Beqe Cufaj

T: ALBANCI

Sarajevske Sveske br. 27/28

Tamo negde 2000. ili 2001. godine, sada ne mogu tačno da se setim, bio sam pozvan da učestvujem na jednoj književnoj večeri u nekom austrijskom gradu. Pored mene, kao „predstavnika“ Kosova, na ovom susretu bio je i jedan književnik iz Bosne i Hercegovine. Reč je o poznatom piscu, sada pokojnom Izetu Sarajliću. Čitao sam njegovu poeziju. Da je bio nepopravljivi buntovnik, i o tome sam čitao. U to sam se i sâm uverio te nezaboravne večeri.

U razgovoru, Sarajlić, kao i čitav naš soj sujetnih ljudi, nije krio zadovoljstvo što sam mnogo znao o njemu, Dževadu Karahasanu, Meši Selimoviću i o drugim bošnjačkim autorima, srpskim i hrvatskim piscima. Čudio se jer je u sagovorniku video „dete“ koje je tokom 90-ih godina doživelo isto ono kroz šta su prolazili i njegovi vršnjaci: izbacivanje iz škole, univerziteta, administracije, politike, ekonomije, javnog sektora...

U tom velikom slomu, koji je počeo pre potpunog raspada bivše Jugoslavije, a koji se produbio tokom krvavih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i kulminirao u kosovskom ratu, desilo se veliko odvajanje kosovskih Albanaca iz slovenske zajednice. Ne samo ono političko, i donekle ekonomsko, već naročito kulturno. Naravno da su do početka izbijanja rata na Kosovu albanski intelektualci – pisci i novinari, lekari i inženjeri, akademici grozničavo, putem medija, pasivno pratili krvavu ratnu kampanju i proživljavli čekanje i zlu kob koja se ovako ili onako dogodila...

U istom periodu oni koji su živeli sa svojim roditeljima, dakle mlade generacije, nisu se mnogo zamarali sa tim „šta su oni“ radili. Mnogi od njih krenuli su u pravcu Zapadne Evrope kao izbeglice, dok su drugi nastavili da žive u užem okruženju totalne izolacije.

Odluka Miloševićevog režima da osim javnog života ukine i škole i opšte obrazovanje na albanskom jeziku izazvala je suštinski bumerang u albansko-srpskim odnosima. Deca i mladi Albanci pratili su nastavu u paralelnom „sistemu“, u „privatnim“ školama na alternativnim mestima: od kućnih podruma do džamija i katoličkih crkava. Odbijanje jedne zemlje ili naroda da učestvuje, a time i da se pokori režimu, doprinelo je odvajanju od jezika, u to vreme srpskohrvatskog. Čitave generacije Albanaca počele su da prate vesti, i ne samo vesti, televizijske ili radio, preko satelitskih antena, na engleskom i nemačkom, a i na albanskom. Albanski jezik iz Albanije, koji, iako se našao u teškim političkim vrenjima, u periodu posle tranzicije, polako je počeo da prodire na veliko i prazno kulturno tle Kosova. Naravno da ovo albansko-albansko upoznavanje nije bilo lako. Drugih alternativa nije bilo. Kao mogućnost nije postojalo podvrgavanje ili vraćanje unazad ili novi početak – novo razdoblje sa srpskim, hrvatskim i bosanskim jezikom.
Deset poslednjih godina srpskog prisustva na Kosovu bile su decenija albanskog kulturnog prostornog deljenja od svega što se odnosilo na jezik i kulturu suseda. Od knjiga, preko virtuelnog sveta, do publicistike.

Danas, dvadeset godina kasnije, kada kosovski Albanci ulaze u drugu deceniju slobode, može se govoriti o četiri ili pet generacija, apsolutnoj većini onih kojih ne znaju i ne žele ništa da znaju o susednim kulturama.

Ima li razloga za nastalgiju ili žaljenje? Nema. Jer bez principa reciprociteta teško da može biti dijaloga i razumevanja.

Ako pitamo jednog mladog akademskog građanina, Albanca s Kosova, da li zna ko su najbolji pisci, najkontroverzniji publicisti i naučnici na glasu u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ono što najviše možemo da dobijemo je osmeh između žaljenja ili zadovoljstva što ne zna ništa o njima. U isto vreme možemo da razgovaramo o Denu Braunu (Dan Brown) ili Filipu Rotu (Philip Roth), Majklu Fridmanu (Michael Friedmann) i Džeremiju Rifkinu (Jeremy Riffkinu) – svi oni su ili prevedeni na albanski jezik ili se njihova dela čitaju u originalu.

