Milan Dekleva

O STRAHU I ČUDIMA

Sarajevske Sveske br. 14

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

»Što me gledaš tako tupo kao vo, Šintaru? Svi znamo da si bio prisutan.«

Ćutim. Neka me samo vređa, u mojoj glavi je sve u najboljem redu. Nisam Ajnštajn, ali razumem se u svoj posao. Neće mene Frulica zajebavati sa svojom tacenskom* akademijom, koja ne vredi ni pišljivog boba.

Ustane, prošeta do prozora, gleda napolje u veliki mrak. Ne znam, da li uopšte nešto vidi? Možda vrh neke smreke, bukve, obris brda. U poslednje vreme me neprestano ispituje, uglavnom noću, u stanici na kraju grada. Čini mu se da je isuviše opasno da me zove u Prešernovu ulicu. Tamo bi bio svima na očima. Razumem ga, samo obazrivost je jača od zlobe. Tačno znam da neki ljudi imaju oči na pipcima i leđima kao muve, i to nije paranoja. Je li se kaže paranoja ili manija gonjenja? U stvari, svejedno je, jer nemam ni jedno ni drugo. Ali imam ženu i mačku.

»A sada ćeš još i da se smeješ, ti, govedo jedno? Znaš li uopšte kakvo sranje je nastalo iz toga? Još dan ili dva, pa će saznati novinari i izbiće skandal. Zavrnuće mi šiju i šutnuti me sa posla! A ti se kikoćeš k’o da si retardiran.«
»Frulice, prestani da besniš«, kažem mu.
Pretvaram se da sam flegmatičan kao hladna knedla na tanjiru. Ne sme da me isprovocira, ponavljam neprestano u sebi. Osećam se bedno, pretučen i usran.
»Ma kurac vi znate.«
Jurne od prozora ka meni. Opkorači stolicu i gleda me pravo u oči. U njemu se kuva bes, sposoban je da me pritisne.
»Slušaj, Šintaru, jer ne mislim da ponavljam do u nedogled. Do petka hoću da imam sva imena na papiru. Plus kratak sadržaj. To se zove hronologija događaja.«

Ti si običan hronojeb, Frulice. Da ne drhtim kao pas, zavrnuo bih ti vrat k’o prepelici, vukao bih te do Save, i, garantujem, brzo bi prestao da mašeš krilcima. Ali, stvari u mojoj glavi su sređene, zato znam da imam još vremena. Možda ne puno, ali barem nešto. Za to vreme može mnogo toga da se desi. Doduše, istina je … Problem je u tome, da ne znam ko blefira i laže, a ko govori istinu.

»Ja nisam profesor istorije, već multipraktik, kolega. Radije ćutim nego što pišem. Moraćeš sam da se potrudiš da stvari ispadnu kao u španskim serijama.«
»Daću ja tebi kolega.« Otrovno gleda, gad.
»Šintaru, gotov si. Past tense, ako razumeš engleski. Po domaće rečeno: ocinkarili su te.«
»Da?« zakolutam očima. »Ko?«
Nagne se ka meni, tako da osetim zadah iz njegovog dvanaestopalačnog creva.
»Stvarno bi voleo da znaš?«
»Aha.«
»Franjo.«
Lepo me prostreli, kao kad bi mi neka kurva stegla glavu, sve mi pobeli iza očiju. Ne mogu da verujem da je to bio Franjo. On nije poput drugih ljudi kojima, tek tako, odjednom pregori neka nit u glavi. Znam za tipove kojima se prikazala Devica Marija, od slabića su odjednom postali junaci. Retko se to dešava. Obično se ljudi proseru. Franjo nije junak, ali nije ni jadničak. Ne verujem da bi me izdao, ali uprkos tome mi je u ovom trenutku mokro čelo. Bog ne čini čuda, čini ih strah.

*

Ne znam kada sam prvi put pomislio na to da strah čini čuda. Kada me je otac pretukao na smrt? Posle toga nisam više bio dete. Sada poznajem osećanje koje se zove strah. Mislim da se i drugi plaše. Tako mi je rekao doktor, kada sam išao u srednju školu. U školskom dnevniku sam bio totalna nula i poslali su me na pregled. Nisam Ajnštajn, nisam ja izumeo atome, ali dobro sam zapamtio reč koju je izrekao, empatija. Ta reč mi često zaškripi u mozgu, zastrašujući zvuk, prostrugaće mi lobanju. Koji zajebani Rimljanin je izmislio empatiju, koja se vekovima mota po glavama učenih ljudi, po televiziji, po novinama?

Još pre nego što sam začuo kucanje na vratima, znao sam da su došli po mene. Čovek u mom poslu se s vremenom istrenira, spava kao zec, jedno oko otvoreno, jedno uho načuljeno. Nisam bio iznenađen. Negde je zaškripalo. Bilo bi čudno kad ne bi nakon dva leša. Što pre moram da saznam kakve dokaze imaju.

Odgurnuo sam ženu, zacoktala je i prestala da hrče, ustao, potražio pantalone, otišao u kupatilo. U stanu sve razjebano, deset puta sam se upleo u krpe razbacane po podu, šutnuo mačka, ni on ne zna gde mu je mesto. Upalio sam svetlo, ugledao u ogledalu otečenu kobasičastu razvalinu. Bio sam pošteno propali tatarski biftek. Isprskao sam lice hladnom vodom, podvukao glavu pod slavinu tako da mi se voda slivala niz vrat i leđa, i naježio se. Već sam čuo kako razgovaraju u hodniku, pre nego što su zakucali na vrata. Vratio sam se u spavaću sobu, žena je sedela na krevetu i zbunjeno me gledala.

»Moram na posao, ti samo spavaj.«
»Sada?«
»Kod nas je uvek sada«, rekao sam, i navukao preko košulje pulover i jaknu. U ovom jebenom gradu usred noći nikada nije dovoljno toplo. Nisu razbijali, čuo sam kako pokušavaju da kalauzom otvore vrata. Inače bi se, jebem mu mater, cela zgrada srušila.
»Da, da, nisam avion.«
»Samo da ne budeš podmornica«, čuo sam kučkinog sina kako mrmlja u hodniku.

Kada sam otvorio vrata, gledali su me kao aveti. Bila su trojica, uobičajena procedura. Onog glavnog, koji je imao najtanji vrat, poznavao sam iz stanice u Prešernovoj. Kratko je klimnuo glavom. Njegovi pratioci sa kvadratnim glavama i četkastim kosama su se prilično dosađivali.
»Je li mi potrebno još nešto?« upitao sam.
Pogledao me je u noge, a onda nemarno prepipao jaknu.
»Neće trajati dugo«, promrmljao je.
U uglu levog oka je imao krmelj. Okrenuo se i krenuo da silazi niz stepenice. Činilo mi se da mu leva noga pomalo klizi, da je vuče.

