Milica Nikolić

Dnevnik čitanja

Sarajevske Sveske br. 39-40

Neuništiva stvarnosna imaginacija Daše Drndić

Volela bih da bolje poznajem Dašu Drndić. Ali ipak mi je drago što nije tako. Ne zato što bih se plašila da mi se mogu vezati ruke, već zato što osećam da bi se tu nešto ozbiljno poremetilo. Otkud to?
Odavno sam želela da uzmem dobro naoštrene olovke (obavezno nekoliko) i papir (bez kojih, u velikom otporu prema modernim tehnologijama što hrle preko leševa nas sa olovkom i gumicom u ruci – ne mogu) – dakle, odavno sam imala potrebu da prenesem na papir svoju fascinaciju Sonnenscheinom, ali me je bolest zaustavila u svemu pa, naravno, i u tome. Danas se pitam, pozvana da i dalje vodim svoju „rubriku“ u Sarajevskim sveskama, kako to učiniti u situaciji u kojoj sam. Hoću li moći, stići, dostići?
Zaustavi se, Milice, rekoh sebi poput Daše u jednoj sličnoj iako potpuno različitoj provokativnoj situaciji. Urednica Sarajevskih svezaka Vojka Đikić ne podnosi ovu vrstu pesimizma, precrtaće, ali nije stvar u tome, već u tome što mi je poznato njeno izoštreno čulo za dejstvo teksta u određenim okolnostima.
Dejstvo, okolnosti, koješta.
I ako ne uspem, Daša će oprostiti, znam. Jer nju ubrajam u one poput Miklavža Komelja koji će razumeti ma bili i u silnom otporu. Nisam mogla da se odazovem na Sonnenschein, verujem njen najbolji roman, a evo me kako reagujem na nešto što ona verovatno smatra marginalnim i što će joj možda biti jedva shvatljivo. Kada sam pročitala „Džepni Amsterdam“, rekla sam: pa to je ona ista Daša koja me fascinira već tako dugo, objavljujući Canzone di guerra, Doppelgänger, Leica format i, naravno, Sonnenschein. I to je presudno.
Šta mi je pokazao „Džepni Amsterdam“? Da pisac može da menja formu, žanr, početne pozicije, namere, ali svoju spisateljsku i ljudsku suštinu, svoj takozvani „pogled na svet“ – ne može.
Daša Drndić je pisala autentičan dnevnik. Dnevnik i ništa više. To je htela i to se i dogodilo. I ma koliko mi bili zanimljivi amsterdamski detalji i krupni planovi, oni pravi, dnevnički, obuzelo me je nešto drugo: „stara“ Daša koja ne može bez istorije, bez savesti, ma gde bila. Zar nije upravo to ona očaravajuća dimenzija njene autorske ličnosti, njenog spisateljskog creda.
Mogla bih da kažem: to je ona Daša koju najviše volim ili cenim, svejedno. Bez obzira na to što je pred nama stvarno samo „Džepni Amsterdam“, sa svojih tridesetak stranica.
U njemu već na početku čitamo da je „dvadeseto stoljeće pričalo stalno istu priču, a ja sam morala ostarjeti da bih neke njegove kopče pohvatala“.
Dodajem tome i: „Krajem dvadesetog stoljeća, umjetnost se uglavnom smirila (urušila?)… vrijeme je prestalo talasati, zgrbilo se i krenulo starjeti, ružno, uz zadah.“

„Kome ove bilješke mogu koristiti?“ – pita se Daša, ne padaju joj na pamet ovakvi kao ja, kojima itekoliko mogu značiti, ali o nama ona ništa ne zna.
Upozorava: „Moje švrljanje Amsterdamom nikako nije ni dubinsko ni sondažno“.
Za čitaoca M. N. nije tako. Naprotiv: itekako je dubinsko i sondažno.
Već na 3. stranici „Džepnog Amsterdama“ ulazimo u pravu, autentičnu zonu spisateljice:
„Nizozemska se pokazala najtolerantnija po pitanju poštivanja izbora pojedinaca što se tiče pobačaja, razvoda braka, eutanazije, samoubojstva, te slobodnog izbora žena da ne rađaju. Također, razina tolerancije prema homoseksualnoj orijentaciji u Nizozemskoj je bila najniža. Samo deset posto stanovništva protivilo se mogućnosti da im istopolni partneri budu susjedi.“
U vidokrugu je sad anarhistički pokret, potom hapšenja i premlaćivanja kada se policija umeša.
I priča o našem vremenu, „tehnološki naprednom, takozvanom slobodnom demokratskom društvu u kojem ‚slobodne‘, ‚demokratske‘ institucije postoje da bi ograničavale slobodu, potiskivale individualnost i kreativnost, zamagljivale eksploataciju i sputavale, pa i kažnjavale stjecanje novih iskustava (identiteta).“ Čitamo kako se „namještanjem lažnih potreba društvo zapravo kontrolira“, kako se „kritika društva efikasno i sustavno guši jer se elegantno ugurava u institucije“. Zatim kako „zatvoreno tehnološko društvo stvara novi totalitarizam, a u njemu za one izvan procesa proizvodnje nema mjesta“. O tome kako se iz te „udobne, racionalizirane, nedemokratske slobode koju pruža razvijena industrijska civilizacija izlazi pobunom“. O tome „kako je revolucija moguća jedino ukoliko se generalizira osvješćivanje, a to osvješćivanje samo po sebi zahtijeva revoluciju“.
Ali evo i fašizma, i poziva na pobunu, eksplicitnu, koja je D. Drndić toliko potrebna.
Prijatelji su je uputili u ulicu gde je postojalo kino Tuschinski i gde je, naravno, istražila sve o građaninu Tušinskom.
„Abraham Icek Tuschinski (na poljskom izvorno Tuszyński) rođen je blizu Łódźa 1886. a umoren u Auschwitzu 1942. ‚Svoju‘ zgradu podigao je kako bi građanima Amsterdama omogućio da zakorače u vesele benigne laži koje su im trebale uljepšati život, na koncu sam ne uspjevši umaći najvećoj stvarnosnoj strahoti dvadesetog stoljeća.
Po zanimanju krojač, Tuszyński je iz Poljske stigao u Rotterdam 1903, s namjerom da emigrira u Ameriku. Uslijed nerazjašnjenih okolnosti, na planirani se brod nije ukrcao, pa umjesto da šije i kroji, bacio se na gradnju vodviljskih i kino dvorana. Već 1911. u Rotterdamu otvara ‚Thaliju‘, ‚Kino Royal‘, ‚Scalu‘, ‚Olympiju‘, a 1928. još jednu raskošnu dvoranu. Najljepše nizozemsko kino, kino Tuschinsky, dovršeno je 1921. Po izbijanju Drugog svjetskog rata, tokom njemačkog bombardiranja Rotterdama u svibnju 1940, Tuschinsky ostaje bez svojih ‚kutija snova‘. Amsterdamsko kino mijenja ime u ‚Tivoli‘ a onda postaje nacistički deportacijski centar. Prvog srpnja 1942. Abraham Icek Tuschinsky i supruga mu Mariem Ehrlich odvedeni su u nizozemski koncentracijski logor Westerbork, pa u Auschwitz. Ubrzo potom i Abraham i Mariem, držeći se za ruke, odvrtjeli su posljednju rolu svog životnog filma dok im je plin iz tuševa zamućivao sjećanje.“
Evo jednog od tolikih svedočanstava Daše Drndić manje ili više tragičnih, zapravo tragičnih uvek, i ispričanih sa strasnim angažmanom, jer ona drugačije ne može. (Zašto nisam navela operaciju „Crni tulipan“, to samo ja znam.)
„U nekoliko navrata nacizam je iz busije uskakao u moje amsterdamske dane…“ Na trgu Spui prekrivenom bukinistima od devet ujutru do šest popodne „na svoj užas“ pruža ruku prema knjizi Prima Levija „Zar je to čovek“ ali joj se u glavi pali crvena lampica da bi rekla „Dosta Dašo!“ i krenula dalje.
Razumem, ali da definitivno ode nije mogla. Zahvalni smo joj za to.
Često pomislim: Šta sve ne bismo znali, šta bi nam sve ostalo u mraku da nije njenog dela, njene strasti, savesti, moralne inteligencije i najviših spisateljskih dosega.
Hvala, Daša, za sve!
P. S. Upravo kad sam završila ovaj tekst, dobila sam hrpu književnih odaziva na njen roman Trieste, pod kojim je naslovom Sonnenschein objavljen na engleskom.
Evo nešto malo izvadaka iz kritika objavljenih u svetu, u listovima ili časopisima: Financial Times, Independent, Sunday Times, Irish Independent.
„Mada je ovo fikcija, takođe je duboko istančana istorijska dokumentarna proza...“
„Tu nema utehe, nema srećnih rešenja. Nema nade. Nagoni vas da ječite od očajanja. Retko mi se u životu dogodilo da pročitam knjigu koja me je učinila tako bolno nesrećnim. To je remek-delo.“
„Beskompromisno mračan i složen roman…“
„Delo pokriva 80 godina evropske istorije. Ali kako…“
„Ničeg konvencionalnog ni sentimentalnog. Slika ludila Evrope 20. Veka...“
„Ovo ne pripada knjigama koje eksploatišu holokaust…“
„Ovo je sagledavanje mehanizma genocida.“

*

Neću dalje. Molim pročitajte Sarajevske sveske broj 32–33.