Ljiljana Dirjan

Izbor iz knjige Privatni svetovi

Sarajevske Sveske br. 19/20

Krevet
Pola sata otkako su nam javili da je otac preminuo, brat je bio kod mene. Samo što je prošao Veliki petak i počinjala Velika subota. Obukoh se na brzinu, ugurah u kofer šta bilo, ostavljajući na stolu veliki tanjir sa crvenim uskršnjim jajima. Brat je u početku vozio brzo, kao da od te brzine zavisi nešto veoma važno. Potom, kad smo već izišli na otvoreni put, on neprimetno smanji brzinu, i tom tako reći sporošću savlađivali smo tamnu traku autoputa. Jedna deonica ostajala je iza nas, a druga se otvarala pred nama. Brat je tiho plakao, bez i najmanjeg glasa. Ni jedno od nas nije progovorilo reč. Samo smo plakali, svako za sebe, a povremeno bi se tamna utroba auta uskomešala od uspomena iz detinjstva proživljenog bez oca, samo sa ponekom razglednicom za Novu godinu (sa onim veselim Sneškom sa šerpom umesto kape i metlom u ruci). Nekoliko leta proveli smo tad u bakinoj kući sa prelepim dvorištem sa krupnim kajsijama, sa velikim sobama na čijim su prozorima cvetale petunije, a na visokim ormanima dozrevale tegle sa marmeladom od jagoda i dunja. Detinjstvo u kojem bi samo majka došla na naše roditeljske sastanke, zakasnivši uvek na jednom, jer nije mogla istovremeno da bude u dve učionice. Volela sam svog oca, takvog kakav je bio, lep i visok, zamišljen, sa neobičnim idejama o "pravljenju para", sklonog čašici i društvu. Dok smo bili zajedno kupovao nam je čokolade na kilo i bonbone "plavi devet" koje nismo mogli da potrošimo mesecima, pa bismo ih brat i ja delili deci iz komšiluka, dok je mati u velike prazne metalne kutije godinama stavljala brašno i šećer. Znao je da nas čvrsto zagrli nadoknađujući svu nakupljenu odsutnost, kad bi nas dočekao na nekoj autobuskoj ili železničkoj stanici, vodajući nas potom kroz dugo vrelo leto, po prašnjavoj zemlji kroz vinograde, dok bi oko nas zrelo prvo belo grožđe. Svitalo je kad stigosmo u kuću moga oca. Iza nas osta dugi pređeni put. Kažem "u kuću moga oca", a tamo njega nije bilo. Iz bolnice su ga prebacili pravo u novosadsku kapelu. Njegova žena nas zagrli na vratima i poče da se žali šta da čini sad sa životom svojim kad je ostala bez muža. Pojaviše se naša dva brata sa sestrom. Sa peskom u očima od nespavanja i umora, provedosmo ceo taj dan. Dolazili su očevi prijatelji, komšije, retki rođaci. No, njega ne beše. On je bio u kapeli. Iz pogrebnog nam javiše da za vreme Uskršnjih praznika nema sahranjivanja. Treba sačekati do ponedeljka rekoše preko telefona. I mi smo sedeli u očevoj kući, prebacujući se sa jedne stolice na drugu, iz jedne sobe u drugu. Praznila sam pune pepeljare svakih desetak minuta, kuvala kafe i nudila rakije. Od njegove. Uveče, očeva supruga načini raspored za spavanje. Bilo je još rođaka koji su doputovali izdaleka. Vrzmala se oko ormana sa čaršavima, vadila jastučnice, davala nam peškire. Meni je namenila očev krevet. Pod krevetom su još uvek bile njegove papuče. Kad joj zatražih posteljinu, reče da nema dovoljno rezervi, pa bih ja, kao njegova kćerka, mogla da spavam u njegovoj. Oko ponoći, kuća se smiri. Zaspa i pas u dvorištu. Ležala sam u očevom krevetu, samo 24 časa pošto se požalio da mu nije dobro i otkako su ga sinovi odveli u bolnicu. Onde je nakon desetak minuta počinuo. Ležala sam u očevom krevetu kao u njegovom kovčegu, i on je mirisao na ustajali znoj, prašinu i nebrigu. Očeva žena i on godinama nisu živeli u slozi. Nisu razgovarali. Nije ga prala. Kažnjavala ga je. Kuvali su na istom šporetu i u istim šerpama, ali zasebno. To sam čula od najmlađeg brata, kad su svi otišli na spavanje, a nas dvoje još neko vreme ostali da bdemo. Ali, noć nikako da prođe i san nikako da dođe. Ležala sam u toj postelji praznine, natopljene zapuštenošću i nemarom, i praznina tog nemara uvlačila mi se u kožu, kosu, dah. Iz velike zapaljene sveće izvijala se crna vrpca dima, kružila nad posteljom ispunjavajući sobu mrtvačkom tišinom i hladnoćom. Ustadoh iz kreveta i sedoh preko puta njega.
Gledala sam u postelju koja je opet poprimila očev oblik. Čak i "ambasador" ćebe se nekako podizalo i disalo je. Bio je tu. Spavao je. Potpuno sam, napušten od svih.

