Peter Klepec

NA METI PSOVKE

Sarajevske Sveske br. 35-36

Polazim od toga da je psovka jedan verbalni fenomen (reč, rečenica, sintagma). Interesuje me na koji je način priroda, građa, struktura tog fenomena povezana s njegovom verbalnom i društvenom funkcijom? Šta je specifičnost psovke, šta se njome postiže, odnosno, šta psovka hoće i želi da postigne? Kako i na koji način? Šta je zapravo cilj psovke, ako ga, naravno, ima? U čemu je njena namera? Šta psovka nišani, i kada, u kojoj meri ona pogađa svoju metu? Radi se o brojnim pitanjima, koje ovde nije moguće detaljnije obraditi, ali mi je namera skromnija – hteo bih da pokažem kako je moguće na ta pitanja odgovoriti uz pomoć Lacanove i Freudove psihoanalize, odnosno, uz pomoć psihoanalitičkih koncepata.

Ako kažemo, da je psovka jedan verbalni fenomen, time pre svega ističemo da ona nema samo jednu jezičku funkciju. Radi se o kompleksnom, ali i specifičnom fenomenu, koji ću pokušati da ilustrujem uz pomoć brojnih paradoksa povezanih sa psovkom. Već na samom početku, čak i pre nego što konkretnije opredelimo šta je zapravo psovka i napravimo razliku u odnosu na kletvu, uvredu, blasfemiju, neki uopšteno ružni govor itd., zamislimo jedan paradoks i, na primer, čitaoca ovih reči, koji psuje našu nameru da govorimo o njoj, da joj prilazimo sa oklevanjem. Lako je moguće zamisliti i mene samog, dakle pisca, koji na početku opsuje samoga sebe, svoju nameru, što se upušta u takav posao, ili da, tek tako, iz navike, protesta, ali i veselja, iz ubeđenja, psuje što se latio teškog zadatka, i da se time podvlači kompleksnost same stvari. Zar nam je uopšte i potreban neki poseban razlog da bismo psovali, jer, psovati je moguće tek tako. Psovka je često tek uzrečica ili poštapalica. Načelno je moguće psovati sve, počevši i od naše namere da se latimo same psovke, na primer: „Jebala te, da te jebala psovka…“ ili „Jebote paradoks“. Eto možda i prvog paradoksa psovke: psovati je moguće sve i svakoga, do psovke može doći u svakom trenutku, psovati može svako. Psuje se stalno i na svim mestima, čak bi mogli reći da psujemo svi, ali na toliko različitih načina da je zapravo nemoguće napraviti osnovni popis. Možemo se samo diviti čovekovoj kreativnoj mašti i imaginaciji u upotrebi psovke.

Time dolazimo i do drugog paradoksa. Iako postoji doslovno beskonačno bogatstvo psovki, te mi ovde tvrdimo da se radi o jednom kompleksnom fenomenu, sama psovka na prvi pogled izgleda veoma jednostavno, direktno, mogli bismo reći prosto, jer i jeste u krajnjoj liniji (veoma) prostačko. Dalje, psujemo svi, stalno i na svim mestima. Ali o tome zašto se psuje, o samoj strukturi i funkciji psovke, među onima koji se profesionalno bave jezikom i govorom, veoma se retko priča. Kao da taj fenomen ne zaslužuje pažnju i kao da je nemoralno njime se baviti, jer govor o tome traži posebnu priliku i dodatni razlog. I zaista: zašto pričati o fenomenu, koji „s pravom“ zbog svoje navodne nekulturnosti i vulgarnosti, ne zaslužuje pažnju? Zašto mu uopšte dati bilo kakav dignitet? Eto i drugog paradoksa – psuje se stalno i svugde, ali se o psovki kao fenomenu priča retko i nema baš mnogo stručne literature na tu temu. Ne samo to, čak i u onim retkim slučajevima kada se o njoj priča, često se moralizuje i popuje, što, čini se, ipak nije opravdano, da ne bismo upotrebili i neki snažniji izraz (poput psovke…). Kako je u svojoj knjizi pokazao Bernard Nežmah, poslednja dva veka su brojni, iako ne i svi, slovenački jezikoslovci nastojali pokazati kako je većina psovki i kletvi, na koje nalazimo kod Slovenaca, zapravo uveliko preuzet od drugih naroda, Italijana, Nemaca, Srba, Hrvata ili, naprosto, „Balkanaca“ (imaginarne ideološke konstrukcije koja obuhvaća sve što „ugrožava“, tobože, zdrav, narodni organizam…), tvrdeći da je psovanje nešto što ne spada u slovenački jezik, nego je u njega uneto „sa strane“, i time implicirajući ne samo navodno višu kulturnu vrednost vlastitog jezika i naroda, nego i njegovu čistotu koja uvek biva ugrožena zbog „uvoza“…

