Srđan Valjarević

ZIMSKI DNEVNIK

Sarajevske Sveske br. 10

11. januar – utorak

Krenem u prodavnicu, uzmem novac i veliku kesu, i danas ću da kuvam špagete. I idem ka prodavnici, a iz ulaza jedne zgrade, u 11.20h izađe Gogi, mlađi pajtaš, iz komšiluka. Pozdravimo se. Izašao je da se prošeta, tako da će da mi pravi društvo, ne mrzi ga. I kaže mi da je Peja, isto mlađi pajtaš, izašao iz zatvora, pustili su ga. Dobro je, rekoh. I kaže mi da se Peja ugojio u zatvoru. A onda mi Gogi priča kako je igrao sa puno devojaka dok je slavio doček Nove godine, a to je i želeo, da ih bude što više oko njega, i da igraju, i želja mu se, eto, ostvarila. I priča mi o tome, dok ja kupujem juneće mleveno meso, i špagete, i parmezan, i Gogiju cigarete kao novogodišnji poklon, i onda se rastanemo. On se sjuri niz stepenice, a ja odem da spremim i sjurim špagete u želudac.

Ležim i dok ležim spremam se da odem. U 15.10h sam skroz u spremanju, na sve moguće načine, da zaistam odem. Noge su mi ispružene, i one se, pored ostalog, i tako spremaju. Sve drugo je već spremno, i ja i ostatak tela, i čekamo noge. A noge su strpljivije, i tamo je sva moja pamet koju trenutno imam. I noge rade, a ostali deo mene zadrema.

12. januar – sreda

Magla. 07.20h. Otvorio sam prozor, i ništa se ne vidi od magle. Samo čujem buku sa ulice. Nije loše. Sad nema ničeg napolju, sve je unutra. I sve mi je iznutra. Noćašnje dopisivanje sa prijateljicom iz Italije, i čvrst san. I sad ovo jutro: napolju ništa, a u sobi muzika. I slušam je. Od spolja više ništa i ne dolazi, i iznutra se spojim sa bubnjevima koje slušam. Jutro puno ritma. Maglovitog i čudesnog ritma.

Idem da obavim posao u 11.00h, krenuo sam da obavim posao, ali krenuo sam ranije, i hodao, i onda prvo ušao u jednu kafanu gde sam se nekad opijao, i pozdravio sam se sa konobarom, i popio sok, i on mi je rekao da je čuo da sam bolestan, i onda mi je ispričao šta se u međuvremenu dešavalo u toj kafani. Onda sam produžio i ušao u jedan kafić gde sam se opijao besomučno, tamo sam popio koka-kolu i pozdravio se sa Sarom i Draganom, šankericom i konobarom, i oni su mi ispričali neke detalje, u vezi sa kafićem, dok sam bio odsutan. Onda sam se spustio na Bulevar i ušao u kafanu gde sam se i opijao i jeo besomučno, i tamo sam se izljubio i sa Majom gazdaricom, i sa Bosom kelnericom, i sa kuvarem Duletom, i tu popio koka-kolu, i ispričao se sa njima. I onda otišao da obavim posao. Kupio sam novu kapu. 100 dinara.

U 12.50h sam se vratio kući, ali sam shvatio da ne mogu danas da budem u kući, tako da sam se samo ispišao i izašao napolje da skitam, u 12.55h. I skitao sam, i razmišljao kako bi mi prijalo da se šetam negde drugo, ali mi je u stvari više prijalo da razmišljam o tome, nego što bi mi stvarno prijalo da šetam negde drugo. Pošto sam još u strahu zbog nogu. I čekam 17. januar, tada imam kontrolu kod doktorke Kačar, i onda počnem da razmišljam šta će da mi kaže, i onda mi to razmišljanje skroz pokvari raspoloženje, i onda više ne hodam, nego se vučem ulicama. I tako naletim na automat za fotografisanje, i uđem unutra i namignem namerno i držim tako to jedno oko zatvoreno i aparat bljesne. I sačekam malo da izađe fotografija. To je za moju dragu prijateljicu iz Italije. Namignuo sam joj. I to mi popravlja raspoloženje dok čekam tu fotografiju, i bude mi bolje. A onda izađe fotografija i izlete mi glasno:
-Idi bre u kurac!
Jedan čovek se okrenuo kad sam opsovao. Stajao sam i gledao fotografiju. Izgledao sam kao budala. A šta sad, pomislih, poslaću joj pa nek se zgrane, nek vidi s kim se druži. I nastavim da hodam. Drugačije nego ikad. A isto kao malopre.

13. januar – četvrtak

Moja želatinska stopala. U cipeli, kao u blatu. Ne osećam ništa, ne osećam ih uopšte. Samo kolena rade i dok gazim, marširam. To je jedini način da ne padnem. I da osetim korak, da bih mogao da napravim sledeći. I nabadam štapom. I nemam pojma gde idem. Išao bih, a ne može. I pokvari mi se raspoloženje, u 17.30h, i nemam rešenja. Samo verujem da ima, to jedino. I tako kao da klizim po trotoaru, glavnom beogradskom ulicom Kralja Milana, i ljudi prolaze, a ja gledam u betonski pločnik od kojeg mi je muka. Putujem sa mukom. A putovao bih daleko. Samo ako može bez muke. A sada ne može, ne, ne može. I naletim na uličnog prodavca knjiga i stanem da se odmorim. Oslonim se o štap, i gledam knjige, i kupim «Francuski s izgovorom» - preko 4000 reči i izraza, 80 dinara, i stavim je u džep. Ne znam nijednu reč francuskog. I nastavim da hodam. Možda ipak odem u Francusku jednog dana. Zato i moram da hodam. I moram da kupim i «Švedski s izgovorom», tamo imam prijatelje, a tamo mi se baš ide. Da vidim Aneli i Rolfa, i da vidim Skandinaviju, to bih, sad.

U 18.50h sam uporan, ali mi je i muka uporna. I opet kupim knjigu, putopisi Miloša Crnjanskog. Možda ja neću moći više da putujem daleko, ali Miloš je mogao, pa je o tome i pisao. I njegovo pisanje je uvek bilo kao pevanje. Koliko mi je samo značio njegov roman «Dnevnik o Čarnojeviću» dok sam bio u stacionaru, u lečilištu. Vraćala me u život ta knjiga. Propevao sam i ja tamo, koliko sam mogao, naročito dok sam gledao veverice u šumi i medicinske sestre. Veverice su me zabavljale, medicinske sestre su mi bile lepe. I pevušio sam. I čitao tu knjigu. Bilo mi je bolje tako. Sad sam u džepu imao putopise Crnjanskog, i bio sam putnik sa mukom u sebi i štapom u desnoj ruci, koji se vuče ulicom.

Seo sam u jedan kafe da odmorim noge koje su se umorile, i stopala koja se nisu umorila, pošto nisu ni učestvovala u zamaranju. I meni nije bilo muka zbog njih, meni je bilo muka od mene. I onda sam čitao tu knjižicu u 20.25h i kao učio francuski jezik. I odmah prešao na rubriku «komplimenti» i tiho izgovarao te reči, trudio se da bar liči na francuski kakav sam znao iz filmova. Bio sam Žan Gaben. I povremeno Belmondo. A onda je naišla jedna devojka, prodavala je knjigu Miroslava Mandića. Knjiga, ali u formi obične dnevne novine. Uf, kako sam se obradovao! Kupio sam. Upoznao sam se sa tom devojkom, Brankom, i bilo mi je bolje. Zaboravio sam na stopala. Miroslav Mandić. Koliko je taj čovek meni pomogao pre petnaestak godina! Pa i dalje. Neopisivo mi je pomogao. Do stida neopisivo. Tako da o tome mogu samo da ćutim.

