-Matija suočiće se sa do zla boga jednostavnom demonstracijom naše temeljne-bestemeljne uslovnosti po kojoj je svaka istovetnost, s one strane fantazmi o velikom Identitetu, umrežena u splet razlika i odgoda koje nam kažu: Isto nije spas nego je, u najboljem slučaju, tvrdi označitelj koji će, na kraju, da posrne u dodiru sa sasvim drugim shvaćenim kao doslovna ili metaforička smrt. Možda je za ja-naratora u „pikarskom (auto)biografskom romanu“ zvanom Zimska šetnja olakšavajuća okolnost činjenica da je svoju literarnu naobrazbu godinama habao na Trećem programu Radio Beograda među žanrovski najrazličitijim tekstovima, sedeći, pri tom, između, s jedne strane, svog prijatelja, filozofa iz Ulice vardarske i, s druge strane, Radomana Kordića, književnog kritičara i teoretičara sa cipelama marke Lakan…
Bilo kako bilo, Zimska šetnja se završava jednom pripovedno-filozofskom meditacijom koja ne svedoči o kraju te romaneskne misli ili, ne daj bože, o pripovednom happy endu u kojem su i premise i procedura zaključivanja, pa i sam zaključak srećno utanačeni tako da naš život-ne-život već time dobija svoje ako ne životno, onda bar pripovedno naravoučenije. Ne, tu nema naravoučenija, sem ako se moralni imperativ, da u ovim našim prohladno-sumračnim životnim okolnostima moramo da „povraćamo dugo i pribrano“, shvati kao nekakvo naravoučenije. Što bi, dakako, bilo pogrešno, jer naravoučenije je krajnji zaključak, a u Zimskoj šetnji nema kraja, nema nasilne koherentnosti, sem u onom paradoksalnom obliku koji je nagovešten već u Filosofiji palanke, u njenom odeljku koji glasi: Nema kraja kraju. Dakle, kraj je zatvaranje, te svojim poreklom vodi iz duha palanke, i zato, kaže Konstantinović, „nema verovanja u kraj kojim ne progovara duh palanke, koji je delo same te vere, dovedene do religijskog fetišizma kraja u svemu: u stvarnosti, u smislu, u istoriji“. Ali, pisac Filosofije palanke odmah napominje da nema ni „konačnog odricanja od konačnog smisla“. Pa, prema tome, nema ni konačne detronizacije cara i careva. Uvek ostaje prazno mesto kraja ili prestola. Mogućnost uvek novih (ili: novih kao uvek) ustoličenja biće beskonačna.
Palanka možda nije naša sudbina, ali je deo naše sudbine. Eto zašto u Zimskoj šetnji nema happy enda. Ali ima povraćanja. Poslednja rečenica glasi: "Povraćanje je postalo naš govor." S tim što to, onda, nije kraj. Jer, u prethodnoj rečenici se tvrdi: "Povraćamo kao da nikada nećemo prestati." To kao da i njegova dvosmislenost je ono što stoji na samom kraju Zimske šetnje, tom kraju bez kraja. Beda povraćanja koje ne prestaje svakako je beda jednog prežderavanja nejestivim koje je, posebno u poslednje dve decenije, toliko opteretilo našu utrobu da sada, reklo bi se, povraćanje postaje naša neophodnost, ne i željena Stvar. Zato, govoreći o moralnom imperativu, na tom istom kraju (bez kraja) Zimske šetnje, ja-narator bez dvoumljenja kaže: „Znam gde si, ne Željeni nego Neophodni. Tu si, tu sam: Niko i Ništa.“ Nećemo, još neko vreme, smeti da budemo „mali Neko i Nešto“, jer greh kanibalskog ždranja na kraju XX veka nas je toliko opteretio da će rituali čišćenja još potrajati. Nezaobilazna skrušenost, čak poniznost nas uvek podseća na to da smo Niko i Ništa. A to podsećanje nam je neophodno ako ikako i ikoliko uopšte želimo da budemo ono što jesmo, ako želimo da se postavimo na sam početak (ne na kraj) nas samih...