*

»Ni pola kurca ti ne verujem.«
Slegne ramenima.
»To sigurno nije bio Franjo.«
Zavuče ruku u džep sakoa, izvuče izgužvanu kutijicu cigareta. Nakon dugog preturanja uspe da izvadi jednu iz omota, nokti su mu dugi i obrubljeni crnim.
»Hoćeš da zapališ?« pogleda me, pruži mi kutiju.
»Već odavno sam prestao.«
»Jaka volja«, osmehne se. A onda ćuti, gleda nekuda u tavanicu, tako da iznad njegovog donjeg kapka vidim beličasti želatinasti polumesec. Takve imaju utopljenici. Puši sa uživanjem, dok duva dim usne mu rade papapapa.
»Vidi, Šintaru«, promrmlja i odsutno me pogleda, »ti misliš, da se mi ne razumemo u svoj posao. Greška.«
Ćutim, briga me za njegovo zatezanje živaca.
»Ali, razumemo se. Takvi kao ti nas uvek nateraju da budemo još bolji.«
Zevam.
»Ne pričaš sa mnom?«
Budala.
»Objasniću ti, polako, jer mi policajci smo na neki način i vaspitači. Suštinu sveta čine bezobzirnost i novac. Znaš li šta im je zajedničko?«
Slegnem ramenima.
»Bespolno razmnožavanje.«
Zavrtim glavom, ma šta izigrava taj tip?
»Kao rak. Kao požar.«
Imam ga preko glave.
»A kakve to ima veze sa mnom?«
Polako spusti ruku na sto, dobuje prstima.
»To već i sam znaš. Mogu da ti objasnim kakve to veze ima s nama. Ako hoćemo da odstranimo bolesno tkivo, moramo da zarežemo bez milosti, da žrtvujemo nekoliko zdravih ćelija. Dobri policajci su uvek dobri dijagnostičari. Da nemamo osećaj za vreme bili bi smo nule. Ako udarimo prebrzo, bolest se prikrije, a ako predugo oklevamo, izgubimo nadzor.«
»To je bolesno«, kažem. »Optužuješ me za stvari o kojima nemam pojma.«
Ustane, prošeta se oko stola, kada mi stane iza leđa nakašlje se.
»Zaboravio si na Franja.«
Okrenem se, od besa počne da mi otiče vrat, pozor!
»Pozovi ga. Neka kaže preda mnom.«
»Već je rekao šta je imao. A sada si ti na redu.«

*

Ne znam zašto me je Franjo ubedio da će posao sa Košnikom biti pouzdan. Kada je zazvonio mobilni i kada sam začuo Košnikov glas, naslutio sam da će biti sranja. Doktori neka samo govore da ništa ne osećam, u stvari sam pravi pacov, mesec dana unapred mogu da predvidim zemljotres. Glas, razvučen kao lastika, jebem mu mater. Kao da me zove celjski grof, da dođem da mu uredim štalu u zamku. Ali, kada je pomenuo broj sa puno nula i bez decimala, otišao sam. Nisam alav, ali sam racionalan. U mom poslu treba na brzinu pokupiti veliku gomilu novca, a onda – podvući crtu.

Lepo veče, sa Grmade je pirkao sveži vetrić, seoski psi su kevtali na pijance i noćne ptice. Kada sam stigao na parking kraj gostionice, pomislio sam da sam ćuk. Tama na mene utiče erotično. Takođe i opasna situacija, strah više manje. Strah je neka vrsta oklopa, neprobojni prsluk. Ako se bojim, postanem obazriv i smeo. I jedno i drugo. Ne razumem, zašto.

Pre nego što sam izašao iz kola, nagonski sam pogledao u retrovizor. Primetio sam tipa, stajao je u senci kraj zadnjih vrata koja vode u hladnjaču. Dakle, akcija je već počela. Odmah mi je skočio testosteron. Valjda se tako kaže za peckanje koje mi ide iz jaja u mali mozak? Razmišljao sam o pištolju, ali nisam otvorio fioku, nije trebalo da se prave sranja. Nije ni logično da bi me neko … priča je ionako tek počela, zar ne? Za svaki slučaj sam se prebacio na sedište suvozača, a onda tiho otvorio vrata, izašao napolje i stao iza kestena pored kojeg sam se parkirao. Ništa. Bio je takav mir da sam mogao da čujem travu kako džonja među crknutim cvrčcima.

Ulaz u gostionicu Kod sede kose je bio otvoren i iz osvetljenog hodnika se mogla čuti priča i smeh. Tip je izašao iz senke i krenuo ka meni, držeći ruke u džepovima. Zastao je na uglu, klimnuo mi, bio je to Fazan, poznavao sam ga iz Kočevske reke i preuzimanja oružja na mariborskom aerodromu. Zbog njega mi nije bilo nimalo lakše. Hodnik, koji je vodio do Košnikove kancelarije je bio prazan, izdaleka sam čuo muziku, koju zovu klasika. Već duže vremena Košnik želi da bude ono što nije. Pokucao sam, dvaput, pauza, triput, u kancelariji su sedeli šef i pored njega obavezni Njok, gorila, koji je širi i zbijeniji nego podružnica ljubljanske banke. Na levoj strani je stajao Franjo, naslonjen na zid. U trenu smo se okrznuli pogledom. Hvala bogu, da je tu. Još jedan je bio tamo, sve vreme je ćutao, zato sam zaključio da je kurir. Naizgled je bio kilavi peder, podsećao me je na predsednika političke stranke.

Nije imalo o čemu da se brblja, sve je već rekla kretenska klasika, bataljon cigana je razvlačio po violama i trubio u rogove. Košnik je razdelio novac. Sa svežnjem evra u džepu sam se osećao još neprobojniji.
»Gde je?«
»Među svinjskim polutkama«, rekao je Košnik.
»Kada?«
»Odmah. Ne možemo više da čekamo, Frulica je dobio znak, mogu da nas nanjuše.«
»Zar nije šteta?« umešao se Franjo, »možda će novac« –
»Rekao sam, odmah. Zaboravimo na otkupninu, loša investicija. Nikada se nisi investirao, Franjo?«
Kolega je klimnuo glavom, napravio korak unazad, namignuo mi.