Međutim tu šovinističku koncepciju jezika i psovke, kao i svaki moralizatorski pogled na nju, moguće je dovesti u pitanje prostim upitom o poreklu potrebe za psovkom? Zašto ljudi uopšte psuju? I zašto psuju tako često? Zašto – gle čuda – često kod učenja stranih jezika najpre naučimo par sočnih psovki? Evidentno je, da psovku „posuđujemo“ i „uvozimo“ iz stranih jezika upravo zbog neke njene funkcije. Možda i zato što nam se čini da psovka u tim jezicima bolje služi svojoj svrsi nego u „našem“. Tim povodom bih naveo anegdotu koja se odnosi na psovanje na stranim jezicima. Sećam se kako osamdesetih godina, dakle za vreme SFRJ, nije bio toliko redak prizor u ljubljanskom studentskom naselju naići na grupe stranih studenata iz nesvrstanih afričkih zemalja, koji su većinom brzo i besprekorno savladali navodno težak slovenački jezik, i to u žučnim pričama sa zemljacima i pripadnicima istog kontinenta. Koristili su većinom „neutralni“ kolonijalni francuski, ali su često u svoju „spiku“ znali ubacivati proste reči, kletve i psovke „s naših prostora“. Tako bi tok nepoznatih stranih rečenica bio često prekidan poznatim i prepoznatljivim rečima (u stilu „pizda mater’na“, „pička materina…“). Upotreba „stranih ružnih reči“ služila je kao poseban začin priči koja je postajala interesantnija, psovke su dobro dolazile da začine detalje ali i da jačaju ad hoc koheziju grupe dvoje ili troje ljudi, izražavala je pozitivnu energiju zajedničkog druženja i priče. Takav utisak odavali su ne samo oni koji su bili zaokupljeni komunikacijom, već je isti utisak mogao steći i neko sa strane, ko je posmatrao grupu i osim „prepoznatljivih“ reči nije mogao razumeti bilo šta drugo u njihovoj komunikaciji. Bilo je jasno da pomenute reči nisu korišćene da bi prekidale komunikaciju i agresivno, već upravo obrnuto, za izražavanje zajedničkih emocija i neku vrstu poziva da se priča nastavlja dalje i uživa u njoj, kao i u samom druženju. Upotrebu prostih reči ali i psovki koje nemaju svoju metu nego služe za izražavanje iznenađenja ili pukog uživanja, radosti u druženju, često je moguće sresti ne samo kod stranaca nego i kod intimnijih, zatvorenih, prijateljskih krugova, kada psovka služi istim svrhama.

Psovanje može značiti prekid komunikacije i uvod u direktni fizički sukob. Slična je uvredi jer može temeljito da „ukalja“, obeleži, opredeli onoga koji se psuje. Nekad predstavlja protest, bunt, kojim se vulgarnim rečnikom ustaje protiv vladajućih pravila dobrog ponašanja, kulture, društva i svrgava autoritet. Lacanovskim rečnikom, psovka Drugog, u autoritet, u sagovornika prodire i devalvira ga, ponižava, aludirajući na potčinjavanje i pasivno podvrgavanje. Upotrebljavajući zabranjene ili nedolične reči psovač demonstrira da za njega nema zabrana i tabua. Izuzetak je Ja koji koristi psovku. U središtu psovke je Ja kao aktivna instance u odnosu prema svetu i prema njenoj meti. Glavni junak i centar psovke je „njegovo veličanstvo Ja“, kako ga negde naziva Freud. I kao takva, psovka je infantilna jer ne mari za princip realnosti. Uvek psujemo u prvoj osobi, nekoga ili nešto i time ne samo da pokazujemo kako nam ništa nije sveto, već i da smo nadmoćniji. Narcizam Ja instance u prvom planu, zapravo predstavlja jedinu, ma koliko veštačku i tanku, razliku između psovke i kletve. „Ja“ svoju moć, odnosno, snagu u psovci demonstrira direktnom konfrontacijom sa sagovornikom, dok se kletvom proklinje odsutni drugi („Proklet bio“) – psovka se događa in presentia, dok je gađa na ono što je in absentia. Još bitnija razlika se odnosi na navodnu moć pomenutog Ja. Kod kletve se naime taj isti Ja nalazi u ulozi onoga koji proklinje nekoga ili nešto, uz pomoć natprirodnih sila, dok se u psovci ne samo oslanja na sebe, nego upravo njome hoće da manifestuje i demonstrira svoju neizmernu moć.

Moć ili superiornost Ja je tada najčešće izražena rečima koje aludiraju na seksualnu aktivnost „izvršenu“ rečima nad onim što je drugima (opsovanim osobama) sveto i veoma drago. Iako nevulgarne psovke nema, svaka opscenost i prostakluk nije već i psovka. Šta bi onda bilo specifično samo za nju?