14. januar – petak

Danas je rođendan Vasi Marinkoviću, sinu Mire i Zorana, mojih prijatelja, i nekadašnjih komšija, i tako da danas imam zadatak. Moram da mu kupim loptu. To je jedna stvar koju moram da učinim. Tako da imam zadatak za danas. A to je velika stvar za mene. Baš onoliko koliko mi je i lopta bila velika stvar kad sam imao godina koliko Vasa ima danas. Fudbal. Najvažnija stvar mog detinjstva. Sve drugo je došlo mnogo, mnogo kasnije. Prvo fudbal pa sve drugo. Džonatan Ričman. Posle fudbala je došla muzika. Između ostalog i Džonatan Ričman. I onda slušam to, zbog Vase. I poručujem mu: «Dragi Vaso, loptu i muziku, to ti želim celog života, da uživaš u tome!» Sad je tačno 11.05h i pun sam želja i zadataka. To ne može biti loše.

U 12.25h idem u prodavnicu da kupim pavlaku i cigarete, i žurim. I sretnem Mikija Japanca. Nekada je živeo u istoj zgradi. Bio je talentovan golman. Kao mladić, branio je u nekim klubovima, bio je rođen za to. Čudesno je hvatao lopte, i leteo kroz vazduh. Ne znam zašto je odustao od toga. Posle je postao glumac u pornografskim filmovima, domaćim. Delio je te kasete po kraju, nekima je i prodavao. Nisam ga nikada video u akciji, nisam gledao nijedan film u kojem je glumio. Video sam jednom samo omot jedne od kaseta, zaboravio sam naslov filma. Video sam ga golog sa nekom debelom ženom, u krevetu. Oralni seks, tako nešto. Nisam imao želju da gledam Mikija Japanca kako vodi ljubav sa debelom ženom, nemam ništa protiv pornografskih filmova, ali njega da gledam, nisam mogao. I sad me video sa štapom i uhvatio me za ruku i onda su usledila ona pitanja «šta se desilo», a mene izluđuje kad me neko uhvati za ruku i ne pušta me. Kratko sam rekao da imam probleme sa nogama i otrgao ruku. Onda je on rekao «kako nekome ko što si ti to da se desi» i ponovo me uhvatio za nadlakticu. Onda sam ja rekao «pa eto dešava se» i opet se otrgao. Onda je on rekao «da ne može da veruje da se to desilo» i opet me uhvatio za ruku. Onda sam ja rekao da mi pusti ruku. Onda mi je on pustio ruku. I onda sam ja rekao «aj’ zdravo» i otišao u prodavnicu. Ruka mi je bila oslobođena. Nije loš taj tip Miki Japanac, ali mi je bolje kad me niko ne drži za ruku. I kupio sam pavlaku. To mi je trebalo za ručak.

Čitao sam u 15.15h, ležao na krevetu i čitao, ali misli su mi bile u nogama, i u želji da odem s njima daleko. I psovao sam. Nije se moglo daleko s takvim nogama. Jebem ti više ove noge, psovao sam u sebi, i zaspao. Punog psovki odneo me san. Tamo mi je bilo bolje.

15. januar – subota

Sneg. Ogromne, krupne pahulje, koje se istope još u vazduhu. A one koje i padnu negde, nestanu. Ništa od njih ne ostane. Čak ni ta voda od koje su nastale. To je zato što je preko nule u 9.15h. Ali lepo izgledaju u vazduhu, dok padaju ka zemlji, bar to. I ako te to zanima, da, jeste, mislim na tebe, ne zbog snega, nego i inače. Onako.