Napolju, dok smo Franjo i ja išli ka hladnjači i pod đonovima nam škripao pesak, mozak mi je radio sto na sat. Kakav znak je dobila policija? Moguće da Košnik blefira, a ako ne, biće teško, jer ne znam ko stoji iza odra.
»Ko je bio onaj mutavi u kancelariji?« okrenuo sam se ka Franju.
»Ne znam. Kumov zlatni retriver. Zovu ga Tarantino.«
Pre nego što smo stigli do stražara, zaustavio sam se.
»A onaj unutra?«
»Brav.«
Duboko sam udahnuo, priznajem.
»Iz Vege?«
»Da, direktor.«
»Velika zverka.«
Fazan nam je pomogao da otključamo, unutra je bilo pasje hladno i tamno. Direktor je visio na kuki, lepo ohlađen, kao da je spreman za klanje. Bedan stvor. Prišao sam mu, pokušao da ga skinem sa hromirane kuke. Nisam bio dovoljno visok. Pogledao sam Franja, koji mi je doneo niske merdevine, takve sam video u Bauhausu, veoma stabilno. Podmetnuo sam ih pod direktora koji me je mirno gledao. Nije davao znake panike, bio nekako predan sudbini. Pomislio sam da sam ja njegova sudbina. Bogu uopšte nije bilo lako, stvorio je previše stvari i za svaku posebno je bio odgovoran. Popeo sam se na merdevine, obgrlio ga oko pojasa i podigao, tako da je ostao da mi visi u rukama. Bio je težak k’o tuč, da mi Franjo nije pomogao, pao bi mi na pod i razbio se na komade. Držali smo ga uspravno, noge su mu otkazale, podsećao me je na tele u klanici, kada ga upucaju u glavu.
»No, Bravu«, rekao je Franjo i pljesnuo ga po obrazu, »idemo u šetnju, da ti ne bude tako hladno.«
Direktoreva usta su bila oblepljena trakom. Bio sam uveren da ne bi ni pisnuo, duša mu je već bila na onom svetu, ako taj postoji. Ako ne postoji, onda ne bi bio nigde. Radovala me je njegova odrvenelost, bio sam iscrpljen, svega mi je bilo dosta i nije mi se dalo da se nepotrebno naprežem.

Izvukli smo ga iz hladnjače, a Fazan nam je mahnuo davši nam znak da je sve mirno.
»Gde vam je auto?« upitao sam.
»Šef je rekao, da idemo tvojim«, rekao je Fazan.
»Jebemti«, promrmljao sam sebi u bradu. To mi se nije sviđalo. Kraj reke će se možda žvalaviti neki par, potucati se neki usamljeni očajnik, šta znam, dođavola, ko sve može da zapamti auto, iako ću voziti sa ugašenim svetlima!
»A zašto – «
»Ne gnjavi, Šintaru«, klimnuo je Fazan.

Pre nego što sam seo u auto, neko vreme sam vrebao i osluškivao. Bila je spokojna noć. Tako piše u romanima. Ako činiš opasne, zajebane stvari, onda u stvari dobro znaš šta znači ta reč. Pametni ljudi su daleko, i spokojno dremaju ispred televizorčića. Uvek mi se javi osećaj da žive pod staklenim zvonom, gde ih ništa ne može doticati. Sve dok nemam njihove fotke u gornjem džepu i ne počnem da ih pratim.

U rikvercu sam krenuo u dvorište, u senku kestenova, Franjo mi je pomogao da Brava postavimo da leži na zadnja sedišta, ni glavu nije okrenuo, samo je zurio u iscepan plastični tapet. Možda mu se pred očima vrteo dokumentarni film, životna priča. Njegovo sećanje je posebna bioskopska dvorana, na platnu nastupaju svi koji ga poznaju, a u dvorani jedno jedino sedište. Kada sam krenuo, Fazan je u znak pozdrava kucnuo po krovu prtljažnika.

Odmah sam skrenuo, vozio putem nekih sto metara, tako da je auto prekrio visoki kukuruz, ugasio svetla i zaustavio se. Morao sam da sačekam da mi se oči priviknu na tamu. Čekajući, čuo sam da Brav nešto mumla, izašao sam iz auta, otvorio zadnja vrata i skinuo traku kojom su mu bila povezana usta.
»Žao mi je zbog trešnje«, zakrkljao je direktor, jedva sam ga razumeo.
»Ne sekiraj se, stari. Teška zima«, potapšao sam ga po ramenu.
»Da se odmah počelo sa kultivisanjem inkvizicije, naša deca bi imala mnogo više samopouzdanja«, osmehnuo mi se.
»Ne verujem«, rekao sam. »Islam je islam.«
Nisam razumeo Bravovu poeziju, mešalo mu se u glavi. Ali sam već prilično dobro video stvari u oštroj mesečevoj svetlosti, predeo je bio kao iz televizijskog horora, ljubičasti besmisao. Stao sam iza auta, put je bio mokar od večernje vlage i hladnoće, gume će pustiti otiske, odvešću se samo do kraja njive i sakriti auto u grmlje.

Franjo i ja smo do reke išli peške i podupirali Brava kao ranjenika. Kada smo se našli između iskrivljenih vrba i topola u blizini reke, sa leve strane sam začuo korake, tako da smo povukli direktora u senku najbližeg drveta i primirili se.
»Ne može biti gore«, iznenada je promrmljao Brav.
Hteo sam da mu dlanom pokrijem usta, ali je počeo da drma glavom i nije mi uspelo.
»Neće vam biti oprošteno, jer ne razumem – «
Šljepnuo sam ga dlanom, tako da je ućutao. Gledao me je iznenađeno, je li se to zove prekid svesti? U iznenadnoj tišini se nije moglo čuti ništa ljudsko, samo brze kretnje neke nevidljive životinjice, najverovatnije ježa.

Do vode nas je delilo samo još nekoliko koraka, zbog opranog šljunka obala je bila prilično svetla. Razmišljao sam šta da učinim, nisam želeo da rizikujem da Brav počne da se otima i vrišti, zgrabio sam veliki kamen i svom snagom ga tresnuo po temenu. Šuplje je puklo, čudan zvuk, totalno jedinstven, kosti nisu drvo ili pleh ili staklo. Kad se autom zaletiš u zid, u poređenju sa zvukom pucanja lobanje, čuješ Betovena. Brav je načinio još jedan korak, iako je umesto lobanje imao crvenkastu kašu, a onda se, sav mekan, srušio na tlo. Probušena lutka iz seks šopa. Nije, naime, očekivao, lepa smrt. Franjo je tiho zažviždukao. Priznanje za stručni udarac ili iznenađenje?

Sve što je potom usledilo, bila je rutina. Vratio sam se do auta, u prtljažniku sam imao nekoliko blokova od cementa. Takve držače za suncobrane imaju u restoranskim baštama, ali ne Kod sede kose, maznuo sam ih od konkurencije. Dok sam hodao počelo je da duva, hladan vetar je doneo sa sobom maglu, i odjednom sam do kolena utonuo u nju. Držači su bili svinjski teški, hodao sam po rubu puta, gde je zemlja bila suvlja.