Možda se čini da možemo do odgovora na to pitanje najlakše doći putem etimologije. To bi kod psovanja i psovke doslovno značilo da nekoga nazovemo psom ili ga uporedimo sa njime. Iako, međutim, nije sve vezano za psa i pogrdno. Zar nije pas čovekov najbolji prijatelj i zar nije baš on pravo oličenje vernosti? O kakvoj bi onda vernosti ovde bilo reč? U nekom kulturološkom kontekstu vernost pasa bi bila upitna jer se često upravo ženka psa, kučka, u mnogim jezicima vidi kao pravo oličenje promiskuiteta (bitch, chienne, psica), a da bi posredstvom svetog Augustina kriterijum vernosti mužjaka pre bio slon nego pas… Dok za neke psovke doista možemo reći, da su povezane s psom („Jebo te pas…“, „Pas ti mater…“), interesantno je da se kuja pominje samo u psovci „Kučko jedna!“. Upoređivanje s psom ili spominjanje psa nije uvek povezano s psovkom (dominikanci svoje ime dobijaju na osnovu sintagme „domini canes“). No čini se da psovanje u većini slučajeva želi da ispostavi upravo seksualnu aktivnost pasa, dakle da oslika animalnu, seksualnu konotaciju koja time više nije ljudska. Psovka se koristi nedoličnim i pogrdnim rečima koje prikazuju ili predstavljaju (najčešće seksualnu) aktivnost koja je u toku, upravo se dešava ili se već desila, ili koja će se neminovno desiti. U zavisnosti od toga šta psovač psovkom želi postići, on može upotrebiti ceo arsenal navodnih, društveno i kulturno manje dopuštenih, do jako uvredljivih aktivnosti. One variraju od (najčešće) analnog i oralnog seksa, do svih oblika perverzija i okrutnosti koje prevazilaze svaku maštu. Upravo u tu svrhu i služe životinje koje tu aktivnost izvršavaju. Okrutnost i posebno nasilje psovke samo na psa ili na životinjsko carstvo kao takvo, uzgred budi rečeno, baš i nije sasvim legitimno, jer se i ovde ipak radi o nekom nasilju i krutosti, koja, kako u nekom drugom kontekstu kaže Lacan pozivajući se na Balthazara Garciana, prevazilazi životinje, jer „divljaštvo čoveku u odnosu do sebi sličnog prevazilazi sve šta mogu životinje“.

Za onoga koji psuje, pored manifestiranja njegove centralnosti u svetu, psovka definitivno predstavlja jedan verbalni mehanizam koji služi i za izražavanje emocija, neslaganja, ljutnje, besa i agresivnosti, vređanja, ali i iznenađenja, veselja, radosti, radovanja. Psovka služi uživanju, ona jeste oblik uživanja. Ali ukoliko služi za ekspresiju veoma jakih emocija, ona može čestim ili preteranim korišćenjem potpuno izgubiti tu svoju eksplozivnu moć i svrhu (isto kao i samo uživanje koje gubi snagu i ostaje samo s lichettes de jouissance, mrvicama uživanja). To, naravno, važi za one koji je koriste ili su direktno uključeni u komunikaciju, te su uveliko „navikli“ na nju, dok se slučajni namernik, moralizatorski zgražava takvim „nivoom“ komunikacije, odnosno kulture. Psovka tada postaje stalna izlišna reč, poštapalica u koja začepljuje, popunjava pauze u govoru. Psovka pokriva različite govorne funkcije, akte i radnje, ali kod nje postoji i jedna konstanta: uvek se na jednom njenom kraju nalazi onaj koji psuje, psovač, i na drugom onaj ili ono koji se psuju. Na jednom kraju nalazi se nosilac aktivnosti, i na drugom neko ko je sasvim pasivan, puki objekat, predmet, svrha, i meta te aktivnosti. Na ovom ćemo se mestu, bez ulaženja u dalje probleme psovke kao govorne funkcije, ograničiti na to da psovka predstavlja jedan verbalni akt najčešće usmeren na drugu osobu ili na ono što je u vezi sa njom. Pretpostavka je, dakle, da svaka psovka ima neku metu, koju pokušava da pogodi iako se iz gornjih nabrajanja različitih govornih funkcija psovke to možde ne čini kao opštevažeće. Pokazaćemo, takođe, da čak i psovka kao poštapalica nešto cilja iako je ta meta možda indirektna i personifikovana. Uprkos činjenici da kao poštapalica predstavlja rubni primer psovke, ona upravo u toj funkciji ispostavlja jednu svoju bitnu osobinu. Pored toga što se uz njenu pomoć mogu drugome začepiti usta, ona popunjava jaz između reči i stvarnosti. Iako kao poštapalica ne cilja na bilo koga lično, ili, strogo gledajući, na bilo šta konkretno, njen cilj je u popunjavanju, u dopuni onoga što fali rečima ili označiteljima.

