Pal Bander, Ištvan Besedeš, Bela Čorba, Magdolna Danji, Kalman Feher, Ištvan Konc, Ferenc Maurič

IZBOR IZ SAVREMENE MAĐARSKE KNJIŽEVNOSTI U VOJVODINI - POEZIJA

Sarajevske Sveske br. 32/33

Pal Bender

preveo Arpad Vicko
KRAS

Kiša bije po stenama, krune se
kvačice sa slova. Nigde ni
jedne travčice. Kamene kuće. Pejsaž
ne poznaje ukrase bez težine.

Vetar govori u prostim rečenicama.
Reč poput kamenčića
odbija se od stene. Bez prideva
odjekuje svetom.

PREOKRENUO...

Vetar nam preokrenuo raspoloženje.
Ovo je knjiga, ovo prozor, ovo stena.
Ni trenutka nije bilo bonace.
Ovaj pepeo, ova prozor, ova stena.
Južni je vetar potisnuo severni.
To je pepeo, to je srča, to je stena.
Vetar nem preokrenuo raspoloženje.
Ovo je pepeo, ovo đubre, ovo pesak, ovo vetar.
Raspoloženje nam se zakovitla, muti, komeša.
Vetar nam preokrenuo raspoloženje,
- kažem ja na obali oko 5h posle podne.
Taj olovni, teški južni vetar – kažem ja.
Neprestano, tamo, na istom delu
obale, posle podne oko 5h.
Taj vetar – kažem – taj južni vetar.
Oko 5h posle podne kažem,
sada već unedogled: - taj vetar, taj vetar, taj vetar.
To je vetar, duva vetar – kažem.
Neprestano govorim, ponavljam,
ne zatvaram usta,
neprestano govorim, toga dana,
na toj obali, tako oko 5h posle podne,
i puna su mi već usta: -
taj vetar, to je vetar, duva vetar,
muti naše raspoloženje, kažem
toga dana, na toj obali,
tako oko 5h posle podne unedogled.

STROGO POVERLJIVO

U mesecima koji se završavaju na slovo R
školjkino meso je najukusnije.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Prozor s po-
gledom na more. Naočari za sunce, suncobran.
Pneumatični gumeni dušek.
Osušena sperma na sunđeru.
Nasukana barka na žalu.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Za mesece bez slova R
članovi lokalnog vatrogasnog orkestra
uvežbavaju šlagere. Umesto marševa.
Plavo-bele zlatne uniforme
dospevaju na dno ormara.
I kurve gradića obnavljaju
svoju garderobu i znanje stranih jezika.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Miris borovih šuma i katrana.
So. Hladovina vinskih podruma.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

AUTOPORTRET IZMEĐU DVE TAČKE

Prema prvobitnoj podeli uloga
trebalo je da igram
za akciju nesposobnu krunisanu glavu. Kao
posebno poverljivom na kraju mi je dat
delikatan zadatak razvodnika,
o čijim bismo prednostima puno mogli da pričamo.
(Na poslu tačan, pošten, pomalo mek.)

Uprkos greškama (kojih sam svestan),
na kraju činova dlanovi bi se sudarali
čemu se sada ponovo, s rukama na srcu,
zahvaljujem.

FALSIFIKAT

Ruka ti nije poslušna, mami
te na drugačiji potpis. Dve-tri de-
cenije se potpisuješ svuda gde treba
i sada ovaj tvoj novi pot-
pis ne priznaju, ne primaju nigde.
Iz nužde
bivšeg sebe
falsifikuješ.