Kada smo za Brava privezali teret, primetio sam da mu iz razbijene lobanje klizi nekakva sluz i ostavlja slinasti trag na šljunku. Ne volim da za sobom ostavljam uspomene, uzeo sam kesu od polivinila koju je Sava donela na obalu i navukao je mrtvacu na glavu. Kesa je bila prljava, ali još uvek prozirna, mrtvac je plastično zurio u mene kao ribe koje ponekad donosim sa pijace. Na trenutak mi je palo na pamet da leš još uvek gleda i da se u reci mrtvih neće moći da orijentiše, suluda ideja. Ako tako bude i dalje išlo, uplašiću se za sopstveno zdravlje. Bau bau će se uplašiti i moraće na terapiju. Spostvena koža je granica empatije, to sam skapirao, iako nisam Frojd.
»A ti ćeš samo da gledaš?« sitničavo sam primetio.
Franjo se sagnuo i uhvatio bivšeg direktora za noge. Zgrabio sam konopac koji mu je obavijao grudni koš, ali nisam ni pokušao da ga podignem, samo smo ga vukli sve do reke i otkotrljali ga u vodu. Rečna struja je zgrabila mrtvaca i nosila ga dalje od nas, uprkos kamenju kojim smo ga otežali. Na kraju je potonula glava pod plastičnom kesom. Kada je nestao u izmaglici nad talasima, Brav je bio samo još otpadak.

*

»Ja bih da krenem, ako nemaš ništa protiv.«
Ne načini ni jedan pokret, izvaljen u stolicu, sa nogama podignutim na sto.
»Prestani da me ucenjuješ. I ja bih mogao mnogo toga da kažem.«
»Zato smo ovde, Šintaru. Ti samo zaboravljaš ono šta ti drugi kažu«, nasmeje se, spusti noge na pod i pogleda me. »Čekam.«
»Do sada smo poštovali pravila. Vi meni, ja vama. Daš – dam.«
»Do sada, da.«
Ne verujem da je to bio Franjo. Još jednom ponovim priču o Bravu, čini mi se da su sve stvari logične. Nešto je moralo da se dogodi pre toga. Problem je Košnik, kakva je njegova uloga. Ko se skriva iza njega?
»Za koga radi Košnik?«
»Ja postavljam pitanja, a ti odgovaraš. Takav je red u našoj kući«, kaže mi podsmešljivo.

*

Franja sam upoznao ubrzo nakon vojske. Bio sam bez posla, na tržištu rada su mi nudili mesto magacionera koje nisam prihvatio. U to vreme sam bio besan kao buldog, nisam mogao da se kontrolišem. Sve mi je išlo naopako, nisam završio školu, bio sam bez perspektive. Kada je sekretarica počela da mi drži predavanje o broju nezaposlenih, poslao sam je u tri pizde materine i tresnuo vratima. U sekundi, u čekaonici sam postao centar sveta, pitao sam da li bi neko nešto hteo da pita. Bez odziva. Baš sam se tresao, kada sam odlazio.

Franjo je krenuo za mnom i rekao mi da sačekam. Pružio mi je ruku i ponudio mi posao obezbeđenja u svojoj firmi.
»A zašto?« upitao sam ga, »pa uopšte me ne poznaješ.«
»Čini mi se da si dovoljno lud«, rekao je. Baš tako je izjavio. »Dovoljno si lud za taj posao.«

Pomislio sam da ne bi nikada ponudio posao tipu koji bi tako lako umeo da se iznervira kao što sam se ja, ali samo na trenutak. Sledeća pomisao je bila da zaslužujem poštovanje, jer sam pravi lav i sposoban sam za mnogo toga. Sposoban uopšte. Magacioneri neka budu oni sa praznim glavama. Za mene je sama logistika. Empatija više-manje, znam da brzo povezujem stvari i da predvidim posledice. Takvi, koji to znaju, moraju biti na vrhu, bože.

»Dovoljno sam pametan«, odgovorio sam. Osmehnuo se.
»Da, lud i pametan, istovremeno.«
»Nećeš zažaliti«, klimnuo sam glavom.
»Pa znam«, rekao je.

Hodali smo uskom stazom ka sajmu i skrenuli u prvi bife na kafu. Uz šank je visilo troje mladih tipova u belim košuljama i kravatama, i odmah mi je bilo jasno da su pijani. Ne podnosim takve japije, koji već do podneva udišu gusta alkoholna isparenja i brbljaju o svojim potrebama i željama. Ja se u javnosti nikada ne omamljujem i ne pijem. Ako imaš čistu glavu, imaš prednost pred većinom ljudi oko sebe.
»A gde ti je firma?« upitao sam ga i popio gutljaj kafe.
»Pored Ljubljanice. Pozovi me u ponedeljak«, rekao je, zavukao ruku u džep i pružio mi vizitku. »Do tada sam na službenom putu.« Klimnuo sam glavom i uzeo karticu.

Pogledao sam je tek kada sam došao kući. Kiklop, preduzeće za čuvanje imovine i vlasnika, Novi trg 2. Franjo Glavič, direktor. Bila mi je poznata ta kuća, ali zakunuo bih se da je u njoj smeštena samo turistička agencija ili nešto slično. Neko vreme sam mozgao, a onda slegao ramenima. Otići ću da proverim, ima još do ponedeljka. Seo sam pred televizor, ali ga nisam uključio, čekao sam ženu. Dugo nismo vodili ljubav, već je počela da mi govori kako mi nije ni do čega i slične pizdarije. Nije mogla da skapira kakav šok je nastupio za mene kada sam došao iz vojske i odjednom – potpuni mrak. Kada bi postojala brigada za brzo posredovanje, bio bih već visoki oficir, a ne magacioner. Današnji susret je bio pravi blagoslov. Uveče ću je životinjski spopasti. Misliće da je drnda lokomotiva, mačka će iskočiti kroz prozor. U sobi je bilo sve mračnije, a ja sam samo sedeo i uživao. Moći ću da počnem da postavljam stvari na prava mesta. Nisam pohlepan, ali volim da vidim da me ljudi gledaju sa poštovanjem. Nisam Ajnštajn, ali sam zagrižen i stvari koje zamislim uvek izvedem do kraja.

Kada uživam, uvek zakunjam. Spavao sam kao top, na meni bi mogli da izvode nacističke eksperimente. Ne bih se probudio. Svanulo je pre nego što sam postao lokomotiva, žena je otišla, mačka se vratila. Dobru volju je smenila glavobolja. Još jedan usran dan za mnom. Izvukao sam iz džepa vizitku i dugo zurio u nju. Ne znam čemu sam se sinoć radovao, naverovatnije je sve zajedno velika prevara. Zbog toga, jer sam uravnoteženo lud i pametan, neću dobiti posao. Otišao sam u kupatilo, mačka mi se motala oko nogu i počela da me pošteno nervira. Dobro odmerivši udarac, u jednom luku sam je poslao iza komode. Dok je letela kroz vazduh, vrištala je kao da joj deru kožu, a onda je ućutala. Pametna životinja, zna kako se osećam, nije empatična.