Psovka jeste verbalni akt s nekom namerom. Ako stavimo u zagrade posebne slučajeve i primene psovke, ona nikako nije neutralna i predstavlja akt agresije, napadačko-obrambeni mehanizam, koji nekoga ili nešto napada. Uz psovku se vezuje i paradoks da je kao nešto verbalno sastavljena iz reči, označitelja, ali i da nije samo to. Reči nikada nisu samo reči, i možda to u najvećoj meri važi upravo za psovku, jer s njom jedna rečenica, pa i jedina reč samo kao uzrečica, u pravom trenutku i u pravom kontekstu nekome može poslužiti da doslovno postane jači od direktnog udarca šakom i da ima jaču simboličku snagu od hiljadu činova ili činjenica. Sa stajališta psovke ono što se psuje predstavlja se kao faktički okaljano, opsovano. I pored toga da se govori samo o reči, delatnosti i aktivnosti o kojoj se samo priča, psovka se predstavlja ne samo kao stvarna i realna već kao urađena, kao akt koji je u toku, i okončani čin, ili možda bolje, kao čin, koji je neminovan – jer Ja (odnosno onaj koji psuje) tako kaže. Bez ulaženja u neke konkretne primere i detalje mogli bismo reći da psovka s te strane predstavlja primer s kojim su reči uveliko i dela, činovi, akti. Sa Austinom bismo mogli reći da je psovka performativni čin i da rečima uspostavlja neku realnost, ne samo u smislu uživanja u njoj, nego i u smislu onoga o čemu ona zapravo priča. Ali upravo kao takva, kao neki verbalni akt, kao performativni akt ona ipak nije (uvek) samo to. Performativna je ukoliko samim tim što je izrečena ili zapisana, i kao reč stvara nešto više od reči, dotiče stvarno, uspostavlja neku stvarnost. Njena stvarna meta je zapravo nešto što je čak stvarnije od same stvarnosti. U tom smislu – i samo tada – mogli bismo uslovno govoriti čak o dva nivoa psovke, a da je njihova razlika hipotetička, jer se i dalje radi samo o rečima. Ta razlika je povezana s potencijom psovke u duplom smislu matematičke potencije i moći same psovke – koja doslovce može dobiti potencijalnu moć eksplozije.

Tako šta zavisi od puno faktora, od same građe i strukture psovke, od konteksta u kome je ona izrečena, namere i uspešnog sprovođenja namere onoga koji psuje, i na kraju ali ne i najmanje važno, od same reakcije onoga koji se psuje. Zašto govoriti o nekakvom hipotetičkom nivou i zašto uopšte razlikovati dva nivoa? Prvi nivo samih reči, u principu jedini postoji. Nema drugog: iako reči nikada nisu samo reči, sve što postoji od psovke (i govora), ipak jeste – samo reč. U tome je treći i, barem za mene, osnovni paradoks psovke. Reči psovke nikada nisu „samo“ reči, nisu puke, nevine i nedužne reči, iako su strukturno gledajući ipak – samo reči. Tako dolazimo i do onoga što je možda i najinteresantnije o psovci – uzimajući u obzir da je jedini nivo na kome ona operiše „samo“ reč, označitelj, simboličko (u Lacanovom smislu), ona ipak doslovno vapi za tim da pogodi nešto što se čini van domašaja reči. Pokušava rečima i kroz reči da pogodi ono što se nalazi na samom rubu reči, što se čini strukturalno nemogućim. Psovkom se spajaju reči i stvari, odnosno dotiče se neka tačka, koja se čini van domašaja samih reči, kao da se njena meta, to što bi ona htela da pogodi, nalazi s one strane verbalnog. Pri tome nije nebitan način na koji je psovka izrečena, izgovorena, jer često, zbog samog konteksta u kome ona nastupa, nije dovoljno samo to, da je ona tu, nego i na kakav je način tu. Ali, još jednom, osnovni je paradoks u tome, da psovke bez tog verbalnog dela, bez reči ni nema. Meta psovke je ono što u samim rečima, u neku ruku, prevazilazi reči, prevazilazi izgovoreno. Ono se i dalje nalazi u rečima, iako se čini kao da se radi o nekom drugom materijalu, o višku, o nekom surplusu, o nekom ostatku koji psovka uspeva pronaći i sresti. Kao da pokušava ispoljiti neku drugu, tamnu stranu jezika, kako je naziva Lecercle. Sve se to može dobro videti onda kada se onaj koji psuje ne zadovoljava svojim izborom reči, već dodaje uvek nove psovke, izgleda kao da se izgubio, ili možda bolje, kao da gubi kontrolu i kao da sama psovka zadobija nad njim kontrolu. Uzmimo jedan folklorni primer: „Jebo ti slon trudnu sestru na majčinom grobu, a tata posmatrao u invalidskim kolicima… itd.“. Kao da psovka „Jebo ti sestru“ nije dovoljna (ako se, naravno, ne zoveš Zidane), jer ne uspeva pogoditi svoju metu, ili se onim, što je pogodila i postigla, još ne zadovoljava: kao da je psovaču namera pogoditi i nešto više, ono što nije svodivo na puke reči. Zbog toga se ponekad čini, kao da nije dovoljno samo psovati ono što je nekom najbliže i najdraže, već treba „tražiti i dalje“, pa mu psujemo „sve po spisku“, psujemo mu „sve živo i mrtvo“, pokušavajući tim traženjem u naizgled beskrajnom spisku da obuhvatimo sve i svašta, što je opsovanom drago i sveto, a što se čini da izmiče samim rečima. Kao da nikako ne uspevamo onome koga psujemo „stati na žulj“, povrediti ga i uvrediti, okaljati njegov ugled, poništiti ne samo njegovu egzistenciju, već i ono do čega mu je najviše stalo, pretvoriti u ništa, ili, čak u nešto, ono što je njemu samom krajnje odvratno i neprihvatljivo.