Kaktus
Uzmi nešto za uspomenu iz bakine kuće, reče jedna od strina. Vrzmala sam se tih nekoliko časova nakon sahrane po svim sobama. Sela sam čak i na bakin krevet. On je još uvek mirisao na domaći sapun. I na hleb. Rukom pomilovah njen prazni jastuk.
U dvorištu, odmah do velike drvene kapije, stajala je saksija sa kaktusom. Uzeh je. U jednoj ruci putna torba, u drugo] kaktus. Popeh se u autobus. Sve vreme držala sam ga u krilu. Do Beograda beše 70 kilometara, a do noćnog voza za Skopje imala sam još desetak časova čekanja. Torbu ostavih u garderobi. Kaktus ne htedoše da prime. I tako, s njim u naručju, popeh se na tramvaj. U Knez Mihailovoj sam razgledala knjige po knjižarama, a on bi me s vremena na vreme pecnuo bodljikavim lišćem. Putovao je sa mnom skoro ceo dan. I svu noć. U vozu, stavih saksiju na pomoćni stočić. Putnik prekoputa mene, na susednom stočiću raširi novine sa pečenim piletom. Dok je jeo, pitao me gde sam to bila kad toliko brižljivo čuvam tu "gomilu bodlji". Ne sećam se da li sam mu išta odgovorila. Baka, te prve noći spavala je pod zemljom. Na kraju sela.

Čišćenje čunaka
Živeli smo u naselju Mičurin, u petoj zgradi odmah do pruge. U jednoj jedinoj sobi, baka, tetka, mati, brat i ja. Soba je deo zajedničkog stana koji delimo sa još jednom porodicom. Zima je, 1961. godine. Pod je prekriven šarenim čistim ponjavama. Na malom stočiću pored prozora (u stvari, to je mašina za šivenje marke "Singer", no sad joj je glava smeštena u ležištu), učim da napišem slovo S. S kao sneg, kao Snežana. Sklanjam belu zavesu koju je tetka isplela sa šest igala i kojom sad šeću beli paunovi. Napolju je sve belo. I meko. Pada sneg. Sasvim je tiho. Jutro je. Moja baka povadila čunkove premazane srebrnastom bojom sa šporeta na drva, i lupa ih preko potpuno čistog, neugaženog snega, a celo telo joj je obavijeno lepljivim, toplim, crnim garežom. Poput hiljade sagorelih ugaraka, crni vatromet usred belog jutra, poput skrivenih, zatajenih, ispod grudne kosti sačuvanih reči. Razleteše se naokolo crne čavke, vrane, skolovrani, belorepe svrake, nahrupivši odnekud, oslobođene. Bešumno lete usred te netaknute beline snega. Otvaram prozor. Dozivam baku.
I reč Sreća je na S, majko, i Sad, majko, i Svi, majko, i So, majko, i Svetlost, majko. Ređam tako, sa mastiljavom olovkom u ruci, a ona lupa li lupa, još i još... kao da je i onde i ovde i na svim snegovima. Za vjeki vjekov.

Kuća je najlepša reč
Iz Rečnika makedonskog jezika:
Kuća, grade kuću, izakuće, večna kuća, podigla kuću na glavu, neka se zna koja kuća mrsno jede, nema ni kuće ni kućišta, plače kuća za okućnicom, lepota kuću ne kući, sutra kuću ne hrani, iz dobre kuće, iz siromašne kuće, oni sa velikom kućom, iz velike kuće, luda kuća, bez kuće, beskućnik, robna kuća, trgovačka kuća, javna kuća, Bela kuća, kućarina, kućlca, kućerak, kućni, kućiti se, kući, kućlčica, kućnik, pokućnica, kućnica, kućovratnik. Uzimam kofer i zaključavam vrata.
Jedno zimsko jutro dok pada sneg. Naša su se tela volela među čistim čaršavima, u hladnoj iznajmljenoj sobi. Reči su se polako topile pod jezikom i imale dah grudvica mentola. Kao na talasu, kao na raspršenim kapima svetlosti i ozona, kao na vodi kao u soli koja nas je držala na površini, u lebdenju, u ponavljanju. Ti i Ja. Kažem ti Ti i podajem ti se, kažeš mi Ti i podaješ mi se. Svak za sebe bezbro] puta pitao se: šta je to, ne razumem, no čuvaću to u sebi, šta god bilo.

Njih dvoje
Sede na balkonu i gledaju u planinu ispred sebe. Cute. Saputnici u zajedničkom sećanju. Utišala se ljubavna strast sa svojim radostima. Od čitave postelje sad samo veliki mekani jastuk prihvata njihove glave u zajedništvu. Tela su im razdvojena. Povezuju ih zajednička prošlost i tiha sadašnjost, održavaju ostarelu ljubav sa: "Znaš?", rekli bi jedno drugom, kad bi tišina postala nesnosna. Čim uoče to, osmehuju se negdašnjem nekom vremenu i sebi negdašnjim. Strast im je saputnik u sećanju, bliska i poverljiva, kao da i dalje živi u stanu njihove ljubavi zajedno sa njima. Ona i dalje ima svoju sobu, u njihovoj kući. A u početku to beše glavna soba unutra, ona koja im je uvećavala kuću, sve dok ne napraviše novu: sa visokom tavanicom, ispuniše zidove knjigama, kupiše tepihe, bleštave čaše i činije. No, prvi sobičak ljubavi, i dalje bi im otkrio neki gotovo zaboravljeni kut, krhotine, reči, podsetio bi ih na različite događaje i sitnice. I stoga, kad jedno od njih kaže: "Sećaš li se?", drugo dobija tu nežnu svilenu patinu preko lica. Postiđeni zbog prisnosti, samo preklope jedan dlan drugim. Planina pred njima sva je u žutom.I podne se polako vere uz balkon...
Iz autobusa
Slika traje tek tren, jer ulazimo u tunel. Tama je crvenocrna, gusta i topla. Sa prvom svetlošću na izlazu, oko uranja u smaragd Neretve i zaustavlja se na gipkom luku starog kamenog mosta. I nestaje zavazda. Zatvaram trepavice da sačuvam taj spoj reke i mosta koji se već naselio u očima. I moja misao: tvoje ti više neće imati vremena i mogućnosti da bude u istom autobusu, na istom ovom mestu, pred istom tom povezanošću. Rastanak se desio u trenutku susreta. I od toga se ne gradi kuća. Koja bi ostala.

Dok spavam
(06. decembar 1990. godine na putu Bombaj Frankfurt) Vozim bicikl čistom i svetlom ulicom. Radnje su ukrašene za nekakvu svečanost. Pitam se kako sam to stigla u Australiju, kad se ne sećam da sam uopšte krenula. I kako to teram bicikl kad ja uopšte ne umem da vozim. Osećam radost, zato što sam oslobođena i jer se slike tokom vožnje tako brzo menjaju. Nailazim na dželep velikih, belih, negovanih konja. Prolazim biciklom usred njih. Oni njište i udaraju kopitama. Njišu grivama. Neki se valjaju po zemlji. Ima ih stotinjak. Nešto u meni raste i čini me radosnom. Neizmerna, po prvi put, razdirujuća radost. U istom trenutku postajem svesna da je prizor koji gledam izuzetan. Vozim bicikl i po meni padaju konfete, miriše na sveže kolačiće, jelke su ukrašene lampionima i neko me pita: "Zašto si toliko vedra?" Dolazim iz Bombaja, a ovde je sve toliko belo i sveže. Ovde ima snega, konja i jelki. O, kako je lepa ova Australija...

Slatko od ruža
Tražili smo da kupimo malene teglice sa slatkim od ruža, toliko male da bi se mogle nositi u džepu, za nju, ženu koja zaliva njegovo cveće u napuštenoj kući. Išli smo kroz mrak, iako beše subota uveče, između bačenog smeća, kola i mnoštva očiju uperenih u nas. Dozvasmo sve jezike ne bismo li se sporazumeli. Bila sam žedna, i gutljaj vode ili vina... Ali na glavnoj ulici Ankare bilo je samo barova. Tropikana, Zanzibar, Oaza. Nigde se nije moglo sesti, jer čopor gladnih muških očiju sledio nas je poput svetlosnih lasera. Ispod mantila srce mi je bilo sasvim samo.

Gošća
U Počitelju, ispod japanske jabuke, moj otac Hivzo i moja mati Fatima namestiće ti sto sa belim čaršavom, do tebe će biti pumpa za vodu, iza tebe špalir vinove loze, ako stočić staviš desno od procvetalog maka gledaćeš pravo u kajsiju, u stablo puno kajsijastih lampiona, rese asparagusa će ti se uvlačiti u kosu, vetar će te njihati. I izvući će ti svo olovo iz reči, ostaviće ti samo reči satkane od mirisa i boja. Tvoje je samo da sedneš ispod japanske jabuke. Nadam se da se aktinije i crna smokva neće naljutiti na tebe, jer ti nećeš doista imati dovoljno vremena da sedneš ispod svake od njihovih voćnih senki i da pišeš. Autobus ti polazi sutra u 11. Tako mi govori Damir Pediša u Sarajevu, 10. juna 2007., samo desetak minuta pošto smo se upoznali, dok mu se jedna ruka kao bršljen savija oko krhkog ramena njegove žene Aide.

Ljutić
Na šumskom puteljku ugledah taj mali, žuti ljutić. Sve oko nas beše Pirin planina. Kako može, pomislih, jedan toliko žuti, svileni, suncem okupani cvetak da ima takvo ime, ljutić Neki ga nazivaju gorocvat. Raste na ovolikoj visini, udiše i izdiše najčistiji vazduh, usred tako čistih suseda, pod ovakvim čistim plavim nebom širokim, a opet ga narod zove tim imenom, ljutić .Kako sad, tako zanavek.

Mirišem na voz
Danas je deveti dan kako sedim u sobi sa terasom i pišem svoje Privatne svetove. Knjige na stolu, moja doneta posteljina, moja šoljica za kafu, moje misli i podatna hartija. I olovka koja je otupela, pa je treba izoštriti. Otvorena stranica Novog zaveta, obeležena orahovim listom, odvojena 223. od 224. strane kod Fernanda Pesoe, levo na stolu su kutija sa cigaretama i pepeljara, upola pojedena kruška. Saksija sa svežom lavandom. Nekoliko muva kruži naokolo, teram ih već ispisanim listom. Pas laje. Mačke se opružile na fotelji do mene. Ispod njih je knjiga o lekovitim biljkama. Iza prozora je planina poluzelena i polusuva. Danas je prvi avgust 2007. Jutro. Od četiri izjutra sedim za stolom i:
Ponekad je toliko silno, toliko brzo i toliko obilato zgusnuto odmotavanje slika i rečenica da osećam bes, trzam se i plačem što moram da ih izgubim, jer ih već gubim. Svaka slika ima svoj trenutak i nije moguće setiti se svega. Ostaje mi, kao nekom ljubavniku, samo čežnja za željenim licem koje samo što je izvirilo, a već je toliko krhko u uspomeni, kao i sećanje na sebe negdašnju. Nadnosim se nad bezdan te brze prošlosti slika, lica uz put izgubljenih u magli od koje su i sami satkani. Plavna, odsutna, nevažna, gubim se u sebi kao da uranjam u ništa: prošla sam poljem i ništa nisam ubrala. I počinjem samo da gledam naokolo u pejzaž koji se menja i ruka ubrzano pokušava da uhvati te slike, kao pružene preko prozora voza. Posle tolikog ćutanja, ovo je sad ceo koncert različitih zvukova. I taman sam htela da opišem novo mesto dolaska, kad me svu zapahnu miris voza, zamirisah na buđenje u vagonu, kad je telo ukočeno, noge otečene, a oči pune peska koji štipa. Mirišu dlanovi, telo, kosa.
Nalivam vode u lavoru, uzimam sapun i umivam se. Dugo i lagano. Voz zviždi u grudima. U sobu ulazi kvočka sa pilićima.

U snegu
Moj sin skija se na Pirin planini, na trasi za najbolje skijaše, i uživa u brzini i slobodi. Muž i ja hodamo po snegu, na donjem platou. Ja idem iza njega i stavljam noge u udubljenja od pola metra koja su napravila njegova stopala.
Cute i prisutnost i odsutnost.

Petao
Subota. Hladno je. Pijaca je prepuna ljudi. Po obodu su parkirana kola, a između njih kao pege po asfaltu zaširile se i čuče smrznute starice. Hrizanteme stisnutih vilica. Razliveni hipermangan. Pišti im u grudima. Noć provedena u bolnici. Infuzija. Zvuk klompi dežurne sestre. Pada sneg. Bele pahuljice na crnom ogrtaču. Tu, preda mnom je on. Naslonio kljun na svoje srce. Gleda me jednim okom. Ne trepće. Nema trepavica. Ima žuto suzno oko. Narandžastocrveni zalazak sunca svud unaokolo. Šal pejzaža oko vrata. Drhti. Čekam trenutak. Kupujem ovo i ono. Sarana umotanog u novine, mušmule u kesi, jaja u kartonskim udubljenjima. Opet se vraćam. On je još uvek u istim rukama. Starica ugurala prste duboko u perje. Napravila muf od petla. Prolazi pored mene. Kruži naokolo. Uzmi ga, moli me, ostao mi je samo on, ja ove zime odlazim kod Gospoda, pa neće biti ko da ga nahrani, a voda u dvorištu se smrzla. Vidi ga samo kakav je lepotan na ovoj hladnoći, duša koja leti i budi. Starica je tamnoljubičasta savijena hrizantema. Naslonjena ni na šta. Petao joj daje infuziju u potoke modrih vena na rukama. Odvezujem mu noge. One su zamrznuti krici na rastanku. Stavljam ga na grudi kao broš. Broš diše. Pišti. Uzdiše. Sva pijaca se najednom pretvorila u narandžastocrvenokaramelacinoberbakarnocimetov šafran. Istopljen nagoreli šećer. Nosim petla u rukama. Vatra upaljena u snegu. Zastajem ispred niskog prozora svog doma. Tamo, iza zamagljenog stakla sede moj muž i moje dete. Ulazim sa živim plamenom. Mo] muž kaže: Pa sasvim si luda, ženo.
Sin se smeje na podu.

Putnik Teodor Zeldin
Putovanja ne podrazumevaju obavezno i odlazak u daleke krajeve. Ja, trenutno, ispitujem naitajanstveniie od svih odredišta, put kojim putuju muškarac i žena do misli onog drugog.

Ljiljana Dirjan, svedok
O Marini Abramović pričala mi je Evgenija Demnievska, u Parizu, novembra 1980. godine, u njenom malom iznajmljenom stanu, dok smo obe pokušavale da nekoliko dana budemo samo na "beloj" ishrani. Znala sam njen lik sa neke fotografije. I toliko. Prošlo je zatim desetak godina. Ostavila sam kod kuće svog malog sina, i otišla u Muzej grada Skopja, da vidim Marinu. Bilo je mnogo publike i nedovoljno stolica. U publici beše i Evgenija, na proputovanju. Marina je stajala ispred nas, lepa, u dugačkoj suknji, duge tamne kose, a iza nje beše postavljeno malo filmsko platno. Snopom svetlosti projektor joj je lepio preko lica slike sa platna i te čestice boje mogle su da se dodirnu, onakve kakve su bile i na slikama Kineskog zida, kojim je ona hodala 1.800 km pešice, da bi se negde na sredini srela sa Ulajem. Pričala je o svojoj ljubavi, kao da je za stolom i samo sa jednim sagovornikom. Tiho. Poverljivo. A mi smo bili tako sabijeni u maloj donjoj prostoriji i pretvoreni u uvo. Povremeno načinila bi korak napred, pa nazad. I glas joj se u amplitudama uzdizao i spuštao među nama, zanemelim. Govorila je toliko otvoreno, privatno, toliko iskreno, uvlačeći mi se pod kožu. Preživljavala sam u trenu njene, ali i svoje kineske zidove, svoje oaze i pustinje, svoje tundre i prašume. Svoja odricanja, strahove, svoje nezavršene ljubavi (sve prave su nezavršene). Zaboravih na dete kod kuće. Napolju je padao sneg, možda i ne, ali je padao negde u meni, zavejavao me i pretvarao u ledenicu, kapljica za kapljicom, zamrzavala sam se. I kapljica za kapljicom, opet se odmrzavala. Marina se okrenu ka ekranu: onde je stajala ona koja se najzad susreće sa Ulajem. Grle se, dugo. To traje. I najzad Marina, ova Marina ispred mene, pruža ruku ka ekranu i maše nežno, tako reći rukom satkanom od zraka svetlosti, onoj Marini, onde na Kineskom zidu, sa Kineskog zida. Maše joj nežno, još, lagano i... Ja ne mogu da se zaustavim i plačem, plačem. Ruke su mi odvojene jedna od druge, nedostaje im stablo za grljenje, za obuhvatnje. Aplauz traje. Ljudi ustaju sa sedišta. Oblače kapute. Polaze.
Prilazim Marini, i želim da joj kažem: Ja sam Ljiljana. A ne mogu: Gospode, pa vi jecate sve vreme. Skuplja moje ruke oko sebe, obavija svoje oko mene ja sam vas slušala kako plačete u tami, još plačete. Oprostite, mislila sam, ovo je, tek, ruka koja maše, zbogom, ruko, ne predstava, ne performans, ne plačite, boli me, plačem, boli me. Marina, Ljiljana, Marina, Marina. Boli, booooooli, bbbbbooooooliiii, b, oooooliii, b