Kada sam se presvukao osećao sam se bolje, seo sam u auto i počeo da vozim, bez cilja. Zaustavio sam se uz koseški ribnjak, šetao preko polja na kojem je raslo mlado žito. Nije bila ni zima ni proleće, ni vremenu nije bilo jasno za šta da se odluči u životu. Priroda i ja se u stvari razumemo, briga nas je za sve. Kada posmatram stvari u daljini, te totalno netaknute stvari, lakše mi je na duši. Počnem da filozofiram, gledam poravnate brazde i biljčice koje rastu i razmnožavaju se. Kakav apsurd, kao što vole da kažu ljudi koji su isključivo pametni i nimalo ludi. Takva razglabanja me dovode do besa. Ukoliko je bezbrižnost jedina stvar koja drži svet zajedno, ne treba da čuvaš imovinu već samog sebe. Ljudi imaju puno toga da kažu protiv egoizma, za mene je to nešto normalno.

Ukoliko predugo boravim na otvorenom prostoru, gde nemam gde da se sakrijem i previše je neba, počnem da se gušim. Parkirao sam se na bregu pod kestenovima, od Gradskog trga me nije delilo ni sto koraka. Na dvojci se zaista nalazila turistička agencija, nudila je egzotično putovanje tragom cunamija. Koračao sam gore-dole ispred zgrade, napravio krug oko ugla, tamo je bio još jedan ulaz, zaključan. Proverio sam zvonca na interfonu, tamo su bila samo imena stanara. Nije mi se dalo da i dalje istražujem, prošao sam pored ribnjaka i krenuo ka gostionici, u bašti su bili postavljeni prvi stolovi, pored njih plinski grejači slični džinovskim plehanim pečurkama. Bilo je hladno, ali omladina se već smeštala i prikazivala prolaznicima. Mlade mace su se šepurile svojim špicastim sisicama i bespotrebno otkrivale minđuše u pupcima. Priroda nije znala da se odluči, ali one su mogle. Stiglo je proleće.

*

»Zašto Franjo ne dođe ovamo?«
»Sto puta sam ti već rekao. Nema ga više. Otišao je. A prethodno je oprao ruke.«
»Gori si od Miloševića. Samo nešto blejiš u tri božje materine. Samo što ja nisam ovca.«
»Ali jesi jarac.« Naslonjen na zid srče kaficu iz plastične čaše. »Nisi se Franju hvalio, da znaš brzo da povezuješ stvari? Činjenice govore same za sebe, to nije kvantna fizika, Šintaru. Ko je bio sa tobom kraj Save, kada ste pospremili Brava? Sveti duh?«
Kurvar me prefinjeno mrcvari. Ćutim, gledam u vrhove cipela. Činjenica je da mi je Franjo uvek čuvao leđa i da me nikada ne bi prevario. Iako me je povezao sa Košnikom i morao sam da se nacrtam u njegovom restoranu. S obzirom na to da sam obavljao kritičan deo posla, morao bih da stranke dočekujem nasamo, a ne da se motam po Tacenu, svima na očima. Još i vrapci na granama su dživdžukali da smo Franjo i ja prijatelji, ali to još ne znači ništa. O tome, zašto je Brav završio u Savi, Frulica nema pojma. Samo pretpostavlja. Kada bi znao, uhapsio bi Košnika, Fazana, šta znam koga još sve.
»Ne znam o kakvom Bradavu govoriš.«
»Rekao sam Brav.«
Dok ne dobiju Košnika, ćutaću.

*

U ponedeljak sam ga pozvao rano ujutru.
»Halo«, rekao sam. »Ovde Šindič.« Ništa nije rekao. »Sa tržišta rada«, nastavio sam, »baš dovoljno lud i baš dovoljno pametan.« Začuo sam kako se smeje, pao mi je kamen sa srca.
»Možemo li da se nađemo?«
»Važi. Ali na onoj adresi« –
»U kuglani u Dravljama. Znaš li gde je to?«
»Da.«
»Petnaest do deset?«
»Važi.«
Prekinuo je bez pozdrava.

Kada sam se odvezao preko zaobilaznice, skoro da sam promašio odvajanje, brkati tip sa crnim naočarima je jedva uspeo da se zaustavi. Bilo mi je čudno da nije zapenio, mirno je sedeo za volanom i gledao kako krećem. Ispred dvorane nije bilo problema sa parkiranjem, pravi promet počinje u ranim večernjim satima. Pre podne igraju samo zagriženi sportisti. Meni se ovde dopada, volim da gledam kako kugla juri ka keglama koje se ne mogu nikuda pomeriti. Veoma seksi je onaj trenutak kada kugla dodirne kegle i vidim kako se čovečuljci naginju, i tek kroz nekoliko desetinki sekunde čujem zvuk koji nastaje prilikom udara. Još tren i leže razbacani na tlu kao pobijena vojska, dok ih kompjuter i nad njima sakriven mehanizam ponovo ne uspravi. Uskrsnuće kegli! Umesto hronologije događaja napisaću Frulici priču o uskrsnuću kegli. Njemu se, najverovatnije, još dugo ništa neće podići i uskrsnuti.

Ugledao sam Franju kako sedi za stolom kraj šanka, osmehnuo mi se i pozvao me da sednem. Za susednim stolovima nije bilo nikoga, sjajno.
»Uspešno putovanje?«
»Aha«, rekao je. »Razmislio?«
»Da«, klimnuo sam. »Kakvo obezbeđenje je u pitanju?«
»Odgovorno.«
»Naravno«, slegao sam ramenima. »Još uvek ne znam, zašto« –
»U Kočevskoj reci si bio među najboljima«, prekinuo me je.
Nekoliko trenutaka sam ga ćutke gledao.
»I kod nas imamo probni rad«, rekao je.
»Gde da dođem?«
»Sutra ću te pozvati i reći ti gde da se nađemo. Spremiću ugovore. Ne pitaj me previše, kod nas najviše važe poverljivost i poverenje.«

*

Frulica zapali novu cigaretu, puši, uzme sa stola gomilicu papira, čita.
»Udario ga je promišljeno i racionalno. Žrtva se bez glasa srušila na obalu. Po mom mišljenju, smrt je nastupila odmah.«
Papire nemarno baci na sto i otrovno me gleda.
»Pogodi, čije su to reči?«
Stvarno boli. Jako. Pa nije mogao da uradi nešto tako svinjsko.
»Ideja sa kesom je najverovatnije bila tvoja?«
U glavni mi je promaja. Nije u redu. Ovaj svet ne vredi ni pola kurca.
»Kakvu kesu?«
»Još uvek me potcenjujete, gospodine Šindič. Govorim o nehigijenskoj antistres kesi od polivinila.«
Slaže reči kao da je retardiran. Gde je mogao da dođe do tih podataka? Jer Franjo … to otpada. Mora da me je neko video. Oni šumovi i koraci!
»Zabi sebi u dupe svoju usranu kesu, Frulice.«
Napući usta, glumi uvređeno dete.
»Ne isplati ti se da budeš grub prema meni, kolega. Sada sam ja tvoj jedini prijatelj.«

*

Franjo me je razumeo. Samo on je znao, da nisam običan čovek i da nisam pacijent. Da sam precizan i promišljen. Neka vrsta hirurga. Kako bi izgledalo, kada hirurg ne bi znao da kontroliše svoje ruke? Ne znam zašto ljudi to ne razumeju? Čak i u vojsci sam imao probleme zbog toga što sam bio hladnokrvan. Jesu li me se plašili? Kažem, strah čini čuda, ljudi ti okrenu leđa. Možda me zato nisu uzeli za stalno? U to vreme, kada sam bio totalno u kurcu, kada sam počeo da gubim živce, on me je spasio. To u svojoj hronici nikada nećeš videti, Frulice.