Naletim na mladića i devojku na istom meste, na uglu Resavske i Kralja Milana, kao i pre neki dan, i nisam siguran, ali mislim da je bilo i u isto vreme, u 20.30h. Mladić mi je tada tražio novac i rekao da su on i devojka ostali bez ičega i da nemaju za kartu do Novog Sada. Devojka je stajala iza njega, u kratkoj bundici prekrštenih ruku na grudima, i tankim mršavim nogama cupkala je u mestu. Mladić, visok i kratko podšišan, imao je akcenat kakvim govore ljudi iz Vojvodine, ispijenog i rošavog lica. Nije bio ubedljiv dok je to tada govorio. Novac im je bio potreban za nešto drugo. To je ono što se zove «žickanje love na ćošku». Neku priču moraš da imaš kad prilaziš ljudima i tražiš novac. On je tada imao tu priču. Koristio je svoj vojvođanski akcenat. Video sam ga kako priča sa nekim ljudima na trotoaru, verovatno priča ono isto što je i meni pričao pre neko veče. Dao sam mu tada nešto novca, sitniš koji sam imao u džepu. Zahvalio se. Sada je radio to isto. I devojka je pričala sa nekim drugim ljudima. Smenjivali su se. Ne znam da li su imali drugu priču za ovo veče. Krenuo je ka meni, taj mladić, i stao. Setio me se. Prepoznao me je. Zbog štapa, sigurno. Pogledao sam ga, i jeste, uhvatio sam mu onaj pogled, onaj kad si siguran da te je taj neko prepoznao. Nije mi prišao. I devojka je spustila pogled na dole. Možda, pomislio sam, da je prišao i rekao: «Ej, slagali smo te ono veče, ne treba nam novac za kartu do Novog Sada, treba nam za piće», možda bih mu opet dao neki sitniš. Ali možda. Ne znam. Možda im treba i za drogu, nemam pojma. Ja svakako nisam od onih koji može da im kaže: «Nemojte to, to ne valja». Ili možda baš ja treba to da im kažem. Ko zna. Nemam pojma. Tako se završilo sve to, taj naš susret. Ono što je sigurno trebalo da im kažem je da promene ćošak. To ne bi bio loš savet, ali to je čudno, i oni koji žickaju novac imaju svoja mesta, valjda su to nekako odredili, procenili, da je tu, baš na tom ćošku dobro, isplativo. Jer, u svakom slučaju, pre ili kasnije, na njihovo mesto doći će neko drugi, i raditi to isto.

Tačno u 22.27h moja nasmejana prijateljica iz Italije mi poručuje da se najela dobre klope sa puno belog luka i ja joj kažem da i ja volim klopu kad ima puno belog luka i ona mi poručuje: «Pa navali, šta čekaš! Imali smo o mnogo čemu da pričamo, ali je najbitnije da smo se najeli belog luka! I da nam je komunikacija još bolja!» I poslušam je. Pojedem jedan čen belog luka sa margarinom i crnim hlebom. A slušam je i inače, rekla mi je da pijem što više vode, a naročito ujutru, na prazan stomak. I onda svakog jutra popijem pola litre vode. Dobro je slušati dobre ljude. Kad ti kažem.

16. januar – nedelja

Jato gavranova leti, u krug, iznad visokog krana kod jedne građevine. Taj deo, inače mutnog neba, tamni se od njih. Lete oko tog krana, visoko u vazduhu. Hladno je. Gledam ih kako lete. Ne znam zašto baš tu. Šta ih je dovelo baš na to mesto, baš iznad tog krana, nepomičnog, jer danas je nedelja, niko ne radi na toj građevini. U 8.40h gledam baš to, a onda nešto primetim i pomislim: a što ja uvek nakrivim glavu kad se u nešto zagledam? Što to radim?

Spreman sam da odem. Ali ne daleko. A i to je nešto. Za početak. I za početak, pogledam na sat, i u 11.45h vidim da kasnim. Treba da odnesem kasetofon, star sigurno dvadesetak godina, nasvirao se, i ne radi odavno, ali našao sam čoveka kojem treba zbog nekih delova, i dogovorili smo se za danas, da mu donesem u podne. I brzo spakujem kasetofon u veliku kesu i izađem iz stana, i dođem do taksi stanice i uđem u vozilo, i žena mi kaže «dobar dan». Nema mnogo žena taksista, barem ne u Beogradu. Čitala je knjigu, i kad sam se smestio, skinula je naočare i knjigu stavila u pored sedišta. Kesu sa kasetofonom sam spustio između nogu. Pričali smo. Rekla je da najviše voli da radi nedeljom, nema gužve u saobraćaju, i nema mnogo posla, i može da čita a usput, kad neko naleti, zaradi nešto novca, i odmori se tako, nedeljom. Radi, čita, zaradi, odmori se. Obična žena, taksistkinja, radi svoj posao. I stignemo do parka «Manjež» i tu izađem. Čovek me čeka, izvinim mu se za kašnjenje, pogleda kasetofon na klupi u parku, otvori ga, zatvori i kaže:
-Hiljadu dinara i disk sa muzikom po tvom izboru.
-Hiljadu dinara i dva diska-odgovorim.
-Može-kaže to posle kraćeg razmišljanja.
Uzmem hiljadu dinara i on otvori svoju torbu sa diskovima. Nije bio neki izbor, ali uzmem muziku Erika Satia i crnačke duhovne pesme koje peva Elvis Prisli. Čim sam uzeo taj drugi disk počeo sam da zviždućem melodiju koju i inače često zviždim, a to je pesma koju sam video da je ima i na tom disku: «You’ll Never Walk Alone». I uzeo sam i hiljadu dinara, koje sam potrošio na još muzike, kod prodavaca «piratskih» izdanja. Bile su dve policijske racije dok sam se tuda muvao, na toj «crnoj pijaci», a jedan prodavac mi je rekao da su već bile tri pre podne. Policija je bila uporna, i prodavci takođe, to je protivzakonito ali ja ne mogu da navijam za policiju. Obavio sam ono što sam imao i pevušio «You’ll Never Walk Alone», tu staru, tačnu i dobru pesmu, koju pevaju i navijači fudbalskog kluba Liverpul, i kada tim gubi i kada dobija, to je i smisao te pesme, ja nisam fudbalski navijač, ja je pevam za sebe i za ljude koje volim. Tako je i sa fudbalom, nikad nisam bio navijač klubova, i kad sam igrao fudbal i posle, uvek sam navijao za pojedine fudbalere, od najranijeg detinjstva: Johan Krojf, Dragan Džajić, Keni Dalgliš, Jovan Kule Aćimović, Mišel Platini, Vladimir Petrović Pižon, Artur Antunes de Koimbra Ziko, Safet Sušić, Enco Franćeskoli, Miodrag Belodedić, Dijego Armando Maradona, Alen Bokšić, Pol Gaskojn... i da ne nabrajam više, da završim sa jednim koji još igra, najveći kojeg sam ikad gledao, majstor, Zinedin Zidan. «Učitelj», kako za njega kaže Pele, kojeg nikad nisam gledao, ali eto, to je sreća kad voliš nešto kao što ja volim fudbal pa si u prilici da pratiš jednog majstora u onome što i sam voliš. Lepo. Toliko o fudbalu. Toliko i o toj pesmi, koju zviždućem i pevušim, dok se vraćam kući.

Idem ulicom Kralja Milana, hladno je, retki prolaznici, smrzavaju se kao i ja, i vidim jedan automobil kako dolazi iz pravca Terazija, velikom brzinom, i posle par sekundi, desnim retrovizorom zakači jednu devojku koja stoji na trotoaru, i devojka pada, i retrovizor odleti i otkotrlja se, onaj automobil se nije zaustavio, vozač je pobegao, devojka je ležala na boku, prešao sam ulicu, pritrčala su još dvojica muškaraca i jedan taksista je izašao iz svog vozila, pridigli smo devojku, namestili je da sedne na sims izloga prodavnice na tom ćošku, devojka je bila prestravljena, nije mogla da govori, širom otvorene oči i nepomičan pogled, niko nije video registarski broj tog automobila, svi koji smo se zatekli baš tu, tada, u tom trenutku, svima nam je pogled otišao na nju, na tu devojku, automobil je odjurio, ubrzo je stigao policajac, ne, niko nije video broj vozila, samo model i boju, devojka se nije pomerala, nije ni menjala svoj ukočeni prestravljen pogled, nije ništa govorila, ubrzo se okupilo još ljudi, stigla su ambulantna kola, odvezli su devojku, neki ljudi su ostali na tom mestu, komentarisali su, bilo je osam sati uveče, nisam mogao ništa da mislim, samo sam otišao odatle...

17. januar – ponedeljak

Devet je sati i danas idem na kontrolu kod doktorke. I ja pomislim da li treba da uradim neke pripreme, jer ako mi kaže nešto što ne bih da čujem, može da mi bude loše, ali ne znam koje pripreme mogu da uradim i onda pomislim da je i ovo malo što sam do sada uradio u životu, dobrog ili lošeg, svejedno, sasvim dovoljno da budem pripremljen za bilo šta što doktorka može da kaže. I takav odem u bolnicu. Popnem se uz stepenice, taj miris, boje zidova, dok sam sedeo u kolicima, pre šest meseci, zapamtio sam sve to. Prolazim kroz hodnik i vrata od nekih soba su otvorena, vidim ljude kako leže, vidim njihove gole noge kako vire iz kreveta, sretnem momka koji me je gurao dok sam sedeo u kolicima, po bolnici, vodio na preglede i ispitivanja, skoro mesec dana, i sad me nije me prepoznao. Nisam to ni očekivao, ne može mu biti lako da zapamti svakog pacijenta. Onda se setio, iznenada, i obradovao se. Video me je kako mu prilazim i kako stojim pred njim, i rukovali smo se. A onda se pojavila i doktorka. Ona me je, naravno, prepoznala. I ona je bila nasmejana. Pa sam i ja bio nasmejan na kraju. A nisam bio u početku. I onda smo doktorka i ja popričali, i ona me je pregledala, postavljala je pitanja i ja sam odgovarao. Stopala, to je jedini problem. Tabani. I onda doktorka kaže:
-Nemoj više injekcije, samo magnezijum, vitamine, tablete koje sam ti rekla, i dođi 25. januara i onda ćemo sve da vidimo, sredićemo to.
Ja zapišem taj datum u sveščicu, i izađem iz bolnice. I stanem ispred bolnice. Znači: još čekanja. Znači: i dalje sve isto. Znači: nemam pojma gde da idem sada a išao bih negde što dalje od te bolnice. Znači: na beogradsku železničku stanicu, nema druge. Da gledam vozove. I donesem odluku da provedem tačno sat vremena na železničkoj stanici i da napišem pesmu koja se zove:

JEDAN SAT GLEDANJA VOZOVA I SPREMANJA NA PUT

Tačno je 13.00h i sedim na metalnoj stolici,
na peronu železničke stanice, hladno je, suvo i bez vetra,
ali hladno,
ima puno policajaca, smrzavaju se i oni, stoje i cupkaju,
čuje se ženski glas preko razglasa:
«Ekspresni voz broj 418 za Vinkovce i Minhen,
polazi sa drugog koloseka u 13.35h»,
sedim i pišem ovo, prsti mi se smrzavaju, stiže mi poruka
od nasmejane prijateljice iz Italije i pita me kako sam,
brine se, i ja joj napišem šta trenutno radim,
i ona me moli da se ne smrzavam i da odem odatle,
sa te odvratne stanice, brine se rekoh, ali poručujem joj
da ne mogu, da mi se sad baš ovo radi,
a stanica jeste odvratna, prekidam pisanje i
odlazim do klozeta, i platim deset dinara, i
uđem u taj smrad, jeziv smrad, otkopčam šlic,
nagnem se nad pisoar i tip stoji pored mene i
gleda u pravcu mog penisa i ja ga pogledam i
on skloni pogled sa mog penisa ali me zato pogleda u oči,
kakvo lice, jezivo, kao i taj smrad klozeta,
i ja vratim svoj pogled na svoj penis,
a i on ponovo vrati svoj pogled na moj penis,
i ja se pomokrih u taj pisoar, i zakopčavam šlic,
i opet pogledam tog tipa, on nije ni mokrio,
buljio je u mene, i ja ne izdržah:
«Pa, jebem ti, je l’ ti sad bolje, jesi se nagledao?»
onda se on zbuni, i ode, a meni psovke ispune mozak,
samo to, te psovke, i izađem iz tog klozeta,
kupim flašicu soka i vratim se na onu istu metalnu stolicu,
nastavim da pišem, prsti počinju da mi se koče,
ljudi čekaju na svoj voz, neki stoje sa torbama,
drugi se šetaju, hladno je, jedino ja sedim i
ne čekam voz, čekam 14.00h i čujem isti ženski glas
sa razglasa:
«Ekspresni voz za Niš i Skoplje polazi u 14.00h»,
jedna žena vuče kofer, putuje, a onda
stigne voz iz Bijelog Polja i izlaze putnici,
svi nose nešto sa sobom, torbe i kese,
jedna žena u tirkiznoj bundi se izdvaja od ostalih,
ta boja, drečava, ta njena bunda, tirkizna,
odjekne kao prodoran zvižduk,
iznenada, to je izdvaja,
i ispijem sok, i popušim jednu cigaretu,
sad je već vreme, tačno je 14.00h, voz za Niš i Skoplje
polazi na vreme, i ja ustajem sa stolice, prošlo je sat vremena,
i uđem u automat za fotografisanje i ubacim novčanicu i
izađe moja fotografija
kao dokaz moje želje i volje i potrebe za ljubavlju i
putovanjem i za svim onim što želim i
za zdravim tabanima, koji će me odvesti,
tamo.
Da. Baš tamo.

U 14.45h ulazim u stan. Smrzao sam se. Puštam muziku. Neka tako bude zauvek. Nigde i nikad bez muzike.

18. januar – utorak

Tri izgubljene rukavice. Prva u Dušanovoj ulici, druga u Jevrevskoj, treća u Dositejevoj. Za tako kratko vreme, čak tri rukavice, na tako malom potezu, na Dorćolu. A moram da gledam gde hodam, gde gazim, i onda nailazim na svašta. Pa brojim to što vidim. Zanimam se. U 12.30h uđem u kafe Street da popijem zeleni čaj i koka kolu. Ta kombinacija mi prija. Kad sam u tom kraju, uvek uđem u taj kafe. Tu nije loše. Niko me ne guši. Popričam malo sa Zlajom, momkom koji tu radi, onda mi on donese novine da čitam, ako hoću, pošto on mora da ide, ima obaveze. A ja sam prestao da čitam novine, samo prelistavam, i bacam pogled na naslove i to bude stvarno bačen pogled. A onda naletim na vest da su u Beogradu gostovali «Derviši plesa», sledbenici derviškog reda Mevlevija, i piše u novinama da je bilo lepo gledati ih i slušati tu muziku. To je bila lepa vest. Sve drugo, ništa. Mevlana Dželaledin Rumi, učitelj, pesnik i filozof iz 13. veka, lepo je rekao, još tada: «Dođi! Dođi ko god da si, ne mari i ako si nevernik, ne mari i ako si posrnuo hiljadu puta. Dođi! Dođi ko god da si! Jer ovo nisu vrata beznađa, dođi, takav kakav si!» A to važi i sada. Sve to.

U Makedonskoj ulici, baš u ulazu u jednu zgradu, u 14.10h, ljube se mladić i devojka. Čvrsto zagrljeni. Ljube se kao nikada pre, tako izgledaju. Ne ispuštaju jedno drugo iz zagrljaja. Mladićevo lice ne vidim, ali vidim lice te devojke, i dok se ljubi onda žmuri, a kad se ne ljube, gleda u njega, u mladićeve oči. Sad, to je taj trenutak, jedno drugom su sve na ovom svetu. Tako izgledaju. I tako jeste, ali u tom trenutku. Ono dalje, što sledi, biće slično onome što je prethodilo. I zove se život.

Noć je i ne mislim ni na šta posebno. Nema razloga ni da mislim. Ne znam kako se uneti i sav se predati odmaranju. Opuštanju. Nikada to nisam znao. A da lenstvujem, da, naravno, to mi je oduvek išlo od ruke. I još u ovo neko vreme, u ponoć, ispod jorgana. Da zurim u plafon. To umem. Odlično.

19. januar – sreda

Probudim se u deset do sedam i pitam te sasvim jasno: koliko si sigurniji kad ti život liči na život nekog drugog? Nekog ko živi kao i ti? Video si to u zatvoru, svi živite isto, svi ste isti, i u početku ti bude teško, ali ti se navikneš pa ti bude lakše, i preživiš jer se navikneš, a navikneš se da bi preživeo, jer si samo tako sigurniji. A kad izađeš, podrazumeva se da je bilo teško. A onda, video si to i u bolnici, u početku isto teško, i isto se navikneš, isto se vučeš hodnicima, gutaš lekove, piješ čajeve, trpiš bolove, pored tebe su oni koji rade to isto, i ti si siguran, svi ste tu u istom, i bolje vam je kad ste isti, jer kako drugačije. A u sebi misliš: e, ali napolju... I u vojsci, isto. E, ali napolju... A onda, kad izađeš, i napolju isto. Preduzeća, kompanije, kancelarije, poslovi... Koliko si siguran kad znaš da živiš i radiš slično kao i onaj neko koji to isto živi i radi? Ustani, i skreni, desno, levo, idi negde, šta drugo sad da ti kažem, ovog jutra?

Prvo sam stao na noge, klimave noge, atrofiranih mišića. Pa onda napravio par koraka, pa stao, naslonjen na spravu koja je imala male točkove, i koju sam gurao. Pa sam se tako odmarao. Pa sam onda hodao malo više, sa tom spravom. Pa sam počeo da pravim korake bez nje, ali sa štapom. Pa sam onda napravio nekoliko koraka bez štapa. Pa sam se odmarao. Pa sam onda krenuo u šetnje, sa štapom. I šetao sam se. Sve više. Bile su to terapeutske šetnje, i takmičenje sa samim sobom. Pa su se te šetnje pretvorile u obavezu, potrebu, sasvim prirodnu potrebu. U obavljanje toga, u šetanje. I iz te prirodne potrebe, nastala je ljubav. Velika ljubav. Prema šetanju. Ne mogu reći da je to nešto najlepše što postoji. Ali svakako mogu reći, sasvim siguran, da je neopisivo lepo. Ne mogu da to ne kažem, baš tako. Neopisivo. Kad šetaš, sa štapom ili bez njega, daleko od kuće...

... i u 15.10h došetam do jednog ćoška, i iz jedne ulice skrenem u drugu, i tu se setim da je tu stanovala, a možda još uvek i stanuje, jedna devojka, čoveče al’ sam je voleo, baš tako, ili bio zaljubljen, nemam pojma, i čoveče, al’ sam je zaboravio, i to skroz, i da nisam sad slučajno ušao u ovu njenu ulicu, ko zna kad bih se nje setio. Eto, vidiš kako to ide, kad ideš. Imala je predivne grudi i usta.

20. januar – četvrtak

Kad je oblačno, oblačno je. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi nekog kome sunce treba.

U 18.10h prođem pored zgrade na Crvenom krstu i vidim prozor od kupatila, mali prozor, malo kupatilo, mali stan, tu sam nekad živeo. Ali više ne živim tu. I neću više nikada. I kao da nisam ni živeo. A jesam. Pamtim i broj telefona tog stana, ali to je jedino što sam zapamtio a da mi nije mutno. Sve drugo mi je mutno, kad je taj stan u pitanju, i moj život u njemu, i život uopšte, i ta žena koja mi je izdavala taj stan, sve mi je mutno, i ja to ostavim tako, spustim u sebe, kao fasciklu, na kojoj piše: «Mulj».

U 21.15h neću da jedem. Ne moram. I neću.