Dušan Jovanović
ZABELEŠKE JEDNOG REŽISERA
Sarajevske Sveske br. 11/12
prevela sa slovenačkog Ana Ristović
Petak, 7. oktobar
Ljubljana, večernji sat. Odmevi* se završe i gasim televizor. Pripremam se za pisanje, osećajući izvesnu mešavinu neprijatnosti i otpora. Pitam se, zar dnevnik za časopis nije već sam po sebi nekakvo neodgovarajuće, iskrivljeno ogledalo? Ogledalo za samodopadljivo prikazivanje, iskušnja za sujetne predstave ega, igra, u kojoj se posmatrač neprimetno pretvara u posmatranog. Pisac dnevnika selekcioniše događaje i sadržine, filtrira ih kroz sito svog pogleda i sliku onoga što vidi izlaže drugim pogledima. Tako se pisac predstavlja kao psihički egzibicionista, osoba sa bolesnom težnjom za razotkrivanjem i afirmacijom samog sebe. Tako margina podleže iluziji da je središte. Ali, sa tim sam se, u izvesnoj meri, pomirio već onda kada sam prihvatio poziv urednika da uskočim u tu podivljalu reku časopisa. Časopis je »arena života«, a čovek u areni je, želeo li to ili ne, gladijator, rvač koji se bori sa vremenom. Da li bi Gombrovič i Kocbek pisali svoje dnevnike za čitaoce novina i časopisa onako kao što su ih pisali za neka udaljenija vremena, za neke čitaoce koji se još nisu rodili? Dnevnik je oruđe za čuvanje pokvarljivog vremena, onog vremena koje pisac uspeva da istrgne iz dubina svog progonstva, svoje neprilagođenosti, svoje nekompatibilnosti sa svetom. U svom najpotresnijem obliku, dnevnik je uvek svedočenje emigranta, nekoga ko iz svoje samoće prognanika posmatra divlje prelivanje blatnjavog vremena. Ja, naravno, nisam egzilant, već plivač u zapenušanoj reci, gladijator u kategoriji »hleba i igara«. Toliko o žanru mojih beleški. Gong je označio početak prve runde. Dobro, počnimo onda sa nepouzdanim udarcima koje je, u rano jutro, neprijateljski pogled nemilosrdno zadavao piscu ovih redova.
Probudio sam se u Beogradu. Sunce je bleštalo i košava je čistila atmosferu. U deset sam otišao do kioska, kupio novine i naručio dupli espreso u bistrou na Senjaku. U Politici sam čitao kritiku svoje režije Hamleta u JDP-u, pod naslovom Bez velikih monologa i gesova. Kritičar Muharem Pervić me u svom tekstu zgazi. Ovako piše: »Reči duha se u Jovanovićevoj predstavi prikazuju kao telesnost države, vlasti, nagona, mesa, seksa. Materijalnost i telesnost imaju tu očiglednu prednost nad Hamletovim intelektualnim lomovima i lutanjima. Telo, ne reč, sentenca, ili stih; polno spajanje, nagon, a ne ljubav; izdaja, trik, a ne prijateljstvo; gnusno, odvratno, prizemno, vulgarno … Sve je prevara, slepilo, privid, dvojnost, tajna kao zamka i izgovor. Zavedeni, mi zavodimo, čim progovorimo … Jovanovića ne opsedaju prošlost i uslovne rečenice. O istoriji govori kao da je reč o savremenosti. Stražare na Elsinoru je naoružao kalašnjikovima. Jovanović ne sofisticira i ne suptilizuje. Čvrsto je odlučio da raščisti sa lukavim rečima, ljudima i »politikama« - državnim i ličnim, ljubavnim i pesničkim. Istinu hvata za rogove, bez okolišanja i sumnjive metaforike. Drsko prilagođavanje zahtevima savremenosti, sklonost ekstravaganciji i onome na šta se, na kraju krajeva, sve i svodi: prodornost, ogoljenost, otkrivanje, ići do kraja, delovati, i tako razotkriti ne samo »verbalan« razvrat već i bogatu dvosmislenost istorijske dramatičnosti, veličine, tragičnosti. Protagonistima Hamleta Jovanović ne priznaje kraljevsku koncesiju. Oduzeo im je - (u dobru i u zlu, u vrlini i padu), uključujući i dragog nam Hamleta - veličinu, kraljevsko dostojanstvo, izuzetnost i reprezentativnost. A time i pesnički oreol i tragičnost, u koju se zaogrću zločin, greh i krivica … Zaista, Šekspir je »naš savremenik«, ali - da li je naša savremenost baš tako lako čitljiva, ordinarno jednodimenzionalna, poput plakata transparentna?«
Šta da kažem na sve to? Ne protestujem, ne pokušavam da pobijem tvrnje pisca. Njegova analiza je lucidna, precizna, na svoj izopačen način - čak i briljantna. Potpisujem sve, ili skoro sve, što je zapisao u velikoj ogorčenosti. Međutim, bio bih neiskren ukoliko bih rekao da me ovakva i slične ocene čine indiferentnim. Iritira me duboki konzervativizam srpske pozorišne kritike. Već četrdeset godina ovaj čovek piše za Politiku i imam osećaj da se u njegovoj glavi, za sve te godine, ništa nije promenilo! Ni za dlaku se nije promenio! Ista kritičarska uzvišenost, isti intelektualni konformizam, isti zastareli teorijski prtljag, ista naduvenost, ista uvređenost i žučna potreba za vređanjem. Ista nespremnost da zaroni i pronikne u svet drugačije mislećih, u tuđi pogled, tuđe iskustvo, u tuđu osetljivost. Ista nesposobnost da se scenskom diskursu prizna autonomija, ista autokratska samovolja. M.P. je čuvar idejne i estetske močvare u srpskim scenskim praksama. Piše stilom politkomesara, vlasnika vrhovne, jedine prave istine i uz to režira neku svoju pravolinijsku predstavu. Advokat »pesničkog oreola, dvosmislenosti, veličine i tragičnosti« ne piše samo o mojoj predstavi, već, i to pre svega, o samome sebi! Hoćeš nećeš on otkriva tužnu istinu političkog sveta kojem pripada. Raspredanje o zločinu, grehu i krivici bi mogao podneti samo u ambalaži zamagljene pesničke metafore, a nikako kao priču o njenom konkretnom otelotvorenju u kriminalnoj politici srpskog firera. U stvari, moj Hamlet je mišolovka u koju se uhvatila loša savest cara srpske pozorišne kritike.
Kada sam se oko jedanaest sati vraćao kući, na parkingu ispred Muzeja 25 Maj, na mestu gde ponekad srećem Stevu Žigona sa njegovim psom, primetio sam dva automobila sa slovenačkom registracijom. U kombiju sa ljubljanskim tablicama nije bilo nikoga, u novogoriškom meganu su sedeli otac, majka, sin i kći. Roditelji su imali između 40 i 45 godina, a deca nešto manje od dvadeset. Rekli su mi da su došli da »malo razgledaju« Beograd. I šta je to što neki Slovenci "malo razgledaju" u Beogradu? Prva destinacija Goričana je bila Kuća cveća, Titov grob. Turizam ili hodočašće? Obična radoznalost ili nostalgija? Da li se ti ljudi opraštaju od prošlosti, ili žale za izgubljenim rajem? Ili preboljevaju bedne ostatke bivše države tako što joj izbliza zure u mutne oči? Ili je možda balkanski žur samo neka vrsta terapije za bolesti slovenačke tranzicije? Sećam se starih ljudi koji su još 40 godina nakon smrti bivše Austrije obnavljali sećanja na bivšu državu. Kako god bilo, tu su, na mestu, gde »Dunav bistri spaja se sa Savom« i tvrde da se lepo provode.
U klubu Bojana Stupice sam se dogovorio da se nađem sa starim poznanikom, bivšim glumcem, Branislavom Zogovićem Zogom, koji je pre dobrih trideset godina prešao iz glume u biznis. Od tada istrajno i ubedljivo glumi još samo jednu ulogu – šarmantnog, uspešnog, optimističnog poslovnog čoveka. Trenutno se bavi građevinarstvom. Pohvali mi se da lepo sarađuje sa slovenačkom bankom HBL. Razgovaramo o deci, o Mileni Zupančič, o njegove poslednje tri žene: Meksikanka, majka njegove dece, Hrvatica, bivša mis Jugoslavije, i Srpkinja, njegova prva - i kako izgleda - poslednja ljubav. Ispriča mi zanimljivu priču. Pre nekoliko meseci je kupio 50.000 evra vredan BMW 512, za koji su mu u osiguranju rekli da nema potrebe da se kasko osigura protiv krađe, jer ga je praktično nemoguće ukrasti. »Taj auto može da se ukrade samo na taj način da ga lopovi podignu dizalicom i odvezu, ili ukoliko u upaljenom autu ostavite ključ«, objasnio mu je agent osiguranja. Tri dana nakon sklapanja polise za osiguranje je Zoga u sedam uveče platio piće u nekom malom lokalu na Dorćolu, seo u svoj ganc novi BMW koji je bio parkiran na trotoaru pred barom, upalio motor, i u tom trenutku se setio da je na stolu zaboravio mobilni telefon. Izašao je iz auta, uzeo telefon, okrenuo se, i video samo još zadnjicu svog BMW-a kako se udaljava velikom brzinom. Ćao, evri!
U dva sata sam se dogovorio sa Dragom Ivanušom i Jasno Vastl da se nađemo ispred hotela Park. U četiri imamo (juhuhu) avion za Ljubljanu. Jasna kasni i nas dvojica smo pomalo nervozni. Pa valjda neće biti potrebno da još jednu noć prespavamo u Beogradu? Konačno, sva crvena u licu, Jasna dojuri iz posete rođacima koji žive na Novom Beogradu, i mi se uguramo u taksi. Na Surčinu sretnemo maestra Uroša Lajovica, slovenačkog dirigenta koji je umetnički vođa Beogradske filharmonije. Razgovaramo o sinoćnoj predstavi Orfeja i Euridike u Muzeju 25 maj. Glukovu operu je u produkciji Bemusa režirala avangardna umetnica Bojana Cvejić, koja živi i radi u Holandiji. Bojana je razbila jedinstvo mesta, vremena i događanja, razbila je celovitost i kontinuitet operskih prizora. Odvojila je orkestar od hora, hor od pevača, libreto od glasova, i stvorila čudesno tečan i pokretljiv mozaik slika, projekcija, telesnih egzibicija, atletiku grimasa i koreografisanog kretanja. Time što je prekinula uzročno-posledičnu logiku i odrekla se pretpostavki dramskog realizma, režiserka je stvorila uslove za neobične, ali upravo zbog toga izuzetno intenzivne doživljaje izolovanih muzičkih i vizuelnih afekata. Drska i inspirativna kreacija. Uroš se ne slaže, veoma je kritičan prema postupcima režiserke, kvalitetu orkestra i solista. Što se tiče muzičkog dela - možda opravdano. Moje amatersko uho nije tako razmaženo. Delimično mu se čini da je obećavajući samo kontratenor Stiv Vahter, koji me je oduševio u potpunosti. Izuzetan, potresan glas koji podseća na velike kastrate, fascinantno lice i bizarna feminizirana pojava. Dok koračamo po pisti ka avionu, Uroš mi poveri zanimljivu misao: »Znaš li zašto je opera još uvek živa umetnost? Zbog toga što može da zaustavi vreme. Tokom operske arije emocija traje i traje, intenzivira se, raste i kulminira u orgastičan višak. Za to nije sposobna nijedna druga umetnost.«
Nakon 75 minuta jatov dvomotorac sleće u Ljubljanu: 12 stepeni i bare na tlu, vrhovi planina zavijeni u oblake. Pred zgradom aerodroma nas čeka vedra i nasmejana Maša, moja divna kći. Sedamo u saab i šibamo ka Ljubljani.
Subota, 8. oktobar
Danas je premijera Alamuta. Milena me zove telefonom, pita da li imam karte. Imam, za nas dvoje! Imam li koju više? Nemam! Znam li da li Valerija Cokan (piarovka Drame) ima još karti? Sumnjam! Pitaj! Zovem Valeriju – nema. Pozovem Milenu i kažem joj da karata nema! Ova-ona bi rado došla. Da, pa neka onda dođe na reprizu! To nije isto! Jeste! I sam znaš da nije! Naravno da nije, ali šta ja tu mogu? Ja ne štampam karte! (Ja ne štampam novac, govorio je moj tata, kada sam mu žickao novac za bioskop). I tako mi ceo dan telefoniraju. Skoro da mi je došlo da pozovem telekom i naručim im da mi montiraju telefonsku sekretaricu. Snimio bih poruku sa blago iranskim naglaskom: hvala vam, što ste pozvali, ali ovde nije blagajna Drame, ovde je glavni štab Alamuta! Upis regruta je završen! Ukoliko biste rado umrli za našu stvar, molimo, upućujemo vas na gospodina Karla Erjavca (slovenački ministar odbrane)! Može da vas pošalje u Avganistan ili Irak.
Zar nije čudno kako ljudi polude čim osete da je nešto veoma veoma in, a oni neće biti tu, jer nema šanse da bi mogli da se nađu među very important posetiocima. Ko bi se otimao o ulaznice, pitam vas, da nisu Bartola prevodili na svetske jezike, da Sebastijan Horvat nije dobio prestižnu nagradu na ekskluzivnom festivalu u Salcburgu? Tek kada Slovenac postigne uspeh u inostranstvu, tek onda ga slovenačke mase prepoznaju i prihvate kao svog junaka. Lako je biti prvi u svom selu! Tu smo svi prvi. Pobeda u tuđem terenu donosi certifikat kvaliteta, što je u očima naroda jedini važeći doktorat. Tek onaj čovek koji doktorira u inostranstvu postaje u našim očima iole vredan. Priznanje belog sveta, ocene najstrožih i nepristrasnih sudija rasprše i poslednju sumnju i uveravaju nas da svom junaku možemo pokloniti svoje srce! Što znači da sami sebe pravednije gledamo tek onda, kada se gledamo očima stranaca. Čemu nam, dakle, uopšte služe oči, ako ne da bismo verovali sopstvenom pogledu, a nemamo poverenja u sopstveni osećaj, ukus, sud i procenu. Ko zna, možda ih čak i nemamo? Kako god bilo, kada nam drugi kažu - kupili smo to i to, to je dobro, to je vrh vrhova - iznenada progledamo, prosvetlimo se, obradujemo, oduševimo, padamo u ekstazu i poludimo. Tražimo kartu više, telefoniramo glavnom štabu Alamuta, i kada se pokaže da više nema karata, padamo u duboku depresiju, odatle u nervozu, nakon toga u očajanje, frustraciju i nemoć.
Kada mi je direktor ljubljanske Drame, Janez Pipan, ponudio da dramatizujem roman Alamut, nakon kratkog oklevanja sam prihvatio. Obuzimala su me različita osećanja. U izvesnoj meri sam se obradovao (jer mi je poverio delo koje smatra veoma važnim), ali ne previše. Znao sam da će Alamut biti veoma tvrd orah. S druge strane, cela stvar me je izazivala upravo zbog teškoća za koje sam naslućivao da ih neće biti malo: najviše vruća tema, od svih! Opasna, klizava, teška! Kako fokusirati ekstenzivno romaneskno gradivo? Kako osavremeniti priču, oljuštiti sa nje slojeve arhaičnog, tvrdog, napola bajkovitog diskursa? Kako napisati dramu o asasinima-samoubicama, kada su novine svakodnevno pune vesti o ljudima-bombama, o islamskim teroristima, o 11. septembru, o eksplozijama u podzemnim železnicama? Kako izbeći zamke žurnalizma i jeftinosti? Pored toga, političke okolnosti iz vremena u kojem je roman nastajao su se veoma promenile. Krajem tridesetih godina se vrhovni moto ismalizma Ništa nije stvarno, sve je dozvoljeno mogao shvatiti kao aluzija na nacističku ideologiju, Alamut je bio metafora cinične volje za moć. Danas je na zapadu islam često jednosmerno tumačen, na različite načine problematizovan i demonizovan. Zar neće biti ekstremizam Ibn Sabe i njegovih fedaija samo podupiranje teorije o neizbežnom sukobu civilizacija? O svemu tome sam se dopisivao sa prijateljem Harisom Pašovićem, čitao sam Saidov Orijentalizam, Omara Hajama i prelistavao šiitske teološke spise. Pročitao sam roman Sneg Orhana Pamuka i Samarkand Amina Malufa, koji takođe problematizuju problem teorija u islamskom svetu. Prvi u okvirima savremene Turske, drugi kroz poetičnu borhesovsku optiku analizira isti istorijski period i čak i iste osobe kao i Vladimir Bartol. Odlični romani!
Konačno sam se odlučio za strukturu priče, za njen dramaturški »kroj«. Odlučio sam da se u celini iz Bartolove pripovesti odbacim haremski deo i da se usredsredim na Ibn Tahirovu priču, priču mladića koji je slepo oruđe tradicije, religije i političke manipulacije. Otac ga šalje Seiduni za vojnika, da bi služio istoj stvari za koju je živeo i umro njegov deda, Seiduna ga indoktrinizira verom u raj i šalje ga da likvidira njegovog smrtnog neprijatelja, velikog vezira Nizama el Mulka. Ibn Tahir smrtno rani velikog vezira, ali ovaj mu, tik pre nego što umre otvori oči i otkrije mu kakav prevarant je Seiduna. Kada Ibn Tahir progleda i vrati se na Alamut, čvrsto odlučan da ubije Seidunu, ovaj ponovo uspeva da ga pridobije za sebe i šalje ga u svet kao svog klona, latentnu bombu, koja će jednog dana negde eksplodirati. To je univerzalna priča, priča modernog pojedinca, priča o mnogim današnjim mladićima, između ostalog i američkim, koji danas ginu u Iraku. Imao sam osećaj da sam dobro fokusirao priču. Najveći problem sam imao sa likovima. Likovi su bili i ostali srazmerno tanki, jednoslojni, shematski, premalo produbljeni, poput onih iz stripa. Dijalog mi je zvučao previše ravno, suvoparno, prazno. U tome sam se osećao nemoćnim. A šta sam mogao da učinim? Angažovali su me za dramatizaciju, a ne za pisanje drame. Nisam se usuđivao da se previše udaljim od Bartola. Tu i tamo sam ponešto prepisao, upleo sam Hajamovu poeziju i u usta Ibn Tahira stavio nešto Kocbekovih stihova: Treperim kao plamen, isparavam kao etar, prolazan kao kamen, drhtim kao vetar … Svet sanjam, telo me pritiska i duh ispunjava.« Nadao sam se samo tome da će režiser uspeti da tekst efektno prezentuje i vešto nadogradi.
Premijera! Nije primereno da pišem kritiku, ali ponešto verovatno smem da kažem. Ono što sam noćas gledao me je, uprkos tome što sam znao šta mogu da očekujem, što sam čitao kritike i slušao saopštenja insajdera, apsolutno šokiralo. Polusatni vojno-plesni ekzercir mladih fedaija spada među najfascinantnije fizičke egzibicije koje sam svojim očima video u pozorištu. Gledao sam kineski cirkus, akrobatske i borilačke plesove tibetanskih monaha, ruske biomehaničke etide, inicijacijske obrede afričkih plemena, Grotovskog, Barbo, surove orgije fizičkog pozorišta, na desetine ekstatičnih savremenih plesnih predstava, ali nešto tako strašno, što duboko seže u meso mog mesa, nikada do sada! Dril, kojem su bili podvrgnuti studenti AGRFT-a sa Markom Mandičem na čelu, dramatično je prevazišao sve moje predstave o poslednjim granicama glumačke izdržljivosti. Kada sam se polako navikavao na nesnosno trajanje tog pasiona, dok sam bez daha pratio munjevito ritmički usklađene padove, skokove i udarce, omamljujuće derviško okretanje i opsesivno bubnjanje, polako, ali pouzdano sam se uživljavao u besnu muku fanatizma i apsolutnu predanost ideji totalnog žrtvovanja. Polako sam prodirao u njih i oni u mene. Sa strahom u srcu sam prepoznavao krajnju ozbiljnost spremnosti da se umre. I to je bio mračan i težak, ali na svoj način pročišćavajući osećaj.
Ono što najviše mrzim nakon premijera je rutina čestitanja. Znam, neki ljudi od uzbuđenja i oduševljenja ne uspevaju da pronađu prave reči, i zato te grčevito stežu za vrat, prevrću očima i škrguću zubima: »Nešto tako, stvarno, stvarno!« Ili ti oduševljeno viču na uho dve-tri reči: »Bravo, sjajno!« Ili te izbalave i pripijaju se uz tebe i brišu o tebe oznojene obraze. Neki ne znaju baš dobro šta su doživeli i da li su uopšte išta doživeli, neodlučno se osmehuju, u smislu, ionako nema šta da se kaže, sve je jasno! Ili ti se pakosno smeju u facu – »znaj, momče, da me nisi prevario!« Neki ti guraju u dlan svoje pihtijasto meke, mlohave ruke i kada već pomisliš da će im konačno sa jezika kliznuti reč čestitam, pozdrave te rečima dobro veče! Noćas sam se zajebao i ženi ministra, kada mi je poželela laku noć, odgovorio rečima - hvala. Onda su tu još i veštački osmesi i uljudne fraze, površno brbljanje i prezrivo skretanje pogleda. A najgore je to kada te do u beskraj hvali budala. Zašto čovek ne pobegne od svega toga, zašto se uopšte izlažemo i čežnjivo tražimo iskre u praznim očima? Da, to smo mi umetnici, ovisnici o aplauzu i pohvalama. Nema metadona koji će glumca izlečiti od potrebe za tim da ga obožavaju i da mu se dive! Laskavcima smo zahvalni čak i onda kada im ne verujemo. Zbog svega toga sam već razmišljao da prevaspitam publiku tako što ću je odviknuti od tih kulovskih manira. Na ovom mestu javno izjavljujem da sam spreman da držim besplatne kurseve čestitanja u pozorištu. Posetioce bih pred premijere učio kako da se obredno poklone umetnicima. Obred bi se izvodio bez reči, bez dodira, bez osmeha, bez emocija, u potpunoj tišini, sa rukama priljubljenim uz telo i blagim spuštanjem glave na grudi u trajanju od dve sekunde. Ono što nam je potrebno je malo poštovanja, ništa više. Večeras su ga svi redom pošteno zaslužili.
Nedelja, 9. oktobra
Milena odlazi u Bohinjsku Belu. U toku je srazmerno velika adaptacija kuće: zidanje novog kupatila, sanitarija, centralnog grejanja, zamena vrata i prozora u dnevnoj sobi, zamena propalih olovnih vodovodnih cevi, struganje i lakiranje brodskog poda, krečenje, montaža novih lampi i još mnogo šta drugo što na ovom mestu nije potrebno detaljno popisivati. Znate li o čemu govorim? Rasuta kuća, potpuni nered, ruševine, svinjarija, haos. Tužno. Lično, doduše, nisam sve od toga video, ali mogu da zamislim. Zamišljam Milenu kako se ulizuje zanatlijama, kako se sekira, kako se kao Sizif svakodnevno iznova sa onom svojom bolesnom kičmom, ne nadajući se pobedi, zaleće u strašni nered. Ja joj, pri tom, skrušeno priznajem, da joj nisam ni od kakve pomoći. A ona me sažaljeva! Veoma. Saučestvujem sa njom. Ali, moj načelni stav je da se svaki čovek mora specijalizovati za obavljanje tačno određenog posla. Ne možemo svi raditi sve. Ja sam umetnik, pravim predstave i pišem tekstove. To i ništa drugo. Je li to sebično? Jeste sebično. Ali, takav je moj koncept. A njen koncept je Drama, Unicef, snimanja, putovanja, dobrotvorni nastupi, kuća, bašta i uređivanje grobova na seoskom groblju. Da ona ne vodi brigu o grobu moje majke, odavno bi zarastao u korov. To bi pouzdano bio najzapušteniji grob na Gorenjskoj! Milena će pući i uništiti se. Definitivno! Kada bude kraj te adaptacije, počeće veliko čišćenje i nakon toga dolaze na red manja čišćenja, i veća i manja sređivanja. Uvek će biti dovoljno posla. Da li se čovek rađa zbog toga da bi bio sluga? Apsolutno, u to uopšte ne sumnjam. Jedno vreme smo svi zajedno verovali da je, ako već moramo biti sluge, bolje da budemo sluge samima sebi, a ne drugima. To je, ako dobro razmislimo, bila ideja samoupravljanja. Biti gospodar i istovremeno sluga. Ni jedno, ni drugo, već oboje! I tačno to se događalo i još uvek se događa mnogim Slovencima koji uz dohotke najamnih radnika pokušavaju da servisiraju svoj nekadašnji status gospodara. Kada nam Amerikanci dolaze u posetu, čude se kako smo bogati. Da, bogati smo, ali samo prividno! Ono što oni ne primećuju je to da su kod nas profesori istovremeno i zidari, baštovani i čistačice. Jedna, profesorska četvrtina čoveka je bogata, a tri potlačene trećine su klošarske. Da, tako je bilo još do nedavno. Sa ustoličenjem kapitalizma, društvo se naglo raslojava, stvari se vraćaju na staro. Sada se već prilično dobro vidi ko je u Sloveniji sluga a ko gospodar.
Već nekoliko nedelja, Tanja Petovar i ja se (zajedno i svako za sebe) bavimo idejom koja je pala na pamet Vesni Pešić. Upravo danas sam počeo (i ubrzo prestao, jer moram da pišem dnevnik!) da popravljam dramaturška rešenja za novu verziju sinopsisa tv serije Če bi jaz bil kronan osel, bi poznal vladarski posel (»Da me metne ko za kralja, ja bi znao, kako valja«). To bi trebalo da bude takmičenje ambicioznih mladih političara za titulu lidera koji najviše obećava. Pobednik će na taj način izboriti za školarinu na jednom od međunarodno priznatih univerziteta za političke nauke. Cilj serije je da kroz niz zabavno-vaspitnih emisija istraži liderski potencijal mlade generacije, privuče i ohrabri mlade da kroz igru pokažu svoje liderske sposobnosti, svoju nadarenost za rešavanje problema. Za naše vreme je karakterističan vidljivi nedostatak vizionarskih i harizmatičnih lidera. Stranački podmladak veoma brzo preuzima loše navike svojih starijih uzora i uljuljkuje se u političku rutinu. Moćni i uticajni pojedinci ih usisaju u svoju orbitu i privuku tehnikama političke borbe koja često nema za cilj javno dobro, već gomilanje moći i kontrolu kapitala. Posledica toga je sa jedne strane narastajuća indiferentnost državljana prema politici, a sa druge sve veća depolitizacija mladih. Mnogi od nas osećaju nedostatak svežih lica i želimo da verujemo da će politička scena moći da oživi dolaskom novih, profesionalnih, etički nastrojenih lidera. Glavni lik u seriji je Princeza Ana Alica Katarina Marija Magdalena, koja (kao u bajci) traži svog princa. Ona čezne za ljubavlju, porodicom i decom, ali istovremeno je svesna da od toga kakav će biti njen princ zavisi blagostanje, bezbednost i budućnost države. Zato je dopustila da joj princa izaberu njeni mudri savetodavci (stručni žiri) i njen narod (tv gledaoci). U igri učestvuje i domaća životinja, prase Nergač (Zakeralo), koje je neka vrsta glasa naroda i zastupa stavove bliske onome što obični ljudi misle o politici i političarima. Nergač se neprestano mota oko takmičara i zajedljivo komentariše njihove izjave. Uglađeni voditelj se neprestano ljuti na njega i pokušava da ga otera sa pozornice. Ukratko, reč je o šou u bajkovitoj, digitalno animiranoj scenografiji.
Zanimljiva ideja, koju neće biti lako realizovati. Približno takve su i ocene prijatelja koje sam molio za komentar. Istoričar Peter Vodopivec sumnja da je moguće na taj način zainteresovati mlade ljude za politiku. Politike u bivšoj Jugi su nešto toliko neatraktivno, da mogu biti zanimljive samo za neskrupulozne karijeriste i pragmatičare. Smatra da bi bilo potrebno izmisliti osigurač koji bi sprečio da u emisiji nastupaju samo mladi japijevci. Pre izvesnog vremena je učestvovao u priredbi koju su organizovali slovenački članovi društva mladih Evropljana. To su bili studenti i diplomiranci FDV, koji su se kandidovali za poslove u Evropi. Od njihovih diskusija i nastupa mu se obrnuo želudac. Neda Pagon, koja, doduše, u svojoj formi mentis nema nikakvog strpljenja i skoro nimalo radosti za propedeutičke i edukativno -socijalne tekstove, milosrdno upotrebljava Kantovo »kao da« - kao da sme govoriti u »svojstvu« potvrđenog kritičnog stručnjaka za društvene nauke. Iz tog ugla, ideja joj se čini dobrom. (u smislu »ako već moramo imati lidere, hajde da ih barem malo oblikujemo sami«) Smatra da će biti potrebno puno duha i političko-istorijskog znanja, jer bismo primere za mnoga pitanja mogli da crpimo iz duhovitih polemika u srpskom parlamentu iz vremena SHS-a, ili iz bečkog u doba Austrougarske. Nakon toga je u parlamentima ponestalo duha!
Stvar, ki me neverovatno ljuti su motorizovane policijske prethodnice kolonama vladinih limuzina. Zaustavljaju saobraćaj, da bi gospoda mogla da se vrtoglavom brzinom prevoze tamo-amo. Mislio sam da će me strefiti kap kada mi se za guzicom oglasila vrišteća sirena, i onda još jedna koja je još više parala uho, i potom još jedna, najnepodnošljivija od svih. U retrovizoru sam ugledao policajce na motorima koji su se zaletali pravo u mene i agresivno me gurali u stranu. Odvezao sam se na krajnji rub desne bankine i tamo se tresao. Osetio sam se neverovatno poniženim. Šta sam ja? Obično smeće koje policija gurka u stranu kada god to poželi i kako joj je volja? Ne! Ne dozvoljavam da tako postupaju sa mnom! Hoću reći, dopuštam, ali šta hoću? Kako da čovek u takvoj situaciji sačuva svoje dostojanstvo? Ionako bi me pogazili, da se nisam sklonio! I zbog čega moraju da tako jure po gradskim ulicama? Reći ćete da su žurili. Pa mogli su onda da krenu pet minuta ranije sa onog mesta gde im je bilo tako super! Ne, divljanje je demonstracija naduvenosti, uzvišenosti, divljanje je vlastodržački stil. To u Švedskoj nećete nikada doživeti. Taj bliski kontakt sa slovenačkom policijom podsetio me je na prizore iz holivudskih spektakala: stražari dojure na konjima, mačevima i kopljima raščišćavaju put za kraljevsku kočiju, a ljudi u samrtnom strahu beže na sve strane. Međutim, radnja holivudskih filmova se odvija u srednjem veku, ili u Srednjoj Aziji, a naša priča se odvija u Srednjoj Evropi, u Ljubljani 2005. godine. Tužno je da među varvarskim bašibozucima iz filmova i naših policajaca nema nikakve razlike. I jedni i drugi prenose istu poruku: sklanjaj se s puta, stoko! Sa puti, gamadi!
Uveče dolazi kostimograf Uroš Balentič. Upoznaje me sa pripremama vezanim za Tolstojevu Anu Karenjinu. Kada se pokazalo da bi morali da sašiju najmanje šezdeset kostima, tehnički šef Drame se uhvatio za glavu, zahteva da drastično (skoro za polovinu) smanjimo troškove! Je li mislio ozbiljno, ili je želeo da tek malo obuzda apetit mladog kostimografa? Telefoniram mu u London, intervenišem: kako da smanjimo troškove? Imamo prizore, koji se odigravaju na železničkim stanicama, na konjskim trkama, u salonima, u klubovima, u kasarni, na selu, imamo gala ples, imamo masovne prizore! Imamo muzičare. Gomilu presvlačenja: u enterijerima žene imaju večernje toalete, gola ramena, napolju je ruska zima, potrebni su nam kaputi, kučme, šalovi, čizme. Naravno da kostimi neće biti istorijske replike mode iz 19. veka, ali cela stvar i pored toga neće biti jeftina. I poigravanje stilom mora imati svoj stil, sofisticiranu formu, atraktivne materijale. A da ne govorimo o modnim dodacima i rekvizitima. Na tome se teško štedi. Ana Karenjina nije arte povera. Budžet za tu predstavu ne može biti isti kao i za bilo koju drugu. Kada su u zagrebačkom ZKM-u postavljali Anu Karenjino, neki ruski tajkun, koji trguje naftom je sponzorisao produkciju, i to popriličnom svotom evra! Tehnički šef je neumoljiv: samo toliko novca je na raspolaganju i ništa više! Zovi Pipana! Zovem Pipana: sponzorski novac je već ubrojan u predračun, situacija je za sada takva kakva jeste. Šta da učinim ako se bude pokazalo da budžet Drame neće uspeti da podnese te troškove?
Milena je došla iz Bohinjske Bele. Veoma je umorna. Boli je kičma i boli je zub. Ako bi imala vremena, kaže da bi otišla da popravi zube u Bugarsku. Navodno, sve više Gorenjaca odlazi da popravlja zube u Bugarsku. U Sofiji su otkrili neku super zubnu kliniku. I to veoma jeftinu. Po Nininu komšinicu su došli taksijem, na nedelju dana je nastanili u hotelu, pet dana su joj od jutra do večeri bušili zube, i šestog dana je ponovo taksijem dovezli u Jesenice. Čitavu donju vilicu su joj perfektno sredili. I sve zajedno je koštalo samo 200.000 sit!* Za taj novac mi je moj zubar popravio dva zuba i od ta dva zuba me jedan ponovo boli, ogorčeno je povikala. Rekao sam joj da ne mogu da verujem! Da, istina je! Ako je to istina, rekao sam, onda će tvoj zubar uskoro bankrotirati! Ništa nije rekla, ali iz njenog pogleda punog bola sam uspeo da razaznam da će sutra već ranom zorom pozvoniti na vrata svog zubarskog zelenaša.
Ponedeljak, 10. oktobra
U osam sam otišao u prodavnicu po kafu i Delo. Ispred blagajne je bio red đaka sa sendvičima. Svakog jutra zbog klinaca čekam u redu kao idiot. Pa šta je to – zar škola ne počinje tačno u osam? Da li je moguće da tako masovno beže sa časova? Okej, možda gube prva predavanja, ili ne moraju da idu na fizičko? Ali ako uđeš u prodavnicu u devet, tamo sve vrvi od njih! I tako je praktično čitavog prepodneva! Ne razumem! Da li su im po novom produženi odmori? A koliko traje veliki odmor? Ako nema produženih odmora, onda nešto tu nije u redu, nešto opasno nije u redu. I kome onda učitelji predaju, dok deca jedu sendviče? Možda i učitelji i đaci zajedno užinaju? Možda na oglasnoj tabli u hodniku škole visi raspored za užinu, i razredi tačno po tom rasporedu, jedan za drugim, odlaze u prodavnicu? Dok mi se sve to motalo po glavi, došao sam na red i platio. Ispred prodavnice je gomila dece žvakala svoje sendviče, a ja sam se setio starih dobrih vremena, kada su nas u školi služili toplim kakaom, hlebom i marmeladom od jabuke.
Prva vežba za Anu Karenjinu. Po pravilu se na uvodnoj vežbi okupi ceo ansambl. Direktor se obrati svima okupljenima i poželi im uspešne studije, režiser i njegovi saradnici predstavljaju projekat! Prva vežba je obredna, svečano isplovljavanje predstave, njeno krštenje. Ponekad znaju da posluže čak i šampanjac i sveže voće. Današnja uvodna vežba je neformalna. Prisutna su samo tri glavna glumca – Polona Juh, Igor Samobor i Jurij Zrnec. Veoma smo bliski jedni drugima, gledamo se u oči. Osećamo se intimno. Pribrani smo, posvećeni, osećamo međusobnu pripadnost. Tiho pričamo, slušamo jedni druge. Toplina i poverenje. Čitamo ključne scene, analiziramo ih, razdvajamo na delove, komentarišemo. Glumci su aktivni, reaguju. Čisti, iskreni pogledi. Niko ne pokušava da glumi. Reči su jednostavne, čiste. Radimo strpljivo. Slutimo, da nas okružuju nevidljive dobre vile.
Kod kuće pregledam poštu i pročitam pismo ministra za kulturu Vaska Simonitija. Piše mi kao predsedniku UOPS. Brine ga koncept proslave kulturnog praznika, koji je UOPS prihvatio na svojoj poslednjoj sednici pre godišnjih odmora. Ona bi istovremeno trebalo da bude, i to smo tada istakli, i proslava stogodišnjice slovenačkog filma. Niko nije oduševljen time da bi Prešernova proslava dobila novu dimenziju. Zbog toga ne namerava da se meša u sam koncept proslave, ali misli da proslava mora da bude usredsređena na nagrađene. Sama dodela i predstavljanje nagrađenih ne sme da bude samo dodatak nekoj sasvim drugoj sadržini. Prešernova proslava je, po njegovom uverenju, poklon nagrađenima, koji su svojom umetničkom snagom obeležili našu kulturu i tom proslavom im se izražava zahvalnost i pažnja. U izvesnoj meri se osećam osramoćeno. Simoniti je lucidno dijagnostikovao grešku. Njegovo upozorenje ima smisla i pre svega je korektno. Odgovorio sam mu da ćemo izbaciti naglasak na stogodišnjici slovenačkog filma, a program prikazivanja slovenačkih filmova i koncerata slovenačke filmske muzike u izvođenju izabranih muzičkih korpusa može da ostane onakav kakav je i zamišljen.
Kunem se (i bog mi je svedok), da sam tu predsedničku čast pokušavao da izbegnem iz petnih žila. A onda su me tako gnjavili i masirali, tapšali po ramenu, iz milošte me mazili, laskali mi, naduvavali me, i na sve moguće načine me preparirali, da sam konačno prestao da se opirem, i, budala, pristao sam na. Naravno, sada mi je duboko žao zbog te moje kapitulacije. Potpuno mi je jasno da ću kao predsednik, najvećem i najvažnijem, tako reći glavnom žiriju u državi, doprineti samo gomilu zamerki, neprijatelja i neproduktivnih konflikata. A da ne govorim brizi i radu, za koji mi niko neće reći hvala. Čemu hvala, ako uživam u vođenju sednica, potpisivanju zapisnika i deljenju slave! Slava, priznanja i nagrade su posebno poglavlje u slavnom životu umetnika. A Prešernovom nagradom se ovenčavaju samo oni najzaslužniji i tako se upisuju u večnost. Iza kulisa kulturnjačkih lobija traje »ne boj, mesarsko klanje« za polete u večnost, kao što bi to rekao pesnik, u čast čijeg imena se sve ovo događa. On, naravno, nikada u životu nije dobio nijednu nagradu, a posebno ne Prešernovu. Imao je toliko dobrog ukusa, da je nije dodelio samome sebi.
Maša i ja razgovaramo o njenom diplomskom radu. Šalimo se. To je novost u našim odnosima. U poslednjih godinu dana Maša je postala otvorenija, komunikativnija, poverljivija. U stvari, oduvek je bila takva, ali ne u odnosu prema meni i Mileni. Sa prijateljima je razgovarala, sa nama je održavala skoro isključivo »dobro jutro, laku noć« kontakte. Ponekad sam razmišljao da li je to samo faza u odrastanju ili je stvar koja ima neke veze sa genima. Ričard Dovkins u knjizi Sebični gen predlaže da evoluciju počnemo da doživljavamo kao priču koja se ponavlja prenošenjem i kopiranjem. U toj priči nastupaju geni i organizmi. Geni su potencijalno besmrtni, a organizmi programirani kao prenosioci gena, kao njihovo prevozno sredstvo. Drugim rečima – naša tela su u službi gena. »Mi« smo samo nekakvi kuriri zapečaćene sudbine. Šta se, dakle, dešava sa našom slobodnom voljom? Šta je sa našom humanošću? Šta se dešava sa našim vrlinama? Pre godinu dana smo se Milena i ja pitali na koga je ta devojka? Ja sam pomišljao u sebi da je na Milenu, a Milena je, najverovatnije, u sebi mislila da je na mene. Kada sada posmatramo našu Mašu, oboje se slažemo da smo pogrešili. Zapečaćena sudbina se, hvala bogu, odpečatila.
Utorak, 11. oktobra
Objavljen je prozni prvenac Jurija Hudolina. Za roman Obesnost sam napisao recenziju, ali nisam imao vremena da učestvujem na konferenciji za štampu, jer sam imao vežbu u pozorištu. Obesnost je hronika jednog divljanja. Svit Jagodnik je mladi pesnik, koji se noću otkači, a preko dana mu se za sve jebe. Meri se na vagi uzvišenosti i patnje. Besni i divlja. Grize i šutira. Vređa, psuje, ponižava. Puzi na pesnički presto. Sizif je koji kotrlja svoj mučni kamen pevanja i istovremeno je maneken-narcis, koji jaše na maliganskom oblaku veličine. Samozadovoljno se ogleda u ogledalu svemoći. Kao medijski tigar je usamljen, kao pijanac je nezajažljiv, kao ženskaroš ne nalazi utehu. Smrdljivi boem, koji prezire konformizam i šaman koji koketira sa idejom da će postati nevidljiv, nedostupan, mrtav. Hudolin ne istresa pridike o društvu i slobodama, ne promoviše buntovništvo: kako ne ono s razlogom tako ni ono bez razloga. Njegov alter ego je neprilagođen i ekstremno razdražen. Nepomirljivo besan. Dosta mu je svega. Do gađenja. Kada se Jagodniku dogodi ljubav, u jednom trenutku se učini da će nastupiti kraj lutanju po prljavim krčmama i omamljivanju do besvesti, da će doći kraj njegovom samouništavajućem plesu. Ali, normalizacija Svita Jagodnika nije poslanstvo koje se može ostvariti. On je tip iz galerije likova gde su ovekovečeni i Čarls Bukovski, Džim Morison i Vitomil Zupan. Svit Jagodnik je nesrećni skupljač nedostižnih stvari. Luzer, koji nema šta da izgubi. Junak vremena, koji nema budućnosti.
Šta je privlačno u toj nehumanističkoj priči? Upravo ono što je u njoj, istovremeno i najneprivlačnije: nihilizam, »svinjski« životni stil. Sve, što preziremo, sa odvratnošću odbacujemo i moralno osuđujemo, istovremeno je i skriveni predmet naše fascinacije i saosećanja. Oh, te tamne strane života! Ekscesna egzistencija Svita Jagodnika, naravno, nikome ne može poslužiti kao uzor postojanja, kao takva je potpuno neupotrebljiva. A ipak je moguće Svita Jagodnika proglasiti za svetog, barem u tom smislu, kao što je to učinio Žan Pol Sartr sa Žan Ženeom. Obesnost ne proizvodi u čitaocu umtvljene necivilizacijske gene. To je roman, koji bikovskim rogovima preore nepropusno glineno dno slovenačke bare i probudi žabe koje dremaju u njoj. Obesnost je prvi rokenrol roman u slovenačkoj književnosti.
Nakon vežbe odlazim u školu. Moj student, Jure Novak, počeo je vežbe iz čitanja za komad Caryl Churchill Kisli Maček (Vinegar Tom). Sam je preveo tekst i na našem sastanku, krajem leta, dokazao da se dobro pripremio. To će biti produkcija sedmog semestra. Četvrta godina nema svoj prostor za vežbe na Akademiji. Mi, profesori i studenti smo nomadi. Selimo se iz sobice u sobicu, tražimo rupe u rasporedu i pokušavamo da se nekako probijemo kroz čitalačku fazu studija. Onda uspevamo da izmolimo krov jednog od ljubljanskih pozorišta i tamo izvedemo ispitne nastupe. Ovog puta ćemo gostovati u Mladinskem gledališču. Međutim, tamo će nas pustiti tek krajem novembra! Do tada ćemo morati da improvizujemo. Sve tri ljubljanske umetničke Akademije rade u katastrofalnim uslovima i zaista su im potrebne nove prostorije. Sada imamo konačnu lokaciju za izgradnju novog školskog centra sve tri Akademije na Roškoj cesti. Međutim, do početka gradnje će proteći mnoge vode. I uveren sam da u svemu tome neće ići bez skandalnoznih zapleta! Za to, da smo smo uopšte došli do lokacije i javnog konkursa za arhitektonski projekat, morali smo da idemo od ministra do ministra, da pišemo proglase, mobilišemo javnost, morali smo da štrajkujemo i da organizujemo opsadu univerziteta. Tek nakon velikog uličnog cirkusa koji su prenosili svi mediji, konačno su počeli da nas uzimaju za ozbiljno. Ukoliko u ovom društvu želiš da nešto postigneš, moraš da izađeš na ulicu! Vlast se boji ulice i televizije. Na ulici smo uspeli, kao što izgleda, za nešto da se izborimo, i to je: nada. Sa novim kulturnim centrom dobićemo nov kvalitet u preplitanju sve tri umetničke škole, nove interdisciplinarne veze u programima. I ne samo prostor za pedagoški proces, već i dvorane u kojima će moći da se izvode kulturne sadržine. Taj projekat je podržao pariski klub, ministarstvo za školstvo je izdvojilo prilično novca na taj račun. Međutim, Univerzitet gleda sa visine na akademije koje su tvrdoglave manufakture, sa malo studenata, malo uticaja, malo političke i ekonomske težine. U poslednjih trideset godina smo bili uvek izigrani. Uvek smo se na lestvicama svih prioriteta sa lakoćom uspeli na prvo mesto, ali u trenutku kada bi se našao novac, nevidljive sile bi nas gurnule na dno liste. Univerzitet se u svojoj politici prema manjim članicama ponaša diskriminatorski i dvolično. Univerzitet je majka znanja, ali nije majka mudrosti. Nije ustanova koja ima viziju, koncept duhovnog, naučnog i kulturnog života u ovoj državi. Ne. Univerzitet je krdo sebičnih članova i svaki od članova gleda isključivo svoju korist. Nijedan fakultet neće podrediti svoj interes javnom interesu. Suprotno tome, Upravni odbor Univerziteta se zauzeo da se Akademije presele u Domžale! Ako tako razmišlja Univerzitet, šta onda možemo očekivati od politike? Ključna parola grada je, da bi grad Ljubljana trebalo da bude dobar domaćin. Što drugim rečima znači da bi trebalo da bude dobar trgovac nepokretnom imovinom. I ako grad bude dobar trgovac, Akademije nikada neće dobiti dobre lokacije. Nikada nam ne bi dali Fabriku duvana ili fabriku Rog. Kada stvar bude došla do gradskih savetnika, onda će ekonomski, finansijski i građevinski lobiji kao od šale oduvati onih nekoliko arhitekata i urbanista koji se bore za to da Akademije ostanu u urbanom delu grada. U gradu su sve birokratske ustanove, sva ministarstva, čak i ministrstvo poljoprivrede je tu. Umetničke Akademije neka idu na selo! To je ideja, to je politika. Kome god da, na primer, u Austriji, padne na pamet da tri bečke Akademije preseli u Wiener Neustadt, završio bi u ustanovi za duševno obolele. Našeg rektora bi mogli tamo da odvedu, dakle, u ludnicu. Ne bi ga tretirali kao zdravog čoveka.
U doba kada smo štrajkovali na Akademijama, prilično sam podetinjio. Obuzeo me je zakasneli cunami aktivističke groznice iz 68. godine. Pod Prešernovim spomenikom sam pred masom gledalaca priredio performans. Hrapavim glasom sam pročitao sledeći govor: »Odavno sam želeo da govorim pod Prešernovim spomenikom. I danas mi se ta želja ispunila. Sada mogu da umrem. Ako umrem sada i ovde – to će značiti da se žrtvujem na oltaru slovenačke umetnosti. Za bolje i lepše sutra tri muze. I muze muza. Biću srećan ako moja smrt, smrt starog profesora, omekša vas, ljute bogove. Neka poteče krv, ako bez krvi ne ide. Moja krvna grupa je nulta, RH pozitivan sam i spreman sam da umrem. Definitivno. Znam da vi, Bogovoi, najviše volite darovanje u vidu spaljivanja: kada se oblaci dima spiralno viju ka nebu, a eterična duša rastapa u nebeskom etru. Duša u agregatnom stanju dima je hrana bogovima na Olimpu. Mmm! Miris izgoretine! Zapaliću se i goreti kao baklja. Kao Jan Palah daleke 68-e u Pragu. Kada je protestovao protiv ruske okupacije. A ja ću protestovati protiv slovenačke okupacije svih građevinskih lokacija u Ljubljani. Prag su okupirali ruski tenkovi, a Ljubljanu slovenačka ministarstva, ustanove uprave i trgovci sa novcem. Ljudi su nemilosrdni i sebični! I krivokletni! I oni što krivotvore potpise! Nema gnezda za umetnike i njihova muda! O, bogovi, dajte trima muzama paviljon za slikanje, pevanje i ples, a ću vam dati sebe. Ne štedim sebe i rado ću se žrtvovati, jer ne vidim drugu mogućnost. Umreću, o bogovi, ali ne kao onaj ko spaljuje staju u kojoj radi. To je već učinio sluga Jernej! I neću se polivati benzinom! Neću skončati kao zagađivač atmofsfere! Zato mi dozvolite da se upucam. Upucam kao muškarac i kao glumac. Evo, ovde imam pištolj. Upucaću se. Pucanj u glavu i gotova misa! O, slatka smrti, već dugo se ne žuri!« I pucao sam sebi u glavu startnim pištoljem koji sam kupio u prodavnici Lovec naspram hotela Lev!
Sreda, 12. oktobra
Sa vežbama za Mačku na vrućem limenom krovu T. Vilijamsa u Mariboru počinjemo 15. decembra. Pitanje koje me u Mački najviše interesuje glasi: da li je Brik gej ili ne? To je ključno pitanje. Filmska verzija drame, naravno, sugeriše gledaocima da je Pol Njuman normalan, strejt mladić koga je pogodilo neverstvo žene i izdaja najboljeg prijatelja. Zbog toga pije i nesrećan je. Međutim, Pol Njuman je sposoban da oprosti! Film nagoveštava pomirljivi finale: Brik i Megi će nakon svega što im se dogodilo, leći u bračni krevet i konačno napraviti svoje prvo dete. I onda će napraviti još jedno i srećno će živeti do kraja svojih dana. To je veoma smirujuć, veoma optimističan, veoma holivudski kraj. Klasičan hepi end. Režiser Elija Kazan je ubedio T. Vilijamsa, da »popravi« treći čin drame, omekšao ga i zasladio tako da je nagovestio mogućnost zbližavanja između Brika i Megi. Ne samo u filmu, već i u svojoj brodvejskoj produkciji Mačke, Kazan nije smeo da dozvoli da publika Brika identifikuje kao homoseksualca. To za »uspeh« dela (za box office!) nikako ne bi bilo preporučljivo. Ne zaboravimo, to su bile pedesete godine! Homoerotika je bila tabu tema: pristojni ljudi o tome ne žele ništa da znaju! (homoseksualaca nema među nama, a ako ih ima, to je njihova privatna stvar koja nas ne dotiče). Prva, originalna Vilijamsova verzija trećeg čina ima potpuno otvoren kraj i pruža mogućnost da se nasluti upravo to - da je odnos između Brika i Megi nepopravljiv! Zašto? Sigurno ne zbog toga što ga je prevarila sa Skiperom! Tek u trenutku kada je Skiper izvršio samoubistvo, naime, tek tada se Brik sudbonosno suočio sa svojim problemom. Otkrio je da je Skiper ona osoba, koju je voleo, a ne Megi! Otkrio je svoj polni identitet, priznao je samome sebi da je gej. Od tog trenutka pa nadalje, njegov odnos sa ženom više nije moguć. Ne može više da spava sa Megi i ne želi više da živi sa njom. Uvideo je, da je njegov brak sa Megi bio samo očajnički pokušaj da »preboli« krizu, da pobedi svoju pravu prirodu. Brak je bio maska koja je postala nepodnošljiva.
Nataši Matjašec, koja će glumiti mariborsku mačku, dao sam domaći zadatak. Neka istraži kakvi su, u današnjoj praksi, brakovi gejeva i njihovih partnerki. Kako ta stvar izgleda iznutra? Kako nastaju pukotine, napetosti, krize i lomovi? Kako stvar pukne, kada dođe do otkrivanja? Kako se oseća, kako u takvoj situaciji i odnosu reaguje žena?
Danas nemam vežbe i mogu da odem u Vibu da pogledam film Rajka Grlića Karaula. Imam tu čast da budem prvi gledalac fino montirane verzije! Montažer Andrija Zafranović, Rajko i ja pijemo kafu iz automata, a onda se selimo u udobnu dvoranu za projekciju. Priča se dešava u brdima na makedonsko-albanskoj granici, tik pred raspadom Juge. Glavni protagonisti filma su komandant karaule, narednik JLA, Bosanac, njegova mlada makedonska žena i dva vojnika – Dalmatinac, student medicine, i njegov prijatelj, frajer iz Beograda. Život mladih vojnika u karauli je u početku relativno lagodan, neproblematičan. Narednik se svakog dana nakon »crnčenja" odveze motorom kući, a momci se uveče, bez dozvole, ludo zabavljaju u gradu. Tako se stvari odvijaju do trenutka kada Narednik konspirativno pozove Dalmatinca u svoju kancelariju i poveri mu svoje probleme koje ima sa polnim organom. »Doktor« mu saopšti, da ima sifilis. Narednik više ne sme da ide kući (jer bi morao da objasni ženi zašto ne obavlja svoje bračne dužnosti) i odluči da ga Dalmatinac leči na karauli. Da bi pred vojnicima opravdao svoje neprestano prisustvo na radnom mestu, izmisli »albansku opasnost«, objavi vanrednu situaciju i strogo zabrani vojnicima da napuštaju karaulu. To je ekspozicija priče koja se vešto i duhovito zapliće i na kraju krvavo razreši. Film je jeziva crna komedija, ili ako hoćete vojna tragedija, koju Rajko Grlić majstorski režira. Karaula se gleda kao napet triler, koji je uz to još i neverovatno zabavan. Sve počinje zaraznom polnom bolešću, a završava se u lokvama krvi, uz apsurdno gašenje mladih života.
Pet godina nisam zapalio cigaretu. Petnaestog jula sam iz štosa povukao par dimova i već sada sam ponovo na tri kutije. Tako to ide. Katastrofa. Pre pet godina sam imao takozvanu pušačku nogu. Nisam više mogao da hodam! Nakon trideset pređenih koraka noga bi me tako strašno zabolela, da sam morao da se zaustavim, odmorim i prikupim snagu za sledećih trideset koraka. Za put od Drame do Pošte (cca. 600 metara) bilo mi je potrebno skoro pola sata. Sada, hvala bogu, normalno hodam. Hodam i pušim kao Turčin. Jedino ograničenje koje sam svesno postavio sebi kao prepreku preteranom pušenju, jeste zabrana pušenja u spavaćoj sobi. Kako je spavaća soba ona soba u kojoj i pišem, prinuđen sam sada da svakih pet minuta prekinem sa pisanjem dnevnika i da izađem na terasu, gde mi moja sopstvena pravila omogućava neograničeno pušenje. Paljenje cigareta bez prepreka i brojanja i skoro bez pomisli na crni medicinski scenario po kojem bih mogao da ostanem bez jedne noge. Problem, koji pod hitno moram da rešim, glasi – kako više pisati a manje pušiti? Ili, još bolje – kako više pisati i više pušiti? Obuzela me je jednostavna, spasonosna pomisao: mogao bih da pišem na terasi i da tamo pušim do mile volje! Napolju je, doduše, već hladno, ali imam kaput! Rečeno, učinjeno, već sam na terasi! Pišem i pušim i za sada uspešno izbegavam hamletovsku dilemu pisati ili pušiti.
Četvrtak, 13. oktobra
Sutra letim u Sarajevo. Uguram svih jedanaest prljavih košulja u veš mašinu i uključim je. Ispeglaće mi ih u radnji za hemijsko čišćenje Sajovic. Hamlet otvara MESS. Videću Harisa Pašovića. Dok smo se znojili svako nad svojim Hamletom (on u Tuzli, ja u Beogradu i Budvi), bili smo sve vreme na telefonskoj vezi. Svaki put smo šaputali jedan drugome svoje ideje i brige, i međusobno se bodrili. Haris je sigurno jedan od najtalentovanijih, nasvestranijih i najinteligentnijih režisera srednje generacije u »regionu«. Što ga više upoznajem, to mu se više divim, i to ga više volim. Bistar je i duhovit, otvoren i iskren, ali ono što najviše cenim kod Harisa je njegova elementarna emocionalnost! Osećanja, jednostavno, naviru iz njega, oduševljenje mu se žari na licu, njegov smeh je neverovatno zarazan. Divota od čoveka! Govori sočnim, rečitim, punim rečenicama. I uvek izgovori nešto stvarno antologijsko, nezaboravno. Nakon sarajevske premijere njegovog Hamleta je glumačka ekipa slavila zajedno sa gostima iz Ljubljane, Zagreba, Beograda. Haris je kucnuo viljuškom o čašu i u kratkom govoru rekao da je srećan jer je sa prijateljima. Večeras smo se okupili u sličnom društvu kao i na premijeri Godoa, 1991. godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Tada se prvi čin igrao još u ondašnjoj Jugoslaviji, a za vreme pauze je radio saopštio da su tenkovi JNA krenuli na Sloveniju. I počeo je rat. »Što se mene tiče«, rekao je, »taj rat je noćas završen«.