Na početku mi je davao lake zadatke. Bilo mi je jasno, da se bavimo ucenama, a ne obezbeđenjem. Kiklop, duhovito ime za preduzeće! Na stranke sam se prilepio kao krpelj. Plaćao je usput, novac na ruke. Nikakvih tragova i pitanja o tome da li je stvar zakonita. Kada mi je rekao da ćemo na parkingu u Vižmarjima da smaknemo Botegu, za njega sam radio već dve godine. Botega, piše se sa dva t, nasmejao se, kao trut i troglodit. Tip je na čelu firme i neće da vrati dugove. Moraćemo malo da ga zgrabimo i zavrnemo mu uši, rekao je Franjo. Svet treba dovesti u red, slegao sam ramenima.

Bilo je oktobarsko veče, blago je sipila kiša, ali nije bilo hladno. Franjo i ja smo čekali u autu. Botega je sa posla dolazio u Vižmarje ponedeljkom i četvrtkom. Parking mu je prirastao za srce, jer ga je tu čekala ljubavnica. Mlada i dobra pička, stara nakaza je nije zaslužila. Kada sam je upoznao, postalo mi je jasno zašto nije mogao da vraća dugove. Ali večeras, oh, večeras ga … nije čekala, jer joj se na putu pokvario auto. Uz to je bila bez mobilnog, na takve sitnice nikada ne zaboravim.

Stari se dovezao na parking i skrenuo udesno. Tačno sam znao gde će parkirati, zato sam se izvukao iz auta i navukao kapu preko očiju. Kada je izašao iz auta, već sam bio kraj njega, i ispruženim prstima ga kratko udario u vrat. Mi, specijalci smo to nazivali ugriz kobre. Zakrkljao je i strušio se kao posečena smreka, dočekao sam ga na ruke i gurnuo ga na zadnje sedište. Pokupio sam ključeve koji su mu pali na pod, upalio auto i krenuo. Pre nego što sam skrenuo na put, svetlima sam žmignuo Franju. U ogledalu sam video da me prati. U Tacen se nisam odvezao preko Broda, već naokolo, preko Medvoda i pored Pirniča. Ako hoćeš da ispuniš zadatak koji ti je neko dao, opreznost nije suvišna. Bottega je dostavljen u hladnjaču restorana Kod sede kose tačno u 23.47.

Direktorov auto nisam odvezao natrag u Vižmarje, gde mi mogla da se nađe kakva mala jebica, već sam ga ostavio ispred kluba Metulj** u Fužinama. Mali korak za mene, a veliki za policiju. Svoj auto sam zaustavio na obali Ljubljanice, uz veliku tvrđavu. Neka samo pada kiša, šetao sam se kraj reke, voda me je smirivala. Od kada sam radio za Franja, nisam više imao kolerične ispade. Međutim, ponekad bi me obuzela tuga. Ma nek ide sve u tri lepe. I onda kada sam uhvatio Botegu. Umesto zadovoljstva obuzela me je nemoć. Morao bih biti car. Barem Napoleon, onda ne bih imao taj idiotski osećaj koji me je dovodio do besa. Nemoć, ima li čega goreg za čoveka. Nemoć, to je parazit za čoveka. Taj đavo u telu mi je želeo da kaže da nikada neću uraditi ništa veličanstveno. Da neću postati Brus Li ili Elvis. Znao sam da život nije ništa spektakularno i to mi je strašno išlo na živce. Pizda, kada sam gledao one zvezde na televiziji, kojima su se smejale žena i mačka! Ti debili su zadovoljni što mogu da se pretvaraju da su srećni!

Nekoliko dana nakon otmice, kada smo Franjo i ja sedeli kraj Zbiljskog jezera, upitao sam ga šta misli o svemu. Dugo me je gledao, i usput bacao u vodu mrvice koje je skupljao sa stola.
»Zašto ti se čini da nemaš snage?« konačno je progovorio. »Sposoban si da ideš do kraja, zar ne?«
»Kako to misliš?«
»Ako se prihvatiš neke stvari.«
Znao sam šta želi da mi kaže, klimnuo sam glavom.
»Dobro, ali to nije isto kao biti svetski prvak u teškoj kategoriji.«
»Zašto?«
»Jer smo svi mi obično đubre. Nikoga nije briga za nas.«
»Prijatelju, varaš se. Možeš da se diviš samo samome sebi. Iznutra, razumeš? Slavljenje drugih, to je vazduh! Izopačena vera.«
Razmišljao sam o njegovim rečima, dok mi nije sinulo. Čudno otkrovenje, nisam imao hrabrosti da ga izgovorim naglas. Čovek je stvaran i istinit samo u samome sebi, gde stupi nogom, pomakne se središte sveta.

Još pre novembra sam morao ići do kraja. Franjo me je pozvao, tada smo se našli ispred Plečnikove crkve na Barju. Dopada mi se to što kada se dogovara za mesto sastanaka ima takvu maštu. Poslovi su sveta stvar, slažem se.
»Uveče ćeš morati da odeš u Tacen. Treba skloniti Botegu.«
Primetio sam da je nervozan. Do sada smo se igrali dečijih igara. Ubistvo … je rat. U glavi mi je zazvonio alarm.
»Nije hteo da plati?«
»Platio je, Zvonar je dobio mnogo novca. Ali, ne želi da rizikuje. Bolje mrtvi svedok nego svedok koji ćuti.«
»Ne znam«, promrmljao sam. »Taj šef … Ti ga poznaješ. Može li da mi napravi sranje?«
»Ne.«
»Siguran si?«
»On je naručilac. I kad bi hteo da te zajebe … dvojica smo. A to više nije tvoja reč protiv njegove.«
Udahnuo sam. U daljini sam čuo lavež pasa i mukanje krava. Tik nad glavom mi je visio mesečev okrajak, sličan nabrušenom srpu. Gotski horor, jebemti!
»Zašto baš ja?«
»Samo u tebe imam poverenja. Pa znaš, pola lud, pola pametan.«
Nasmešili smo se i pružili jedno drugom ruku.
»Sada sam tvoj, zauvek. A ti si na vjeki vjekova moj.«

*

Frulica se sa zapaljenom cigaretom u njušci doklati do mene i nemarno me pljesne po ramenu.
»Znaš li zašto?«
»Znam li, šta?« zaneto ga pogledam.
U glavi imam previše podataka, pokušavam da se setim svih detalja koji bi mogli da me sahrane.
»Zašto sam tvoj jedini prijatelj?«
»Nosi se, Frulice!«
Nasmeje se i odšeta iza stola, opet podigne svoje kurčeve dokumente.
»Šindič je žrtvu ubio u noći između 29. i 30. oktobra. Pre ubistva je Botega morao da popije skoro pola litra ovidovenola.«
»Šta je to? Vrsta terana?«
»Dobro znaš, kolega. Insekticid, koji bih ti vrlo rado prepisao. Da ti sprži tvoj zverski želudac i creva.«
Na tren me obuzme panika. Kada sam se u hladnjači bavio Botegom, pomagao mi je Fazan. Nije bilo nikoga drugog. Osim Franja.

