Milica Nikolić

DNEVNIK O ANI

Sarajevske Sveske br. 17

Dogodilo mi se ovog leta nešto što bi se moglo zabeležiti u dnevniku a nikako time započeti kritički osvrt: u razmaku od nekoliko dana dobila sam dve pesničke zbirke. Meni prošlovekovnoj, celim svojim habitusom, greškom nejasnog mi trajanja zašloj u vek kome ne pripadam, stigle su dve dragocene pesničke knjige koje vezuje jedino to što su obe napisale žene, za moju percepciju obe mlade, iako je starija već objavila prvu zbirku kada se mlađa rodila. No, u svakom slučaju – obe predstavnice pesničkih generacija koje pripadaju i prošlom i novopočevšem veku.
Tanja Kragujević je u KOV-u objavila svoju novu poeziju, drugačiju od svega što je dosad radila (Žena od pesme), krcatu savremenom idiomatikom i privlačnu za različita čitanja i tumačenja, od kojih me je privuklo jedno koje mi inače nije svojstveno: pogled na književnoistorijski kontekst. I, naravno, na intertekstualnu potku, bez koje ne mogu.
Druga zbirka, Oko nule Ane Ristović (Povelja, 2006), navela me je na potpuno drugačije, gotovo intimno beleženje, zbog emocionalnog učešća koje nisam mogla ni htela da suzbijem.
Zbirku Ane Ristović iščitavala sam dva-triput posle Žene od pesme (jer je Tanjina knjiga bila teška 110 grama, a Anina 150, što moje ruke pre tri meseca nisu mogle izdržati a evo me danas kako bez prepreka sarađujem sa njom.) Upravo mi se ovom čitalačkom koincidencijom još jednom objavilo, gotovo spektakularno, visoko spremište poezije otkrivši svoj svod koji prima sve pod kapom nebeskom. Ništa novo, može se reći. Svakako. Ali kod Ane Ristović pročitah stih upućen ,,ne baš mladom“ pesniku – savet da napiše pesmu tako da ,,barem neko od jednog stiha zadrhti“. Zadrhtala sam. Samo Ana Ristović može s toliko jednostavnosti i spontanosti da raščlani složeni svet u sebi i drugima, otkrivajući ga u dugom nizu stvarnosnih molekula – od rasparenih belih soknica i lakiranja noktiju do razgovora o onostranom i njegovog ušunjavanja u vlastitu dušu. Da i takozvana ,,velika osećanja“ transponuje u meku priču o ljubavi ili nedostajanju, jer je i u tome jedinstvena – u sposobnosti da u esencijalno čistoj poetskoj artikulaciji ostvari ono što bi se moglo nazvati pesmom-pričom – sigurno jednom od najsuptilnijih mogućnosti jezičkog razuđivanja. Zahvalni smo Ani što je umela sa lakoćom da spoji ozakonjene žanrovske odrednice novog doba sa onima koje su nekada u velikim pesničkim ostvarenjima sa narativnom podlogom zauvek sačuvale svoj sjaj. Ana je umela da ih homogenizuje i došane nam svoju verziju. Naravno da je tome cilju vode različiti putevi, no ja sam izabrala onaj koji me je osvojio a koji vodi kroz slikovnicu svakodnevice, obojenu pesnikinjinom neuporedivom neposrednošću. I došla sam do toga da sad ja osećam potrebu da govorim ne samo o toj i takvoj njenoj poeziji nego i da posredno ispričam u dnevničkoj formi priču o Ani. O njenom duhu koji ume da u pesmu prenese vrhunsku izražajnost onoga što je Pasternak nazvao Bogom detalja – upravnim ali i veoma posrednim putem. Sklona sam da se maksimalno ispomognem njenim vlastitim sredstvima, ne libeći se neumerenog navođenja jer ne umem da nađem način interpretacije koji bi prisvojio njenu bliskost obraćanja i podrazumevanja. Neka to ispadne isuviše ličan odabir bez stepenovanja i vrednovanja, za mene nije tako, jer sve što ću dozvati obojeno je začudnošću koju osećam u Aninim stihovima – inscenaciji jednog bajkovitog sporazuma sa životom i kad je pesnikinja u punom nesporazumu sa njegovim zahtevima i nalazima.
,,Ne pišeš godinu dana, možda i više, a onda, / odjednom, svake večeri pesma. I uplašiš se.“ (Tako lako – Strah od naleta pisanja)
,,Dolazi doba flastera / što odvajaju prst od prsta, / male rane od budućih ožiljaka“ ... ,,A ti, koja kačiš štipaljkama pesme / na konopac pod ravnodušnim suncem, / ne očekuj previše ni ovog leta: / ogledaće se u nekom zamućenom pogledu / što će od njih uporno misliti / da su male bele gaćice.“ (Leto – Strah od drugačijeg pogleda)

,,Praznik rada pamtiš po radijaciji / i Černobilu, 1986. // Praznik nekadašnje države / po gotovim jelima ,,29. novembar“ / koja su se nosila na letovanje, / ćufta u paradajz-sosu –“ ... ,,Osmi mart po cveću / koje žene donose ženama / sumnjajući da je svako drugo / ukradeno sa groblja, / ako ne stvarnog, / onda metaforičnog.“ ... ,,A Nove godine / uvek po starima.“ (Gde ćeš za Novu godinu? – Strah od praznika)
,, ... A šta ćeš ti, sa tolikom radošću ...“ ,, ... vodio si / ljubav; i ona ti je rekla da joj ličiš na nekog glumca, / ali nije mogla da se seti na koga. ... I rekao si joj da bi želeo / da imate decu, i to što pre. A ona je rekla, upravo / sam dobila, dragi, moraćemo da sačekamo / nekoliko dana. I onda ti je na tanjiriću donela / već oljuštene i nežno izrezane breskve, od kojih / je svaka ličila na malo sunce, u sumrak. // I sve je bilo tako, rekao bi neko, teško jednostavno i lako.“ (Tako lako – Strah od naleta pisanja)
,,Poslala sam ti pismo. A vidim, rukopis kojim / ga napisah, nije isti. Slova – okruglastija / nego inače. Šire se trbušasti vokali kao / trudnice ili devojke u ponoć željne slatkiša, / dok grickaju jaffa keks umesto suvih usana. // Prvo skinu čokoladni preliv. Onda gule keks, / od ruba ka sredini, kao da je planeta koja / taktično osvojiti se mora. To traje. Za kraj / ostave žele od pomorandže. I dugo na jeziku tope komadić ranojutarnjeg kiselog zlata. // Zajedno sa keksom, u ustima, rastu im / sumnje i vokali. Poslala sam ti pismo. / I u njemu, zaboga! – ne boj se – ničeg / novog, osim tog, prokletog rukopisa. // A nekako, priželjkujem da je ruka koja / je pisala sve vreme bila tvoja. I da je u / frižideru ostalo nešto od jučerašnje, / tako slatke torte, za noćas. To je sve, / ako progutati možeš. Ili – ne piši više. // Barem ne tom rukom.“ (Prima. Šalje – Strah od svog rukopisa)

Priča o Ani podrazumeva objavu njenog štedrog bacanja pesničkih mreža u gustiš svakodnevice bez ikakvog pomeranja u relacijama, čak ni onim konvencionalnim. To što ona u svojoj spontanosti ume da dočara visoki je virtuozitet koji dozvoljava da se govori o njenoj strategiji, shvaćenoj u svom oksimoronskom ograničenju.
Recimo, kad u više no prisnom Strahu od proleća sasvim neočekivano, ,,iznenadne i nedozvane radosti života u vazduhu“ i ,,raspričane vedrine“ obasja 8 zvučnih glagolskih sinonima i uzvik: ,,A tek šetnja kraj reke u predvečerje!“ – trznuće se ruka i mreža će upasti u dragoceni ulov:
,,bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo / dugu noć, tek razvedeni samac / provodi u spavaćoj sobi / sa zaljubljenim parom. // I do zore zuri u njene soknice, / poput dve meke mačje šape / prebačene preko naslona stolice. // I pita se, satima, da li su stvarno tako bele, / čime li ih samo pere, ili je to od mesečine. // A na stopala ne pomišlja, / ni u kratkom snu. / Na pomoćnom ležaju.“ (Toliko svetlosti – Strah od proleća)
Evo prilike za reč-dve o Aninom mikropostupku: ovaj dvostruki salto – iz spoljašnjeg okruženja ka unutrašnjem središtu, i u istom, povezanom pokretu, iz njega prema spoljašnjem, koji vodi ka više no privlačnom intonacionom klimaksu (,,čime li ih samo pere“), smešten je usred slike da bi neposrednost govorne tonalnosti, zvučno-monološke (a možda i dijaloške sa nevidljivim pretećim licem straha od proleća) dobila na intenzitetu, čemu treba dodati i pet reči koje slede – ,,ili je to od mesečine“ – što će pojačati prethodni efekat.
Na koji način Anin format može sve da sublimiše u poeziju, šarmantno je objavljeno u pesmi Ukrštene reči. Mamin ,,Politikin magazin uz popodnevnu kafu“ i otkrivanje prezimena Pesnikinje, Ane u ukrštenici, polušaljivim, diskretno parodičnim, s viškom ljubavi, komentarima i dozivanjima različitih isečaka života pretočenih u sudbinu – meni je najprivlačniji u samo Ani dostupnim zahvatima:
,, ... shvatam li da je mladost produženo stanje / u kojem treba da učestvujem zdušno ...“ ,,koristim li, izjutra, drvene češljiće / sa Divčibara, što čine da kosa, sa godinama, / još bujnije raste, a krv pojuri tamo, gde treba, // Pomadu pred spavanje, vitamine pred ono, / kratko, svakodnevno umiranje, kad mislim / nema me osim u onim nagomilanim slovima // I jesam li doručkovala, ručala i večerala, i šta.“ (Ukrštene reči – Strah: gde me ima, gde me nema)
A kad te zavodljivosti pređu u priču o dabrovima i ,,dostojnoj omči“ oko njih, koji se ,,ionako, skoro uvek / vrte oko nule“ a ,,Jedna, ionako, uvek čeka na mene. Omča ili nula. U obliku okruglog, još nenapisanog vokala.“ – veselo-ležerni tok o maminoj ukrštenici kreće se u završnici ka samodestrukciji do koje nije lako stići u ovom tonalitetu. I to, tako, može samo Ana.
Mogla bih da među svim emocionalnostima ,,maminu pesmu“ nominujem kao prvu u širokom spektru ove vrste, da nije preda mnom očigledni apogej, koji rado nazivam ,,Zdravo, tata“ sa osećanjem čitalačkog prvorodstva onoga ko je zadrhtao (Strah da nećeš čuti – Gledajući u drveće). Želim da upravo njome obeležim kraj ovog dela traganja za Aninim tajnama u zbirci, zbog svega što je postigla visokim umećem transpozicije i prenošenjem elemenata sazdanih od čestica osećajnosti što kulminira u bajci o ,,trešnji koju posadismo pred zgradom ... kad bila je običan prutić.“ A danas, otkako te nema, dopire do četvrtog sprata. Nekada joj je i vrabac bio težak, ,,a danas sleće čitavo jato.“ Poput priče o čudima slepih minijaturista kojima nas je obasjalo Pamukovo pripovedanje, upliće se u glavni motiv bajkovita, treptavo ozvučena iluminacija trešnjinog cveta – ujutru u proleće ima svega tri, a predveče ,,njih stotine / obaspe krošnju kao iznenadni sneg što svetli / čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće / ili perje“.
A lepljiva koštica što osvane na prozorskom simsu ,,pita se svih ovih godina gde si.“ Kada ustreptala kći želi da ,,povrati mir“ seti se ,,jednog jedinog trenutka“ – ,,ti i ja na dunavskom keju ... napola u hladu, napola na suncu / jedemo sendviče, i čitamo svako svoje. Ti Seneku, / ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda. I svetlost / pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u / pauzi između čitanja, obeležavamo travkama, / koje pamte više od nas: kao i drveće, pod kojim / se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo, / i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde. // Čuješ li kako šušti? Samo to sam htela da ti kažem.“

U samom sam srcu Aninog dara, tako ingeniozno ispoljenog u jednoj od najlepših ljubavnih pesama koje znam. Istovremeno i u jednoj od najlepših Aninih priča i priča o Ani.

II

Iako nemamo prava da pesničko osećanje sveta stavimo u bilo koje okvire, zastajemo pred provokativnim pitanjem zašto je Ana svoju privrženost svakodnevnome licu realnosti stavila pod imenitelj straha tematizujući ga u 42 podnaslova pesama zbirke Oko nule. Jesu li oni, uza svu uslovnost, deo pesnikinjinog osećanja postojanja, vidi li ga ona kao ugrožavajuću konstantu života protiv koje se ništa ne može? Nije li i tu, uprkos svemu, odnela prevagu njena nepatvorenost – jer bi bilo koja ,,krojena“ opredeljnost, takozvani ,,stav“, bili lažni – jedino što Ana ne ume i ne može. Ako bismo popis ,,molekula života“ koji Anu dotiču i pobuđuju na pesmu pokušali da odredimo prema koordinatama odaziva na njih – otvorilo bi nam se novo polje njene kreativnosti: sposobnost da ne odstupi od elemenata svakodnevice i ,,beznačajnih detalja“ i da istovremeno ostvari kohabitaciju između njih i ,,velikih“ povoda straha, što kod nje uvek ide u korist prvih.
Pesnikinji nisu potrebni mnogima neophodni apokaliptični podsticaji već u sebi i u drugima prepoznaje direktne ili posredne posledice često neobjašnjivog osećanja ugroženosti, ponekad veoma dalekog od malih, usputnih životnih ilustracija. Ne znam da li bi ovakav zaključak bio prihvatljiv u domenu psihologije, ali u ovoj pesničkoj razglednici one se zavodljivo eksteriorizuju. Verovatno sam stoga izabrala ovu Aninu putanju, ne štedeći izraze privrženosti. Ona nam podmeće i malu varku kad nudi svoja razumevanja i povezanosti, upozoravajući nas usput da stvar i nije baš sasvim prosta i da nam se lako može dogoditi da se upletemo u protivrečnosti prividnih jednostavnosti. Možda je ključ tumačenja upravo u vezama koje pesnikinja uspostavlja između dramatično ozbiljne opštosti i ,,nevažnih“ pojedinosti i parcijalnosti: između globalnosti koja je surova i neprijateljska, i ,,malih stvari“ koje nekad nude utehu, nekad muku, ali koje i u jednom i u drugom slučaju od straha nisu daleko. Reklo bi se da je koncepcija zbirke u kojoj je pokrenuto toliko ne samo ličnih upitanosti i posrednih slika o čovekovom mestu u svetu kakav nam je dat – stavljena u funkciju samo jednog, ma koliko kardinalnog osećanja – dovoljno indikativna za strategiju ove zamisli. Kad povodom Anine poezije upotrebim odrednice ,,stavljena u funkciju“ i ,,strategija“ osećam nelagodu, iako imam u vidu mnogolikost predmeta objave. Pesnikinja je samo odabrala mogućnost da na posredan način globalizuje strah kao podlogu sveukupnosti života, uverena da to jedino treba umeti prepoznati kako bi se došlo do neslućenih uvida. Izdvajanje 42 izazivača straha koji nisu ništa drugo nego 42 ,,obična“ životna ekvivalenta daje odgovor na pitanje koje je na početku postavljeno. Je li Anu privukao ovoj formuli pogled koji je prepoznao čoveka kao biće koje se pre svega boji? I je li polje straha dominantno iz njene globalne vizure? Ili je efekat postignut ovom suštinskom dekohabitacijom? Ne verujem da bi, i upitana, pesnikinja mogla dati izravan odgovor jer bi takvu sredokraću videla kao pojednostavljenje. Što je verovatno i tačno. I mi čitaoci smo sami žrtve straha od pogrešnog tumačenja, da ne govorim o presuđivanju. Ana nam neće odgovoriti ili bar taj odgovor nikad neće biti prepoznat. No, ipak, zar njen popis ne isključuje svako ograničenje? I zar jedna od poslednjih pesama ovog jelovnika strahova nije Strah od gubitka strahova koja otkriva varku koju bismo lako mogli da previdimo jednosmernim zaključivanjem o strahu kao negativnoj osećajnosti. Pesma Bez oblaka čini sve još složenijim: ,,Ovo je raj. Prostor bez nade, bez straha, jer ničemu više ne moraš da se nadaš. Poput svetlog travnjaka si, / po kojem niko ne hoda, ali do u beskraj raste cveće / iz snova, i svaki cvet je po jedna ispunjena želja, još / iz ranog detinjstva, do trenutka kada kažu da te / više nema ...“
Ova bi pesma mogla biti i pesnikinjin credo, posvemašnji, ne samo u ovoj zbirci, ali tu je rečeno: ,,da bi zlato svetlelo, potrebno mu je makar malo senke. Lošeg metala.“ Ana je zahvatila na sebi svojstven način dihotomiju postojanja kao zakon osećanja potpunosti, kome nikada ne bi bio dovoljan samo rajski pejzaž naseljen onima koje si voleo i koje voliš, ravnodušnim na tvoj dodir, ,,jer odjednom tako je svejedno da li si ih dodirnuo ti ili Bog. Lebde u zajedničkoj praznini, / koja je, kažu, konačna punoća ...“
Pesnikinja uvek ume da se objavi i svojom privlačnom kolokvijalnom intonacijom, dodajući samo tri reči: ,,I šta onda.“ Jer ništa nemaš od toga što udišeš punim plućima kad ti ona nisu potrebna. ,,Konačno – kao nekada davno, / umesto tebe, diše neko drugi.“ Mogla bi se ovako naglašenom tonalitetu suprotstaviti drugačije shvaćena završnica, ali ja je vidim već saopštenom, na najbolji način.
Ako ovim sihovima dodamo i veoma raznovrsne poruke pesama čiji su sami naslovi dovoljni da ilustruju njihov široki spektar – biće nam očigledno do koje je mere duboka za Anu sveobuhvatnost ugrožavajuće podloge sveta: Strah od prirode, Strah od proleća, Strah od muškarca, Strah od žene, Strah od užitka, Strah od promene vremena, Strah od odsustva, Strah od plime, Strah od zatrovanog sveta, Strah od međuprostora, Strah od drveća, Strah od snega, Strah od titraja krila.
Ova imenovanja preciziraju sliku okruženja u kome ništa ne možemo da promenimo a koje nas ustrajno ugrožava, što u njegovom nenarušivom trajanju nazivamo čas prirodom, čas prostorom, ili pak plimom, snegom, drvećem, titrajem krila. Jednom će nam Ana reći da strah raste ,,sa viškom plavetnila“, drugi put će ga nazvati ,,tvojim privatnim paklom“ a vlastitu senku na pustom proplanku ,,mahovinom / koja ni ovde ni onde / nema oko čega da obraste.“
Može to biti i rasprava sa ,,ugovorenim svetom“, često prenesenim u različite lične zone, uz pesnikinjinu neuporedivu sposobnost da ono što je lično ali i ono što pripada drugima iskaže razorno istinito, jer se ,,ugovoreni svet“ uvek može fisijom razlučiti na protone i neutrone vlastitog bića ili nekoga bliskog isto koliko i veoma dalekog.