Ksenija Šabec
NA DNU EVROPE ILI NA VRHU BALKANA
Sarajevske Sveske br. 06/07
Sa slovenačkog prevela: Ana Ristović
Genealogija okcidentalizma, te simbolične geografije predstava o Evropi i percepcije Zapada, koja predstavlja načine na koje su, pre svega ne-zapadni narodi, razumeli, elaborirali, odobravali ili odbacivali evropejstvo, u nužnoj vezi sa orijentalizmom, a devedesetih godina prošlog veka posebno u vezi i sa balkanizmom, otkriva kako su Istok i Zapad u svesti ljudi dobili polarizovana vrednosna značenja. U tim predstavama, Istok, uključujući i Balkan kao istok Evrope, uglavnom, mada ne uvek, nastupa kao nešto negativno, kao nešto drugo u odnosu na Evropu. Na taj način, model okcidentalizma sa pozitivnom slikom Evrope među balkanskim narodima, još uvek teži za oslobođenjem identiteta »tamnog Balkana« – posebno stigmatizovanog jugoslovenskim ratovima – i te svoje težnje zasniva na istorijskom kontinuitetu uključenosti balkanskih naroda u evropske tokove, dok, istovremeno, Balkan uporno egzistira na periferiji Evrope. Ta težnja je još i više izražena nakon što je, maja 2004. godine, veći deo Istočne Evrope, čiji je neosporni deo, sa izuzetkom Grčke, bio i Balkan, postao deo zajedničkog evropskog prostora (ipak, ne želim da podlegnem iskušenju tvrdnje da formalni ulazak deset istočnoevropskih država podrazumeva i njihov ravnopravni status sa »veteranima« Evropske unije). Nesumnjivo je, međutim, da Balkan na taj način (p)ostaje »treća brzina« u evropskom prostoru.
Naime, pad berlinskog zida 1989. godine, uprkos simboličnom prelomu i krahu komunističkih režima u Istočnoj Evropi, nije prouzrokovao potpuni diskontinuitet u načinu mišljenja i delovanja – ni među novonastalim, suverenim nacionalnim državama na takozvanom evropskom Istoku, ali ni u Zapadnoj Evropi.
Kraj komunističkih režima, barem deklarativna promena vlasti, više-manje slobodni izbori, i jednostavnije prelaženje nacionalnih granica, u bivšim komunističkim državama su prouzrokovali društveno-politički i idejni vakuum, u kome su narodi, u strahu od bezimenosti, još nekoliko narednih godina tražili svoj (novi) axis mundi. Kao što kaže Samir Osmančević, veliki deo zemaljske kugle još uvek traga za svojim novim imenom i prezimenom, poput nekog kamenog, napuštenog ostrva koje se plaši bezimenosti, pri čemu je Zapad postao jedina ontološka kategorija i privlačno oblikovan identitet, samo da ne bi ostao ono što jeste.
To grčevito “hvatanje” za identitet čini se da potvrđuje činjenicu da tek u periodima velikih istorijskih promena, kao što je bio slom komunističko-socijalističkih režima, dolazi do izražaja ljudska, skoro patološka, zavisnost od drugog, od neke šire zajednice, odnosno kolektiviteta koji mu pripada po svojim jezičkim i kulturnim karakteristikama, kao i načinima ponašanja. Nije nimalo slučajno da je u evropskom prostoru kulturna tradicija narodnog, odnosno nacionalnog identiteta, ono što za svakog pojedinca čini osnovu subjektivizacije njegovih egzistencijalnih prostiranja.
U tom traganju za novim, postkomunističkim identitetom, i osmišljavanju kako sopstvene egzistencije, tako i egzistencije šire narodne, odnosno nacionalne zajednice, većina istočnoevropskih država je izabrala evropske integracije i orijentisanost ka pridruživanju Evropskoj uniji, pri čemu je »evropsko« postalo sinonim za novi telos, a crvena zvezda je sa sličnom gorljivošću, kao što je to bilo u toku i nakon drugog svetskog rata, dobila svoju naslednicu u žutoj imenjakinji. Uprkos tome, insistiram na distinkciji između 'evropskog' i onoga što se odnosi na ujedinjenu Evropu, odnosno Evropsku uniju i njen identitet. Dok specifičnost prvog predstavlja njegova difuznost, raznolikost, utemeljena još od grčko-rimske antike, a koncentrisana u ideji Evrope od XV. veka pa dalje, koncept ujedinjene Evrope je aktuelan približno od kraja drugog svetskog rata i, bez obzira na njegove ambicije, on je suštinski još uvek – pre svega ekonomski i politički – institucionalan.
Nije preterano ukoliko tvrdimo da je ta konfuzna ideja 'evropskosti' zajednička skoro za sve države nekadašnjeg istočnog bloka koje tragaju za novim identitetom. Pri tom, te države »puze iz bezobličnih ostataka nekadašnje istočnoevropske realnosti i postkomunističkih iskustava, (…) pretvarajući se u jadikujuće robove koji žele da izraze svoju bedu, i da u svojim gospodarima probude saosećanje«, kao što Aleksander Jakimovič, prilično radikalno, opisuje dešavanja u Istočnoj Evropi nakon pada komunizma. Istočnoevropske države, odnosno te takozvane balkanske države, nakon jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka, i nakon uključenja deset novih država u Evropsku uniju, postaju na taj način nova periferija Evrope, pri čemu taj kompleks rubnog položaja osećaju, doduše, svi oni koji nisu neposredni državljani tog ex Occidente luxus.