*

Nisam očekivao da će se stari tako divlje braniti. Nisam ni slutio da mu je uspelo da odveže ruke i da se skine sa kuke. Kada sam ušao u hladnjaču, čekao me je iza vrata i napao me sa velikom slavinom za vino. Nagonski sam podigao ruku i sprečio udarac, i odmah ga tresnuo u pištaljku. Bol se za trenutak zaustavio, a onda je opet skočio na mene. Lajao je kao da ima besnilo. Kada sam ga pesnicom udario u vrat, zateturao se, tresnuo među police na kojima su bile poređane kante ulja, sirćeta, krastavaca i šunke. Praviš preveliku buku, kurvo, pomislio sam. Savio sam mu ruku na leđa, ali nije hteo da prestane. Kroz vrata je jurnuo Fazan i začuđeno nas gledao.
»Šta radiš, Šintaru?«
»Učim ga da igra salsu.«
»Čujete se sve do gostionice. Zar ne možeš da ga utišaš?«

Mogu. Udarac u pleksus mu je oduzeo dah, postao je mlohav i ponizan. Čini mi se da je u ovom trenutku – da, onda kada sam ga spustio na dasku za sečenje mesa – ušao Franjo. Otrovni Franjo sa flašom ovidovenola. Mislim, da je prethodno odvio poklopčić. Pružio je ruku sa otrovom i nagnuo glavu kao pijanac.

»Malo ćemo da eksiramo.«

Starom je pogled na insekticid povratio snagu, počeo je da se uvija i koprca, Fazan i ja smo ga zgrabili za ruke i grubo oborili na tlo. Kleknuo sam mu na grudi, čuo sam kako mu pucaju rebra, oslobodio je levu ruku i udario Fazana po zubima. Rascopao mu je usnu, krv je počela da kaplje po grubom trulom betonu. Zar tog kurčevog Košnika nikada ne poseti sanitarna inspekcija? Miris krvi je probudio u meni pasji instinkt, zgrabio sam slavinu za vino koja je ležala pored mene i zabio je Botegi u usta. Belo je pogledao i počeo da pljuje, kurva. Franjo je kleknuo i krenuo da ubacuje matorom u usta insekticid. Polako i promišljeno, kao neki lekar, još se pritom i smejao. Botega je imao izbuljene oči, kašljao je i gušio se, a onda su polako počele da mu pucaju oči i da dobijaju boju porcelana. Uopšte nije ličio na sud uz koji daje sebi oduška vinska bratija. Razumeo sam njegov kineski pogled. Šta je, kog đavola, uopšte život da bi ga branio po svaku cenu? Balsamovanje je bilo uspešno, stari je postajao sve tvrđi, sveže napravljena mumija. Eksirao je jedva litar ovidovenola. Nije uvenuo, već procvetao za večnost.

Franjo je ustao, bacio praznu flašu u ugao među prevrnute kante. Sećam se kako mi se učinilo smešnim kada je iz džepa izvukao maramicu i obrisao kožne rukavice. Bio je neka vrsta pedanta, sve na njemu je moralo da se sija i da bude ispeglano. Stari je još živeo, ali samo za svoj bol. Namignuo sam Fazanu, otišao je da proveri da li je vazduh čist. Prebacio sam Botegu preko ramena kao džinovsku buturu. Ubacio sam ga u kombi koji je bio parkiran pored hladnjače, zalupio vrata, seo za volan. Iznenadilo me je što je pored mene seo Fazan.

»Franjo je morao da ode do šefa«, ležerno je objasnio Fazan.

Proverio sam retrovizore i brzo krenuo. Na mostu smo bili već za minut, zaustavio sam se, ugasio svetla. Naslonili smo Botegu na ogradu kao balvan, i samo ga blago gurnuli. Činilo mi se da u vodu pada gipsani baštenski patuljak. Ko li je izmislio da su patuljci niskog rasta?

Nije bilo šta da se čeka, nasred mosta, svima na očima, uprkos čvrstoj noći i tišini. Seli smo u kombi. Kada smo već skrenuli sa mosta na sporedni put, u daljini su, na vrhu klanca, zasvetleli farovi automobila.

*

»Naivčina si, Šintaru. Ubica koji dozvoli da ga nasamare za mali novac. Ako ubijaš, zaboravi na prijateljstvo. U svetu u kojem život ne znači ništa, više nema međuljudskih odnosa.«
»Šta hoćeš da kažeš?«
»Potpiši priznanje i nestani. Poslednji put ti nudim šansu. Iskoristi je, jer me izdaje strpljenje.«
»Potpišem i idem?«
»Da.«
»A zašto bih ti verovao?«
»A šta da radim sa tobom? Za mene si nevažna odvratna stenica.«

Prestane da mi diše za vrat, uspravi se. Čujem kako mu zaškripe cipele, a onda pred sobom ugledam zadriglu zanemarenu figuru. Morao bi da vežba, svinja policijska.

»Umesto da me podučavaš, bolje kupi tegove, masni tvoru«, kažem.

Zaustavi se kao da ga je ujela kobra, ćuti. Dobro se držim, besan je kao ris. Moguće da sam naivan, ali neću potpisati nikakvo priznanje. Za sada me ne može zatvoriti, još uvek imam dovoljno vremena da sredim stvari kako ja to hoću.

»Gotov si, Šintaru«, javi se Frulica i treskom zatvori vrata za sobom.

