Marija Grujić

Ženske škotske bolnice u dalekom kraljevstvu

Sarajevske Sveske br. 43-44

Da počnemo od početka. Neki misle da je početak u liku i delu Florens Najtingel (Florence Nightingale), koja je inspirisala britansku javnost svojim slavnim humanitarnimučeščem u krimskomratu (1854-1856),negom ranjenika u teškom stanju i očajnih bolesnika od tifusa i kolere, kad je i prozvana “damom sa lampom” zbog svog neumormog noćnog hodanja sa lampom. Tome je usledilo i njeno osnivanje prve sekularne profesionalne škole za bolničarke u Evropi, kao i njeni uspesi u podizanju kvaliteta medicinske nege u kraljevstvu.Lako je zamisliti kako je u britanskim salonima, prijemima i prigodnim predavanjima, a najviše u uzavreloj štampi, nastajala ikona dobročiniteljke iz ugledne porodice koja srčano lebdi nad nesrećnicima u nekoj dalekoj, divljoj zemlji, gde se odvija krvavi, prljavi, nejasni sukob u kome nestaju divni mladići i strada nesrećno, nevino stanovništvo. Kasnije se pominjalo i da je taj uzvišenilik Florens Najtingel kao ratne bolničarke donekle tendenciozno doveden do mitskih razmera, da je svesno podstaknut u javnosti radi podizanja morala i nacionalne svesti. Bez obzira na ovu razložnu primedbu, neosporna je uloga i uticaj Florens Najtingel u podizanju nivoa organizovanja i institucionalizovanja zdravstvene nege, unapređenja humanitarnog rada, pružanja profesionalne medicinske pomoći siromašnima. Sve to je, naravno pogodovalo, naročito, i učvršćivanju uloge žena kao značajnih delatnica u javnom korisnom radu.Često se isticalo da je ugled humanitarnog rada, kao i ženskog rada uopšte, porastao u očima dama iz povlaščenih društvenih slojeva, kao i njihovih porodica. Humanitarni rad, a pre svega medicinski, prilika da se učini nešto korisno i plemenito,što donosi mogućnost ženi da izađe iz anonimnosti, upozna nove ljude i zemlje i ostvari određeni uticaj u javnoj arena, postajao je sve privlačniji ženama koje su želele karijeru.
Težak rad sa bolesnima i siromašnima, u uslovima krajnje nehigijene, rata, zaraznih bolesti i sličnog,iz današnje perspektive,smatra se za delatnost koja se obavljakao profesionalizovano zanimanje, koje se smatra teškim i opasnim, a koje najčešće nije privlačno onima koji imaju izbor da rade nešto drugo, ili da ne rade uopšte. Teško je danas zamisliti te žene koje se prijavljuju i mole nadležne da im dopuste da dobrovoljno rade teške i traumatične poslove, izlažući sebe opasnosti od bolesti i smrti. Ipak u sve to upletene su misterije istorije, složena dinamika klasnih društava, ekscentrični koren aristokratskih predstava o moralu i religiji, bizarni svet kolonijalnih odnosa i paradoksalna istorija razvoja ženske emanicipacije. Kad se sve to uzme u obzir, dobija sefantastična i danas neverovatna slika o ljudskom moralu i shvatanju dobra i zla, hrabrosti i milosti,tako da i nije čudno što pisanje i diskutovanje na ovu temu ima odlike bajkovite pripovesti,prožete strahotama, zmajevima, princezama i vilama, koje se odvijaju u bajkovitim zemljama, daleko od sigurne predvidive svakodnevice. Iz današnje perspektive, pisanje na ovu temu zvuči skoro naivno, školski, previše jednostavno.Istorijska stogodišnja udaljenost štiti nas od bliskog uvida u taj svet bajki: možemo ga samo sebi predstavljati uz pomoć mašte, uz nešto pisanih podataka i mnogo zaključivanja.
Uprkos, dakle uticaju kulta Florens Najtingel, unašem prikazu teme bajkovitog ženskog rada moramo se osvrnuti i na ranije razvoje i pokrete koji su doveli do onoga što je prava tema ovog teksta. Najčudesnije u svemu je kako se u jednom procepu istorije ono što se gotovo vekovima taložilo u tradiciji jedne velike i trome imperije, ukrstilo sa tragičnom sudbinom jednog regiona i njegovog stanovništva zatečenog u grotlu rata koji ga je prevazilazio.Teško je danas zamisliti način na koji se u vihoru smrti i bolesti susreću nepismeni, mali ljudi jedne siromašne, mahom zemljoradničke zemlje, tada zvane Srbija,i žene visokih društvenih titula ogromnog imetka koje pišu i agituju o pravu žena na individualizam i pravo glasa. Danas borbu za ženska pravau zapadnom delu hemisfere često zamišljamo kao splet apstraktnih teorija i birokratizovanih naučnih skupova; nekada je ta borba značila volontiranje u kazamatima i previjanje rana teškim ranjenicima. Kada se sve uzme u obzir, naslućuje se da premalo znamo o onome kako se ženski aktivizam oblikovao u svojim istaknutim istorijskim kontekstima, i na koji način se preplitao sa drugim pokretima i istorijskim zbitijima.
A isto tako, šta znamo i o tome kako ljudske zajednice povlače između sebe granice i formiraju se kao nacije? Veliki je rat je poveden u ime tih granica, dok su u isto vreme opšte stradanje i smrt brisale razlike među ljudima. Šta bi uopšte tada značile ljudima zarobljenim u blatnjavim rovovima i pokošenih tifusom i tuberkulozom, misli poput Andersonovih koje sugerišuda se nacija kao zamišljena zajednica širi zahvaljujući zajedničkom jeziku, kulturi, pismenosti. Osećanje pripadnosti toj zajednici, po Andersonu, toliko je jako da je pojedinac koji ga oseća, spreman, ako treba i da umre za tu zajednicu .Zdravorazumski čovek bi pitao: kako se, zapravo, od jezika, kulture i pismenosti stiže do želje da se umre?Sve bi se te misli, ipak, čini se, udavile u rovovskom blatu, bledeći predbrutalnošću i pokoljem koji je vođen u ime nacionalnih država i različitih ideja o državnim granicama
Vratimo se dakle, na ono od pre početka. Dok se u velikom delu Evrope budi moderno industrijsko doba, nove sumnje,naučna dostignuća,jačajui pokreti koji revalorizuju ideje o poželjnim nepremostivim razlikama društvenih položaja pojedinaca i klasa. Ideje o društvenoj privilegovanosti počinju da se na drugačiji način tumače nego do tada: okovi religije više nisu usmereni na pojačavanje razlika po rođenju, javlja se potreba za umanjivanjem tih razlika, za izraženijom društvenom mobilnošču. U Britaniji cvetaju ideje i spisi o potrebi za edukacijom siromasnih, o tome da moral, vrlina, ispravnost ne moraju biti dati samo rodjenjem, već i da mogu biti stečeni i naučeni. U Americi, konstituisanoj na pragmatičnom duhu i verskom pluralizmu, javljaju se počeci abolicionističkogpokreta, koji zagovara oslobođenje od ropstva. Uz njega će se, rame u rame, od sredine devetnaestog veka grozničavo razvijati i vrlo definisan pokret za žensko pravo glasa. Do prelaza između vekova taj pokret daje i vidljive rezultate, jer žene na lokalnom nivou dobijaju pravo da glasaju,dakle, još ipre pre Velikog rata.
Pored Amerike, najaktivnija zemlja ženskog pokreta jeste Britanija. Važno je reći,Britanija je, pored ženskog političkog pokreta, negovala tradiciju javnog humanitarnog rada,i pisane reči o ženskom javnom delovanju, koja je vodila svoje naročito vidljivo poreklo od Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft) i osamnaestog veka da bi od polovine devetnaestog veka doživela pravi procvat među ženama višeg društvenog položaja. Ideja o tome da je u skladu sa religijom i moralnim životom pomoći onima koji su na margini margine društva, doživljava naročiti proboj zahvaljujući Džozefini Batler (Josephine Butler), britanskoj reformatorki koja je kao humanitarnu praksu zastupala pomoć i unapređenje uslova u ženskim bolnicama i zatvorima,sa idejom o podršci najugroženijim i najbeznadežnijim predstavnicama ženskog pola, posebno prostitutkama i siromašnim ženama. Spoj žena visokog društvenog položaja sa onima iz najnižeg bio je, često i čudan, i imao je, razumljivo, delimičnog uspeha. Pisalo se o tim susretima, koji ponekad i danas izazivaju blago ambivalentne zaključke. Ipak, ne može se prenebreći da su ove prakse imale velikog društvenog značaja jer su barem skretale pažnju obrazovanog višeg društva na nesreću najugroženijih i najmarginalizovanijih, a, što je posebno bilo bitno, doprinosile tome da žene bogatih slojeva steknu svest o svojoj privilegovanosti i društvenih nejednakosti.
Početak dvadesetog veka zatekao je Evropu sa internacionalnim ženskim organizacijama, koje su imale u svojim programima jačanje humanitarnog rada,i, sve češće,kao posebnu motivaciju svog delovanja, borbu za žensko pravo glasa na međunarodnom nivou. Ova druga tačka njihove borbe, bila je u izvesnom smislu,aktivistička i prevratničko politička, mada je često i uživala podršku raznih političkih subjekata i strujanja. Neke od tih organizacija i uvaženih članica bile su važna karika u procesu širenja opšteg imperativa za emancipacijom i internacionalizacijom, sve glasnijeg u to vreme u Evropi, tako što su podsticale osnivanje lokalnih ženskih organizacija u drugim zemljama, i svečano primale te organizacije u svoje članstvo.To je naročito bio slučaj sa organizacijama International Council of Women (ICW) i International Alliance of Women (IAW).Ovakveorganizacijemeđusobno su serazlikovale u zavisnosti od toga da li je borba za pravo glasa bila na prvom, ili na drugom mestu njihove borbe, ili je bila ostavljena za “srećnija” vremena. Zahtevanje prava glasa uključivaloje stalno agitovanje i vršenje pritiska na političke aktere u državama. U nekim organizacijama se smatralo se za pravo glasa treba boriti odmah, a u nekima da je potrebno prvo postignuti bolji obrazovni nivo žena, pa onda tražiti političko pravo glasa .
Uz sve to, pored ovihciljeva , obrazovane žene početka dvadesetog veka, imale su i drugu, praktičniju borbu, koja međutim time nije bila ništa manje politička.Dok su u drugoj polovini devetnaestog veka tek najhrabrije mlade žene imale priliku da steknu univerzitetsko obrazovanje,zahvaljujući najpre Univerzitetu u Cirihu, koji je, takoreći, prvi u Evropi omogućio ženama visoko obrazovanje, i još nekim univerzitetima,početkom dvadesetog veka Evropa je imala već znatno veći deo žena sa univerzitetskom diplomom,posebno na polju medicine.Ove žene su, diplomiravši uz sve pohvale, ipak, tek imale da se susretnu sa opštim nepoverenjem u kompetentnost žena kao vrhunskih lekara, te su još uvek, bile u nemogućnosti da u praksi pokažu šta znaju. Visokim krugovima bilo je teško dokazati da su žene podjednako kao i muškarci dobre u lečenju, organizovanju, upravljanju.Žene su živele različito, u skladu sa društvenim statusom iz kog su potekle, ali jedno im je bilo, neosporno, zajedničko: u pogledu javne sfere, bile su u senci svojih muževa i očeva i ma koliko ovi poslednji bili spremni da im privatno pruže podršku,one nisu dobijale priliku da budu shvaćene ozbiljno.
Ovde dolazimo na tačku u kojoj se te žene,odgajane u udobnosti privilegovanih slojeva, a često i glamuru na kakvom bi im madam Bovari zavidela, susreću sa tamnom stranom života, svojevoljno, da bi od tog života, ipak uzele nešto više, nešto što u svom blagostanju, nisu imale. Da li ova priča romantizuje žene koje su htele, u istorijskom momentu koji je nastupio da pomognu u ratnim strahotama ljudima koje nisu poznavale? Da li možda čini idiličnomi egzotičnom te zemlje i predele? Vreme u kojima su se te žene i predeli susrelibilo je daleko od idiličnog. Njegova fantastičnost iz ove perspektiveleži u strahotama i patnjamakoje su van razuma,blizu su mašti jer ih je teško zamisliti.Iz želje da se uradi nešto ,dame visokog britanskog društva,sa titulama i počastima, sa diplomama medicinskog fakulteta iz Londona i Edinburga, sa završenim medicinskim kursevima i vozačkim ispitimai uz podršku svojih porodica, dolazile su u organizovanim medicinskim timovima, u funkciji lekarki, medicinskih sestara, šoferki i pomoćnog osoblja,kao specijalne jedinice humanitarnog rada, da pruže medicinsku negu, kako su govorile, tamo gde je potrebna.Te reči, tamo gde je potrebno, poslale su ih 1914-1915 na Balkan, u srce Srbije- Kragujevac, Vrnjačku Banju, Valjevo, Kruševac i druga mesta.
Da bi dali podsticaj na razmišljanje, prelistavamo jednu publikaciju na ovu temu, Quality of Mercy: Women at War, Serbia 1915-1918, autorke Monike Kripner (Monica Kripner) i stižemo do momenta u kome niz ovih žena iz idiličnih predela Škotske i Engleske, iz blistavih salona, sa golf terena, svojih lovely country cottages, kako bismo uopšteno rekli da dočaramo sliku doba i atmosferu, rešavaju da nešto preduzmu. Veliki rat izbija iznenadno; kako Monika Kripner piše, bliskost rata se osećala, ali opet, činilo se da Britanija, kao i mnoge druge zemlje, preduzimaju sve da do rata ne dođe. I gle čuda, rat je buknuo, kasnog leta 1914, austrijskom ofanzivom na nekakvo malo i siromašno kraljevstvo,po imenu Srbija, daleko i skroz nepoznato damama koje su nekad maštale o avanturama na svojim zelenim terenima, a koje je ipak njihovoj zemlji, Britaniji, bilo savezničko i prijateljstvo. Kripner u pomenutoj knjizi navodi reči jedne od ovih dama, koje kazuju da su za ovu ženu događanja oko Sarajevskog atentata, pre izbijanja rata, bila podjednako strana i neverovatna kao da se radilo o avanturama u “Kraljevstvu u Zendi” . (Krippner, 25).
Ono što je pak, najfantastičnije u ovoj storiji je što, očito, iz perspektive ovih žena, i nije bilo od precizne važnosti kojoj zemlji ili kojoj naciji će pripadati ljudi kojima će pomoći. One su, doduše, htele nešto da učine za svoju zemlju i njene saveznike, dužnost je to nalagala, da pomognu svojim vojnicima, svojoj braći, sinovima, muževima. Kako im nije bilo dozvoljeno da stupe u neposrednu službu svoje nacije ili države, milost njihove odlučnosti doprla je do drugih – do savezničkih vojski. A za one kontigente medicinskog osoblja koje je došlo na Balkan – sve je to, nagađamo,bilo jedno čudesno “kraljevstvo Zenda” – nije ih baš tačno mogla voditi politika, niti su mogle prstom pokazati “srpsku naciju”, koja im je ionako bila daleka. Tu su bili ljudi, tu je bila medicina, pomoć. Njihovo je mesto bilo uz one koji su bili potlačeni,rat je bio Golijat, a unakaženi vojnici bezbrojni Davidi. Jer, šta su očajne žene, bolesnicei prestupnice, žene u zatvorima i bolnicama, a koje su plemenite dame po tradiciji posećivale iz samilosti(a koje će jednom kasnije biti metafora za vojvođansku književnicu Juditu Šalgo u romanuPut u Birobidžan), ako neisto što i nepokretni, očajni, ranjenici sa bojnih polja, odstranjeni iz rata isto onoliko koliko i iz mira, bolesni od teških zaraznih bolesti i prepušteni još samo milosti drugih?
Prema knjizi Monike Kripner, pionirka inicijative da se od ženskih humanitarnih organizacija formiraju ženske pokretne bolnice koje bi se sastojale od ženskih timova (Kripner, 29),bila je doktorka Elsi Inglis (Elsie Inglis). U čast Edinburga, odakle je inicijativa potekla, ove jedinice su nazvane Škotskim ženskim bolnicama (Skottish Women’s Hospitals).Ove bolnice nisu regrutovale samo Britanke, u njima je bilo i Amerikanki, Australijanki, Novozelanđanki i pripadnicadrugih nacija. Ove su jedinice pružale pomoć na raznim frontovima rata savezničkim trupama; ali 1915. godine, čuvši za velike patnje srpskog naroda i stanovništva koje je košeno tifusom, a lišeno najosnovnije medicinske pomoći, počeo je transport ovih jedinica ka Kragujevcu i ostalim gradovima u centralnoj Srbiji.Ipak, ono što je pojačalo zanimanje britanske javnosti za Balkan, bili su vatreni govori Flore Sandes, koja je među prvima, još 1914. podstaknuta ubedljivim apelima Mejbel Grujić (Mabel Grujić), supruge srpskog ambasadora, po rođenju Amerikanke, koja je prikupljala pomoć za srpske ranjenike, stigla u Srbiju, i počela svoj rad u lokalnoj bolnici kao medicinska sestra.Flora Sandes, pravo iz svog raskošnog visokog života, dospela jeu užas srpskih bolnica koje su više ličile na ljudske klanice, sa očajnicima za koje nije bilo ničega. Posle tri meseca iskustva u Srbiji, Flora Sandes se na kratkovratila u Britaniju da bi prikupila pomoć, i mobilisala druge volonterke, došla ponovo u Srbiju, gde će kasnije čak i stupiti u srpsku vojnu jedinicu,biti ranjenai odlikovana kao oficir na frontu. Osim Škotskih ženskih bolnica, osnivale su se i jedinice u okviru organizacije čiji bi se naziv slobodnije mogao prevesti kao Fond za pomoć Srbiji (Serbian Relief Fund Units).
Istorija je prekrila finom mrenom imena ovih žena. Ostala su svedočanstva, arhivi, pisma, dnevnici.Knjiga Monike Kripner skreće pažnju na neka od njih; pored navedenih, ledi Lejlu Padžet (Leilu Paget), koja je upravljala prvom jedinicom u okviru Fonda za pomoć Srbiji, a kojih je kasnije bilo više,dr Elenor Soltau (Eleanor Soltau) koja je predvodila prvu Škotsku žensku bolnicu koja je došla, gospođu Mabel St Clair Stobart, iskusnu humanitarku i administrativnu organizatorku koja je takođe predvodila jednu od jedinica Fonda za pomoć Srbiji, zatim delikatnu Mabel Dearmer, spisateljicu za decu i ilustratorku, koja će služeći kao ispomoć u bolnici u Kragujevcu i umreti od tifusa 1915.godine.Nije bila jedina u svojoj smrti;jedan broj ovih žena, lekarki i medicinskih sestara, nikada nije napustio Balkan.Većina ih je obolela od tifusa, i preživljavale su različito, u zavisnosti od svoje snage i kondicije. One koje nisu izdržale, sahranjivane su sa velikim počastima, uz anglikanske i srpske pravoslavne obrede.Jedna od našokantnijih vesti bila je smrt doktorke Elizabet Ros,članice Britanskog kraljevskog epidemiološkog društva,koja je već imala iskustva za zaraznim bolestima u svojim misijama na Srednjem Istoku, a koja je, prema svedočenjima, u Srbiju došla sama, bez kontigenta, i preuzela vođstvo nad bolnicom zahvaćenom epidemijom tifusa u Kragujevcu.Tifus u bolnicije nakon svega nekoliko nedelja uspeo da je nadvlada.
U takvo strašno “kraljevstvo Zenda” dolazile su ove žene, od kojih neke pre toga nisu ni viđale nekakve prizore dramatičnije od zabava, jahanja konja i držanja vatrenih govora.Put je bio dug, od Marseja do Grčke, pa odatle do Srbije.Putovanje je, kao što je u ratu čest slučaj,moglo biti paradoksalno u samoj osnovi.Moglo je ličiti na krstarenje uz egzotične obale, a cilj mu je bilo stizanje u ratni pakao. Ali takve su bile prilike i ljudi tog vremena. Prema raznim svedočenjima, ove žene su saosećale sa izdržljivošču s kojom je stanovništvo Balkana podnosilo ćutke užase, u koje su one privremeno, svojom voljom, doplovile.Za to vreme nisu imale mnogo dodira sa političkom elitom Kraljevine Srbije u to vreme: one su bile mahom u kontaktu sa običnim ljudima, seljaštvom, svakim danom desetkovanim sve više i više. Epidemija tifusa bila je strašna zbog nepripremljenosti stanovništva na tu bolest i odsustva medicinskih kapaciteta za higijenu i prevenciju u borbi sa zaraznim bolestima. Ljudska nesreća i bespomoćnost je u ovim ljudima dobijala svoje najmaterijalnije lice.
Ali, ovaj tekst nije pisan zbog suvih istorijskih podataka, oni su ovde od sićušnog značaja, a več su i navedeni na mnogim drugim mestima. Nije ovde cilj da se još jednom pripoveda ko se našao na kojoj stani tokom ovog rata, koji je prekrojio svet, niti da se otkopaju stare čarke, niti da se pretresa ponovo ishod rata, ili drugih ratova koji došli posle. Ovaj članak je malo osvrtanje na ironije istorije i paradoksalnu prirodu ženskog aktivizma. Ženske borbe za sopstvenom sobom . Nedovoljno priznate u Britaniji kao medicinski kadar, dame Škotskih ženskih bolnica bile su anđeli za nesrećne srpske pacijente. Dok ih u Britaniji(a i drugim zemljama Evrope) nisu priznavali kao hirurge, iza linija srpskog fronta one su operisale, spasavajući živote, i ceo svet je to mogao da vidi. Suzbijale su pošast tifusa,bolujući i umirući i same. Prema knjizi Monike Kripner, zalagale su se za korektan tretman austrijskih zarobljenika, koje su često postavljale i kao svoju ispomoć.Bolesnici, ranjenici, zarobljenici, slabi i nevoljni, bili su inspiracija ženama, oni su se međusobno razumeli. Bila je to zajednička borba protiv smrti, kako fizičke, tako i duhovne.
U intelektualnim krugovima u Srbiji često se pomeneslučaj jedne od retkih srpskih slikarki u to vreme, Nadežde Petrović,koja je takođe stavila sebe u službu nege ranjenika i umrla od tifusa u valjevskoj bolnici 1915. godine.Ideja o vezi intelekta iduha, s jedne strane, i potrebe da se pomogneonome čije i telo i duh pate, bila je zadivljujuće istrajna.Ženski aktivizam insistirao je najrudimentarnijoj akciji u to vreme; nije se zaustavljao pred birokratijom, niti geografskim daljinama. Zanimljivo je u kojoj meri su žene koje bi, po mnogim današnjim merilima, bile smatrane izuzetno privilegovanim zbog svog materijalnog i obrazovnog statusa, a često i konkretnog aristokratskog porekla, bile svesne svoje paradoksalne a istinske društvene margine. Žudnja da se izađe iz položaja udobnosti, da se preduzme uloga društvenog agenta, i preuzmu krajnje neprijatni rizici, potreba za mobilnošću i preuzimanju odgovornosti, pokazuje visoku svest o suštinskoj lišenosti najbitnijih društvenih sloboda, to jest, pre svega političke slobode učešća u javnom prostoru u društvenoj realnosti, preuzimanja učešća u odgovornom odlučivanju.
Aktivan odnos prema humanitarnim pitanjima u prvom svetskom ratu prevazilazio je, očigledno, uskogrudosti nacionalističkih pokliča. Iako su, neosporno, sve vlade država sukobljenih u njemu podsticale osećanja nacionalnog ponosa, prezira prema neprijatelju, veličanja saveznika, i tome slično,medicinske i humanitarne prakse, barem u nekim vidovima,težile su ka poštovanju ljudskog prava na život. U slučaju ženskog britanskog medicinskog osoblja, ovo je bilo očito i zbog ličnih iskustava nekih od njih, koje su u prethodnom balkanskom ratu pomagale bugarskoj vojsci, da bi se sad našle na suprotnoj strani u odnosu na nju.
Rat je bio pozamašna avantura.Jedan od njegovih paradoksa je to da se očito, može u nekoj meri reći da je profesionalizacija ženskog učešća u medicinskom pružanju pomoći i javnom radu bila donekle ubrzana izbijanjem ovog rata i ženskim hrabrim učešćem u teškim poduhvatima.Da li je iz tih užasa smrti isplivala demonstracija slobode pokretljivosti, socijalizacije, pružanja pomoći onom nevoljnom koji nema nikakvu nadu? Ko može reći da li je čovečanstvo, u svemu što je izgubilo u tom ratu, dospelo i do toga da se ogreje na nekakvoj nadi, priznavši uspeh ženskog delovanja? Da li nada ostaje uz ljude dok se osvrću na ratne užase koji su došli kasnije? Ko su danas žene koje idu tamo gde je pomoć potrebna?

Literatura:

Benedict, Anderson. 1983. Imagined Community: Reflections on the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso
De Haan, Francisca and Annemiekevan Drenth. 1999. The Rise of Caring Power: Elizabeth Fry and Josephine Butler in Britain and the Netherlands. Amsterdam: Amsterdam University Press.
Gill, Gillian. 2004.Nightingales: The Extraordinary Upbringing and Curious Life of Miss Florence Nightingale. New York: Ballantine Books.
Hope, Anthonz. 1994. ThePrisoner of Zenda. Penguin Books.
Krippner, Monica. 1980. Quality of Mercy: Women at War, Serbia 1915-1918. Newton Abot-London: David and Charles.
Rupp, Leila J. 1997. Worlds of Women: The Making of an International Women’s Movement. Princeton University Press.
Waters, Sarah. 2012. Affinity. Virago Press
Woolf, Virginia.1994.A Room of One’s Own. London: Flamingo.
Šalgo, Judita. 1997. Put u Birobidžan. Beograd: Stubovi kulture