Govorimo li, dakle, o evropskim integracijama, nužno je razlikovati ujedinjavanje iz ekonomskih razloga, od onog ujedinjavanja koje pokušava da od Evrope stvori zajednički duhovni prostor sa svojim bogatstvom ideja, zajedničkim istorijskim sećanjem, identitetom, ukratko, sa svojim raison d'ętre. Dok je prvo ujedinjavanje – između ostalog i za Slovence – nesumnjivo dobrodošlo i pre svega nužno, drugo je često samo slepa senka prvog. Njih je, doduše, moguće sasvim odvojiti, ali to još uvek ne znači da drugo ujedinjavanje egzistira samo zbog toga da bi razlozi za prvo dobili auru nečega dubljeg, bogatijeg, i samim tim i opravdanijeg, i sa više smisla. Naime, upravo zbog toga, transcendentalni smisao kulturnog identiteta jedne nacije ostaje samo na ravni egzotičnog, ali statičnog priveska, zarobljenog u nejasnoj prošlosti i tradiciji; priveska, čiji je najveći uspeh da postane lično zavijen poslovni protokolarni poklon. Poslednje pomenuto donosi kratkoročno dobru prognozu i ekonomski uspeh, ali dugoročno ostavlja za sobom duhovnu prazninu, jer ne ostaje mnogo toga što bi pojedincu donelo osećaj ne samo individualne, već i kolektivne samosvesti. Jezik, vrednosti, oslonac u prošlosti, kako činjeničkoj tako i mitološko-ideološkoj, ukratko – kultura je tu zato da pojedinci ne bi bili zgrčene monade već kreacija, ali istovremeno i kreatori duhovnog prostora, koji im je prirođen ili koji sami biraju, svojom voljom. Čovek, dakle, nije biće koje vegetira u svom zatvorenom svetu, i samim tim i biće koje izumire, već individua koja ima odakle da crpe razloge za 'smeh i plač', i koja upravo zbog toga ima šta da ponudi i ostalom svetu oko sebe. Uverenje da će to umesto nas obaviti samo (kulturne) institucije jeste naivno, a mišljenje da to treba prepustiti političkim vođama jer su navodno (i) za to plaćeni, jeste iluzorno i farsično.
Misaona matrica i unutrašnji raskroj identiteta ujedinjene Nemačke dovoljno dobro objašnjavaju možda samo nešto manje radikalan oblik opšte duhovne atmosfere između Zapadne i Istočne Evrope. Naime, uprkos zajedničkoj nacionalnoj državi, pitanje nacionalnog identiteta u današnjoj, ujedinjenoj Nemačkoj, i dalje je nerešivo. Razlika je samo u tome da je rascep između Istoka i Zapada postao unutrašnji, i da je sa polja međunarodne konfrontacije prenet u 'domaće dvorište', tako da je uspostavljeno nacionalno jedinstvo rasparčano, koliko zbog prethodne četrdesetogodišnje razdvojenosti, toliko i zbog samog procesa ujedinjenja. Rezultat toga je pojava – ili bolje reći očuvanje – dva nacionalna identiteta unutar jedne nacije: zapadnog i istočnog. Dok su pre 1990. godine to bile dve nemačke države i navodno jedan narod, sada je to, paradoksalno, ponovo jedna nemačka nacionalna država, ali sa dva nacionalna identiteta, što znači da, uprkos zajedničkoj novčanoj valuti i državnom aparatu, postoje različite ravni diskursa, kulture, iskustava i svakodnevnog života.
U tom smislu tvrdim da između Zapadne i Istočne Evrope još uvek postoji gvozdena zavesa kao metafora, tzv. »Mauer im Kopf« (zid u glavi), koji državljane nekadašnjih totalitarnih sistema možda i više nego nekadašnji fizički zid, sprečava da se oslobode tereta poslednjih četrdeset i pet godina, a Zapadnjacima uliva čest osećaj nadređenosti i pravilnog ideološko-društvenog usmerenja. Rešenje nacionalnog, tačnije kulturnog identiteta, nije tako očigledno i jednostavno kao što se to možda činilo, što se u najapsurdnijem obliku pokazalo u republikama nekadašnjeg Sovjetskog saveza i Jugoslavije. Tako reći sam od sebe se, kao substitut mikro, lokalnih, odnosno nacionalnih identiteta, nudi 'evropski identitet', za koji Andreas Hujsen tvrdi da je bio i da će ostati iluzija. Nacionalne države će, doduše, možda izgubiti svoju suverenost, ali evropske integracije neće uticati da nestanu stari nacionalni identiteti. To se dovoljno očigledno pokazalo u prilično divergentnim stavovima Velike Britanije, Nemačke, Francuske i čak i tadašnje Čehoslovačke po pitanju Zalivskog rata, a nešto slično se desilo i tokom poslednjih jugoslovenskih ratova, rata u Avganistanu i u Iraku, kada su nacionalne istorije i te kako značajno uticale na mišljenja i reakcije pojedinih država. Iako se čini da je ideja o koncentričnosti različitih identiteta koji se međusobno ne isključuju već se dopunjuju i nadovezuju jedan na drugi sasvim prihvatljiva, jednostavno preuzimanje drugog, šireg identiteta ne utiče na prevazilaženje starih trauma, a kamoli da ih otklanja. Istorija filozofije govori da treba poznavati i razumeti čitavu prošlost, zbog toga da je ne bismo ponavljali. Najlošije u tranzicijskom dobu, rekao je Vaclav Havel u svom novogodišnjem predsedničkom govoru iz 1990. godine, jeste opustošeno moralno okruženje, u kojem su svi moralni bolesnici, jer su se navikli da govore jedno, a misle drugo; navikli su se na totalitarni sistem, prihvatili ga kao neoborivu činjenicu i na taj način ga održali u životu, i upravo zbog toga niko nije samo njegova žrtva. »Kritička granica konflikta nije se protezala između ljudi i države, već kroz svakog pojedinca, jer je svako, na svoj način, koliko žrtva toliko i pristalica sistema«.
Međutim, deformisano je i moralno okruženje sa druge strane nekadašnje čelične zavese, gde su se takođe, nakon pada komunističkih režima, po mom mišljenju, još i više nego Istočna Evropa u okcidentalističkim, navikli da razmišljaju u orijentalističkim i balkanističkim kategorijama. Drugim rečima, simbolična 1989. godina je izrazitije istakla različitost percepcija i reprezentacija sa obe strane berlinskog zida, pri čemu je Zapadna Evropa postala nesumnjiv moralni pobednik u sporu hladnog rata, ali istovremeno i jedina ontološka kategorija i telos novonastalih postkomunističkih država sa Istoka. Jednosmeran tok prilagođavanja Istoka Zapadu je na taj način bio često korišćena maska idealnog zapadnoevropskog modela liberalne demokratije i korporativnog kapitalizma, koji je izvlačio korist upravo na račun nekadašnjih komunističkih država i navodne pomoći koja im je bila namenjena. Previše javnog novca, koji je bio namenjen Srednjoj i Istočnoj Evropi od strane međunarodnih institucija i zapadnoevropskih država, naime, ili uopšte nije bio isplaćen ili se vraćao natrag u džepove zapadnih savetnika, od čega su navodno najviše koristi imali Meriot, Forum i hoteli Interkontinental u Varšavi, Pragu i Budimpešti. Evropska banka za privrednu obnovu i razvoj, ustanovljena 1991. godine sa jednim jedinim ciljem – pomoći postkomunističkoj Evropi, upotrebila je više od milion funti samo za nov mermer u svom ekstravagantnom sedištu u Londonu. A najviše kritičke pažnje trebalo je usmeriti na »projekte« koje razvijene države izvoze u takozvana krizna žarišta, pre svega, naravno, na Balkan. Mislim na brojne međunarodne i nacionalne institucije, organizacije, urede, službe, nevladine organizacije, koje su posebno posredstvom jugoslovenskih ratova ispunile svoj programski nacrt, ostvarivši na taj način svoje poslanstvo i usmeravajući u tom pravcu svoje aktivnosti. Projekti čiji je cilj bila pomoć državama koje je zadesio rat, često su (p)ostajali sami sebi cilj. Umesto realizovanih dostignuća, naime, takvi projekti su često zamenjivani novima, čiji obavezni deo su činili, naravno, »darovaoci« odnosno sponzori, partneri, projektne jedinice, službenici itd. Stiven Sempson govori o Balkanu, a nesumnjivo bismo isto mogli reći i za Avganistan, Irak..., kao o projektnom društvu, odnosno svetu projekata, unutar koga su njegovi organizatori razvili poseban jezik, koji svojim rečnikom veoma podseća na staljinistički argo: training of trainers, capacity building, empowerment, networking, fund raising, sustainability, exit strategy, monitoring, evaluation i tome slično. Za ideju ili bolje reći mit, da Zapad može izvoziti demokratske i civilnodruštvene institucije bez strukturnih promena i reformi okruženja u kojima su pomenute instalirane, često su odgovorni lični interesi i korupcijske strategije, pri čemu projekat ostaje samo fasada različitih misija, neobičnog vokabulara i prikupljanja novca sa prividnim ciljem civilizovanja i demokratizacije »nerazvijenih«. Iako ne treba zaboraviti neke pojedinačne, uspešno izvedene projektne nacrte te vrste, njihov broj u poređenju sa fasadnim projektima, koji pored ličnih koristi pokušavaju da u javnom diskursu pre svega ostvare simboličnu hegemoniju zapadnog sveta, jeste zastrašujuće mali. Na ovom mestu dobro je setiti se činjenica na koje je, doduše, upozorio još Marsel Maus u jednoj od najpoznatijih knjiga sa područja antropologije – The Gift (1925), rekavši da je u svakom odnosu koji se zasniva na darovanju, darovaoc uvek onaj koji poseduje moć, i da nijedan dar nikada nije »besplatan«. Njegov recipijent je obavezan da darovaocu vrati nešto u zamenu, u ovom ili onom obliku, pre ili kasnije. Na osnovu toga je i odnos između pojedinih zapadnoevropskih i balkanskih država, uprkos upotrebljenoj retorici zajedništva i saradnje, odnos političke asimetrije i nejednakosti.
Stereotipi o Balkancima alias Jugoistočnim Evropljanima
Mnogi istočni istoričari i istraživači još uvek postavljaju pitanje da li bi takozvani Istok morao da ističe svoj sopstveni kulturni identitet i da odbacuje napadni Zapad, ili bi morao da prihvati posebno simboličnu superiornost Zapadne Evrope i time da rizikuje gubitak svoje autohtonosti. Istočni svet uglavnom nije uspešno rešio taj problem, što dokazuje neprestano (nasilno) smenjivanje perioda prisilne evropeizacije i perioda prenapetog integralizma, izuzetno nenaklonjenog strancima.
Devedesetih godina prošlog veka Evropa je Bosnu morala 'napraviti' zaista muslimanskom, dakle islamsko-fundamentalističkom, i kao što je današnja medijski formulisana ustaljena predstava Evropljana o Istoku, i šta je Evropa (planski) izgubila iz vida, Bosna je uglavnom sekularizovana i kulturno mešana zajednica. Na pitanje zbog čega evropski eksperti u toj meri ne poznaju bosansku i uopšte balkansku istoriju, ali i savremenost, jednostavan, ali daleko najiscrpniji odgovor dao mi je slovenački sociolog Jan Makarovič, opisujući prvu evropsku konferenciju o balkanskoj krizi. Glavni izvor evropskog poznavanja Balkana, ironično tvrdi Makarovič, jeste verovatno Karl Maj i njegova slika divlje, egzotične zemlje, u kojoj se žene nikada ne odvajaju od feredže, a muškarci od sablje, i gde uprkos različitim verama, narodima, jezicima, pismima, mentalitetima i rasama, neprestano vlada nasleđena mržnja. To je slika zemlje "polupismenih brđana", kojom vladaju plemenski vladari i krvna osveta, gde se ljudi bore za zemlju, žene i relikvije, i gde još uvek važi zakon krvi, zemlje, pesnice i pola. Uz takvu sliku Balkana, svakog pravog Britanca obuzimaju plemenita osećanja, koja su ispunjavala njegove pretke u vremenima kolonizacije Afrike, kada su pokušavali da tamošnje poglavare odviknu od ljudožderstva i sličnih nepodobnosti. U sličnom smislu bi navodno, i kada su u pitanju jugoslovenski ratovi, trebalo preuzeti na sebe 'breme belog čoveka' i opametiti te divljake, naučiti ih civilizaciji.
Takvih razmišljanja i zaključaka u javnom diskursu ima sasvim dovoljno, i oni nas upućuju na područje stereotipnih predstava o »Drugom«, koje su prisutne čak i na akademskoj ravni. Iako se na ovom mestu neću posvetiti širim analizama teorijskih pretpostavki i karakteristika savremenih stereotipa i predrasuda, implicitno ću ih imati u vidu, ali ću se u nastavku teksta posvetiti načinu konstruisanja i kontekstualnom umeštanju savremenih stereotipa kao mikroideologija svakodnevnog sveta o narodima u evropskom prostoru. Pri tome neću izbeći problematizaciju autostereotipizacije od strane pojedinih društvenih grupa unutar nekih, posebno balkanskih, odnosno jugoistočnoevropskih naroda.
Narodni i nacionalni stereotipi se obično odnose na druge narode i nacije, mada to nije nužno, jer same žrtve stereotipizacije, ili iz prkosa, ili iz samoponižavanja, često neguju stereotipe o sebi, i čak ih i jačaju. Možemo čak i tvrditi da unutar svakog naroda i nacije u određenom periodu postoji lestvica država ili naroda, kojima je od strane većinske grupacije dodeljen različit stepen poverenja ili nepoverenja, omiljenosti ili neomiljenosti, naklonosti ili mržnje. Promenljive političke ili ekonomske okolnosti u odnosima dve zajednice ili države naravno da utiču na nju, ali ipak se čini da neke države nikada ne uspevaju da dostignu vrh omiljenosti i poverenja, posebno kada govorimo o odnosu između “zapadnih” i “istočnoevropskih” država. Pri tome je, naravno, prilično očigledna nesrazmera: dok je stepen poverenja Zapada prema Istoku izuzetno mali, odnos Istoka prema Zapadu je obratan, i govori o primeru izrazite – barem političke – naklonosti i poverenja, koje se često graniči i sa idolatrijom.
Iako većina tih predstava izvire iz više-manje udaljenih istorijskih iskustava i predrasuda, one su još uvek prilično žive, jer ih od dvadesetog veka, a posebno sa pojavom televizije, pre svega masovni mediji, a najčešće i popularna kulturna industrija, često upotrebljavaju, održavaju ili čak i jačaju. Pogrešno bi bilo, ali i isuviše pojednostavljeno, tvrditi da bi ukidanje ili zabrana upotrebe narodnih i nacionalnih stereotipa u popularnoj kulturi, značila i njihov suštinski nestanak. Mnogo veću pažnju bi trebalo posvetiti nosiocima tih stereotipnih predstava, koje obično nisu deo zabavnog radijskog ili televizijskog programa ili štampe, već su deo koliko političko-ekonomske realnosti, toliko i svakodnevnih društvenih praksi: sportski događaji (posebno na međudržavnoj ravni), masovni turizam, komemorativni dani itd., posebno u periodima političkih ili privrednih kriza u koje zapada pojedini narod ili nacija. Kao što smatra Mati Klinge, masovni turizam, na kraju krajeva, ništa nije doprineo poboljšanju znanja o pojedinim državama ili povećanju zanimanja za države koje masovno posećujemo. “Čini se da pamtimo samo glavne ulice i unapred određene znakove koje primećujemo i koji nam ostaju u pamćenju – ili barem na filmskoj traci.” Doduše, istina je da pri tom posebno manji narodi zagovaraju ideju da pripadnici velikih naroda znaju još manje o svetu izvan granica njihove države, pa čak i o kulturnim osobenostima sopstvene države (ili možda nekadašnjih kolonija), međutim, to je delimično slab izgovor za one koji se inače često pozivaju na uskost i neobaveštenost o svetu među velikim narodima.
Primeri za narodne i nacionalne stereotipe, posebno u popularnoj kulturnoj industriji, gde su oni najeksplicitniji, ne nedostaju. Francuzi kao zaljubljeni, lakomisleni, skloni podsmehu, neuredni i neispeglani; Italijani kao bučni i tvrdoglavi; Amerikanci bez svake kulture; Rusi kao pijanci; Poljaci kao glupi; Englezi kao hladni, nespremni; Škoti kao škrtice; Jevreji kao kukavice; Belgijanci kao formalisti i materijalistički; Finci kao tihi i sramežljivi; Šveđani kao naivni i oprezni; Nemci kao pedantni, folkloristički, dosadni i bez smisla za humor; Austrijanci kao zatvoreni, snobovski i ksenofobični; Španci kao lenji, ljubomorni i nadobudni; Portugalci kao tihi, pokorni i trpeljivi; Holanđani kao škrti i uskogrudi; Irci kao druželjubivi i ignorantski; Grci kao poetični, živahni i gostoljubivi itd.
Već pomenuto arbitrarno nabrajanje stereotipnih karakteristika pojedinih evropskih naroda i nacija, govori o tome da ideja o jedinstvenom zajedničkom evropskom identitetu zapravo ne postoji, odnosno da izražava jedinstvenost u nejedinstvenosti. Kao što se stereotipne predstave vezuju za pojedine narode i nacije, tako su, na primer, šale nastale i još uvek nastaju, na ravni razlika između pojedinih evropskih naroda i nacija, a ne na ravni “evropskosti” odnosno evropskog (nadnarodnog, nadnacionalnog, naddržavnog) identiteta. Što jača tezu da je evropski identitet tek u fazi nastajanja, ali ipak bez uverljivog dokaza o svom činjeničnom nastanku. Jedna od veoma retkih “evropskih” šala, odnosno bolje reći šala o Evropljanima, govori o evropskom konceptu neba i pakla: nebo je tamo, gde su policajci Britanci, glavni kuvari Francuzi, mehaničari Nemci, ljubavnici Italijani, a gde sve organizuju Švajcarci. Pakao je tamo, gde su glavni kuvari Englezi, mehaničari Francuzi, ljubavnici Švajcarci, policajci Nemci, a gde sve organizuju Italijani; i ta šala, zapravo, simbolično potvrđuje malopre pomenutu tezu. Takođe i šala o tome kako bi se pripadnici pojedinih evropskih naroda odazvali na jednostavnu molbu: Nemac bi rekao “da” i ispunio bi je, Francuz bi rekao “da” i ne bi je ispunio, Italijan bi rekao “ne” i ispunio bi je, a Britanac bi rekao “ne” i to bi mislio potpuno ozbiljno. Ideja o evropskom identitetu živi dok žive pojedinačni narodni i nacionalni identiteti. S obzirom na to, nije neopravdano govoriti o perspektivi zajedničkog evropskog identiteta, međutim, poteškoće se pojavljuju jer postoji toliko perspektiva, koliko je pojedinačnih narodnih i nacionalnih zajednica, ili, jednostavnije rečeno: evropskih identiteta je toliko, koliko je narodnih i nacionalnih identiteta. Oni su, naime, još uvek glavni nosioci zajedničkih identifikacija ljudi, a pomenute ne postoje bez stereotipnih praksi karakterizacije ljudi koji ne pripadaju određenoj zajednici. Da li je moguće redukovati i izjednačiti tu raznolikost narodnih i nacionalnih osobenosti i na njihovoj osnovi zasnovanih stereotipa o pojedinačnim evropskih narodima i nacijama – u vreme kada procesi evropske integracije uključuju u evropsku ideju i Istočnoevropljane sa njihovim tako različitim istorijskim, geografskim i kulturnim iskustvima – pre svega je spekulativno pitanje i proricanje. Međutim, ukoliko uključenje država nekadašnjih komunističkih režima bude doprinelo ujednačavanju šarolikosti zapadnoevropskih narodnih i nacionalnih osobenosti (u šta doduše sumnjam jer primeri govore drugačije ), ono će sigurno istovremeno produbiti i razlike u realnom političkom, privrednom i pre svega kulturnom, odnosno simboličnom percipiranju i načinu mišljenja, između Zapadne i Istočne Evrope u novoj, deklarativno ujedinjenoj Evropi. Iako su te razlike, doduše, ukinute.
Položaj Jugoistočne Evrope, odnosno Balkana je, zbog nejasnosti mišljenja vođa evropskog konstrukta o potencijalnom uključenju tog »ne još« evropskog okruženja u Evropsku uniju, samim tim još nesigurniji nego u preostalim državama-potomcima ideologije internacionalnog proletarijata, koje su prešle prag obećane Evrope. Zbog toga verovatno ne iznenađuje činjenica da su percepcije Balkana još zasićenije stereotipima i predrasudama.
Posebno nakon jugoslovenskih ratova i već u vreme njihovog trajanja, došlo je, naime, do pojave ogromne količine literature na temu »balkanskih« etničkih, odnosno nacionalnih identiteta i mentaliteta, spoznaja o »urođenosti« nasilja i želje za ratovanjem u balkanskim narodima, što je najavljivalo čest i neprimetan prelazak iz stručnih ili parastručnih rasprava u stereotipne ideološke diskurse. Ti diskursi su posebno često upotrebljavani u politici, kako na međunarodnoj ravni, tako i na ravni pojedinačnih bivših jugoslovenskih republika i, naravno, u masovnim medijima. Stereotipi o balkanskoj prirodi i plemenskoj politici Slovena, a posebno Jugoslovena, u devedesetim godinama prošlog veka, kao posledici ratova na tamošnjoj teritoriji, ne nedostaju, posebno u zapadnoevropskim predstavama. Pored već pomenute sporne evropske konferencije iz 1992. godine, dovoljno govori izjava Dejvida Andersona, bivšeg ambasadora Sjedinjenih država u Jugoslaviji, koji je o Jugoslovenima zapisao sledeće: »To je perverzna grupa naroda, po svom ponašanju veoma slična plemenskoj; sumnjičavi su i nepoverljivi jedni prema drugima, naizgled ljubazni, ali zapravo veoma cinični, stalno spremni na borbu, ponosni na svoju ratničku istoriju i sasvim nesposobni da se suoče sa modernim svetom.« Mesec dana pre napada NATO saveza na Srbiju 1999. godine, novinar agencije Associated Press, Džejson Filds, na njenom sajtu je opisivao situaciju na Balkanu, a zapravo samo na području bivše Jugoslavije, na sledeći način: »Ono što je uništavalo Balkan za vreme svih ovih generacija, jeste mržnja Srba prema Hrvatima. Hrvata prema Slovencima. Slovenaca prema Crnogorcima. Crnogoraca prema Muslimanima. Muslimana prema Makedoncima. Makedonaca prema Albancima. A sve te etničke grupe (koje su, spolja gledano, sasvim identične) imaju nešto zajedničko: Balkansko poluostrvo. Pronaći nešto drugo, što bi im bilo zajedničko, bio bi pravi izazov.« Britanski televizijski novinar Majkl Nikolson, koji je uspeo da prokrijumčari i kasnije usvoji devojčicu iz Sarajeva, o čemu je pisao u knjizi Natasha's Story (London: Pan, 1994), još ekstremnije je opisao međusobne balkanske mržnje: »Krutost balkanskih naroda je na trenutke bila tako primitivna, da su ih antropolozi poredili sa amazonskim Yanamamo, jednim od najbrutalnijih i najprimitivnijih plemena na svetu. Sve do preloma današnjeg veka, kada se preostala Evropa bavila društvenim ponašanjem i socijalnim reformama, još uvek su sa Balkana stizale vesti o obezglavljenim neprijateljima, čije glave su, poput trofeja na srebrnim poslužavnicima, donošene na pobedničke večere. Takođe je bilo poznato da su ratni pobednici jeli srca i jetru poraženih... Istorijske knjige prikazuju Balkan kao područje ubistava i osvete još pre dolaska Turaka i još dugo nakon njihovog odlaska.« Još jedan britanski novinar, Simon Vinčester, u svojoj knjizi The Fracture Zone: A Return to the Balkans (London: Viking, 1999), zapisuje da kao što je poluostrvo – »taj neobični i divlji Balkan« – varvarsko i drugačije od ostatka Evrope, tako i njegovi žitelji, ti »neukroćeni i međusobno podeljeni narodi Balkana«, izgledaju poput neke druge vrste. »Mogli bismo reći da bi se svako, ko bi na takvom prostoru živeo duže vremena, sasvim verovatno razvio u nešto što se tako supstancijalno razlikuje, u dobrom i u lošem smislu, od onoga što imenujemo ljudska norma.«
Takvo izveštavanje zapadnih medija o konfliktima na Balkanu, koje sam malopre ilustrovala nekim primerima, i koji opisuju kako bi etnički ratovi bilo gde drugde u Evropi bili sasvim nezamislivi, iako su istovremeno upravo ti mediji zainteresovanoj javnosti obezbeđivali krvave detalje iz skoro svake »balkanske koljačnice«, doprinose percepciji poluostrva kao sumnjivog, nesigurnog, mračnog, istorijom prezasićenog područja. Ali, na taj način istovremeno otkrivaju i sopstvena dvostruka merila kada su u pitanju ratna dešavanja. Uvodnici u štampanim i elektronskim medijima su se, naime, sa jedne strane zgražavali nad ratnim užasima, a sa druge strane isti ti mediji su svakodnevno nudili ogromne količine često voajerističkih sadržina koje u nagoveštajima svedoče o fascinaciji ratom i ubijanjem, o kojima »gajimo toliko tabua kao i viktorijanci o pornografiji«. Pored toga, zapadnoevropski javni diskurs se još uvek često zasniva na pretpostavci o vremenskom i razvojnom zaostajanju Istočne Evrope za Zapadnom. To »vremensko zakašnjenje« od više od jednog veka, posebno kada je u pitanju oblikovanje modernih nacionalnih identiteta, Zapadnjacima često dobro dođe kada pokušavaju da prikladno negiraju, ili da barem prikriju, činjenicu da su, u svojim brojnim ratovima, i zapadnoevropske države vodile međunacionalne borbe na isto tako krvav i nasilan način. Moderan evropski nacionalni identitet se, naime, zasniva na pojednostavljenoj definiciji nacionalne države kao teritorije, koja navodno pripada samo jednoj etničkoj grupi, i sličan proces teritorijalizacije etničkih identiteta, samo iz drugačijih razloga, odvijao se u jugoslovenskim ratovima tokom devedesetih godina prošlog veka.
Iako na prostoru današnjeg Balkana, odnosno Jugoistočne Evrope, takođe postoje stereotipi o pripadnicima pojedinačnih balkanskih naroda, reprezentacije Balkanaca su obično pretežno uniformne i ujednačene, i ne stvaraju značajnije razlike između pojedinih nacionalnosti. Srbi su tako nacija folklorizma, rustikalne jednostavnosti, pričljivosti i sklonosti ka orijentalnom misticizmu i autoritarnosti. Hrvati su često doživljavani kao dosadno sistematični, (malo)građanski i dobro izučeni, a pre svega kao izrazito netolerantni i ksenofobični. Sliku Slovenaca, posebno u očima nekadašnjih jugoslovenskih naroda, još uvek najbolje izražava metafora »bečkih kočijaša«. Crnogorci se doživljavaju kao borben narod, mada preovlađuje stereotip o njima kao o lenjim, hedonističkim i snalažljivim ljudima. Izrazito je problematičan položaj Makedonaca, o kojima postoji barem toliko stereotipa koliko je i teorija i ispletenih strana o njihovom poreklu; posebno se, naravno, govori da su oni Bugari, Srbi i Grci. Bugari su od strane svojih suseda često imenovani kao »istočnoevropski Irci«, a Rumuni, zbog navodne efikasnosti, »istočnoevropski Prusi«.
Dakle, jugoslovenski ratovi su posebno uticali na prilično neselektivan odnos prema ovom području na način koji je počeo da dobija sliku orijentalizma, zapadnoevropskih stereotipnih predstava o Orijentu, muslimanima itd., i iz toga nije bio isključen ni akademski rad. Predstave o tome šta je zapravo »Istok«, i koliko fluidne i pomične mogu biti granice, posebno kada je reč o vrednosno neneutralnim geografskim obeležjima – pri čemu Istok ostaje označen atributima iracionalnog, haotičnog, isfeminiziranog, voljnog, podređenog »Drugog« – otkrivaju, zapravo, kako su, na primer, pravoslavne crkve često sebe predstavljale kao »Zapad«, dakle, kao deo hrišćanstva, za razliku od islamskog Istoka, dok je, u odnosu prema rimokatoličkoj Crkvi, pravoslavlje bilo otelotvorenje Istoka. Na sličan način razumevanja »balkanizma« upozorava i Maria Todorova, kada kaže da balkanizam, pored njegovog odnosa sa orijentalizmom, moramo definisati i u svetlu okcidentalizma, dakle diskursa o percepciji evropskog Zapada, jer je, naime, izraz balkanizam bio uspostavljen kao diskurs onoga što je »suprotno« zapadnoevropskom životnom stilu i mentalitetu, na osnovu kojih je i balkanski identitet preuzeo »antizapadne« karakteristike.
Mogli bismo, dakle, reći da balkanizam zauzima među-mesto u kontinuumu između dve krajnje tačke, dakle, između okcidentalizma i orijentalizma. Dok se orijentalistička teorija ostvaruje onda kada »Orijentalci« sebe ne doživljavaju i ne predstavljaju drugačije nego u skladu sa orijentalističkim normama, dakle onim koje postavlja zapadnoevropska dominacija, kada je u pitanju balkanizam, situacija je u izvesnoj meri drugačija. Balkan i Istočna Evropa uopšte nisu u položaju kolonizovane teritorije i njenih stanovnika, već u položaju naroda i država kojima je doduše pripisana mogućnost napretka uz pomoć upotrebe sopstvenih snaga i bez neposrednog nadzora, a ipak moraju neprestano dokazivati Zapadu svoje pravilno usmerenje. Po mišljenju Leva Krefta, budućnost Balkana je u tranziciji od protektorata do bantustana. Dok trenutni međunarodni aranžmani na balkanskom tlu sadrže protektorat, gde se red zasniva na autoritetu spoljašnjeg pokroviteljstva, bantustan je ono što dobijamo »kada su civilizaciji potrebni varvari i divljaci, a ipak, iako im je dozvolila da rade za nju, više voli da spavaju kod svojih kuća, a ne isuviše blizu njenih čuvenih, velelepnih sobica. Metoda Pakta stabilnosti je protektorat, cilj Pakta stabilnosti je bantustan.«
Definicije pojma balkanizam, doduše, mogu izrazito varirati. U nekim slučajevima se tumačenje odnosi na znanje o Balkanu, poznavanje njegove istorije, država, političke situacije, ali može označavati i kritičke studije o pomenutom znanju. Najčešće se u javnom diskursu izraz balkanizacija pojavljuje pre svega kao oznaka za poseban način fragmentacije i konfliktnosti, gde su pojedinačni delovi međusobno u stanju neprekidne mržnje i takmičenja. »Balkan« i »Evropa« su tako postali dve reprezentacije odnosa, postupaka i procesa, koje poseduju suprotne norme ponašanja: antagonizam na Balkanu i saradnja u Evropi.
Pomenutu tvrdnju najbolje dokazuje »eksperiment« Vesne Goldsvorti, koja je na web stranicama tražila primere za upotrebu izraza balkanizacija. Internet pretraživači su ponudili skoro osam hiljada rezultata: od balkanizacije svetske internet mreže, kineskog pravnog sistema, prostora Nigerije i Kolumbije, do balkanizacije električne mreže u Sjedinjenim državama, tranzitnog sistema u San Francisku i samim Sjedinjenim državama (desničarski političar i predsednički kandidat 2000. godine, Pet Bjukanan, naime, masovna doseljavanja je označio kao balkanizaciju Sjedinjenih država; knjiga Brenta A. Nelsona o »Americi bez Amerikanaca« nosi čak i naslov America Balcanized).
Kompleksna situacija koja je nastala tokom i nakon jugoslovenskih ratova, uticala je na stvaranje zalihe stavova, uverenja i stereotipa vezanih za reprezentacije naroda koji žive na Balkanskom poluostrvu. Ta situacija, kasnije vezivana za pojmove kao što su »balkanizam« i »balkanizacija«, bila je dodatno iskomplikovana načinima na koje su reagovali narodi, koji su bili upleteni u dešavanja, neposredno (bivše jugoslovenske republike, posebno Hrvatska, Srbija i Bosna i Hercegovina) ili posredno (ostali balkanski narodi, koji nisu direktno učestvovali u ratovima).
Glavna posledica stigme Balkana trebalo bi da budu barem tri oblika identifikacije, koja su se zasnivala na pokušaju bekstva, odnosno oslobođenja od pripisivanja balkanskog identiteta. Prva strategija je bio odlazak, odnosno radikalna emigracija, koja se inače, zbog životne ugroženosti, već približavala kulturnoj amneziji. Deset godina nakon početka ratova, više od dva miliona ljudi je napustilo bivšu Jugoslaviju. U periodu od 1993 – 1998, iz Rumunije se iselilo više od 120.000 ljudi, a poznata je i sudbina neuspešnih ilegalnih emigracija nekoliko hiljada Albanaca u Italiju. Primer koji se najviše ističe jeste primer Bugarske, koja, za razliku od Jugoslavije, nije iskusila rat, ali gde je, uprkos relativno mirnom prelasku iz jednog režima u drugi, državu napustilo oko 600.000 ljudi, u periodu od tri godine (1989 – 1992) više od 300.000. Sve to govori i o tome da su verovatno postojali i drugi razlozi, pored sloma komunizma, ekonomskih kriza i ratova, koji su ljude primorali na iseljavanje. Pisma iseljenika, usmena pripovedanja i nezvanični izveštaji tih ljudi, svedoče o tome da su »bankrot« simboličkog nacionalnog kapitala, kriza identiteta, i iracionalan strah od pripadnosti »suđenom« prostoru, bili oni razlozi koji su se, uprkos nepredvidljivostima i teškoćama koje donosi emigracija, pridružili političkim i ekonomskim motivima za masovna iseljavanja.
Drugo bekstvo od stigme balkanizma je bilo bekstvo u suprotnom pravcu – u nacionalistička preteravanja i hiperbolični ponos, koji su takođe bili anti-balkanski. Identifikacija sopstvenog naroda zasnivala se, pre svega, na oblicima diferencijacije od susednih naroda, etnija ili veroispovesti, koji su bili označeni kao otelotvorenje »balkanske slike«. Takva samostigmatizacija je nazvana »nesting Balkanism«, i ona projektuje negativna osećanja na susedne pojedince ili grupe, i sliku negativnog okruženja pomera što istočnije ili južnije. »Za Austrijance su Slovenci divlje horde, od kojih se moraju čuvati uz pomoć imaginarnog zida; Slovenci postavljaju zidove, čuvajući se od silnih napada »necivilizovanih« Hrvata; Hrvati se ograđuju od svojih suseda, »divljih« Srba; Srbi sebe doživljavaju kao poslednji štit hrišćanstva koji ih štiti (a samim tim i Evropu!) od islamske invazije. Četiri puta su, dakle, kulturološke granice pomerene i podignuti novi mentalni zidovi – svi opravdavani čuvanjem hrišćanstva od silnih napada divljih hordi.«
Tako su, prilikom raspada Jugoslavije, balkanske države tragale za mogućim vezama i savezništvima bilo gde u Srednjoj ili čak i Zapadnoj Evropi, iako su pokušaji što očiglednijih razgraničavanja pojedinih naroda bili već istorijski prisutni. Rumunska političarka Elena Zamfiresku je Rumuniju odlučno ubrajala u Srednju Evropu, za razliku od, na primer, najplodnijeg rumunskog pisca Nikoaleja Jorge (1871 – 1940), koji je 1922. godine zapisao da su Rumuni više susedi Pariza nego Beograda i Sofije. Politički slogan bivšeg hrvatskog predsednika, Franje Tuđmana, u njegovoj predsedničkoj kampanji iz 1997. godine glasio je: »Tuđman, ne Balkan«; u govoru na balkanskoj konferenciji na američkom mirovnom institutu u Vašingtonu, 23. aprila 1999, nekadašnji bugarski predsednik Petar Stojanov upozorio je da tadašnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević »ne razdvaja Evropu od Balkana, već Evropu od Evrope«. U suprotnosti sa njim, sam Milošević je na ponovnom otvaranju jednog od mostova na Dunavu, mosta koji je bio uništen u vreme NATO avionskih napada, proglasio Srbiju za najevropskiju od svih evropskih država. Slovenačka javnost je takođe učestvovala u brojnim političkim uveravanjima u istorijsku, skoro fatalnu uključenost Slovenije u Srednju i Zapadnu Evropu.