Sedim i razmišljam. Pletem plan, ali mi ne ide. Nemam volje. U meni se nešto zdrobilo, od kada ... Zašto se, Franjo, svet zasniva na izdaji? Ukoliko uspem da se izvučem iz zamke, da onda počnem da sakupljam pečurke? Da ženu vučem na piknike i vatrogasna veselja? Ionako smo zajedno tek onako, slučajno, iz navike. Jednom smo igrali Čoveče ne ljuti se, sve čovečuljke je imala u garaži, pre nego što sam bacio šesticu. Još i mačka mi se smejala! Za kombinacije sam dobar, ali sreće nemam, jebemti, manje imam uticaja na kocku nego na sunce. Morao bih da se koncentrišem i počistim stvari oko sebe. Poslednje je vreme da stanem na sopstvene noge, nikakav savetnik i te fore, slobodni preduzetnik. Šindič, istrebljivač specijalista. Direktor, sekretar i blagajnik, sve u jednoj osobi. Sve luđe misli mi se motaju po glavi, totalni haos. Strah čini čuda, a u mom mozgu prouzrokuje zbrku. Moraću …

Kada me obuzme panika, počnem da razmišljam o manevrima u Kočevskoj reci. Vidim pred sobom poligon, prepreke i oficira sa štopericom, i počnem da trčim kao lud. Kroz neko vreme se smirim, slike u glavi blede, ne spavam, ali nisam ni budan. Ni na šta ne mislim. To je moja velika prednost.

Frulica otvori vrata i nasloni se na dovratak.

»Briši, Šintaru. Briši, pre nego što ne počnem da povraćam.«

To mi se dopada, kada vodenoj glavi popuste živci. Ustanem, prođem pored njega, i zaustavim se u hodniku.

»Od kada radi za vas?«

Smeje se, slegne ramenima. Po stepenicama me prati nepoznata gorila, dole mi policajac u uniformi otvori vrata. Još uvek je mračno, ali na istoku nebo postaje svetlosivkasto plavo. Pređem ulicu i skrenem među zgrade. U nekim stanovima gore svetla. Ljudi ustaju usred noći da bi mogli da plaćaju državi poreze i struju. Ne mogu da verujem, još se i raduju što mogu da odlaze na šljaku.

Iz senke dotrči smešan pas, dlaka mu štrči kao nekom pankeru. Nasluti da ću ga šutnuti, glasno zalaje i odskoči. Zaustavi se na bezbednoj razdaljini i gleda me iz prikrajka. Imam smešan osećaj da smo braća. Obojica bez rodoslova, uplašeni i agresivni. Možda su u pravu oni koji govore o lancu života u različitim telima. Moja žena u to duboko veruje, a ja se do sada nisam osećao dovoljno bedno da bih razmišljao o takvim glupostima.

Dobro poznajem predgrađe, zato se ubrzo nađem na travnjaku i među kolibama koje su postavili baštovani. Još samo nekoliko minuta i biću kod kuće. Preda mnom se iscrtaju obrisi visokih zgrada obavijeni jutarnjom izmaglicom. Ne ide mi u glavu to da me je Franjo pomerao po šahovnici kao nekog seljaka. Specijalci su puno igrali šah, a ja sam igrao samo sa onima koje sam pobeđivao. Sve dok me narednik nije naterao da igram sa njim cele noći. Rastavio me je na prafaktore. Kada bih kod sebe imao pištolj, velemajstoru bih u njušku ispraznio ceo šaržer. Osećanja su sranje, bežim od njih kao đavo od krsta, uvek me odvedu u slepu ulicu.

Žena je sedela za stolom, sve na njoj je bilo pocepano, na brzinu navučeno preko glave i dupeta, kao da je došla iz Ukrajine. Bedan svet. Kada me obuzme malodušnost, dođe mi da tek tako nešto razbijem. Revija Lejdi joj je bila važnija od mene. To je još i bolje, neću morati da objašnjavam.

»Šta se dogodilo?«
»Ništa. Rutinski pregled. Uobičajen.«
»A, da?« uzvikne i pogleda me.
»Šta?«
»Dolazio je Franjo.«

Pizda! Je li me negde čeka? Je li došao po pištolj? Hteo da se uveri …

»Kada?«

Samo gleda u te idiotske fotke, ne smem da čekam, odšunjam se na prstima do kante, otvorim je i razgrnem zavijutke sa mačjom hranom. Napipam pištolj, brzo ga smestim u džep. Padne mi kamen sa srca, obrišem čelo.

»Jesi li gluva, pizdo? Pitao sam te nešto.«
»Pre pola sata«, odgovori nevoljno.
»Došao ili otišao?«
»Došao i otišao. Ostavio je samo neku kovertu za tebe.«

Odem do stola, uzmem kovertu, užurbano je otvorim tako da se pocepaju rubovi. Unutra novac, mnogo novca. Prekasno, prijatelju. U trenutku sam na stepeništu, bez pozdrava trčim u prizemlje. Ne idem kroz glavni ulaz, već pravo u podrum do biciklarnice, pozadi su još jedna vrata. Obazrivo otvorim, nema nikoga. Polomljene ljuljaške, iskrivljeno drveće, kontejneri, smeće, ništa. Uzmem pištolj, zataknem ga za pojas pantalona. Osećam, kako mi hladi bubrege. Dobar osećaj, kao nekakav dodatni organ, rezerva. Idem natrag ka stanici, ali ne istim putem. Napravim veliki luk, preko prigradskih njiva i travnjaka. Preglednije je. Da vidim daleko, ima dovoljno iznenađenja. Strah čini čuda, jedan od njih je mir koji se ušunja u mene. Kao da sam izašao iz vremena i našao se u matrici. Onoj, iz filma, među klonovima i sličnim. Približavam se stanici na drugoj strani ulice, sakrijem se u propalu kuću koja čeka da je sruše. Tu će nekakav nadobudni kurčić, pun love, napraviti vilu sa bazenom. Pa neka mu! Neka samo drhti iza visoke ograde i čeka istrebljivača. Zakoračim u tamu iza prozora, naslonim se na oguljen, grub sto.

*

Čekam ga do večeri, miran kao neupaljena sveća. Zurim u sve duže senke. Iako nema vremena, sunce se očigledno kreće po nebu. Konačno začujem njegov auto. Razmišljam da li da izađem iz skrovišta i upucam ga iz blizine, da bi me video i da bi mu bilo jasno. Pre nego što umre, jer posle toga mu ništa neće biti jasno. Ali, moglo bi da krene naopako. Ustanem, uzmem pištolj, repetiram ga. Ispružim ruku i istrelim u njega sedam metaka. Franjo se nakon prvog pucnja zatetura ka meni, a onda se sa začuđenim očima pretvara u veliki komad elmentalera. Kada pade i ostane da nepomično leži, spustim ruku i čekam da se cev ohladi da bih mogao da je stavim sebi u usta. Ne bih voleo da se opečem, to strašno boli.

Nisam znao da su već u kući. Obore me na pod, u trenu su mi ruke na leđima i vezane. Dok me vuku ka stanici, vidim da je ulica prazna i blokirana blindiranim vozilima. Uz Franjovo telo stoje specijalci, čuvaju ga čak i mrtvog!

Još jednom se zaustavi vreme, ali ovog puta samo u mom trulom mozgu. Napola pametan? Samo lud, lud! Na pločniku pred stanicom stoji Frulica i rukuje se sa Košnikom. Gledaju me i smeškaju se. Sada znam, šta je zadovoljstvo!