KRALJ SE OBUKAO

Ruše li ovu kuću ili grade?
Nigde nikog, nagomilane cigle.
Kiša, vetar a potom sunce
zatim ponovo: itd.
Kupujem kartu, putuje. Bilo kako bilo:
napredujem.
Klija seme
slogovi postaju reči: ma-ma, ta-ta.
I onda jednog lepog dana
izađe dečak na ćošak
da vidi povorku
sa golim kraljem na čelu.
Nema povorke, ni kralja, ali tu je ćošak, tu je
dečak.
Sada već: ako niko nikad više
jednog dana
ja ću i tada rado da umrem.
Itd. itd. – rekao bih.
Ako nema kuće, nije potrebna ni brava.
Ako kralj nije golišav, šta da uzvikne dečak?
Odgovor moje biti samo jedan:
za tim odgovorom tragam.

»TAMO GDE MOJE IME...«

Četrdeset i šest godina sam ovde
inkognito. U zemlji u kojoj živim
administracija ne poznaje vokal
niti slovo ö. Nema dokumenta
na kojem je pravilo ispisano moje ime.

S ovako iščašenim prezimenom
postadoh prezimenjak
jednog literarnog junaka
najvećeg prevaranta u svetskoj književnosti.

Ovim – čini mi se – ne prestaje
sličnost među nama:
za protekih bezmalo pet desetleća
morao sam i ja da počinim
štošta.

Poradio sam na tome
da me lako mogu raskrinkati -
iznad naslova deset knjiga mogu pročitati
moje pravilno ispisano ime.

Raskrinkavanje? Okrivanje?
Vašar taštine! –

ja još jedino priželjkujem
da mi ponekad pođe za rukom

da sklopim takve rečenice
kojima bih mogao da ubedim sebe
da sam još živ.

Da sam još živ. Ali ne bilo gde
i ne pod bilo kojim imenom.

DONATOR

Svesrdno je ponudio
usahlu ruku i propale bubrege.
Lažno srce i kratkovido oko.
Hromu nogu. Natrul zube.
Krivima zameniše naše prave udove.
Spretno nam presadiše njegove falične organe.
Žrtvovao se za nas
da bi on ostao a mi prestali da budemo.

Ištvan Besedeš

preveo Predrag Čudić

NOGE IM KRATKE

O mestu, mogli bismo o mestu reći,
da je prilika da se premosti
nekakav neshvatljiv raspon
bezmostni, a uokolo panorama
za one što patuljci postaju stareći.

O mestu bismo mogli reći
koje otkrili nikad nismo
jer, takoreći, vidimo naseljeni svet,
i divimo se kako mu ograda pada,
a u dubini postavismo amfitetar
gde se dvaputa dnevno odigravaju čuda.

Dok se ne prolomi prostor
vreme, to je teorijska tačka susreta,
izgubismo svaki prtljag,
u sećanju trag prizora na žici plesača
dve žene i jedan badža,
s trupom normalnim, al noge mini, blamaža.

RODOLJUB

Toliko sam se usedeo na ovom ostrvu
da sam njegov najveći breg postao,
pašnjak njegovih stada, grotlo najvećih pećina,
govornica govornika, brlog krvoločnog medveda,
grobnica pokopanih leševa, dokaza konkretnih.
Toliko sam se usedeo ovde da sam postao više od rodoljuba,
više od postolja trapavih spomenika što zure u daljinu
i umro sam za sve ono što ćorave biste u daljini vide,
i za ovu zemlju, i za ostanak, poginuo sam i za onaj svet.
Stvari neba odvijaju se visoko nada mnom,
pevaju reke, huče mora gore, u oblacima,
kako li sam, dovraga, našao ovu grudu i stavio je
namesto srca baš ovde, kako to da sam baš ovde počinuo,
i kako to da nisam pomišljao na to da će me u međuvremenu
san zaboraviti ovde?

Bela Čorba

prevela Judita Šalgo

ELEGIJA
(Elégia)
Halava je pesma. Već je izjela
sve oko mene.
Spalila
sve mostove.
Temerin? Frankfurt? Zanzibar?
(U ispravama nebeski letovi.)
Zanavek, zar,
dokle će u nosnicama da pupi
fin miris cimeta,
joj, mi blagi, mi glupi,
klupča se, deli i cveta
savršen čir.
Ako mru
pa neka žive
faktori jelisejski, pućkaju, pupupu, mudri
neoarkadski poe-traktori. Pesma je
halava. Sve je već izjela. Kao
bradati rinocerosi crveni kurukuz
na mrazu.
I pih razbežaste se.