Pomenuti primeri, a posebno Miloševićev govor, izrazito demonstriraju kako bilo kakve vrednosti mogu biti posvećene određenoj metaforičkoj klasifikaciji, a ipak superiornost Evrope u suprotnosti sa Balkanom ostaje konstanta.
Treći oblik pokušaja izbegavanja stigmatizovanog balkanskog identiteta jeste najkompleksniji od svih, jer je reč o preplitanju predmodernih, modernih i postmodernih reprezentacija, koje se udružuju u novi kvalitet, nazvan balkanska popularna (kontra)kultura. Ona se kao nekakav nov, masovni ukus vezan za stare navike i običaje, pojavila kod većine balkanskih naroda, i nije više zasnovana na univerzalnom prekidu sa lokalnim, već na estetizovanom lokalnom opiranju bezličnim i uniformisanim principima koje donose transnacionalni i globalizacijski procesi, iz kojih nije isključena ni pretežno amerikanizovana kulturna industrija zabave sa Zapada. Ličnosti univerzalnog modernizma, piše Ivajlo Ditčev, profesor kulturne antropologije na univerzitetu u Sofiji, koje su dolazile iz tog prostora, poput dramskog pisca Ežena Joneska, književne teoretičarke Julie Kristeve, režisera Tea Angelopulosa, nadomestili su »ekskluzivni preprodavci lokalnih boja«: pisac Ismail Kadare, muzičar Goran Bregović, režiser Emir Kusturica. U ime ekonomije, industrijalizacija balkanskog regiona bila je u postmoderno vreme tako često i na brzinu propuštena, a mesto je prepustila razvoju sektora udobnosti, etničke kuhinje i egzotike. Modernizam, koji je partikularno žrtvovao univerzalnom, više ne interesuje nikoga. Umesto njega, interesovanje stranaca zaokuplja sve ono što je ranije bilo potlačeno, naime, specifičnosti. »I ukoliko one ne postoje, treba ih izmisliti.« Upravo zbog toga, najvidljiviji i najprepoznatljiviji simptom tog re-izmišljenog balkanskog identiteta je odsustvo želje ili interesovanja za imitacijom zapadnoevropskih životnih stilova. Naravno da su tržišni agenti i menadžeri odmah iskoristili novu potražnju na kulturnom tržištu i na nju odgovorili novom balkanskom kulturnom industrijom: muzičkom, plesnom, filmskom itd. Tako je, na primer, u bugarskim gradovima i selima čalga muzika u potpunosti zamenila stare »socijalističke« načine zabave, a takođe i englesku i američku popularnu muziku u klubovima i noćnim barovima; do sličnih promena došlo je i na prostoru bivše Jugoslavije. Procvat balkanske kulturne industrije je, dakle, potpuno izmenio negativnu i vrednosno nisku sliku o Balkanu, i konvertirao njegovu stigmu u veselu potrošnju užitaka, doduše zabranjenih od strane evropskih vrednosti i ukusa. U suprotnosti sa tradicionalno tamnom, mračnom slikom tog dela Evrope, nova popularna kultura je arogantno počela da veliča upravo one karakteristike Balkana koje su mu bile stereotipno pripisivane od strane Zapadne Evrope: nazadnjaštvo, orijentalnost, telesnost, intimnost, ruralnost, neuljudnost, necivilizovanost, smešnost. Taj poželjni balkanski identitet je, poput procesa kontraidentifikacije, postao neki oblik dobrovoljne regresije u veliko, skandalozno balkansko okruženje, daleko ne samo od Evrope već i od zvanično novih država. Pri tome je zanimljiva pre svega činjenica da je nostalgija za takvim kontrakulturnim identifikacijskim modelom posebno izrazito prisutna u »sterilnosti« holandskih, nemačkih i drugih zapadnoevropskih gradova, odnosno u takozvanoj balkanskoj kulturnoj dijaspori.
Zaključak
Ulaskom deset novih istočnoevropskih država u evropske integracije, čini se da ideja o gvozdenoj zavesi čak i na formalnoj ravni postaje prevaziđena i arhaična. Institucionalno članstvo bi, naime, trebalo da verifikuje ravnopravni status nekadašnjih komunističkih država, koje su za dobrih deset godina uspele da osvoje načela demokratije i da nauče abecedu korporativnog kapitalizma. Ravnopravan, ali ne i jednako vredan. Mislim da simbolična polarizacija između evropskog Zapada i Istoka zbog tog razloga neće biti prevaziđena, ali je njen opstanak osuđen barem još na nekoliko budućih generacija. Pri tome najviše zastrašuje činjenica da novonastale članice Evropske unije, u želji da pridobiju i zasluže što više pažnje i naklonosti onih koji diktiraju evropska pravila ponašanja, isuviše brzo, neselektivno i nepromišljeno imitiraju retoriku zapadnoevropskih velesila. Slovenija, kao jedna od najviše obećavajućih novih članica, skoro da je školski primer konvertita, koji pokušava da svoju novu veru dokaže još ekstremnije nego što to možda od njega zahtevaju stare duhovne vođe. Iako je barem načelno razumljiva doskorašnja izolacija slovenačke države, a pre svega njenog političkog vođstva od nekadašnjih jugoslovenskih partnerki odmah nakon osamostaljenja Slovenije, negacija i pilatovsko pranje ruku od dešavanja na Balkanu krajem devedesetih godina proteklog veka još i danas su dokaz kategoričnog distanciranja od nepoželjnog juga. Problematika »izbrisanih«, kao i predrasude kada je u pitanju izgradnja džamije u slovenačkoj prestonici jesu neosporan primer za to, pri čemu su stereotipne percepcije država »južno od Kolpe« obavezan deo svakodnevnih ritualnih praksi slovenačkih političara i javnog diskursa. Dok se Slovenci nesuzdržano smeju šalama o Muji i Hasi, i dok takozvane balkanske pesme čine obavezan deo repertoara na večernjim zabavama, skrivene od očiju svetske javnosti, bez kojih bi takve zabave ostale samo imitacija zapadne popularne industrije ili alpskih poskočica, radni dan u Republici Sloveniji treba početi racionalno, promišljeno, kalkulativno, individualistički, neafektivno, dakle na evropski način.
