Sanja Milutinović- Bojanić

UMILJAVANJA I ŽEST, ILI ŠTA BIVA KAD SE JEZIK RAZ(O)ČARA

Sarajevske Sveske br. 35-36

Prospero: Ja te sažaljevah, i trudih se da te
Naučim govoru; svakoga sam časa
Učio te nečemu. Kada ti, divljače,
Još nisi umeo da misliš, govoriš,
Nego si blebetao k’o beslovesna stvar,
Nakane tvoje obdario sam i izrazio rečima...

Kaliban: Učili ste me govoru, a moja
Korist od toga je što umem da psujem.
Šekspir, Bura, I, II

Sećate li se kako se razrešava Bura? Prospero se obraća publici kao glumac koji se lišava svoje uloge; vraća se obavezama civilizacije; i preostalom snagom moli za aplauz ne bi li se okončala začaranost ostrva... Teatar prestaje, zaplet se završava i scena prazni. S povratkom u stvarnost, ili mrak pozornice, razlike se izoštravaju i ponovo zadobijaju obrise stvari, Prospero poprima nešto od nemuštosti, ali i kanibalističke humanosti stvorenja čije su nakane, kako on tako i njegova ćerka, darovali rečima i izrazima.

Neka alegorijska i redukovana čitanja Prospera kao umetnika, Arijel, kao njegove stvaralačke moći i Kalibana kao divlje ljudske prirode, gotovo tri veka nisu dopuštala da se poremeti hijerarhizovani poredak u kojem se održavala neprestana borba potčinjavanja i oslobađanja između njih troje. Izgleda kao da je simbolika Prosperovog skidanja maske na kraju uvek nadjačavala mogućnost da dionizijski začaran on poprimi previše ljudske crte, već da, u stvari, nastavlja da glumi stvaraoca, vuče konce i onda kada više nije na sceni. Kao da je kjerkegorovsko pravolinijsko prelaženje iz estetskog preko etičkog u religiozni stadijum, onemogućilo nastavak igre u sinergiji prve dve faze, izbegavajući fatalno pretapanje u treću. A Prospero je „miljenik“ – italijanski prevod „Fausta“, latinskog imena gnostika i šarlatana Simona Magusa – kako podseća Harold Blum . Blum je oprezan i sluti, nagoveštava da bi Šekspirov „miljenik“ mogao najpre biti obrnuta projekcija Marloovog doktora Faustusa, kao što je Hamlet bio antimakijavelistički lik Makijavelija, Barabasa iz Jevrejina s Malte. Arijel je sve suprotno od Mefistofelesa, duh ženskog obličja koji nema nikakvih dodirnih tački s Luciferom. Himna životu (stvaranju i pomirenju) završava se pobedom ljubavi, i nekom vrstom didaktičke mere protiv neopreznih prestupnika. Poznata je činjenica da se iza nevešto skrivenog anagrama Kalibana, u stvari, krije sorta koja „ničega varvarskog niti divljega nema – prema onome što su mi preneli“ – primetio je Montenj, uz opasku, „jer svako naziva varvarstvom, ono na šta nije navikao“ . Varvari, naravno, ne dele naš jezik. Šta bi, onda, bilo opasnije od manihejskog cepanja i uprošćavanja života? Zar pozivanje na dihotomijsku podeljenost svetova nije budilo i jedino opravdavalo nasilje racionalizacije (i sublimacije)? Zar nije utvrđivalo sistem nerecipročnih odnosa koji se ne menja dovoljno i ne živi? Da je kojim slučajem Šekspir bio sistematičniji u odbrani izbora svojih motiva, da kojim slučajem iz njegovih dela ne izvire bujica različitih izvora, jezičkih i govornih oblika proklinjanja, kletvi, psovki, opscenosti i vulgarnosti, bi i mogao postojati razlog koji bi nas uverio da se odnos između stvari i imenovanja, duha i tela, „višeg“ i „nižeg“ jezika, varvara i onih koji govore „našim“ jezikom – konačno, odnos čoveka i (njegove) prirode (kao da se ne radi o jednom te istom) – ne rešava konvencijama i dogovaranjima, već potiskivanjem, nasilnim brisanjem i zabranama. Ne, Šekspir je svoj odgovor na ova pitanja pružio u prevrtljivom, povodljivom, umilnom i poslušnom robu koji svoje ljutinu, divljenje i privrženost izražava neposredno i naglo, laskanjem ali i psovkom. Zar ga Prospero i Miranda nisu dobro obdarili rečima i izrazima?

Neophodna i ključna pitanja razgraničavanja kletve , psovke , „kletvice“ (o kojoj, u ovom tematu, između ostalog, piše Bernard Nežmah), uvrede, pogrde, rugalice, prostakluka, kao i komunikološka i pragmatična tematizovanja glasovne i semantičke agresivnosti, ostaće po strani i ustupiće mesto kratkom zapisu o koprolaliji, patološkoj pojavi koju je prvi opisao francuski neurolog Žorž Žil de la Turet [Georges Gilles de la Tourette] s kraja devetnaestog veka, ali i o čudnoj vezi između jezika i „stvari“.
Klasifikovan kao simptom u okvirima Turet sindroma, sam poremećaj se sastoji u kompulsivnom ponavljaju skarednosti, psovki i uvreda (koje su nevoljne ali i gotovo uvek kontekstulano određene: homoseksualcu se govori da je „pederčina“; gojaznoj osobni da je „svinja“, itd.). Nakon veka proučavanja i ispitivanja, koprolalija – jednako kao i drugi oblici tikova – za naučnike danas predstavlja uobičajeni klinički izraz koji opisuje jedan oblik disfunkcionalnosti centralnog nervnog sistema . Izgleda da neumesna i iznenadna verbalizacija ima veze s bazalnim ganglijama mozga koje učestvuju u iniciranju i kontroli pokreta, ali i njihovoj neobuzdanoj provali koja se može okončati u kriku ili plaču. Postoje, međutim, istraživanja o povezanosti te pojave s govorom, na koje podseća Filip Liberman kada piše da su „neuronalne osnove ljudskog govora isprepletene s drugim vidovima kognicije, motorike i emocija“ . Sam naziv je smislio Turet kao simboličku složenicu dve reči starogrčkog porekla, imenice kόπρος (izmet, govno) i glagola λαλέω (brbljanje), želeći da njime obeleži svoj prvi slučaj u analizi tikova. On, pritom, sasvim svesno ne uzima primere anonimnih pacijenata iz naroda, već koristi opise iz pera doktora Itara , markize de Dampijer [De Dampierre] koja je gotovo pola veka punila hronike svojim čuvenim psovačkim ispadima na javnim mestima. Doktor Itar u Archives Générales de Médecine , beleži šta se dešava tada dvadesetšestogodišnjoj gospođici Dampijer: „učestvujući u veoma interesantnom razgovoru, ona ga iznenada prekida nečim što naziva čudnim ponašanjem praćenim vikom i neprimerenim rečima, upadljivo različitim od njenih uglađenih navika i intelektualnih sklonosti, i ne uspeva da spreči svoj napad...“ Radi se o izuzetno uvredljivim psovkama i opscenim epitetima, uvredama koje u tom trenutku ona upućuje svojim sagovornicima (merde, foutu cochon...). Štaviše, primećuje doktor Itar, „što je više sablažnjavao sopstveni rečnik, sve više se plašila onoga što je izgovarala i govor joj je postajao sve prostačkiji“.

Iako kompulsivno psovanje predstavlja tek jedan, i to ređi, simptom Turet sindroma, čini se jasno da izgovaranje skarednosti sa sobom donosi eruptivno oslobađanje emocionalnog i motoričkog naboja koji ne uspevaju da se artikulišu na bilo koji drugi način. Toga je svakako bio svestan Antonije Pušić kada je, kako su prenele neke tabloidne novine, opravdavajući svoje ponašanje na Zaječarskoj gitarijadi 2011, rekao: „Ta izjava nije nikakvo mišljenje, niti stav. Salve uvreda koje su izletele nekontrolisano iz mojih usta posledica su užasnog psihičkog maltretiranja i stresa koji sam doživeo“. Ne, Rambo Amadeus ne boluje od Turet sindroma, ali pominjanje emocionalnih promena i neizdrživog stresa zaista se mogu povezati i s onim što opisuje koprolaliju, kada dolazi do prekidanja obrazaca normalnog govora i zamenjuje se najčešće poznatim psovačkim repertoarom, često izgrađenim na istim jezičkim matricama u mnogim jezicima. Osobe kojima koprolalija bitno remeti ritam života jedva uspevaju da nakratko kontrolišu takve napade. Upravo u tome i počiva paradoks poremećaja, jer impulsivno psovanje jednako označava prekid tečnog i kontrolisanog govora (na bilo kom jeziku) kao i namerno vređanje sagovornika i nemoguće je razgraničiti jedno od drugog. Samu pojavu je moguće opisati više kao vokalizaciju nego kao govor, odnosno, kao fiziološki nagon koji ne teži smisaonoj komunikaciji. Štaviše, jednako je moguće svrstati je u isti red neintencionalnih kognitivnih procesa koji proizvode ono što Jakobson naziva „poetskom funkcijom“, za koju jasno tvrdi da nije nužno povezana s poezijom jer „versifikacija spada pod poetiku, kao što i poetika potpada pod lingvistiku koja proučava poetsku funkciju u jednakoj meri kao i druge jezičke funkcije... Poetika se u širokom smislu ne bavi samo poezijom... prisutna je i tamo gde preovladavaju neke druge jezičke funkcije“ . Jer s ogoljenom vokalizacijom (koja nastupa u nekom vidu prinude) izranja jezik koji nema veze s referencijalnom, emotivnom, konativnom, komunikativnom ili semiotičkom jezičkim funkcijama. Zvuci i rima, ritam i ponavljanje, eho i paronimija, naprosto povezuju motoričke i fonetske aktivnosti koje se preklapaju i rađaju poeziju i poetske oblike kao i koprolaliju. Pitanje koje svakako ostaje otvoreno jeste u kojoj meri i kako, koprolalija ispunjava lingvističke konvencije ukoliko ti ritmički pasaži ili vika sadrže tabuirane i jasno uvredljive reči (pomislimo šta se dešava u repu ili hiphopu). Kojoj vrsti govora su, stoga, Prospero i Miranda, obučili Kalibana?

Reklama za jedan omanji priručnik francuskog slenga upozorava: „čak i ako naučite sve oblike nepravilnih glagola, savladate sve izuzetke koji potvrđuju jezička pravila, francuski vam neće biti tečan dok ne ovladate njegovim psovkama“. Psovke, čini se, pružaju privid bliskosti i pripadnosti (narodu, jeziku...), iako, istovremeno, svojim sadržajem (ukoliko je poznat), vokalizacijom i ekspresivnošću označavaju pretnju i granični slučaj prekida bilo kakve komunikacije. S jedne strane, kao prosti jezički obrasci one obezbeđuju komunikacioni minimum, dok s druge, narušavaju svaku moguću komunikacionu nadogradnju. Mogle bi da predstavljaju znak kulturološke autentičnosti, ali i činjenicu da ukoliko psujemo, pokazujemo da smo nesposobni da ispoštujemo modele sračunatog, racionalnog govora. Jednako je jasno da nam namera može biti izazivanje nekontrolisane reakcije kod sagovornika. Verovatno upravo na ovom mestu započinju tegobe opravdavanja i izdvajanja koprolalije kao poremećaja jer je zloupotreba takvog načina obraćanja uvek moguća. Iako bi neurolozi i kognitivni stručnjaci jasno mogli da argumentuju da na ovu devijaciju utiču promene u delovima mozga kojima neposredna funkcija nije samo da formiraju govor, čovekova sposobnost da oponaša i uči neke govorne obrasce može navoditi na pomisao da povišeni ton u glasu, češće gramatičke i sintaksičke nelogičnosti (do kojih dolazi u psovačkom repertoaru), nastupaju iz potrebe da se ispolji neki unutrašnji kurcšlus i nastavi sukob rečima koje, usled neprestanog ponavljanja, prestaju da budu nosioci značenja. Psovka na izvestan način gotovo uvek predstavlja snagu slabijeg iako, paradoksalno pogađa najpre onoga koji je izgovara. Izgleda, međutim, da do njenog semantičkog osiromašenja dolazi s postepenim gubljenjem njene preformativne snage (za razliku od proklinjanja ) i da se na tom mestu pojavljuje, u skladu s Jakobsonovom poetskom funkcijom, njena regenerativna moć. Naglost i neposrednost stvaranja ili ostvarivanja reči – koje bi trebalo da dodiruju, probijaju i bude sagovornika – kao da prate poznatu repliku Luisa Kerola: „‘Kada JA koristim reč’, Hampti Dampti reče, prilično prezrivo, ‘ona znači samo ono što ja izaberem da znači, ni manje ni više... Pitanje je... nad kojom od njih bi trebalo da gospodarim – i to je sve’“. Zamrznut i zaustavljen zvuk je izvor poezije, dok ritam, aliteracije i neobične slikovite asocijacije (ukoliko apstrahujemo njihovu semantičku dimenziju) prevazilaze intersubjektivni ton psovki. U tom smislu, setimo se onoga što je Niče u Rođenju tragedije ponavljao povezujući poeziju s prvobitnim postojanjem, primalnim krikom i prvim jezikom jer se „u dionizijsku umetnost prodire ludačkom žaokom boli samog prvobitnog bića... kada u dionizijskoj ekstazi anticipiramo neuništivost i večnost radosti“ .

Često je ova motivacija branila katarzičnu prirodu psovanja, a vrativši se na početak ovoga teksta, možda su upravo glasovna umiljavanja i prilagođavanja (telu; prirodi jezika; prirodi tela kao rezonantne kutije glasa) učinila da Prospero i Miranda privole Kalibana na služenje jeziku, dok im je on, za uzvrat, otkrivao neophodne tajne koje su omogućile da prežive na začaranom ostrvu. Iako mu je jedina korist bila što je naučio da psuje – kako im srdito Kaliban odgovara – čini se da tek s tim varvarinom, odnosno, blebetalom, mi, u stvari, zadobijamo sliku kojom Šekspir artikuliše sirovost i rastrzanost humanog bića gladnog priznanja; bezrezervno naklonjenog i srećno potčinjenog čoveka. Zašto bi se, onda, težilo ukidanju aporije o istovremenoj dvostrukosti (i višestrukosti) naše prirode? Možda i živimo u vremenu kada, umesto Prospera, Kaliban ima više toga što bi nam mogao reći o moći i nemoći, upravo kroz psovku.