Igor Marojević

VELIKI PREZIR

Sarajevske Sveske br. 14

...jedan je Francuz uhićen samo zato jer ga je sobarica iz hotela “Dvoglavi orao” optužila da ju je, kada mu je oko ponoći na njegovu želju u sobu morala donijeti trostruki konjak, pokušao navesti na blud, što je Francuz, prema pisanju novina, striktno zanijekao (...) Francuz je bio profesor na odsjeku za germanistiku znamenitog pariškog sveučilišta Sorbonne, a u hotel "Dvoglavi orao" (...) došao je u želji da se odmori od napora koji mu je prouzrokovao prijevod Nietzscheove knjige Tako je govorio Zaratustra (...) njegovo je ishitreno putovanje iz Francuske (...) urodilo zloćudnom gripom (...) Kako je zaključeno da kod francuskog profesora nisu postojale nikakve pretpostavke da zavede sobaricu, kamoli da nad njom doista primijeni silu, nakon nekoliko sati pušten je iz pritvora i vraćen u hotel “Dvoglavi orao”. Sobarica je izbačena iz “Dvoglavog orla”, a kada je u novinama otkrila njegovu sliku s natpisom Infamna Kitzbühelka, smjesta se bacila (...) Njen leš do danas nije pronađen
Tomas Bernhard

Reč je o priči koja se čula daleko, te zaživela i kod nekih Zapadnih naroda. U većini verzija, bar onih, germanskih, i domaćih, zalivskih, njen rasplet je još od početka tumačen krivo. Kao da se za to najviše postarao nekad ugledni peraški lekar Gavrilo Kleut: do sredine sedamdesetih nešto ga se i pitalo, ali je tada od sebe zaćutao, sam se isključio, te su na njegovo učešće u slučaju koji ćemo prepričati – učešće koje je skrojilo rasplet tog slučaja – zaboravili i obični ljudi, i razložni strani pisci. Pred kraj života, početkom devedesetih, Kleut se ispovedio jednom Peraštaninu, magistrantu etnologije na Kembridžu. Entolog je sa svoje strane preneo priču ovom kazivaču.
Francuz, kog su tako zvali jer je radio u Francuskoj - a čije se ime i prezime usput izgubilo uprkos njegovim prevodima i stručnim radovima - stigao je u Perast u jedno proleće, jedne od sedamdesetih gomina. Odseo je u hotelu “Dvoglavi orao”. Očito je zaboravio da je Perast najkišniji grad u Evropi: po raspremanju stvari i prvoj šetnji dobio je zloćudni grip. Od zalivskih lekara, kod Francuza je poslat Gavrilo Kleut. Ne zna se je li mu Francuz šta platio, mada u to ne treba imati vere, pošto je Kleut bio zbrinut (udovac i naslednik dobara jedne Nemice, kojoj je spasio život za njenog prvog letovanja u Perastu, i koja će u Perastu ostati, udati se za njega i ipak se u moru udaviti) radoznalog duha (u sve se razumeo).
Te kobne večeri, kao i ostalih, lekar je obišao Francuza i zabeležio podatke o promenama njegove vatre. Biće da je Francuzova temperatura malo splasnula, inače se ne bi u sobi povela učena rasprava. Jasno je da je Kleut, pakujući svoja pomagala, usput rekao Francuzu da ga od prvog dana zanima otkuda profesor Sorbone u Perastu. Profesor je rekao da je zavoleo Perast još kao student, kad je mogućnost zimovanja preko studija rado koristio u Perastu. Razmišljajući gde da se sada odmori, Francuz se odlučio na Perast setivši se jedinog ekskluzivnog a polupraznog hotela na moru koji je ikad video, a koji je time što njegov naziv “Dvoglavi orao” nikom nije smetao u jednoj državi bez nacija, svedočio koliko je Perast zabačeno: spokojno mesto. Neodložnost odmora pa i oporavka inače je bila manje rezultat Francuzovih predavanja nego prevoda kojim se on godinama bavio. Posao mu je unapred platila jedna beogradska kuća, prirodno po cenama iz sedamdesetih, kada se zemlja po kvalitetu života mogla meriti sa najbiranijim zemljama, pa i sa Francuskom. (Izdavačka kuća se u medjuvremenu ugasila a prevod je deskatalogizovan.)
Lekar Gavrilo Kleut se obradovao čuvši da Francuz prevodi Ničea, pošto je čitao štagod od toga pisca, kao i nekolika zanimljiva teksta o njegovom životu. Kleut je priznao profesoru da mu je drago što može da priča s jednim intelektualcem u sredini gde to najčešće radi sa ženama koje su maltretirali muževi a koje nisu smele da ih prijave miliciji, ili sa turistkinjama i lokalnim curama napadnutim od meštana, ili sa turistima koji se bezmalo nisu udavili dok su se kupali, i samoubicama omanulim u suicidu. I Francuz se zacelo radovao prilici za pristojan razgovor, pošto zbog gripa puna tri dana ni reč nije izustio.
Kleut telefonom poručuje sa recepcije “Dvoglavog orla” čaj za bolesnika i konjak za sebe. Početne rečenice sagovornika su uopštene i pune uzajamnog poštovanja. Da bi uopšte mogao da ih prepriča, i da razume etnologa s Kembridža, pripovedač je morao da baci detaljniji pogled na Ničea, ali to nije značajno. Pošto je Kleut raspolagao najraznovrsnijim znanjima, brzo se usudio da ukratko dâ dijagnozu pokojnom Ničeu: “katatonija i manijaštvo gonjenja, od čega se pokušavao lečiti pišući knjige.” Francuz se složio delom, a drugim: ljubazno rekao, da Niče za vreme kad je kataton bio, nije napisao gotovo ništa. Kleut je ipak primetio da su Ničeove ideje nastale davno pre no što je on zvanično sišao s uma, te da je još pri stvaranju Zaratustre za jedini moral priznavao Volju za Moć Natčoveka, koji se S čarobnog brega sprda svim tragedijama, stvarnim ili imaginarnim, a takve su ideje vodile megalomaniji: “u opštem smislu i opštem mestu: nastanku Hitlera i njegovog društva; u ličnom: katatoniji i, rekoh, maniji gonjenja.” Kao i svaki čovek suočen s predrasudom koja i njega donekle pogađa, Francuz je uzavreo, ili je to bio uticaj još tinjajuće temperature. “Mnogi čitaoci”, rekao je, “ne brinu za okvir Ničeovih rečenica, iako na primer smeh Natčoveka tragedijama i katastrofama ljudskim nije ništa do plod svesti Natčoveka da smo svi stvoreni od lošeg, kao i dobrog, i da s tim mora računati svako ko želi da ma u čemu nadvlada običnog čoveka u sebi i postane mali Natčovek. Pa, sve što je Niče napisao, odnosi se na osobene i neodlože probleme života.” “Mali natčovek”, nasmejao se Kleut i nastao je trenutak neprijatnosti u kakvom su sve mogućnosti pogrešne. I da je Kleut ćutao, i da je izašao, bilo bi mu jednako neprijatno kao da je nastavio da priča, ali na dugi rok samo bi potonje bilo zaista loše. “Nažalost”, rekao mi je etnolog, “on je odabrao upravo potonju opciju. Mada, Kleut je nastojao da govori što nepovezanije i kraće, ali i sažetak je bio dovoljan za obavezujuću izjavu da je Niče bio u neuzvraćenoj ljubavi prema moći, i da ju je on svoje terapije radi opisao kao prevlast nad drugom, nižom čeljadi.”
Baš kada je Francuz želeo da mu odgovori otresito, u sobu je ušla Ksenija Kicbilka, devojačko Malović: pokojna sobarica koja je imala dvadeset pet godina i izvinila se što kasni: “...mnogo posla: svi drugi radnici hotela već otišli doma...” Pošto ih je poslužila čajem odnosno konjakom i uzela korišćene čaše, Francuz je gledao ka njenoj odlazećoj figuri a zatim i vratima koja je ona za sobom zatvorila. “Evo jednog lako shvatljivog primera”, zamišljeno je rekao, “da su u svojoj krajnjoj posledici sve Ničeove ideje primenljive na svakodnevicu, pa i na polnost i ljubav: recimo, meni ne bi bilo teško zavesti ovu jednostavnu sobaricu, čak ni u mom osporivom zdravlju, samo da imam Volje.” Dodao je da bi na primer u ponoć mogao da joj traži dupli ili trostruki konjak, i da, kada se okrepi, počne da je svetuje primenivši ideje o temi Kako postati Natčovek na njen svakodnevni život, zašto da ne – “šta ako je sobarica žena te šta ako živi u Perastu?” - i da bi, zatim, mogao s njom da, na primer, uživa cele noći. Kleut mu je, pijući konjak, odgovorio da je taj primer u stvari gripom uzrokovano nesvesno ruganje idejama Ničea. “Za jednog rekonvalescenta je prilično kasno”, rekao je Kleut, “jedanaest sati, te bi bolje bilo da odmorite nego da pričate svašta.” Francuz je spremno uzvratio da do nesuvisle prepirke dođe uvek kad neki mesni lekar pokuša da raspravlja s profesorom Sorbone. Lekar je mirno primetio da Srbin koji živi u Francuskoj može samo da prevodi, no ne i razume Ničea, a da ga jedino, sem Nemaca, može razumeti neko ko se, kao on, Kleut, s Nemcima orodio i ko, uz to, poznaje slične domaće “pagansko-agresivne spise”. Bio je tvrdoglav Kleut, i ljudi su se možda i radovali njegovom povlačenju početkom devedesetih. Bili su kivni što je često govorio da su “Petrovićev Gorski vijenac i Miljanovljevi Primjeri čojstva i junaštva spisi koji, kao i Ničeov Zaratustra, vabe na veliko zlo. Prvi jer autor njime poziva nepismene čitaoce na grupni napad na inovernike, a drugi: pošto autor primere ljudskosti i hrabrosti navodi kao retke, čak zanemarive, primere, nikako kao pravilo kako mu se krivo pripisuje.” Ove ili slične, mada nešto opširnije reči, užasnule su etnologa, ali i Francuza koji je - pošto je lekar izašao iz sobe ne dajući mu kad da odgovori – o pod smrskao šolju sa još nepopijenim čajem. To je potonje što je te večeri Kleut čuo od njega.
Sutradan ujutro je pak pročitao, na poslednjoj strani lokalnog dnevnika, članak u kom je pisao: “POTONJA VEST: FRANCUSKI TURISTA NAPASTVOVAO NAŠU KONOBARICU U ‘DVOGLAVOM ORLU’!” Kada je, oko podneva, navratio u kancelariju peraškog SUP-a, zaista je video profesora kako sedi nasuprot šefu policije a sa strane Ksenije Kicbilke koja je sedela za stolom na kom je bila položena fotokopir-mašina. I Francuz i Kicbilka izgledahu rđavo, bledih lica i tamnih kolobara ispod očiju. U kancelariji je, osim šefa, bio još jedan radnik milicije: pozornik kog je zanimalo kako se Francuz usudio da napastvuje njegovu suprugu. Taj mladić zvao se Ivan Kicbilka. Kleut je rekao da ga je, ušav u kancelariju, zatekao bledog od besa. Ivan od Kicbilki koji su poreklom negde iz Austro-Mađarske, odsečno je poručio Kleutu da u stanicu policije nije trebalo da dolazi niko ko nije umešan u incident u hotelskoj sobi. Na to ga je šef policije, Rolović, zamolio da se ni sam previše ne meša. Kleut je rekao da je svakako umešan u incident u hotelskoj sobi: lečio je Francuza pa može da proceni da li je on imao fizičkih moći da počini delikt za koji je osumnjičen. Rekao je da je Francuz možda nalik većini profesora: verovatno je najčešće smeten i ćeretav, ali izvesno nije bio u stanju da napadne sobaricu, barem ne sinoć. Francuz je zamolio lekara da ga ne vređa, a lekar je mirno dodao kako je šteta što Peraštani na ulici i po redakcijama već optužuju Francuza, poreklom praktično sunarodnika, mada će uskoro morati da promene stav. Kicbilka je rekao da poznaje svoju ženu i da nije moguće da je ona izmislila napastvovanje i detalje poput telefonskog poziva oko ponoći, trostrukog konjaka kao povoda da ona dođe u Francuzovu sobu i druge detalje. Lekar ga uteši složivši se da njegova supruga ništa nije izmislila. Sudeći po tom što je usmena kultura još uvek pretežna u Perastu i Zalivu, pre će biti da je, osluškujući razgovor Francuza i Kleuta, iza zatvorenih vrata, krivo protumačila Francuzovo buncanje o filozofskim stvarima u kojem je čak i nju pomenuo i da je koristeći se tom osnovom pokušala da smisli kako da od njega zatraži visoku odštetu, po cenu da ga usputno pošalje u zatvor. Lekar je na kraju zamolio Ivana Kicbilku da ga više ne ometa.
Francuz je primetio da ga je isti taj (Kicbilka) sprečavao da nazove advokata, a kad mu je dozvolio, to je učinio “jer će tebi u stvari trebati dobar advokat narednih desetak godina”. Francuz se Kleutu žalio i na šefa policije što mu nije dopustio da s advokatom razgovara iz zasebne sobe; rekao mu je da, pošto će s njim i tako pričati francuski - koji je uzgred nazvao "jezikom snoblja" - može da obavi razgovor jedino pred njima. “A advokatu sam rekao”, rekao je Francuz, “same činjenice: da se sumnja na osnovu koje sam priveden u stanicu zasniva na pukoj tvrdnji jedne sobarice, da u procesu učestvuje njen muž, činovnik mesne milicije koji mi sred istrage preti sa desetak godina zatvora, i da ja, na kraju, već tri dana imam temperaturu između 38 i 40 i tako dalje. Uzgred je zanimljivo”, poručio je Francuz Kleutu, “da se sobarica i nije osećala toliko loše, čim je bila kadra da prevodi delove razgovora između advokata i mene s francuskog na srpski.” “Ja sam na posao primljena zbog znanja francuskog”, tiho rekla je Kicbilka, gledajući u supruga, koji je klimnuo glavom. Kleut je rekao Francuzu da mu je žao zbog neprijatnosti koje je proživeo tog jutra ali da više ne opterećuje sitnicama, pošto je to što on, Kleut, ima da primeti mnogo rečitije. Možda da bi se sabrao, šef policije je zamolio Ivana Kicbilku da donese piće za sve, a ovaj je poslužio viski šefu i sebi, te čaj svojoj ženi. Videvši napitak koji je donosila Francuzu dok je on bio bolestan, Ksenija Kicbilka se rasplakala. Muž ju je nervozno smirio. “Sve uzev”, reče Kleut kad se prva tišina sleže po kancelariji, “videvši ga samo četrdesetak minuta pre navodnog napastvovanja, tvrdim da kod francuskog profesora nisu postojale nikakve pretpostavke da zavede sobaricu, kamoli da nad njom doista primijeni silu.” “Uz to”, rekao je i pružio šefu bolnički izveštaj i svoju beležnicu, papire o razvoju Francuzove bolesti, “to može da bude i stručno dokazano”. Rolović je barem dva puta pročitao beleške i izveštaj lekara i lično ih fotokopirao, u po tri primerka. Onda je pitao Kseniju Kicbilku da li ima nekog svedoka za svoje tvrdnje o napadu u hotelskoj sobi. “Jedino ja sam, od svih hotelskih radnika, radila oko ponoći”, briznula je u plač Kicbilka. Izvinjavajući se francuskom profesoru, šef policije ga je pustio. Dok su napuštali stanicu, Francuz i Kleut su mogli da čuju kako Ivan Kicbilka viče na svoju ženu.
Kada je Kleut, za dva, tri dana, otišao kod Francuza da se oproste, dočekan je glasnom muzikom. Pitao je raspoloženog profesora šta sluša. "Zaratustru od jednog Vagnera", rekao je ovaj. Kleut je uvređeno rekao da je čuo za Vagnera, a Francuz je uzvratio nekim lenjim rečima. Onda ga je Kleut još jednom pregledao i rekao mu da odista može na put, bar što je do telesnog zdravlja. I pružio je Francuzu novine, okrenute na stranici crne hronike. “Nisam loše ispao”, primetio je Francuz. U samom tekstu je pisalo da se sobarica, dobivši otkaz u hotelu “Dvoglavi orao”, bacila u more. Francuz se iznenadio, rekao da to nije znao i da mu se sve što se zbilo sad čini neverovatnim. Kleut je rekao da se sobarica verovatnije ubila zbog jednog drugoga teksta, naslovljenog Infamna Kicbilka i objavljenog u Beogradu. “I tamo vam je objavljena fotografija”, primetio je. Pošto ju je muž izbacio iz kuće, ona je skrpila plan da se preseli u Beograd, no njen se slučaj, rečenim tekstom, u međuvremenu i u Beogradu proslavio.
Profesor i lekar prepričavali su dogadjaj, čiji rasplet su nazvali tužnim i neprijatnim. Kleut je rekao da je za njega jedina uteha što njen leš do danas nije pronađen, mada je poznato da mnogo leševa godinama skriveno plovi s kraja na kraj zaliva. "Ja to najbolje znam" - ožalošćeno je rekao Kleut setivši se svoje pokojne supruge. Profesor je odgovorio kako bi, da je znao da će se sobarica udaviti, priznao da ju je napastvovao, i potom, svojim vezama po mnogim zemljama, potražio izlaz. Nije on želeo da je uništi, samo da se poigra, nadahnut s dva različita stupnja čitanja Ničea: površnog, pri kom obični čitalac doslovno tumači reči velikog kritika, i onog u kom ozbiljan čitalac može da prepozna okvir njegovih reči i da ih sam, čak u vidu raznih igara, primeni u svakodnevnom životu. I Kleut se složio da je u komesariji valjalo postupiti drugačije. “Da sam mogao da predvidim Kicbilkino skončanje, ne bih dolazio pre no što bih kao mogući svedok bio pozvan, a tada je ne bih tako izrično osumnjičio, mada bih uvek tvrdio da je s obzirom na vaše zdravlje, bilo nemogućno da ste je napali”, rekao je Kleut. “Ali da sam nastupio umerenije, možda se sirotica uprkos svemu ne bi ubila - ako se ubila (a po svemu sudeći jeste).”
Shvativši da Kleut još ne prepoznaje njegovo posredno priznanje i da ne veruje u mogućnost napastvovanja, Francuz je priznao da je uzrokovao sobaricinu tragediju, stvarnu ili imaginarnu. Dodao je da je zločin bio pobuđen njegovom željom da dokaže, pre svega sebi, da je primenjujući moći Natčoveka na svakodnevičko i ljubavno, običan čovek sposoban za sve “ili bar da, uprkos visokoj temperaturi, na konkretnom primeru potvrdi tu teoriju, poigravši se sa jednom nesretnom sobaricom”, mirno je dodao Francuz.
Kleut je procenio da Francuz trenutno najviše želi da dokaže da je zapravo zloupotrebio njega, Kleuta. “Za jednog Srbina koji već čitavu deceniju živi u Parizu”, rekao je lekar, “i koji se zatrovao idejama o Natčoveku koji predlaže taštinu, prezir i ratove, opšte i lične, takve stvari su očigledno značajnije od smrtnog slučaja. A smrtni slučaj bi morao”, rekao je lekar, “da bude svetinja.” Kleut je dodao da, i da je bilo moguće da Francuz napadne Kicbilku, on, Kleut, ne bi hranio njegovu taštinu priznajući to policiji. Ako bi profesor nastavio da priča ohole gluposti ili ako bi se naprosto zadržao u Perastu, dodao je Kleut, on bi ga poslao ne u komesariju policije nego u duševni sanatorijum Dobrota.
Tim rečima je Kleut završio svoju posetu, kojom je isprva želeo samo da se oprosti od Francuza. Razume se. Šta god da se u hotelskoj sobi zaista desilo, umesto da se oproste, njih su se dvojica rastali uz obostran, velik prezir.