CVOKOĆEMO MALO
(Vacogunk kicsit)
Pljesne onaj izvestan jedini goli
dlan.
Neko ponovo ide ukrug.
Oštar đem u konjskoj gubici.
Pipam je evo, tvrda je, –
tvrda nam glava, a pamet očvrsla. Slušaj
me, nek se zgrušavaju bar hleb i so, i u grlu reč
kao pileća krv što curi na tlo.
Evo da, hiljaditi put, ukažem na ludu Mojsijevu
ovnujsku glavu.
Da kao rublje, o sebe okačen, pobelim od mraza.
Najzad, jedna dobra fiksna ideja,
ukočena sintagma-magma uvek učini
da verujem: zajednica. Rečju,
da štošta poverujem.
Rečju, da štošta ne verujem.
I ti. Ni ti.

Magdolna Danji

preveo Arpad Vicko

PRIJATELJU
(Barátomnak)

Neprisutan. Uvek nečim sprečen.
Na dnu mora u školjci prebivaš.
Prodreti k tebi nemoguće je. Tako želiš.
Neizrecivo dovoljan samom sebi.
Možeš biti prekomeran. Želiš ponoviti sebe.
Stvari su bez težine. I sve krhkije.
A da si spominjan, veruješ. Ipak ostaješ.
Činiš sve po njihovoj volji, i to kruženje
prija ti. Njihova sigurnost si. Slepo ogledalo.
Prašina i dim u očima ti, kad odlaziš preplašeni su
Dotičeš ih uskom rukom, umiruješ.
Ponekad sav poblediš od bezumnog nemira.
Pozivajući se na sebe i na tebe, u odlasku.
Vage su za njih sve krhkije.

NA VEKE VEKOVA
(Mindétig)
preveo Slavko Matković

Mészöly Miklós-u

Ako je ovde samo o meni reč, pa neka bude. Sve
će se ionako pretvoriti u ono što mora.
I nemam volju spasavati ono što se spasti da.
Jer nije radost da nas vuku za kosu kao dobrog
ludaka...
Smejati se. Ali ni ćutati. I sve to ne radi čiste
privrženosti.
Jer koja je mudrost vredna pokajanja, koje je
ponekad
toliko živa da se pretura preko glave po kori leda,
u podneblje kada na pola sata sunce grane...
O čemu to sad opet pričam! A ne prepirem se.
I gle ipak se sudaramo sa čudom i ne čudimo se,
mada...
Poput starih majstora žeženo zlato zubima svojim
merimo, poput nepostojećih stvari, koje se ni
zamisliti
ne mogu... Iz loze – sutrašnjicu?! Jer se ne
može odreći
bolesnog prokletstva merenja...
O gramzivosti mila moja! uzalud opomena. Bacimo
je sve do zvezda i gledamo za njom kako se
kotrlja po trotoaru, kikoćemo se poput onih što
nemaju
pametnija posla, niti su ga imali,
krivimo se poput slova „s”! Ja mislim i umreti
ovako s kikotom do večnosti bez saveta.

Kalman Feher
JANUARSKI ĆILIBAR

Uvredljivo raskriljen nebeski svod. Treperavi
Svetlaci zvezda i ko zna koliko puta već
Dva jogunasta para očiju.
Smetlište, odbačeno đubre.
Smrzla slamka
Prasne i škripne sivi pesak na putu.
Čovek u središtu. Stoji.
Naokolo jalova brda uglja.
Slika koja se sužava i udaljava.
Zvezdano nebo. Mraz.
Čovek prema vratima gleda,
Oblak pare pre glasa:
»Pokupi jaja.«

UBISMO GRAD

Ubismo Grad
Zbog vijugavih kopija mustri lepih zabata,
Koje su načele stamenu materiju
Pre nego što je prekrila prašina
I pre nego što smo pod njima osetili dom svoj
Sad već i Grad izbegavamo:
Ponavljanje je to glasova orgulja,
I kao pobijeni negdanji glasovi,
Ne vraćamo se na njegove ulice, nego
Dopuštamo da našu pesmu vetrovi odgude.
Donkihotska koplja su to,
Na njih se hvataju lakoverni
Koji su do sada navikli da motre činove čoveka.
Na njih se hvataju i čame tako kao i u snu
nezadovoljne žene koje po mustrama rade.

ZASEJASMO SVAKU STOPU ZEMLJE
Zasejasmo svaku stopu zemlje,
Nad njom će nabujati sene:
Sećanje će ih sačuvati ako o njima prozborimo,
Ako se pobijemo i izmirimo,
Jer život naš ne zavisi od toga više.
Jedno vreme sasvim zaprtimo atare na svoja leđa,
Jedno vreme svet će biti naša briga,
I blistav će se vrteti oko nas:
A mi ćemo se tek tada prikloniti reči,
Mi koji sada ne možemo izdržati muk.
Sedećemo na ivici oranica,
Još ćemo paziti na međe:
Nećemo dopustiti da nas mašina mirno,
Uz bučno kloparanje požnje.
Tamo ostajemo.
Izbiće iz nas
Paprene anegdote:
Riju po nama maljave žilice,
Doživljavaju poslednje svoje zadovoljstvo
Kad nam mrve kosti,
A naša privrženost dobija večnu parcelu.

BANAT
preveo Sava Babić

1.
Izgubljena vera svakog anđela
Gola je ovde prostrta,
U svom bolu ovako dospela je
U ovaj bremenit kraj gde može bestidno da se
nogata.
Brdo daleko!
Nebo visoko!
Pod nama je ova zemlja da između nas ne bude
razlike,
Pod nama je crna, tvrda,
I u kletvi tvrda.
Krv nam cedi.
Pije.
Oko nas širi oči kotrljana,
Huška duh odvojen od zemlje i ono
Što se iz grudvi prosulo:
Da nas dograbi usev,
Da nas uhvati usev,
Gusta detelina da ublaži naš pad, kad već ne možemo
Dalje da produbljujemo svoj život ovde, u ovom
kraju.
Jer propade nam očinji vid,
Jer propade nam stopa hod,
Bez njega
Bez njega
Ni sena naša se ne uzbuđuje,
Ne dolazi krišom devojka
Na zelen hum, crnu zemlju.
Zalud ga ucenjujemo, jer naše dane, eto, učini
istinskim.
2.
Sena divljeg drveta bogate krošnje,
Zalud mu tamane seme –
Istraje poput pustinjaka,
Dok uspostavlja beskonačno
Rotiranje zemlje i zvezda.
3.
Mesto koliko dlan,
Ipak nas ne šiba!
Stub kostiju
Ovde
Nas drži.
Ako se sruči – konačno nas prekrije,
A u bezrazložno otvorenim
Dubokim ranama tada se čistimo,
U jeziku se čistimo, kao materica
koja je već donela svoj plod.
Sve blagosloveno a ujedno prokleto
Ovo svakodnevno mesto,
Kad se zgomila
Oko mudrosti.
To je postalo znak naše snage.
Toliko moći valjda možemo dozvoliti sebi
U doba oružja
I u doba embriona,
Oni koji prežive slavu iznad ove zemlje,
Oni koji izdrže poraz ispod ove zemlje,
Kad zaklimamo glavom.
4.
Već se okamenila letina oko naših kostiju,
Ali ne primećujemo.
Sva mesta zaposele oči.
Koliko dlan je mesto to koje ne šibaju.
A ne verujemo! Možda
Kad slika naša nestane i sa zida.
5.
Već je izgledalo da ćemo vatrom
Pobediti sve
Što se povuklo iza obzorja
Ka velikim krvavim valovima,
Ali slatina je brzo splasnula
I dopustila Zlu da utekne.
Samo tad beše spokojno ovde, u ovom kraju:
Tragovi tenkova mogli su biti baš kao i šare sejačica.
Samo tad beše spokoja ovde, u ovom kraju:
U po bela dana ljudi su kradeni iz atara.
U očima našim još dugo su ograde sjale.
U dušama našim još dugo su se jendeci nazirali.
6.
Utopili smo se u naredbi:
Beše to nit paučine,
U njenom naručju rađalo se očekivanje,
I konačno bi dovoljna bila ta oživljena
Rilica straha, živima
Za naviku, jer je bez izuzetka skrojena za mrtve:
Prema grehu,
Prema životu,
Prema smrti.
Nije bila važna vera njihova, niti pleme.
Samo su golubovi bili važni, da ih prekriju
Kao perači mrtvaca,
S kojima zajedno donose mir i spokoj.
7.
Lice nam je katkada tamno kao senka,
Kad se javi nad divljim vodama i plovi –
Ne da nam da se očistimo,
Ne dam da pogledamo u nebo –
Sami u sebe da nestanemo, što bi bilo jedino
Pravo delo koje nas zadržava, dok se ne jave
Jesenje kiše, nadojena prašina, blato.
Posle svega mogu da šiknu žile,
Da puze vreže,
Na jačoj suši sve može u prah da se preobrati
Pre nego ljudi,
S oštrijim bolom nego što se može otrpeti –
Jer svanuće svakako donosi promenu,
Kad je već svejedno – na nebo ili u vodu pogledati.

Ištvan Konc

prevela Judita Šalgo

PONOVNO VREDNOVANJE

Ponovo vrednujem doba, –
strategija znaka
unakažava masku mog zderanog lika
u sferi nervnog podzemlja nesrećne pesme.

Tu se zagubi smer...
Radošću predela i dalje treperi
sećanje objekta, nasuprot bezmernoj žestini.

Gle, samo je ovo tajna teksta!
(Stil ceremonije otmena je podrobnost)
Zamršena vera iskraja zakona –
delo je zrelo za žrtvu –
a ushićenje dalje komplikuje dramu...

MOGUĆI PREDGOVOR JEDNOJ BUDUĆOJ VELIKOJ PESMI

Izmišljao bih imena cveću,
hladovite čaške zamašnih latica
poput oka, žmirkajući
da prihvate-razotkriju
tajnu slepog svetla;
ne činim ipak
ono što bih hteo.
Pesak dotiče
nostalgiju piramida –
cvokoćući ne-biti,
zvezde čekaju budućnost –
čoveče!
S t v a r n o s t:

tvoja strašna sila,
ritam me znojav prati,
zatečen sam

vlastitim strahom.
Izmišljao bih imena cveću,
hladovite čaške zamašnih latica
poput oka, da primirim
pesmu.

PANTOMIMA

Za Katalin Ladik

Priča je bezbedno skretanje...

Sova formira čoveka; –
nikakva dvosmislenost: mašta je samo perje
uho i
oko,
možda još vidi nešto i
novinuje se gledalac, zna
da se ništa više ne miče.

Telo je glavna atrakcija; –
(uvećane važne površine),
tu nagib udova iskazuje kretanje
prekomernom govorljivošću.
I telo sledi ritam
u ispravnom smeru.
Mnogostruko je pogodno telo; –

može se: paliti, bìti, hraniti,
uspravno, vodoravno,
ljubiti, taći, šarati,
može se: naslikati a ume da prestane
samo ili u mnoštvu...
Telo je nepogrešna mera.
I tako je tajna, šteta je tajiti, gospodo gnomi,
i tako je roba...
Samo slediti treba ispravan smer.

Povratak Sovi; –
nikakva dvosmislenost: samo perje
uho i
oko.
(Jedan jedini simbol, po sceni ushodan
evnuh u fereci.)

CRNO-BELA OPERETA

U spomen Ezri Paundu

sofa skriva fino uglačan
pejzaž
u ludnici uuuuu-um
likuje
sparuje se
mudri su slaba rasplodna stoka
ovako perverzno
voleti mrzeti čoveka
samo je sumarna
anamneza blud
blud je naravno lud
samo se u bludu možeš
radovati mesu pisati
pesmu
kidati krpe lepog morala
urlati
bol u sumnjivom
ritmu dahtati mišljenje
izreći politiku slikati
po nebu i rešetkama
sklapati mozaik
zgodan trik
nešto kao cilj kao budućnost
za koji vredi umreti
režira vlastiti pogreb
veše zabavan dirigent
i on i on i on i on
nije otkrio nikakav smisao
izvan smisla je lutao
Amerikom Italijom negde je
sišao sa izdajničke mape i
happy and

NALIK ANTIČKIM UBICAMA

Rastrzana nijansama; –
cenjena igra,
širi se čisto uzbuđenje
melodičnih koraka a prefinjen
huk sve daljeg žagora
osvetljava pobedu galame:
ovde reč, njen zatvoren, na tablu
razapet oblik, preseca pesmi
put; – objašnjenje je tek
mračni samozvanac.

Opisati svet oko sebe:
podržava me vraćeni trenutak; –
prijatan poslanik, – poput nesigurnog
glumca zamuckuje slava,
a predstava se tanji
u majstorsku priču, klopka je
uzburkana pouka vremena,
i delo zahteva nagradu; –
u zasedi, suočen sa delom,
majstor izbegava krv.

Ferenc Maurič

preveo Arpad Vicko

NEMI ANĐELI

tihožitja iz pedesetih godina

iznad gvozdenog kreveta
u ketnjoj kuhinji
isus na pšeničnom polju
divi se punim klasovima

ležim sklupčan
uz mamine noge

čekam mirisne
tople cipovke

valjda će se pojaviti

*

debeli anđeo
gega se po brvnu

na zidu predsoblja

otresa sa sebe
rosu

sa njegovih krila
cedi se žućkasta
masna
svetlost

*

albert je video
đavola

pišao je
u sumrak
po strništu

šištao je crvenkasto

*
pretukoše na smrt
korbačem
jednog sveca
na dolmi

pričala je tetka

ostade od njega
krvava rupa

*

nemi anđeli
nad dunavcem
lebde

vrebajući
iz užarenog peska
čekamo
uznesenje

*

na kutiji za alevu papriku
video sam prvi put u životu
gonodlu

lepa duga
crna gondola
ljuljaškala se
na talasima kanala grande
u špajzu

na najgornjoj štelaži

*

mama je okrečila
klozet

blistao je
snežno belo
naš tron

u vrhu bašte

*

na svetu anu
baka je skuvala pasulj

jeli smo ga
jeli
s kiselim krastavcima

sve do mraka

*

mama
na kuhinjskom pragu
sedeći na hoklici
pomalo drhturavo
čita

blagoslovena
jutarnjom svetlošću

*

baka nam
na uskršnju nedelju
dolazi na ručak

u pletenoj korpi
donosi
darove

*

mama je
umrla
odmah posle uskrsa

od tada
post
i rat

*

penasto bele puslice
svetle
u crnoj tepsiji

dozvoljeno ih je samo
gledati

*

na veliki petak
kokice
i kriška hleba sa sirom

malu
dimljenu šunku
već smo omirisali
na tavanskim merdevinama

*

i albert se
doterao

čist šešir
bela košulja

dudovača
do večeri

*

vruća
pita s jabukama
posuta šećerom u prahu

u crnoj
tepsiji

anđeoski
prizor
u letnjoj kuhinji

*

u ogromnom
crnom kožnom kaputu
batrga se silvaši
doušnik
spiclov

ledeno
ljubičasto
jesenje nebo
namerilo je
da ga
smoždi