Kad kažemo da se nešto „čini van dometa reči“ opet imamo posla s paradoksom: ono jeste ali i nije u dometu, odnosno, u moći onoga koji govori – odnosno psuje. Bez obzira na nameru i intenciju onoga koji izgovara (psovku), reči ponekad „pogađaju“ a ponekad ne. Kada, kako i gde će se to desiti, to naprosto nije u moći onoga koji ih izgovara i izriče. Jezik i govor nisu u čovekovoj moći, jer bez obzira na naše namere, mi posredstvom reči uvek kažemo previše ili premalo, ne uvek i ono što mislimo, hoćemo ili želimo, da kažemo. Kako kaže Heidegger, jezik govori, die Sprache spricht. Ako kod govora i upotrebe reči nastaje utisak da smo mi na nekoj aktivnoj poziciji i da odlučujemo šta je smisao i značenje reči, stvar naprosto nije takva. Govora nema bez onoga koji govori, ali on nema kontrolu nad tim šta će neke reči nekome značiti. Naravno, on je taj koji bira reči, koji u krajnjoj liniji i odlučuje o tome da li će uopšte otvoriti usta, no kako će to biti primljeno i šta će iz toga proizaći – nad tim on nema kontrolu. Ne samo zbog omaške, lapsusa, do kojeg može (ali ne mora) doći svakog trenutka, kako je Freud pokazao u svojoj Psihopatologiji svakidašnjeg života, nego i zbog svoje strukturalne pozicije. Niko nije gospodar govora i reči ili kako kaže već poslovica: „čovek snuje, a Bog odlučuje“, što u slučaju govora znači, da čovek okreće, a govor okrenut. Zbog toga za Jacquesa Lacana čovek ne govori, nego je u pasivnoj poziciji, ne samo da govori Ono, „Ça parle“, nego je vezivati govor za poziciju aktivnosti, zapravo, iluzija. Ne govori čovek, nego je „čovek izgovoren“.

Čovek kao takav naprosto nije gospodar govora i smisla. To važi za sve – bez obzira na naše intencije. A ko odlučuje o smislu onoga što je rečeno, o smislu reči i označitelja? Drugi, odnosno onaj do koga poruka dolazi i koji, naravno, nije identičan intencionalnom smislu. Kao što u više navrata podvlači Lacan, odašiljač poruke, onaj koji govori, „svoju vlastitu poruku prima nazad od primaoca u izvrnutoj formi“ . To ne znači da kao oni koji izgovaraju ujedno nismo i gospodari govora i da uvek kažemo ili previše ili premalo, da nikad ne kažemo upravo ono što smo želeli reći, već da je upravo nesporazum, suština komunikacije. O tome šta je rečeno ne odlučuje intencija onoga koji govori, nego primalac (odnosno Drugi) i neiscrpan je izvor životnih komedija, ali i tragedija: setimo se samo poznatog primera iz Prvog svetskog rata, kojeg negde navodi Jakobson, kada su se vojnici hteli predati neprijatelju i njihov odgovor, klimanjem glave – na pitanje, da li se predaju – neprijatelj iz svog kulturnog konteksta, shvata kao negaciju… Dakle, smisao ili značenje uvek zavise od toga šta drugi (ili Drugi) vidi, razume, shvata, čuje u onome što je zapisano ili izrečeno.

Sve pomenuto ili sve što važi za govor, jezik i komunikaciju uopšte, važi naravno i za psovku. I smisao psovke i reakcija na psovku zavise od reakcije primaoca (opsovanog) ili nekog drugog. Eto još jednog paradoksa, koji se veže na psovku. Psovač se time neće pomiriti i psovka koju je izrekao u principu ga ne zadovoljava. Možda upravo ona predstavlja verbalni akt koji govornika nikako ne može smiriti ili zadovoljiti, te da čovek nije gospodar govora i smisla, a što bi bila intencija onoga koji psovku izgovara, piše (psovač bi hteo da gospodari onim što je drugome/drugima strukturalno zabranjeno, nemoguće, nepristupačno). Kako podvlači već Nežmah, nije slučajno da često nekome psujemo majku i sestru (puno češće nego ženu). Ako nekome kažem „Jebem ti mamu…“, time ispoljavam superiornost ne samo nad njim i nad osobama ili stvarima koje pominjem u svojim psovkama i koje su opsovanom drage, već i koje su mu društveno i kulturno zabranjene. Psovka, dakle, onoga koji psuje ne predstavlja samo kao aktivnog, nego kao nekoga za koga tabui i zabrane ne važe. On je gospodar situacije, gospodar govora i reči, gospodar par excellence. U tom smislu nije nimalo slučajno, ako se vratimo na gore pomenuti primer, da nije dovoljno samo psovati ono što je nekom najbliže i najdraže, već da psujući „tražimo i dalje“ „sve po spisku“. Nije, naime slučajno, što u toku tog traženja često dolazimo do nečega što se čini van ljudskog domašaja. Možda se zbog toga tako brzo prelazi na transcendenciju, na Boga, ali i – što je pomalo paradoksalno – … na Sunce. Zaista – zašto nekome psujemo Sunce? Kakve veze ima psovka „Jebem ti… Sunce“? Zašto psujemo nešto što očito nije u dometu i moći nijednog od sugovornika? Zato što, kratko i jasno, mora se znati da upravo mi sami, koji psujemo, imamo pravu i najveću moć. I psovanjem Sunca izražavamo neku nadljudsku moć. Dozvolimo samo jednu kratku i uzgrednu napomenu vezanu za taj poslednji slučaj psovanja Sunca. Interesantno je, da se tu, bar koliko je meni poznato, na tom mestu stane, i ne psuje se nekome, na primer galaksija, svemir ili vanzemaljci. U najboljem slučaju psujemo dakle „samo“ svet, a u centru tog sveta se nekada mislilo da se nalazi Zemlja, da bi tek kasnije Sunce postalo centar. Ali, kao što u svojim radovima upozorava Koyré, ta promena i nije toliko bitna jer kao konačan i uprkos tome što je ogroman – o čemu, sve od starih Grka postoji razrađena predstava – njime nije moguće ovladati. No to ne znači, da ga nije moguće opsovati („Jebem ti ja taj tvoj beskonačni univerzum!“). Činjenica je da se ipak češće psuje Sunce. Zašto? Ako psovka onoga koji psuje predstavlja kao gospodara, onda nije slučajno da se psuju svet i Sunce koji pripadaju logici koju Lacan karakteriše kao logiku celog. Pravilo i zakon uvek imaju jednu iznimku i ona predstavlja logiku celog koja je u politici uvek gospodar. Aktivna pozicija gospodara, ili onoga koji psuje prikladna je „konačnom svetu“ i sunce bi bilo njegovo oličenje. Dakle: „Jebem ti Sunce!“ iako ni to ponekad nije dovoljno, pa sledi i dopuna: „Jebem ti krvavo“, „blesavo“, „tvoje“… Sunce… I tako redom. Zašto i čemu je potreban taj dodatak, kako dolazi do njega? Odakle potreba za dopunom koja je povezana sa svrhom psovke?

Kakve to veze ima sa onim koji psuje i njegovom namerom? Iako je moguće zamisliti psovku i psovati nemo, život ipak nije strip u kojem se neme psovke obično veoma često crtaju… Psovka mora nekako da se manifestuje, inače nema svoj raison d’être. Ali uvek psujem ili ja ili mi, uvek psujemo nekoga ili nešto. Uvek kažemo „Mamu ti…“, „Sestru ti…“, „Jebem ti…“, „Jebem vam…“, itd. Psujem uvek nešto tebi, vama ili njima, ali uvek neku osobinu, rod, nešto što pripada drugima ili je u odnosu s njima. Psovka je uvek na nekom personalnom nivou, psuje se nešto živo, aktivno, čak i ako bi se psovala neka stvar, ona bi se personizovala – „Jebem te vodu hladnu…“, „Jebala te stolica glupa…“ – ili bi se odnosila na nekoga: „Jebala te olovka tvoja…“. Uvek se psuje nekome nešto, i ne ostaje na dualnom odnosu, dodaje se nešto treće.

Ako se čini da psovka nastupa kroz dualni odnos (uvek psujem nekome nešto ili nekoga), i da je meta psovke neko ko je prisutan (ili prozvan), meta se pogađa tako što se gađa ono što je u kontaktu s tom osobom. Važno je da ono što jeste u vezi s njim, izmiče njegovoj kontroli, moći, nadzoru jer se radi o njegovom ugledu u društvu, osobinama, privatnoj svojini, njegovom rodu, pa sve do Sunca i Meseca. Takođe je važno da ono što se „cilja“, što je na meti – iako se radi o rečima i gađa samo rečima – pogađa u živo. Psovka, međutim, ne manifestuje kao gospodara situacije samo Ja onoga koji psuje, ona ukazuje i na onoga koji se nišani ne samo kao pasivan, već i kao neko ko zapravo nema pristup, ni prilaz onome, do čega mu je najviše stalo, ko zapravo ne vlada onim do čega mu je najviše stalo. Meta psovke je realno, nemoguće realno u smislu koncepta realnog Jacquesa Lacana. I važno je reći da je prema Jacques-Alain Milleru, Lacan upravo uvredu ili vređanje (insulte) opredelio kao način doticanja realnog: „L'insulte est un mode que Lacan signale pour toucher au réel“. Ova izvrsna Lacanova fraza toucher au réel, iako se odnosi na uvredu, najpreciznije određuje i ono što se događa kod psovke. Psovka pokušava da „pogodi“, „dodirne“, „okrzne“ ono što je za nekoga u Lacanovom smislu, „realno“. Iako kasni Lacan stalno razrađuje status onoga što naziva „realnim“, toucher au réel – na koju se ovde pozivam – nije primenio na psovku ili razradio na sistematski način. Taj izraz je najdetaljnije prezentovana u Televiziji, knjižici koja sadrži prepis emisije, koja je, ne bez teških borbi, konačno bila emitovana na francuskoj televiziji u dva nastavka krajem januara 1974. Prve reči na samom početku Televizije glase ovako: „Ja uvek govori(m) istinu: ali izreći je celu, nikad se ne dešava. Nemoguće je izreći celu istinu jer materijalno nema dovoljno reči. Ali upravo kroz nemoguće, istina dotiče realno“. Ovaj mali pasus sadrži jako puno stvari, no ograničimo se na to „doticanje realnog“, koji je sastavni deo i same psovke. Pokušajmo u nastavku uz pomoć Lacana i psihoanalize još detaljnije pokazati u kom smislu ta fraza opredeljuje metu psovke.

Namera psovke je da rečima „dotakne“, „pogodi“, „stane na žulj“. Iako je u toj tački ona slična uvredi, postoji jedna važna ali i tanka granica između vređanja i psovanja. Psovka je naime u isti mah i manje i više od uvrede, ona pokriva čitav jedan dijapazon stvari: manje, jer psovanje može biti skoro neprimećeno (čak, kao što smo već napomenuli, nemo, ali zbog toga sterilno), ili praktički nebitno, bez nekog značenja za učesnike u komunikaciji, jer je ili previše često, pa ga sagovornik ni ne primećuje više, ili „previše sterilno“ pa ne reaguje na njega. Psovanje je čista interjekcija, puko popunjavanje pauzi u govoru, ili, pak puno više od toga: psovka može lako značiti prelazak nekog praga, gde se s reči prelazi na dela u doslovnom smislu odakle nema povratka: verbalno nasilje završava fizičkom reakcijom. Upravo zbog te „elastičnosti“ psovke, reči psovača prelaze sam nivo performativa i prelaze – ako smemo tako da kažemo – u „(re)akciju“, u dejstvovanje, u acting out. Nije nebitno, da su neki autori (Cornulier) Austinovu poznatu programsku formulu „how to do things with words“, kada je psovka u pitanju, proširili u „how to fuck with words…“. Kada je o elastičnosti psovke reč, treba reći još nešto. Prvo, ona donosi neku zabavu, radost, uživanje – u krajnjem slučaju sa njima je moguće doći do sličnog uživanja kao kod seksualne aktivnosti. U XX. Seminaru Lacan to postavlja na sledeći način: „drugim rečima, ja sada ne jebem, nego pričam“, ali ipak uživam, jer „tamo, gde ono govori, ono uživa“ . Jebati je dakle moguće i rečima, sa kojima je naravno moguće „to have fun“, „zajebavati se“ ali i „jebati nekoga u glavu“. Time dolazimo do još jedne elastičnosti psovke: ona može biti čista zajebancija, zabava, koja nikome ozbiljnije ne preti, ali i tačka, od koje više nema šale, gde nema (više) zajebancije. Psovanje može biti čisto brbljanje ili nešto što nije moguće izbrisati ili se praviti, da se nije desilo. Pored toga, psovke su reči i u tom smislu ona deli sudbinu reči, za koju je Lacan već pedesetih godina, u spisu poznatom kao „Rimski govor“, pokazao da može biti prazna (parole vide) ili puko brbljanje (Heidegger tome kaže Gerede), odnosno, puna značenja i smisla za onoga koji govori (parole pleine). Postoji dakle prazan i pun govor. A bez ulaženja u detalje moguće je reći, da pun govor za nekoga sadrži suštinu svega do čega je njemu stalo, on za njega predstavlja i otelovljuje celu njegovu egzistenciju. Kasniji će Lacan tome reći, da se time „dotiče realno“. Za nekoga pun govor znači da više nema šale, da stvari postaju ozbiljne, i da se u krajnjoj liniji radi o pitanju života i smrti. Ako je reč u nekoj određenoj situaciji izgovorena, stvari su prešle neku ivicu i reči su otišle u „nepovrat“ i nemoguće je praviti se da se nisu desile, tako da tu princip „napraviti, da se nije desilo“, Ungeschehen machen, ne može ništa.

Isto važi i za psovku. Ako je ona dotakla tu tačku, našli smo se u situaciji koja je obeležena nasiljem. Nije uopšte čudno da se nekim lingvistima (Guiraud) čini posebno važno napomenuti, da psovka kao verbalni čin iziskuje i fizički kontakt, fizičko suočenje, kontakt licem u lice. Psovka jeste nasilje, čak i više od pukog fizičkog nasilja. O bliskosti uvrede, fizičkog kontakta i psovke, svedoči i Hegel dvesta godina unazad, kada u jenskom periodu intenzivno istražuje šta se dešava sa verbalnom uvredom. Verbalna uvreda drugoga postavlja u sferu univerzalnog kao negiranog i ukinutog, Aufgehobenes, dok sama uvreda, uvredljiva reč, Schimpfwort, transformira totalitet žrtve u ništavilo. U isto vreme Hegel objavljuje i svoj jedini spis „Ko misli apstraktno?“, za koga je dobio čak i nagradu publike, a u središtu tog spisa nalaze se status mnenja i vređanja: „Stara vaša jaja su pokvarena, kaže žena koja kupuje piljarici. Šta, odvrati ova, zar moja jaja pokvarena? Da niste možda vi pokvareni? Zar da to vi kažete meni o mojim jajima? Vi? Nisu li vam oca uši pojele na drumu, nije li vaša majka odbjegla sa Francuzima…“. Uopšte nije čudno, da Hegel u Fenomenologiji duha dolazi do zaključka da na uvredu postoji samo jedna reakcija – šamar. „Kad bi netko rekao: ti doduše djeluješ kao čestit čovjek, ali ja po tvojoj figuri vidim, da se siliš, i lupež si u srcu; na takve bi riječi zaista, dok je svijeta i vijeka, svaki poštenjak odgovorio šamarom“. Blizina uvrede i psovke, ta nasilna strana psovke ne znači da psovka, nužno, kao što smo već napomenuli, završava tučom. Možda ovde nije na odmet spomenuti poznati lacanovski vic o vozaču lifta, psihoanalitičaru i nekom čoveku, koji svakodnevno ponavljaju istu rutinu. Bez ikakvog povoda, razloga ili upozorenja čovek pljuje psihoanalitičara u lice, na šta ovaj uopšte ne reaguje ni gestom ni rečima. I tako dan za danom. Tako se jednom prilikom u liftu zateknu samo vozač lifta i psihoanalitičar, pa prvi drugoga pita: „Izvinite, mogu li nešto da vas pitam?“; „Da, naravno“, odgovara mu psihoanalitičar. „Zašto vas onaj čovek stalno pljuje? I zašto vi nikada ne reagujete na to?“, pita vozač lifta. „Zašto? Zato što to nije moj već njegov problem“, odgovara psihoanalitičar… Poruka koja se sada šalje, za razliku od one prethodne Hegelove, vraća se primaocu u „izokrenutoj formi“…

Ova anegdota nas podseća na Althusserov stav koji je svoje shvatanje funkcionisanja ideologije ilustrovao zviždukom policajca – onaj ko se odazove na taj na zvižduk, postaje subjekat ideologije i biva joj podvrgnut, interpeliran. Rastko Močnik je taj primer u brojnim svojim radovima razvio kroz primer uvrede: ako mi neko kaže da sam idiot ili magarac, ako na to reagujem, priznajem sebe za magarca ili idiota. Bez reakcije nema ni uvrede – a isto važi i za psovku: psovka pogađa svoju metu tek kada je zapažena i registrovana kao takva. Ako dođe do reakcije, bio bi to definitivni dokaz da psovka pogađa svoju metu.

Ako cilj psovke jeste uživanje u verbalnom nasilju, ono je zapravo uvek postignuto već samim aktom psovanja, i još je intenzivnije ako pogodi svoju metu. Meta psovke je dakle taj petit a koji se za Lacana nalazi u centru transfera i ljubavi. A ne treba zaboraviti da za Lacana ljubav nikada nije samo ljubav, već da je uvek i mržnja – hainamoration, kako kaže u XX. seminaru. Petit a je dakle u centru ljubavi i zapravo je ono što volimo u voljenoj osobi. Kao takav nije svodiv na konkretne osobine ili kvalitete, nego zrači kroz kroz osobu o kojoj se radi. Ono predstavlja skriveno blago, agalma, koja je prava meta psovke. Jer psovka, najkraće rečeno, pogađa, povređuje, sakati upravo ono što Lacan naziva agalma. Namera joj je da pokaže kako je agalma ništa i ne vredi jer je ništavna. I povrediti, osakatiti, okaljati, isprljati agalmu, pokazati njenu uprljanost paleo, bio bi krajnji cilj psovke.

Poruka psovke bi bila: sa tvojim skrivenim blagom mogu da radim šta hoću! Čak, tvoje skriveno blago je ništa i nema bilo kakvu vrednost. U maniru slovenačkog modernističkog pesnika Srečka Kosovela psovka hoće da kaže: (ovo tvoje) zlato = govno. Kako izaći iz začaranog kruga? Za jednom psovkom uvek sledi druga, i tako redom iz početka. Nema druge, jebi ga, izgleda da se sa psovkom ne može izaći na kraj… A zašto bi uopšte to i trebali raditi? Naprotiv, hvala bogu za psovku, živela psovka, pa makar joj jebali sve po spisku!