Situacija s generacijama albanskih akademskih građana koji su se formirali i delovali paralelno na ovim jezicima i sociokulturnim kontekstima bivše Jugoslavije još je interesantnija. Postoji ignorisanje „onog“ što se tamo dešava. Sindrom žrtava?
A naši susedi, kako uopšte vide Albance, posebno one sa Kosova? Sa resentimentima prošlosti? Mešavinom između žaljenja onoga „što se desilo“ i jedne bolje mirovne budućosti? Da ne zaboravimo da su prisutni i stereotipi o prljavim Albancima ili teroristima.

Pitanje koje ovde treba postaviti je esencijalno.
Da li ima šanse, mogućnosti, načina da se brzo uspostave normalni odnosi između albanskog kulturnog prostora sa prostorima bivših suseda. Koliko oni znaju o piscima, publicistima, naučnicima i o današnjem albanskom kulturnom kontekstu uopšte? Malo ili nimalo. Dok se to ne desi, teško da se mogu uspostaviti neki normalni odnosi.

Bilo bi nepošteno i cinično ako se ne bismo malo zaustavili i u nekoliko reči objasnili kakva je situacija kod Albanaca danas.

Posle rata na Kosovu, marširanja ne samo NATO snaga nego i hiljadu drugih međunarodnih predstavnika, na Kosovu se zbio kulturni šok, čije pozitivne i negativne posledice još nisu sagledane, pošto pomenuti „proces“ i dalje traje. Između ovog međunarodnog „haos sistema“, s jedne strane i snažne Albanije, s druge, bilo je pokušaja da se razgovara i debatuje o kosovskom jeziku, o kosovskoj naciji, o kosovskom identitetu. Uvidelo se da su ove debate bile više sponzorisane nego što su dodirivale žilu jednog širokog društvenog konsenzusa, ako hoćete i nacionalnog. Albanski jezik i kultura nastavljaju da budu jedno. Kosovski Albanac gleda televiziju Kosova i zabavlja se sa onima drugim: dakle televizijom iz Albanije, a zašto da ne i onom iz Velike Britanije ili Nemačke. Međutim, glavne vesti o svojoj zemlji gleda na svojoj TV. Ništa neobično. Ista je situacija i u odnosima između Nemaca i Austrijanaca. Ili, ako hoćete, i kosovskih Srba i onih u Srbiji. Kosovski Albanac čita novine iz Prištine, dok one iz Tirane ne traži uopšte jer u njima nema ono što njemu treba i one se, prema tome, ne nalaze na tržištu Republike Kosovo. Kao i u Austriji. Ili u Srbiji. Zakon tržišta knjige je isti: kao što „Suhrkamp Verlagu“ iz Frankfurta mogu da se nađu u Klagenfurtu u Austriji, imamo situaciju da su izdavačke kuće iz Albanije sa svojim izdanjima više prisutne na Kosovu.
Jesu li to kopirani zakoni i sistemi? Nimalo. To su pravila igre koja se prepoznaju i osećaju. Jedan je jezički i kulturni prostor. Dve države sa različitim zastavama i različitim političkim i ekonomskim interesima i slojevima. To je današnji Albanac. Normalan. Potrošač u kulturnom kontekstu.

Kao i mnoge kolege iz kulturnog prostora bivše Jugoslavije, koje sam imao priliku da sretnem po raznim mestima Evrope, i Izet Sarajlić me je pitao o pokojnom piscu Azemu Škreljiju. Nije propustio da pozdravi Alija Podrimju i na tome se sve završilo.

O mladima nije znao ništa.
Da li je vreme da počne jedno novo poglavlje?

Kažem da jeste. Ali to se neće desiti brzo i automatski. O tome nas uče i istorije mnogo snažnijih zemalja Zapadne Evrope. Na primer, istorija Nemaca i Francuza, koji su tek posle četiri decenije krvavog rata uspeli 1992. godine da potpišu međudržavni sporazum o otvaranju zajedničkog televizijskog kanala „Arte TV“.

Naše države još negiraju suverenost i teritorijalni integritet jedna drugoj. O međusobnom priznavanju ne može se ni govoriti.

Kultura u takvoj sredini nema šta da kaže. Jer ona može samo da gradi mostove i da otvara puteve. Kao „Arte TV“.

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami