Milan Dekleva, Ivan Dobnik

ČUVARI METAFIZIČKOG

Sarajevske Sveske br. 15/16

Ivan Dobnik: Mushi mushi je knjiga koja stoji na samom početku vašeg pisanja poezije (1971); haiku, elitni pesnički oblik Istoka, kakav razvijate u toj zbirci, već otkriva vaše pesničko viđenje i najavljuje radikalne promene u odnosu prema pisanju poezije. Kakva je bila generička pozadina knjige Mushi mushi?

Milan Dekleva: Nakon tri i po decenije, moram biti oprezan kada zbirku postavljam u kontekst njenog nastajanja. I sami znate: lično pamćenje bira i vrednuje događaje na svoj način, i ko bi mogao da ima poverenja u njega! Ali, uprkos tome ću pokušati: za Mushi mushi su bila suštinski važna dva elementa: studentski pokret i otpor prema tada aktuelnom pesničkom modernizmu. Sa ove vremenske udaljenosti, čini mi se da su oba elementa povezana. Studentski pokret kojem sam pripadao nije bio samo poziv na društvene reforme, već i pokušaj estetizacije života. Otpor prema zapadnoj profitnoj i potrošačkoj groznici bio je poetičan, na svoj način romantičan otpor. Šta je bilo moguće suprotstaviti (malo)građanskom materijalizmu? Skok – utopijski odskok – ka duhovnoj, mističnoj tradiciji Istoka, koji je trebalo da podmladi napadni evropski racionalizam i u njemu procvetalu volju za moć. Danas se čini da je iskreni idealizam generacije, koju su obeležili Vudstok, Džon Lenon, Timoti Liri, Vilhelm Rajh, Alan Vots, i Majls Dejvis, bio naivan. Takav je samo ukoliko ga posmatramo kao istorijski projekat, otvoren ka budućnosti. Međutim, ukoliko u njemu vidimo pokušaj pomeranja u trenutak postojanja, u potpuno prisustvo sadašnjosti, dakle kao ekstatično osećanje sveta, možemo reći da je taj idealizam odigrao prelomnu ulogu u menjanju jedne jedine dimenzije bitisanja, a to je ona kojom su upravljali kapital ili partijska diktatura. Romantični otpor, dakle, znači pokušaj da se u opustelom svetu ujedini Helderlinov pesnički stav i Kamijev revolt. U tom smislu nam on govori o nečem veoma važnom: da nismo bića, koja bi tokom vremena napredovala ka svom ispunjenju, kao što je to mislio Hegel, već da smo lutajući putohodci. U traganju za istinom se uvek iznova zatičemo na istim raspućima izgubljenosti. Anaksimandar i Heraklit su nam na neki tajanstveni način bliži od Ajnštajna i Bodrijara.

I.D.: Paradoks je jedna od osnovnih metoda vašeg stvaralaštva i odnosi se na pesničku refleksiju koja, u vašem slučaju, crpe iz svetova filozofije, a ona je, kao predstavnica nauke, doduše, na suprotnom polu: kako se u odnosu prema njoj ponaša »ekonomija« pesničkog jezika, to jest red stvari, ritam, metafora itd., odnosno, kako sa njom prijateljuje?

M.D.: U blizini paradoksa uvek postajem vrcav, tako da će takav biti i odgovor: osećaj za red stvari, dakle meru, ritam, metaforu, živi i dobija smisao samo kao neprestano izazivanje nereda. Pokušajmo sa poređenjem: a šta je drugo sportska igra nego zajednička avantura, koja dovodi do sasvim neverovatnih, još nikada ostvarenih situacija? Ili džez improvizacija: u tok zvučanja uračunato je iznenađenje. Pesma je, dakle, kristal jezika, krajnja jezička izbrušenost, koja svojom strukturisanošću izaziva sukob, konfrontaciju čitaoca sa haosom. Divlji nered kosmosa daje organizmu pesme potreban elan vital, podsticaj da počne da se uređuje i izdvaja iz nepregledne, nečitke magme svega. Možda je najprimerenije reći: iz Svejednosti, koja je jedna od najsnažnijih i najparadoksalnijih slovenačkih reči. Formiranje, oblikovanje pesme (ili molekula, koji ima 'smisao' za povezivanje sa drugim delićima) uvek je proces izdvajanja iz celine, na neki način rana i bol. Svako biće, dokle god je svesno svoje posebnosti, u sebi nosi sećanje na bolno rođenje. Pokušaću da pojednostavim: pesma kao pevajuće značenje u svom jeziku nosi sećanje na belinu papira, muk i prvobitnu tišinu. Uzmimo, da je metafora cigla pesme: ruski formalisti su precizno objasnili da je metafora jezički 'veliki prasak', koji onda kada se dogodi u vezi sa bliskim rečima, pred nas priziva najudaljenije stvari, postupke i konstelacije. Pesništvo je – na intuitivnoj ravni – naša žudnja za potpunošću sveta koju smo sami, da bismo mogli postojati, napustili. Od kada znamo za relativnu teoriju i kvantnu mehaniku, (najverovatnije) smo svi svesni paradoksalnosti postojanja. Pitanja: odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo, deo su svakodnevnog nemira. A kako da reagujemo na svet koji ima jedanaest dimenzija i satkan je od vibrirajućih vlakana?

I.D.: Područje muzike je takođe veoma ključno. Improvizacija, slivanje racionalnog i iracionalnog, reč i tišina, rukopis i belina, Džon Kejdž, Boris Vijan, Bah, Džon Koltrejn, Čarls Mingus (su, naravno, samo šačica imena): kako ulazi i deluje u svetu dolaska napisane pesme, kako sudbonosno prožima suštinu vaše Pesme?

M. D.: Dosta sam razmišljao o improvizaciji, ali njena tajanstvena moć se ne može shvatiti. Zamislite džez kvartet, koji sred noći svira u zadimljenom podrumskom klubu. Muzičari pred sobom nemaju držače za note, ali oni im nisu ni potrebni, jer žmirkaju ili – široko otvorenih očiju – zure u odsutno. Šta ih spaja? Kako to, da sva četvorica uživaju? Latinski narodi su u reči koncert prepoznavali etimološki izvor con-sensus, zajedničko osećanje. Prethodno sporazumevanje se očuvalo u italijanskoj reči con-certo. Kako je sa do-govorom danas? Šta se u muzici – umetnosti sa-vremena, koja se rađa i umire u trenutku zvučanja – uopšte moguće unapred dogovoriti? Ništa važno, naravno. Malo harmonija, ritmični motiv koji traje nekokoliko taktova ili melodična tema, dovoljni su da u među-igri izazovu orgijastičnu razigranost. Pred slušaocima izrasta džungla zvukova, u kojoj se (kao u romanima najizrazitijih magijskih realista) tiskaju i prepliću sudbine bezbroj bića. Šta govori preplet tih hiljade glasova? Da se vratim na početak, na trenutak 'prethodnog dogovora'. Očigledno je da su se muzičari 'usaglasili' na nekoj duboko egzistencijalnoj ravni: da li je to sazvučje duša? Mora biti. Za uspešnu improvizaciju je, međutim, važno još nešto: zajedničko rizikovanje. Ništa slično što se bude dogodio, još uvek nije bilo odsvirano, i muzika, koja će nastati tokom vremena, neće moći da se ponovi. Imamo posla sa ekstazom, prevazilaženjem samoga sebe i prelaskom u zvučno pletivo i osluškivanje drugog. 'Ja je drugo', kao što bi rekao Artur Rembo.

I.D.: Pesnik i jezik: bez govora jezika nema pesme jezika. Da li je pesnik bezuslovno podređen jeziku, da li je pesnik jezik sam, neodvojiv od njega, ili je pesnik ipak i vladar jezika? Izuzetno komplikovan odnos strasne ljubavi, koja rađa plodove u stvaralačkom aktu pesme: pesnik samo izgarava ili i sam, u aktuelnom sada i ovde, dobija lepotu onostranog, sveta izvan smrti?

M.D.: Čovek se rađa u svetu. Čovek se rađa u jeziku. Da li je moguće postaviti znak jednakosti između tih tvrdnji? Rekao bih da ne. Međutim, tačno je da čovek dolazi do sveta tako što osvaja jezik. U tom smislu su 'granice jezika' istovremeno i 'granice sveta.' Na koji način osvajamo jezik? Slušanjem. Ništa ne možemo učiniti sami, sve što je u jeziku nam je darovano. Čujemo mamu, koja nam peva uspavanku. Pratimo poruku zaključanu u ritam i melodiju, poruku koju tokom igre saopštavaju braća i sestre … i tako dalje, dok ne postanemo svesni da pišemo na jeziku koji su oblikovali Prešeren, Murn, Vodušek, Kocbek, Strniša i Zajc. Sada smo odrasli, i postajemo pragmatični u svom aktivnom odnosu prema svetu. A u odnosu prema jeziku postajemo sebični i naduveni. Pišemo stihove i rečenice i obožavamo ih: to su naša deca. A da li su to zaista naša deca? Na koji način u okviru jezika možemo razmišljati o nasleđu i genetskoj manipulaciji? Želim da kažem sledeće: 'stvarati' pesmu je zaista uzbudljivo, ali onda, kada je pesma rođena, nije moguće 'imati' je; nije moguće odnositi se prema pesmi kao prema predmetu. Pesma se rađa stara, jer je stara kao svet. U tom smislu je u svakoj novoj pesmi veoma malo 'našeg'. Kao što rekoh već na početku ovog razgovora: modernizam je bio – sa svojim doživljavanjem jezika kao gline i pesnika kao Tvorca – mrtav rukavac u reci poezije. To je veoma brzo postalo jasno onim najsmelijim modernistima: Zagoričnik se vratio belini papira, za Chubbyja je pesnik bio 'drekec pekec'*, I. G. Plamen je vratio jezik u zagrljaj i tajanstveni šapat stvari. Lepota onostranog, kao što kažete, za mene je neshvatljiva, ali dopada mi se metafora izgaranja. Ukoliko je plamen sveće pesma, fitilj jezik, vosak pesnik, onda je lepota nalet vetra, koji dolazi. Metafora je lepa zbog toga, jer govori o suptilnosti i tananosti pesme. Kako brzo pesma može da utrne!

I.D.: Kakve mogućnosti, po vašem mišljenju, ima moderna poezija u suprotstavljanju zlu (koje je svojstveno čoveku), bez obzira na to da se pesnička ili bilo koja druga utopija sa čovekom uvek iznova rađa poput Feniksa i uvek iznova propada? Zlo našeg vremena se najviše ispoljava u uništavanju prirode, u planetarnom pustošenju našeg doma, ljudskog gnezda, i hteli to ili ne, pesničke esencije. Kako se, dakle, ponašati kao pesnik na tako apokaliptičkom početku trećeg milenijuma?

M.D.: Moderna poezija je (a to, najverovatnije, važi za poeziju uopšte, nema smisla uzimati u obzir dvorske i udarničke stihove) uvek bila izvan dobra i zla, ukoliko smem da se oslonim na Ničea. Istina je, da se ponekad angažovala u oblikovanju određenog svetskog nazora, a posebno u oblikovanju emotivne inteligencije, kao što danas volimo to da kažemo. Kao primer bismo mogli navesti Vede, Lao Cea, romantičare ili Hajdegerov Poljski put. A ta njena 'prosvetiteljska' uloga nije imala zadatak da bilo šta menja, jer poezija raste iz daljine, koja nije u ljudskim rukama, i na nju ne utiču zlo i dobro. Do te tačke, u kojoj postoji poezija, dobro i zlo više ne dopiru. Stihovi Pasternaka ili Cvetajeve, površno čitani, mogu biti snažna kritika despotizma, ali u svojoj poetskoj dubini saopštavaju nešto što blokira čovekovu akciju, i zbog toga ne mogu postati oruđe revolucionarnog prevrata. I više od toga: kada pred njega postave ogledalo individualne sudbine, osame ga i nadahnu kontemplacijom. Zadatak pesnika je, dakle, stvaranje pesme, čišćenje egzistencijalnog polja. To polje mora biti bojište – a ne čistina smrti za druge, već bitka za sopstvenu istinu. Sa gorkim osmehom mogu da zaključim, da bitka traje do poslednjeg daha.

I.D.: Etičnost bića. Poezija. Pesma. Na koji način se etika otkriva u reči i – pomoću jezika – kako da čovek spasi svet, samoga sebe, gde se nalazi tačka inverzije i kakvu ulogu u tome može imati poezija?

M.D.: Etičnost poezije leži upravo u 'obogaljivanju' subjektivne volje, koja je, kao što se to uvek otkriva, samovolja. Čitav niz filozofa prethodnog veka je poeziji dodeljivao 'sveto' mesto, jer smiruje čoveka i zbog toga (u epohi poludelog, digitalnom tehnikom podstaknutog dinamizma) ima terapeutsku ulogu. Poezija, ipak, ne može postati zamena za izgubljene autoritete, ali, sa druge strane, moćna je upravo zato što dolazi iz grla, njen glas peče i omamljuje zato što je povezana sa dahom i pulsiranjem srca, sa ličnom, jedinstvenom, ritmičnom prožetošću sa svetom. Obogaljivanje samovolje subjekta je i jedina mogućnost čovekovog 'globalnog' opstanka, jer nam je, u postindustrijskom dobu, jasno da gostoljubivost planete koja nam je dala svoje sklonište nije bezgranična. I više od toga: pošto je čovek postao 'osvajač sveta', u tom narastanju moći mora se nužno okrenuti ka samome sebi. Kada čovek – kao inteligibilna mašina – postane predmet ekonomije, kraj će biti veoma blizu.

I.D.: U izvrsnoj knjizi eseja Gnezda i katedrale (1997) zapisujete: »Školjke nam pripovedaju ovu priču: Nismo zato, da bismo imali, već imamo zato, da bismo bili. Imamo samo toliko, da jesmo, jer svaka prekomernost je nepromišljena, neprirodna, uperena protiv kružećeg životnog elana.« Sasvim se slažem sa ovom mišlju. Kosmos pesme je nesumnjivo »čarobna matrica« Univerzuma, Svega. U kakvom odnosu je prema spoljašnjem svetu?

M.D.: Čarobna matrica Svega, sjajno! Bolje ne bih znao da to kažem. U pesmi istinski vibrira osnovna matrica, pečat Početka (i otisci kasnijih 'stanja'). U pesmi nije moguće odvojiti spoljašnjost od unutrašnjosti, kao što ni u fizici nije moguće odvojiti materiju od energije. Kada se zagledam u sebe (i u toj zagledanosti zatamnim svet), ja sam sve stvari. Kada krenem u svet (i izbrišem samoga sebe), tada sam u svakoj stvari, u poslednjoj izbi, najtamnijem kutku svemira. A šta je drugo život nego njihanje, prelivanje vremena između 'mene' i 'sveta'? Čini mi se da razmišljanje o realističkoj ili intimističkoj poeziji nije previše plodonosno, jer se zadržava unutar loše shvaćene Aristotelove dihotomije mimesis i katharsis. Stari Grci su precizno osećali taj paradoks: što je umetnost sličnija životu, to se više od njega razlikuje. Pesma – slika (Bildgedicht, Dinggedicht) nas očarava upravo zato što nam pomaže da prodremo u 'svest' stvari. Ono što govorim ne želim da bude vraćanje 'prežvakanoj' filozofiji: kada sam zadivljen lakim letom ptice, ne postajem lastavica, već Dedal, čovek, sklon iskušenju i ograničenosti.

I.D.: Kao u pesmi: »Prolaznost otvari misao i smisao za pevanje.« (O trnu i ruži, 2002, str. 29). Kako su povezani egzistencijalni stav – odbrana pesničke hipersenzibilnosti – i poiesis, fundamentalni način pesnikovog odnosa prema transcendenciji?

M.D.: Moguće je da se pričanje o poeziji kao 'ekstazi smrti' izlizalo i da postaje previše površno objašnjenje, ali je za umetnost reči od ključnog značaja. U vreme, kada industrija genetskih popravki, farmaceutska industrija, plastična hirurgija itd. pokušavaju da uz podršku masovnih medija iz celog sveta izbrišu svest o ljudskoj prolaznosti, poezija nas dotiče nežnošću prema svemu što ubijamo u svetu i u sebi. Naime, uništavamo smisao za prolaznost. Taj smisao ne gura čoveka u bezdan tragičnog osećanja bezizlaznosti, već je, suprotno tome, izvor smeha i egzistencijalne vedrine. Uživamo samo u onome što je prolazno, što kopni i stari zajedno sa nama, što svojim odlaženjem otvara prostor za ono novo. I sam osećaj za večno nam je darovan kroz užitak događaja, koji nije ništa apstraktno, već krvava konkretnost, erotični drhtaj, u kojem se naježe koža i misao. Ta večnost, u koju pokušavaju da nas 'primame' ustanove i njihovi udžbenici, jeste nametnuta večnost, patvorena večnost; naime, za večnost, kao i za ljubav, sami se moramo postarati. Čovek je onaj koji brine o prolaznosti, odgovoran je za nju, sve dok je živ.

I.D.: Suprotstavljanje brezbrižnosti i trijumfu zapadnog potrošačkog, komformističkog društva, koje je u stvari uzurpiralo već čitavu planetu, vidim upravo u poeziji: poezija može biti veoma širok, univerzalan pojam. Kako u tom kontekstu, po Sloterdajkovom Evrodaoizmu, vidite Pesmu, kakav je njen značaj?

M.D.: Sloterdajk mi se čini važan zbog svoje 'kritike kinetičkog uma'. Otkrio je slepu pegu informacijskog doba, koju vodi korporacijska pamet Zapada. A zove se preobilje. U mislima nemam samo materijalno preobilje, koje prouzrokuje nesnosnu glad, patnju i sukobe u trećem svetu, već prezasićenost razmenom podataka. U svetu, u kojem se u svakom trenutku razmenjuju bilioni informacija i trguje se njima, u svetu u kojem su informacije vrednost, dakle kapital, ostvaruje se Hakslijev crni scenario iz Vrlog novog sveta. Nadzor nad podacima i manipulacija njima postaju najvažniji zadatak centara planetarne moći. Jasno je da su ta središta u rukama multinacionalnih kompanija. Takođe i to da društvom upravlja samo šačica ljudi, koje je baš briga za etiku. Šta se, dakle, dešava? Mi 'obični smrtnici', koji imamo dostup svetskoj internet mreži, gubimo vreme dok se probijamo kroz prašumu informacija (kroz informacijski šum) i odvajamo zrno od kukolja. One podatke, koji će zaista promeniti sliku budućnosti, nećemo naći na internetu, tom veoma opevanom, najdemokratičnijem mediju. Ako mogu da budem malo ciničan: šta znamo o kloniranju i retuširanju genetskog materijala, koji pod strogim nadzorom velekapitala teče mimo parlamentarne i sudske kontrole?
Problem kinetičkog uma koji proizvodi preobilje je u tome, da mora obraditi i vrednovati sve više podataka u što kraćem vremenskom roku. Ukoliko ostavimo po strani moguće greške, postaje jasno sledeće: i one izabrane informacije su 'važeće', upotrebljive u sve kraćem vremenskom roku. U suštini, čovek postaje vojnik brzine, što znači da na poligonu mirnog, pribranog postojanja, sam sebi skraćuje vreme. I sama mogućnost, da bi uspeo da ostvari duplo duži životni rok, sa stanovišta egzistencije ne predstavlja ništa. Pesma je, kao što sam već pomenuo, lek koji ću, napola u šali, nazvati antikinetik. Lek, koji nam vraća sporost.

I.D.: U knjizi Preseženi človek (Prevaziđeni čovek) (1992) zapisujete: »Ljubakamo se sa nebom, a venčani smo sa zemljom.« Ontološka diferencija u poeziji, kada je čovek u pitanju, otkriva se na najpotresniji i istovremeno veličanstveni. Da li je pokretač svega erotični odnos prema Drugome?

M.D.: Još u Vedama pesnici su bili oni ljudi koji brinu o vezi između neba i zemlje. U razdvojenosti neba i zemlje veza nije bila nešto što se podrazumeva! Ukoliko ona nije bila nešto podrazumevajuće hindusima, koji su znali da vode ljubav sa bogovima u stotinu položaja, kako da bude razumljiva nama, koji ne znamo šta da činimo sa ispražnjenim nebom i sadržnom zemlje? Poetska misao u knjizi Prevaziđeni čovek se oslanja na uloge koje su nam dobro poznate: sa nebom se još samo ljubakamo, skačemo preko plota, tešimo dušu (da li i duša ima nagon i žlezde?). Nebo zavodimo tako što smo neverni zemlji. Nebo i zemlja, na taj način, u stvari, postaju Drugo, kojem se – u rascepljenosti – ne približavamo, ne poznajemo ga više. Ostajemo sami. Misao koju pominjete, želi da saopšti još nešto: za čoveka u stisci, za tog prevaziđenog čoveka, brzo se nađu lažni spasioci koji mu napune nebo prividima i zlatom, devičanskim vrtovima i izvorima. Šta oni čine na taj način? Skreću pažnju sa zemlje, njene plodnosti i spokoja. Put ka nebu, naime, ne sme biti obična avanturica. Sada, kada naše oči gledaju kroz ogledalca i sočiva teleskopa Hubble, to je prilično jasno. Još uvek gravitiramo ka zemlji.

I.D.: U vašoj poeziji ima neverovatno mnogo jezičke igre, specifične radosti, koju bismo mogli povezivati sa džezom, modernim buntom protiv monotonije digitalizovanog sivila ljudskog društva. Sosledja (Redosledi) (2001) su takođe razigrane, razgibane, ritmično i misao strasne pesme o našem gostovanju na Zemlji, dakle, o našoj kratkotrajnosti. Opisujemo, opevamo, volimo: da li smo mi, pesnici, poslednji čuvari metafizičkog?

M.D.: Mi, pesnici i pesnikinje smo u redu ljudi, ali ako govorimo o čuvarima metafizičkog, zar nisu to pevačice i pevači bluza i gospela? Kada slušam The Montreal Jubilation Gospel Choir, The Blind Boys Of Alabama, Reja Čarlsa ili Aretu Frenklin, istovremeno sam potresen i raznežen. Zastrašujuće, koliko je vere, poverenja, zanosa, ljudske predanosti u svakom zvuku! Nešto slično – toliko veličanstveno – dešava se u džezu. Kada slušam, na koji način nadziru vreme Elvin Džons i Maks Rouč, kakvom osetljivošću Kit Džaret zna da majušni trenutak rastegne do u beskraj, sa kakvom strašću Bojan Zulfikarpašić zna da savije zvuk u mantričku potpunost improvizacije – skidam kapu! Da ne bih govorio previše elitistički: zar majstorska ikebana nije gnezdo metafizike? Ili fouette vrhunske balerine? Virtuozna šah-partija Garija Kasparova?

I.D.: Sa smrću, kao ljudskog bića, padamo u beskraj: da li je pisanje poezije način da se odupremo smrti, ili, kako je kao prirodni kosmički poredak stvari prepoznajemo u poiesisu i sadržinski je iskazujemo?

M.D.: Prepoznavanje u poiesisu mi je bliže. Ali, o tome mnogo više zna Dane Zajc, koji nosi u ustima vatru i u grlu gomilicu pepela. Sa smrću je tako: ako nije baš najbolja, onda je najbliža susetka. Što se više skrivamo od nje i što joj više zatvaramo vrata pred nosem, to je češće srećemo. Ako prema smrti gajimo poštovanje i ako smo pažljivi prema njoj, dopušta nam da živimo. Ako joj se podsmevamo, mrtvi smo još za života.

I.D.: Kakvo je vaše srodstvo sa svetskom poezijom? Šar, Eliot, Pesoa i nebrojeni drugi – naravno, različita vremena i prostori – kako su vas dodirnuli? I, istovremeno: kakav je odnos pesnika i filozofa?

M.D.: Najviše volim poeziju 20. veka, niz velikih pesnika je dug. Za mene su bili važni (uz one koje ste nabrojali) Rilke, Trakl, Celan, Himenes, Paz, Neruda, Silvija Plat, Popa, Stivens … Veoma volim da čitam klasične i savremene arapske pesnike i klasične kineske majstore. Trenutno me oduševljava američka pesnikinja Luiz Glik – njena zbirka The Wild Iris je knjiga vrhunske poezije, dokaz, da putovanje ka mističnom iskustvu vodi kroz vrtove jednostavnog i iskrenog govora. Ukoliko se zadržimo na prethodnom veku: razgovori između pesnika i mislilaca su urodili sjajnim rezultatima, pomenuću samo čuveni susret Hajdeger – Šar. Rizikovaću i pribeći uopštavanju: nakon Ničea praktično nema velikog filozofa koji mišljenje neće konfrontirati sa pesništvom. Pesništvo izaziva mišljenje, i to ne možemo ispustiti iz vida. U trenutku, kada je filozofima – i naučnicima – postalo jasno koliko važnu ulogu ima neodredivost, koliko metoda gledanja i eksperimentisanja utiče na rezultat merenja, počeli su da pažljivije slušaju pesnike. U svetu u kome ima toliko istina koliko i interpretacija, filozofi i naučnici su shvatili da su samo tumači spoznavanja. Nije u pitanju degradacija 'profesija', već mudrost: što smo bliže jedinstvenoj teoriji svega, to je tajanstvenija slika sveta. A pesnici su se, i to dobro znamo, uvek bolje snalazili u začaranom nego otčaranom svetu.

I.D.: U živi zub ljudskog postojanja, rane, iz koje izraste pesma: kakva je vaša svakodnevna atmosfera za pesmu, »posvetovanost za posvećenost«, ukoliko to nije opet paradoks i nije u pitanju »posvetovanost za posvećenost"?

M.D.: Zbirka U živi zub (2003) je jedan od mojih pokušaja stvaranja 'ciklične' pesme. Privlačila me je ideja da napišem niz pesama na isti 'motiv', da ponovo isprobam mogućnost koju dobro poznaju slikari i kompozitori. U muzici se ne pojavljuje samo u obliku varijacija na određenu temu, već unutar svake polifonije, istovremenog razvijanja različitih glasova. Zbirka Sosledja (Redosledi) je bila neka vrsta poetične mreže bačene preko sveta, pokušaj da same stvari progovore – iz svoje prirode i povezanosti sa drugim stvarima. Poeme Variacije na neznano temo (Varijacije na nepoznatu temu) i Jezikava rapsodija (Jezičava rapsodija) (1996) bile su kantate za orkestar, hor i soliste, sa vidika meteža glasova nekakva vrsta zamene za ep, koji u savremenom svetu nije moguće napisati. U živi zub je veoma lično razmišljanje o tome da li da i dalje pišem istu pesmu. Često mi se čini da je moje pesništvo slično istočnjačkoj kaligrafiji: duga priprema, a onda užurbano pisanje o onome što nema svog imena, uvek iznova i iznova. U tom smislu zvučnu igru posvetovanost za posvećenost treba čitati sa izvesnom dozom humora. Mi pesnici smo (ili bismo to želeli da budemo) šamani, vračevi savremenosti; naša želja je da desakralizovani, profani svet ispunimo 'višom vrednošću', koja nije samo dobitak ostvaren putem berznih mahinacija. Na slovenačkom je zvučna srodnost posvetovanosti i posvećenosti veoma važna. Vredna je razmišljanja!

I.D.: Stihovi iz Prevaziđenog čoveka (1992): »Ono što je vredno divljenja i smeha: da još uvek pokušavamo da usavršimo Pesmu.« Heraklit, Buda – sinteza zapada i istoka u poeziji: da li je na kraju pesme Velika tišina (koja je, istovremeno, već u Pesmi kao njen sine qua non)?

M.D.: Ono što je najviše vredno smeha, a malo manje divljenja, jeste podton misli. Govori o tome da su Stari bili mnogo bliži Pesmi. Pesmi sa velikim početnim slovom, savršenoj pesmi. I u kulturama Istoka i Zapada su bili više isprepletani u vremenu, dok još nije bilo došlo do fizičkog dodira civilizacija. Na počecima svoje mudrosti čovek je bio mnogo globalniji nego što je to danas. A što se tiče tišine: svaka pesma je pre svega tišina, posejana sa nekoliko reči. I u tom smislu je slična Vasioni.

I.D.: Moderni čovek na strašnom rubu postojanja, nad bezdanom, u srži poslednje mogućnosti spasenja, u Paničnem človeku (Paničnom čoveku) (1990), u trenutku bilo kada mogućeg kraja naše civilizacije, sa Anaksimandrom, našom pesničkom prijemčivošću za »tajnu početka«: zar nije to sjajna mogućnost za orfičku eksploziju poezije trećeg milenijuma?

M.D.: Izbor naslova zbirke i uživljavanje u pogled Anaksimandra nisu slučajni. Poklič apokaliptičnosti je bio posebno jak na prelomu milenijuma: kraj kao otkrovenje? Kraj čega kao otkrovenje? Ako ništa drugo, mi ljudi smo u blizini kraja otvoreni za početak. Panični čovek nije samo zbunjeno biće, izbezumljeno od teskobe i straha, već i biće koje oseća sve, što je skriveno u grčkom korenu reči pan. Anaksimandar je mislilac početka zapadnog puta, učinio mi se kao idealan 'lirski subjekt', jer na veoma prirodan i jasan način spaja naivnost i mudrost ishodišta, civilizacijskog početka, trenutka odluke, kada bogovi dopuštaju čoveku i prepuštaju mu sve, trenutka, kada Sve pada na čoveka. Anaksimandrov temeljni filozofski pojam, apeiron, sinonim neodredivosti, koji nosi i uređuje celinu svega postojećeg i nepostojećeg, sveobuhvatno, za mene je privlačniji i poetičniji nego panteistički bog. Iskreno rečeno, čini mi se da je malo verovatna najava 'orfičke eksplozije', iako su vrata ka apokaliptičkoj recepciji i osećanju sveta otvorena. Iskustvo kaže, da je čovek, uvek kada bi se našao na vremenskim prelomnicama, na raskrnici, po pravilu birao najgori put. Ni malo nije čudno što bog nema smisla za smeh, jer je čovek loš šaljivac!

I.D.: U vašem pisanju ravnopravnu ulogu uz poeziju imaju i esejistika i proza. Kako vas intrigiraju i kako se međusobno prepliću?

M.D.: Umetnost reči je čudesno raslojena, svaka vrsta daruje piscu jedinstveno iskustvo. Među vrstama ne može doći do takmičenja i nemoguće je razvrstavati ih po vrednosnoj lestvici. Zbog čega sam se (u određenom trenutku) usredsredio na roman, esej ili kratku priču, ne mogu da objasnim, jer je moju jezičku pažnju usmeravala intuicija. U glavi su iznenada nastali kadrovi-sekvence, uzbudljivi prizori, pretvorio sam se u direktora fotografije koga je usmeravao nepoznati režiser. Ali, to je, naravno, špekulacija, koja je bila pre prve reči romana, novele, crtice, eseja, itd.

I.D.: Na kraju našeg razgovora, još jedno konkretno pitanje o Poetikonu, koje sam postavio i Ivu Svetini: Kako vidite Poetikon, nov slovenački književni časopis, namenjen samo poeziji i poetskom?

M.D.: Poetikon je, bez lažne uljudnosti, izuzetan događaj u savremenoj slovenačkoj periodici. U trenutku kada poezija postaje ugrožena vrsta samo zato što ne pristaje na glupavost kapitalom hranjene zabave, Poetikon najverovatnije neće moći da promeni odnose moći. Ali, ne smemo zaboraviti da su se naizgled izolovana svetilišta, univerziteti, izdavačke kuće i manastiri na bojištu duha uvek uspevali da se odbrane od primitivnih, ljutih varvara. Neka Poetikon bude takav hram poezije!

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović