Dragan Velikić
VAGON
Sarajevske Sveske br. 13
Promicao je monotoni pejsaž ravnice, šumarci iz kojih su davno nestale zveri, tek paperje da sakrije zečeve i ptice, nema iznenađenja, bajke su potrošene na početku. Ovo sad je međučin, traje neuobičajeno dugo, simetrija postoji samo u okončanim životima. Primetićemo u susednom kupeu mladu ženu, čita novine i povremeno baci pogled kroz prozor, njene misli su nam nedostupne, ali ne i listovi prekrštenih nogu, rumeni trag koji ostaje iznad levog kolena kada konačno ustane i pođe u vagon restoran. Pratićemo je. A ne, krenuli smo za Bremen, i zato samo do toaleta, gde ćemo spuštenih pantalona prizvati neku drugu konfiguraciju, i oslonjeni levom rukom o mlečno staklo prozora brzo izvrteti celuloid memorije, odabrati samo ono što se nije ostvarilo. Mlaz sperme donosi olakšanje, tenzija u grudima popušta, trenutak je za cigaretu. Pušimo u hodniku i čekamo da se dama iz susednog kupea vrati. Ali nje nema. Pojaviće se tek pred Hanoverom, osmehnuti se u prolazu, uzima torbu i brzo kreće prema izlazu vagona. Za njom ostaje gorak miris parfema, nazovimo ga "hanoverska jesen". Pratimo je još nekoliko trenutaka dok ne zaroni u podzemni prolaz na peronu.
Posle Hanovera pejsaž je još sumorniji, tek po neki čuperak bivše šume. A do pre samo dva ili tri veka tuda su prolazili jeleni, vukovi i lisice. Razbojnici su sačekivali u zasedama usamljene kočije, odbegli vojnici krili se po napuštenim brvnarama, neko je začet u nasilničkom zagrljaju. Nismo se smirili, žila kuca, uzbuđenje raste, potražiti neznanku, prazan list papira na kojem se može ispisati svaka namera. Dovoljno je telo, ostalo ćemo sami dopisati. Pokretni harem. Ima i mrtvih. Ali to mi ne znamo, u memoriji se ne stari, niti umire.
U Bremenu je hladno. Sipi kiša. Jesen u vazduhu. Na širokom trgu ispred stanice Rudi uzima taksi. Hotel "Flensburger Hof", jedna u nizu kuća od crvene cigle, kakve je viđao na hamburškim kanalima u luci. Prvi utisak je sumornost, hladnoća kalendarskog leta. Na recepciji ljubazna devojka u svetloplavoj nošnji, kao da dolazi sa slike nekog holandskog majstora, obaveštava da je muzej Hermana Fogela u Vorpsvedeu, dvadeset kilometara zapadno od Bremena. Postoji redovna autobuska linija tri puta dnevno. Predlaže mu da krene rano ujutro. Za naredne dane predviđaju sunčano i toplo. Odvodi ga na sprat. Soba gleda na ulicu. Rudi otvara prozor. Kiša je stala. Sa severa se razvedrava. Boja neba je sivkastoplava. Pustom ulicom klizi tramvaj. Savršen prizor, niti šta nedostaje, niti ima viška. Trenutak ispunjenosti običnim stvarima, činjenicom da je beskrajna ponuda sveta. Svakako otiđite u Šnor, kaže devojka sa recepcije, tamo sve izgleda kao pre trista godina. Pokazuje mu na planu grada gust splet malih ulica sasvim uz obalu Vezera. Na putu do Šnora, Rudi ulazi u pab "Kod veselog obućara", naručuje pivo za šankom i lista bedeker Bremena. Zaustavlja pogled na fotografiji jedne tesne ulice Šnora kroz koju će samo pola sata kasnije proći. Večeraće u restoranu "Mali Olimp", i u povratku u hotel još jednom svratiti "Kod veselog obućara" na pivo. Ime paba govori da je nekad u tom prostoru bila obućarska radnja. Kao što i peštanski kafe "Eklektika" u ulici Kiralj ima svoju obućarsku prošlost. Za trenutak je Rudi dozvao lik peštanskog obućara, njegove duge, otmene prste pijaniste, mladu ženu sa vatom u ušima. Stvorila se i Varja, nečujno, kao duh. A sa njom, i kulise ogromnog stana na Listovom trgu, lođa sa pisaćim mašinama, zavejani spomenik. Izronila je ogromna šaka kompozitora.
Da, to je suština svake priče, svake egzistencije, naizgled slučajni sled okolnosti. Umetnost se ne izmišlja, umetnost se primećuje. Šta imamo u tom rebusu? Obućara, tastaturu, ženu. I prste koji će sve to povezati. Tek ovde, u Bremenu, naslućujem stazu koja dodiruje tako različite vegetacije. Kako je sve to u suštini jednostavno. Još jedan gutljaj piva. Nazdravimo otkriću. Podignite visoko krovnu gredu, tesari. Da, da, stigli smo na pravo mesto. Kod veselog obućara.
U istom času na drugom kraju šanka rumeni obrazi, sitne vesele oči riđokosog bradonje koji diže kriglu i nazdravlja Rudiju. Prilazi mu i predlaže da sednu za obližnji sto.
Ja sam Arno, kaže bradonja.
Odjednom nova boja večeri. Kao da se čitav pab pokrenuo u žagoru i dimu. Arno je raspoložen. Otvara crnu kožnu futrolu i nudi Rudija cigarom.
Prave kubanske, kaže Arno. Nedavno sam se vratio iz Havane. Letujem na Kubi već četvrti put. Tajna je u tome otići sam, kaže i lukavo se osmehuje.
Rudi uzima cigaru, miriše je, i onda pali dugačkom šibicom.
Šta radite u Bremenu?
Samo u prolazu, kaže Rudi. Sutra idem u Vorpsvede. Ja sam pisac. Pišem dramu o Hermanu Fogelu. Želim da vidim njegov muzej. Vi živite u Bremenu?
Ne, u Hamburgu. Ali, ovde sam odrastao, i često dolazim.
Ja sam početkom leta stigao u Hamburg.
U prolazu?
Tačno.
Vaš nemački je odličan.
Studirao sam nemački. U Beogradu.
A tako, vi ste iz Srbije.
Arno je podigao ruku i dao znak kelneru da donese novu turu. Na desnoj ruci nosi ogroman prsten sa crnim kamenom. Obučen je napadno: tamno zeleni sako od tvida, lila košulja i kravata zagasitih preliva kojoj je teško odrediti boju. Kratka, riđa brada i čekinjasta proseda kosa daju mu nešto dijabolično. Međutim, dubok, prijatan glas i vedrina kojom zrače sitne, tamne oči, ispunjavaju prostor oko njega opuštenošću. Teško mu je odrediti godine. Kada govori, i svaki čas podiže ruke, izgleda deset godina mlađi od osobe u koju se pretvara dok smireno, skoro bez pokreta, sluša sagovornika.
Morao bih da krenem, kaže Rudi kada je Arno dao znak kelneru za još jednu turu. Sutra u osam imam autobus za Vorspvede.
Muzej vam neće pobeći. Mogu vas i ja odvesti kolima.
Hvala, radije bih sam u posetu Fogelu.
Razumem. Njegov grob je u Kazahstanu.
Jeste, ali slike su u Vorspvedeu.
Kelner donosi pivo, podižu krigle i nazdravljaju.
Za vaš uspešan rad, kaže Arno. Kako ste došli do Fogela?
Preko kolekcije minijaturnih akvarela na poštanskim dopisnicama, koje je pred kraj života slikao.
Da, na kraju u svakome proradi iskrenost, onda kad više nema razloga da se krijemo. Za kratko vreme postajemo jači od okoline, od sveta koji nas čitavog života sapinje raznim regulama.
Bilo je i onih koji su tako živeli čitavog života? Recimo, Goja?
Arno je sevnuo očima. To više nije smirena osoba koja nemo sluša sagovornika. Sav se pretvorio u bujicu.
Goja, skoro je kriknuo. Njegovi "kapričosi" su biblija slikarstva. Sa njim počinje moderna umetnost. Ali, nije to važno, nisam ja ni slikar, ni kritičar. Ja samo poznajem ljudsko lice. Takvu personalnost nisam sreo nigde pre Goje. A verujte mi, mnogo sam video.
Ovaj čovek je lud. Potpuno se izobličio. Ko je on? Čime se bavi? Čitavo veče priča, a ne predstavlja se. Da ga pitam? Ne, neka se sam predstavi. I šta traži sam u pabu? Ako je ovde odrastao, gde su mu prijatelji, poznanici? On kao da je samo čekao da se nekome prikači. Čudak.
Lica na Gojinim portretima pripadaju ljudima koje i danas srećete na ulici, nije prestajao Arno. Kada gledam portrete njegovih savremenika, siguran sam da žive sasvim drugačiji život nego mi danas. Gojine modele muče isti problemi kao i nas.
Nisam baš siguran da je jedini slikar koji je tako jasno uspeo da na portretima izrazi personalnost, kako vi to kažete.
Naravno da nije jedini, ali druge slabije poznajem. Uostalom, ja nisam slikar.
Izvinite, a čime se bavite?
Teško pitanje, zastao je Arno. Studirao sam slikarstvo dve godine, a zatim ekonomiju. Sumnjiv redosled, zar ne?
Pre bih rekao neobičan.
Kada sam odustao i od ekonomije, ujak mi je ponudio posao u svojoj kozmetičkoj firmi. Pre tri godine je umro. Danas ja vodim firmu.
Vi ste kozmetičar?
Moglo bi se i tako reći, nasmejao se Arno.
Vreme je da idem, rekao je Rudi i mašio se rukom za novčanik.
A ne, ja sam vas zvao. Uostalom, nadam se da nam ovo nije poslednji susret. Evo moje vizitkarte. Voleo bih da se vidimo kada se vratite u Hamburg. Ako bilo šta zatreba, stojim vam na raspolaganju.
Hvala. Imate li veze u policiji, nasmejao se Rudi. Uskoro ću morati da produžim boravišnu dozvolu.
Mislim da to neće biti problem. Imam pozanstva kod gradskih vlasti. Sve se svodi na davanje garancija.
I vi bi za mene garantovali, iako smo se tek upoznali?
Zašto da vam ne pomognem ako mogu. Sem toga – opet je zastao na kratko – ovakvi susreti nisu slučajni. U životu postoje periodi kada organizam traži predah. Podvlači se crta.
Nastavio je posle kratkog premišljanja.
Večeras ste vi meni taj spoljni znak da život, kao voda, uvek nađe put. Jedina mudrost je ne nasedati iskušenjima praktičnog uma. Ne, neću o Kantu. Govorim o sebi. Mislim da sam konačno u situaciji da živim onako kako sam oduvek želeo. Relativno sam bogat, uz dovoljno neisplaniranog vremena. Samo se u dokolici suočavaš sa sobom.
Ne mislite da je višak dokolice opasan?
Nije, jer po meni dokolica je vibriranje, nikako plutanje. Da li ste nekad zastali na ulici i poželeli da te ljude koji kao navijeni prolaze pored vas zagrlite, da im kažete reči koje im nedostaju? Naravno da jeste. Sutra vas čeka Herman Fogel. Za moj ukus bio je više prosvetitelj nego umetnik, međutim, bio je ustvari ono što je jedino mogao biti. Da li znate da je imao svoj vlastiti vagon u kojem je u mladosti putovao po Evropi. Bio je bogat, sin fabrikanta, i hteo je da svet učini boljim.
Iskreno govoreći, o Hermanu Fogelu kao slikaru ne znam ništa, rekao je Rudi. Nikada nisam video nijedno njegovo delo. Ono što znam jesu neki momenti iz njegovog života.
Kako ste došli do biografije?
Slučajno. U Budimpešti sam upoznao osobu u čijem životu Herman Fogel ima važnu ulogu. Ipak, da poručimo još jednu turu?
Naravno, ne morate baš na jutarnji autobus. Za muzej vam je dovoljno nekoliko časova. I svakako otiđite na železničku stanicu. Tu zgradu je Fogel projektovao.
Da li još postoji Fogelov vagon?
Ne, samo nekoliko fotografija u muzeju. Imao je preko pedeset godina kada je u Rusiji krenuo u novi život. Oženio se, dobio sina koji danas živi u Moskvi. Kada je počeo Drugi svetski rat, Fogel je kao stranac interniran u Kazahstan. Umro je u bedi. Do poslednjeg dana je slikao. Ti crteži i akvareli mene podsećaju na Gojine "kaprićose".
Zbog njih sam i došao u Bremen, objašnjava Rudi.
Ko je ta osoba u čijem životu je Fogel imao tako važnu ulogu?
Jedna devojka čiji je pradeda gradio Transibirsku železnicu. I on je imao svoj drugi, ruski život. Sin mu je bio lekar u bolnici kolhoza "Buđoni" u kojoj je Fogel umro. Sticajem okolnosti, minijature koje su danas u Vorpsvedeu, stigle su tamo preko Budimpešte. Devojka koju sam pomenuo je odrasla sa Fogelovim minijaturama, bile su njena slikovnica.
Priča je neverovatna.
Verovatne priče nikoga ne zanimaju. To i nisu priče, već izveštaji.
Rekli ste da pišete dramu o Fogelu?
Još uvek je to samo ideja. Onaj njegov vagon me veoma zanima. Možda je vagon idealan dom?
Ne verujem. Tračnice vam određuju smer. Živite u sanduku koji se kreće. Kakva je to sloboda? Zamislite samo koliko se mogućnosti krije po hotelima i pansionima. Uostalom, Herman Fogel je na vreme odustao od vagona.
Prvi čin bi se dešavao u vagonu, mislio je Rudi vozeći se u polupraznom jutarnjem autobusu za Vorpsvede. Prostran salon sa četiri prozora kroz koja se vide različiti predeli. Ne samo da su nespojivi na tako malom prostoru, već je na svakom prizoru drugo godišnje doba. U fotelji sedi Fogel, leđima okrenut publici. Sa desne strane je štafelaj na kojem je prazno platno.
Bio je neispavan. Zato nije uspevao da odmakne od prve scene. U ponoć je napustio pab "Kod veselog obućara". Hodao je pustim bremenskim ulicama. Kolaž večeri sa Arnom dovršen je u hotelskoj sobi, kada je prazneći džepove, pogledao vizitkartu: Arno Kronenberg, direktor. Paradizo.
Adresa na periferiji Hamburga. Možda samo livada, i ogromna šatra. Cirkus "Paradizo"? Zvezda večeri, iluzionista Arno. Pokretom ruke poziva gledaoca u trećem redu da se popne na pozornicu. Ovaj se smeje i odbija. Sledeći je mladić u petom redu. Nesigurnim korakom penje se na binu. Kroz nekoliko minuta Arno ga dovodi u stanje u kojem je svako putovanje moguće. Na kamilama prelazi stepe Kirgistana, putuje u luksuznom vagonu kroz sibirska bespuća, sedi uz vatru pod zvezdanim nebom Karelije.
Autobus skreće na uzak put koji vodi kroz šumu. Pojavljuju se prve kuće Vorpsvedea. Pokretni drveni most sa Van Gogovog platna. Sa druge strane kanala širi se ravnica. Rudi izlazi na železničkoj stanici. Prazni peroni. Kadar kao iz filma. Sveže okrečena zgrada sa tri ulaza, za prvu, drugu i treću klasu. Sala prve klase je prazna, na stolovima servisi od porcelana, modre, plišane zavese, bele stolice presvučene tirkiznim meblom. U drugoj sede japanski turisti. Rudi ulazi u čekaonicu treće klase. Klupe bez naslona, dugački stolovi, za šankom dva mladića u radničkim kombinezonima. Poručuje dupli espreso. Sa police uzima lokalne novine. Prelistava ih, i onda, upotpunjuje prvu scenu drame o Hermanu Fogelu. Umesto da sedi u fotelji leđima okrenut publici, slikar gleda u publiku. U krilu drži raširene novine i komentariše vesti. Atentat u Sarajevu. Evropa ulazi u rat. Izbija revolucija u Rusiji. Nedostaje peti prozor, u kojem bi bila brojka tekuće godine. Čitav život u vagonu. Smenjuju se prizori u ramovima prozora. U poslednjem činu, enterijer je reduciran na krevet i jedan prozor sa godinom smrti. Slikar leži i bunca. Svetlo na bini se gasi. Čuje se samo kloparanje točkova voza koji se udaljava.
Pola sata kasnije, u Muzeju Hermana Fogela, škripi parket pod Rudijevim koracima. Zbirka fotografija prati liniju slikarevog života: vrt porodične kuće u Bremenu, grupa dece na zimovanju, mladi par na pustom štrandu u Ostendeu, studentski dani u Diseldorfu, prizori sa pariskih bulevera, slikarska kolonija u Vorpsvedeu. Brezov zamak, piše ispod fotografije muzeja. Zgrada je u prvobitnoj verziji još uvek jednospratna seoska kuća na rubu šume. Potkrovlje će dozidati novi vlasnik. Skica zamišljenog vrta: ljuljaške, staklenik, grmovi ruža, ogromne hortenzije na obe strane stepeništa koje vodi na trem, zatim nameštaj, servisi, čaše, lampe, escajg, vaze, ukrasne kutije. Svaki predmet u Brezovom zamku napravljen je po Fogelovim uputstvima, čak i nakit i haljine njegove žene, igračke za decu. Na jednoj fotografiji slikar drži u krilu bliznakinje. Panoi sa beleškama, citati iz pisama i dnevnika, skice, plakati, građevinski planovi. Ravničarski pejsaži, tišina kanala, portreti u ulju. Gravire sa gustom ornamentikom. Još uvek u rodnom kraju. Zgrada železničke stanice u Vorpsvedeu. Fogelov vagon na slepom koloseku. Rudi pažljivo zagleda fotografije na kojima je enterijer vagona: salon iz tri različita ugla, kupatilo, kabina za spavanje. Iznad kreveta polica sa knjigama. Zamak na točkovima. Putovanje može da počne.
Promena registra: zbirka apokaliptičnih crteža. Istočni front, Galicija 1917. Spaljena sela, polomljena raspeća, sablasne fizionomije sleđene u kriku, gole krošnje sa grozdovima vrana. I onda, Berlin, plakati Crvenog krsta, slikar na podijumu kongresne dvorane u društvu Maksima Gorkog. Nižu se kolaži, serija ekslibrisa, ilustracije za knjige, portret Lenjina, makete radničkih naselja u zoni polarnog kruga.
Novo ostrvo: fotografija mlade žene i dvogodišnjeg dečaka na balkonu moskovskog stana. U pozadini zlatno kube Carske crkve.
Voz na liniji Moskva – Samara. Fogelova putovanja. Plava brda, karavani u sumrak, čajdžinica u Turkmenstanu, zabrađene žene na pijaci u Ura–Tube, unutrašnjost seljačke kuće u Kareliji sa ogromnom zidanom peći i krevetima na dva sprata, bazari i vrtovi Taškenta, pristanište u Ašhabadu na Kaspijskom jezeru. Opet je u Moskvi. Agitator radničke Internacionale. Serija plakata. Parada na Crvenom trgu.
Počinje Drugi svetski rat. Internacija na Kavkaz, zatim, još dalje u dubinu azijskog kontinenta. Kazahstan. Bolnica kolhoza "Buđoni". Akvareli na poštanskim dopisnicama. Nepotpune adrese: imena i gradovi, nedostaju ulice. Prozori baraka sa cvetovima, pticama, bradatim fizionomijama mužika. Na poslednjem akvarelu promena perspektive. Posmatrač je u enterijeru, kroz otvoren prozor vidi se noćno nebo po kojem plovi brod.
ORMAN
Mladiću, gadljivost je pogubna, ponavljala je gospođa Lehotkaj. Ograde postoje da bi se preskočile. Bio je to komentar na lascivnu scenu pronađenu u dubini sećanja i ponovo oživljenu u tom času, deo inventara jednog jedinog dana istopljenog u dalekoj prošlosti, koja je formirala to lice snažnih i otmenih crta, kao lice Indijanke. Rudi je zadivljen slušao gospođu Lehotkaj, dok je ona, žmureći, skidala odeću sa sebe u ministarskoj kancelariji, ne zavodeći zato što želi tog bezimenog moćnika, već ne birajući sredstva na putu koji samo njoj pripada. Istovremeno, to je put koji pripada svim njenim obožavaocima, to je put koji pripada i njemu, dečaku koji pamti fotografiju Marije Lehotkaj u ulozi Nušićeve Gospođe ministarke u foajeu provincijskog pozorišta.
Ostavite se moralisanja, ponašate se kao piljar. Da li su vama potrebni dokazi da ste živ?
Iako je Rudi sve vreme ćutao, gospođa Lehotkaj je pogađala njegove misli kada bi za trenutak otvorila oči. Nije se bunio, jer to jesu bile njegove misli. Samo bi se osmehnuo. Gubio se, nije uspevao da izađe na kraj sa svojom pričom, biti do kraja neko drugi, sve to je tako naivno i lako, njemu je cilj da niko ništa ne prepozna, da se bude skriven i od sebe samog, i onda plutati u čistim stanjima, kao led kad krene rekom u proleće.
I Krleža je bio oduševljen mojom glumom. Nakon zagrebačke predstave 'Glembajevih', igrala sam baronicu Kasteli, došao je u garderobu da mi čestita. Idućeg dana pozvao me na ručak u 'Esplanadu'. Predložio mi je da ostanem u Zagrebu. To su sada samo prazne reči, buncanje ostarele glumice, tako vi to slažete u svojoj glavi. Kakva količina pokvarenosti u svakoj pametnoj glavi. Nemojte se braniti, zašto se stalno pravdate? Mladiću, drugi ne postoje. Varate se ako mislite da se sa tim piljarskim prtljagom može negde stići. Upamtite da je kod umetnika i spoljašnost samo njegova. Šta me tako gledate? Morate se uneti u situacije koje vama odgovaraju, iskoristi svakoga, jer i kada nanosite bol, vi zapravo obogaćujete. Sve one koje sam ostavila, ja sam nagradila, zaista tako mislim. Drugačije ne ide. Ако u vama ne postoji urođeni ispovednik koji vam blanko oprašta svaki greh, onda ništa od glume. Vi ste isuviše Hamlet da bi bili glumac. Ali jeste čovek teatra. Osećam to. Nikada me instinkt nije prevario. Pišite, baš zato što ste gori trgovac od onih koje optužujete. Recimo mene. Šta ste mislili, gde nastaje gluma? Na pozornici? U prvom redu partera? U garderobi? Nema milosti ni za koga. Kako to da sam glumila pod nemačkom okupacijom, a da mi posle rata nije falila ni vlas s glave? To vas muči? Pa, recimo da sam miljenik. I to se postaje, ništa nije slučajno. Još jedna uloga, možda najvažnija od svih uloga? Moral? Ne razumem o čemu govorite? To nema veze sa umetnošću, to je samo alibi slabića. Znam ja dobro šta o meni pričaju. Važno je da nisam zaboravljena. Godinama traže moje memoare. Kada sam se konačno odlučila da ih objavim, onda tu više nema kompromisa. Nema laganja.
Kako unapred znate da nećete lagati? Da li je baš sve tako bilo, gospođo Lehotkaj? U prepričavanju se uvek nešto zaturi, a ponešto i dopiše.
Šta hoćete da kažete? Da činjenice postoje mimo intonacije, mimo daha, gesta, pogleda. Kakav ste vi to čovek, Rudi? Hronično neopušten. Kako unapred znate da vas ne bi prihvatili? Vi ste sami sebe izopštili, i sada druge optužujete. Vi ste jedan okoreli zavidljivac koji je izgradio čitavu kozmogoniju, svakome odredio mesto u svom malom, privatnom univerzumu, svakome dodelio meru krivice za vlastiti neuspeh. Ipak, veoma ste mi dragi.
Koga govorite, pitao je Rudi ne obazirući se na dijagnoze gospođe Lehotkaj. Sve te naučene uloge, da li zaista ostaju u trezorima kao vlastito iskustvo, ili su to samo kostimi u plakaru, talog fundusa koji će možda jednom biti upotrebljen, u nekoj predstavi, značajno prekrojen? Kako se useljavate u sve te kostime, kako polemišete sa njima?
Mislite, kako se ne pogubim? To nije pitanje odluke, to jeste ili nije tako. Da li sve, baš sve, bez ijednog izuzetka stavljate na tas, ili negde u podrumu krijete razervnu varijantu? Ne provirujem iz različitih delova sebe, već sam upravo ono što jesam. U tom času nema ničeg drugog. Da li se to spremate za Akademiju? Moj vam je savet da se malo spustite, usidrili ste se isuviše visoko. A tu gde jeste, rizik ne postoji. Nema ni tenzije, ni grehova. Nema ostvarenja. Ničega sem moralisanja. Šta će vam to? Sa kojeg svetog mesta govorite? Da li ste se zapitali zašto niste miljenik? Vi bi da ništa ne date slučajno, da kantar u gram pokaže koliko ste dali, i što je još važnije, koliko ste primili? Miljenici su, ipak, od drugačije materije.
Oduvek mi je smetala blaziranost pozorišnog sveta. Sve se dešava u nekoliko verzija. Nijedna uloga nije sama, pored nje dišu druge. Tako se i živi? Sećam se kako bi posle predstave kostimi ostajali na vešalicama da se provetre, i onda bi ih pomoćnice moje majke slagale u ormane. Svaka predstava je imala svoj orman. I glumci su tako – iz više ormana. Naslućivao sam da je i život koji živiš izvan teatra jedna predstava, da i ona ima svoj orman u kojem se dodiruju kostimi, da su često neprovetreni.
Vi bi da ne budete u ormanu, nasmeja se gospođa Lehotkaj. Ili da sve što jeste bude u jednom jedinom ormanu? Vi bi da taj vaš račun bude nevidljiv. Nikada niste ni pokušali, jer ste kukavica. Sigurna sam da bi vam to lako pošlo za rukom. Jedini problem je što od svega napravite mehanizam, ništa ne prepuštate slučajnosti. Morate biti opušteni da bi uopšte živeli. Drugačije ne ide. I zašto stalno ističete da je to moj svet? Svet teatra je i vaš svet u koji sami sebe ne puštate. Obožavate poziciju isključenog, prognanog. Eto, od prvog časa kada ste se pojavili u mom stanu, predosetila sam vašu dvostrukost. Kao da sve što činite, svaki korak, svaka misao, ima istovremeno i svoju drugu verziju. Znate, Rudi, to se vidi. Ta mreža senki koja vam ne dozvoljava da dišete. Upetljali ste se, sve u želji da nemate ništa sa tim računom, da ste od nekog drugog sveta. A sve vreme samo se time bavite.
Čime se to ja bavim, gospođo Lehotkaj?
Računima, dragi moj. Koliko puta ste mi rekli da vidite oštrije od drugih? Ali, da bi nešto uopšte videli, to mora postojati u vama. Ko nije u računu, taj ga i ne vidi. A vi, Rudi? Vaše nezadovoljstvo dolazi od saznanja da to drugi rade neuporedivo bolje nego što bi vama polazilo za rukom. Niste u pravu. Kakav veliki potencijal u vama leži. Rekla bih da ga ima za tri drame.
Nema razloga za brigu, nastavila je gospođa Lehotkaj. Tek ste na početku. Svako od nas nosi u sebi ponešto, zbog čega bi ga ljudi kamenovali. Ne, to ne govorim ja, već baornica Kasteli. Čitali ste Krležu? Glembajeve? Nikada nisam tajila taj svoj organski nedostatak. Čujem ja dobro šta sve okolo o meni govore. Ništa novo. Da sam kurva to znam već pedeset godina. Međutim, nisam samo kurva. Šta ćemo sa svim onim što jesam? Okanite se moralisanja. Izađite iz izloga. Ima u vama dovoljno pokvarenosti, licemerja, lukavosti, žudnje za uspehom. Ne plašite se, niste u manjku po pitanju tih sirovina. I što je još važnije, nikada nećete imati problem da sebi opravdate svaki postupak na koji ćete biti prisiljeni. Jednom kada se otisnete tim putem, sve će se pokrenuti, i put sam. Za glumu vam je sada kasno, ali počnite da pišete. Eto, napišite to o ormanima. Imate dobar materijal za monodramu.
Gde smo ono stali, pitala je gospođa Lehotkaj? O da, Dubrovnik. Leto četrdeset sedme? Ili četrdeset osme? Tajna veza sa generalom Bojanićem. Dve nedelje u jednoj vili na Lapadu. Izašli bi pred jutro u vrt i vodili ljubav na klupi. Posle je zaglavio na Golom otoku. Nisam ja bila tome razlog, već Staljin. Pričalo se da mu je sve namestio ađutant, dečko je bio zaljubljen u mene. Ne, nikada nisam bila u vezi sa tim ađutantom. Jesmo imali nekoliko susreta, ali valjalo je glavu sačuvati.
Sačuvati glavu? Dok svaki čas zaustavlja diktafon i prekucava upamćeni tekst, Rudi često odluta za mislima. Ispisuje stranicu za stranicom memoara slavne glumice. Oseća kako se dopunjuje njegovo sećanje. Otvaraju se vrata ormana, uznemireni kostimi silaze sa vešalica, osmehuju mu se poznata obličja, dobacuju zajedljive komentare. Čitav jedan grad sabijen u ormanu pozorišnog fundusa. Poslednji se u vratima pojavljuje čika Bogdan, prvak drame, bliski prijatelj Rudijeve majke. Njega će Rudi učiniti junakom, on će izgovarati monodramu. U beloj noćnoj košulji, bos, sa čašom u ruci i cigaretom među usnama, premerava pozornicu žustrim koracima kratkih nogu, izgovara tekst koji je suma svih tekstova koje je pripit, u pozorišnom bifeu, pred Rudijem deklamovao. Poslednji susret sa čika Bogdanom dogodio se onog leta kada je Rudi drugi put propao na prijemnom za Akademiju.
Slušaj momče, govorio je Bogdan promuklim baritonom, sve što ti život uskrati pretvori u prednost, suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja, ma ništa nije vredno očaja, bože, kako žalim samoubice, koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti, upamti, nema kraja, uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u životu dešava sve to što ti je namenjeno, momče, slušaj me dobro, zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš, sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti, za samo nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka. Horizonti su takođe potrošivi, momče.
(Odlomci iz romana Ruski prozor)
