Kolja Mićević

Sve te pesnikinje!

Sarajevske Sveske br. 37-38

Kad je Pol Verlen 1888. godine pripremio drugo izdanje jedinstvene antologije Les poètes maudits (Ukleti pesnici), koja je najzad, u modernom smislu, odredila istinski odnos pesnika, pojedinca, naspram društva koje ga okružuje – a što je Malarme gotovo istovremeno dopunio rečenicom iz ntervjua datog novinaru Ireu: “Pesnik štrajkuje pred društvom koje mu ne dâ da živi“ – Jadni Lelijan, Pauvre Lélian (anagram od Paul Verlaine) nije možda bio toliko svestan značaja svoje odluke da među šest strogo izabranih pesnika, uvrsti i jednu pesnikinju! Ta pesnikinja se zvala Marselina Debord-Valmor [Marceline Desbordes-Valmore], 1786 – 1859. Ovaj Verlenov izbor je utoliko neobičniji, i značajniji, jer je Marselina, za razliku od drugih izabranih pesnika u antologiji, bila već odavno mrtva, i zaboravljena!
Iako je za života objavila više zbirki stihova i postigla izvestan ugled i zvanična priznanja, Marselina Debord-Valmor je ipak u autobiografskom romanu Slikarev atelje pisala upravo o tom problemu koji je imala da kao žena bude prihvaćena ravnopravno ne samo u društvu, nego i u užem krugu svojih srodnika po peru.
Moglo bi se, zaista, govoriti o ukletim pesnikinjama, jer je njihovo ukletstvo sasvim druge vrste, nego ono pesnika! Jedan takva antologija – ali svetska, i vremenski i prostorno sveobuhvatna – bila bi izvanredan dodatak našem nikad potpunom poznavanju svetske poezije. Uklete pesnikinje postoje u svim nacijama, i u svim vremenima. Ja sam davno – već na počecima svojih susreta s francuskom srednjevekovnom poezijom – otkrio Kristinu de Pizan [Christine de Pisan], 1360 – 1430., koju sam još 1961., u jednom tekstu uz prevod njenih balada, nazvao trubadurka samoće, zbog jedne balade u kojoj svaki od preko dvadeset stihova počinje s refrenom: Sama sam. Kristina, koja je jedno od najjačih ženskih pera celokupne francuske književnosti, imala je dramatičnu sudbinu, jer je tek nakon smrti svoga muža, Etjena de Kastela – s kojim je živela u savršenoj ljubavi – bila prinuđena da iskoristi svoje literarne i intelektualne sposobnosti – koje je stekla kao kćerka Tomaza Pizana, astrologa francuskih kraljeva – da pisanjem obezbedi život sebi i svojoj deci. I uspela je, ali ne bez nesporazuma i sukoba, tako da je u pismima – koja danas imaju vrednost moralističke rasprave – upućenim uticajnim ličnosti objašnjavala i branila svoje žensko pravo da se pesnički izražava. Ti Kristinini tekstovi prva su i temeljna svedočanstva takve vrste u modernoj Evropi.
Po toj potrebi da se objasni pred svojim progoniteljima, Kristini je slična Sor Huana de la Kruz [Juana de la Cruz], koju Sarajevske sveske stavljaju u prvi plan u ovom broju! Ta jedinstvena žena – pred kojom se izvesno otvara veoma lepa književna budućnost – bila je prinuđena, nakon sjajnog ali kratkog boravka na dvoru u Meksiku, gde je odviše zasenila dvorsku elitu svojim znanjem i pesničkom veštinom – a u očima uvek budnih inkvizitora i drugih cenzora nije pokazala dovoljnu religioznu skrušenost, niti želju da postane ičija žena – da paradoksalno izlaz nađe u povlačenju u manastir. Itd.

Uveren sam da svako ko se imalo ozbiljnije bavi poezijom, pisanjem ili čitanjem, ima svoj krug pesnikinja, koji se vremenom širi. Kako se širi drukčije, nego radoznalošću i susretima koji su često nepredvidivi i koji, ma kad da se dogode, događaju se u pravom trenutku. O susretu sa Sor Huanom de la Kruz – koju ja za svoj unutrašnji govor oslovljavam njenim svetovnim imenom, Huana Ramirez, a prezime Ramirez nosila je njena majka Izabela čija je ona jedno od petoro vanbračne dece stečene s dva čoveka, španskim kapetanima zalutalim čak do vrhova meksičkih vulkana – pišem u pratećem ogledu, koji je pre niz ličnih impresija i isto toliko skup varijacija na ono što sam saznao o Huani čitajući druge, pre svega Oktavija Paza i njegovu knjigu u njoj u čast. Možda nikada nijedan pesnik, ni pesnikinja, nije doživeo takvu počast kao Huana u toj obimnoj i iscrpnoj Pazovoj knjizi, Zamke vere. Na početku, Paz kaže da je već oko 1930. , kad se

susreo s njenom poezijom, Huanino delo prestajalo da bude istorijski ostatak postajući živi tekst. Slika koju je Pol Valeri preveo ovako: Najmrtviji pesnici imaju najviše izgleda da ožive.
Za Huanu se takođe može reći, misleći na Malarmea, da je pesnik onaj koji se izdvaja iz društva da u samoći kleše svoj grob. Ali, to su činile mnogi i mnoge, ne samo Huana, ne samo Kristina, Emili, Marina, Margerita, svaka na svoj način, ukleto neponovljivo. Zato radni naslov ovog teksta treba preinačiti:
Svete pesnikinje!

Sor Huana de la Kruz

PRVI SAN

preveo sa španskog Kolja Mićević

Piramidalna , zagrobna, iz zemlje
rođena senka, upravi do neba
vrh visoki zaludnih obeliska,
odlučivši se na uspon do zvezdâ:
ali sjaj lepih gnezda 5
— slobodnih uvek, uvek rujnog kruga —
tami što na njih strèmlje
da ih crnim parama pokoleba
stravična senka skliska ,
njoj poče da se ruga, 10
jer crna joj obrva
još ne tàče rub ispupčenja sami
boginjinoga puta
koja lepa tri puta
s triput lepim ukazuje se likom, 15
hvatajući otprva
vazduh koji na slami
kumovoj ona gustim dahom stāmi;
i mirnoćom velikom
tog carstva ogrnuta, 20
tad tek začu u sebi
glasove noćnih ptica,
crnih, ozbiljnih lica,
da ni tišina prekinuta ne bi.
Laganim letom i pesmom, za uši 25
primljenom loše, i gòrē u duši,
bestidna Niktimena
svuda vreba otvore svetih vrata
ili se sve duž svetlolikih staza
pogodnih rupa hvata 30
što pustiše je zbog nauma njena,
i bezbožna se ona tad ukaza
međ’ svetim svetiljkama večnog plama,
koji gasi, bez srama,
u jasnoj svetlosti ispunjenoj tom 35
masnoćom, koju stablo Minervino
iz svoga voća i korena suva
izluči teško i tako sačuva;
a tē , što videše dom
gde posta zemlja, trava tkanje njino, 40
bogu Bakhu nepokorne do kazne
— sad priče više ne pričaju razne,
jer svaku forma jeziva je skrila —
stvaraju drugu maglu
kako bi izbegle promenu naglu, 45
ptice bez pernih krila:
te tri spretnice, kažem,
zle sestre čiji kobni
postupak beše kažnjen
da im od oblakâ i mračnih opni 50
neskladna krila budu,
da čak su nalik najkobnijem čudu:
s tim što brbljivog zvanje
ministra Plutonovog dobi, sada
znak praznoveran za predskazanje, 55
jedino izvan sklada
stvarale one zastrašujući hor ,
visoke, crne, duge pevajući,
pre pauze neg glase, čekajući
ritam u dugoj opuštenosti spor 60
većih proporcija još, koji netom
označi vetar nehajnim pokretom,
tako lakim tempom, tako laganim
da usred svega možda usnu zatim.
Taj, stog, tužni zvuk međuotkucajni 65
te pomračene rulje uplašene,
privlačio je pažnju mnogo manje
no što je snu godio;
čak pre je, nalik tajni,
tupi mu sklad kroz tačke udaljene 70
u smirenje vodio
i prizivao ude na spavanje,
— tišinom obavezujuć sve živo,
jednu i drugu krijući usnu crnu
tad iza kažiprsta, 75
kao Harpokrat , u noći, ćutljivi;
na što svako pažnju svrnu
i na to se tu privi
naređenje odmah, vrlo trpeljivo —.
Vetar je stao, kuče je zaspalo, 80
tu leži, dok on čvrsta
sitna ne tiče tela
da svojim daškom ni ispod vela
ne stvori bogohulni šum, čak malo,
kojim bi spokoj dubok grubo dirn’o. 85
More, potpuno mirno,
ne njihaše ni krilo
kolevke modre gde je sunce snilo;
a usnule ribe, neme sve vreme,
sred postelja od mulja 90
u svojim špiljama gde tama kulja,
behu dvostruko neme ;
a međ njima, čarobnica varava
Alkiona , dragane
u ribe pretvoriv, vere lagane, 95
takođe pretvorena, sad kažnjava.
U prikrivenim grudima planine,
udubljenja od bezobličnih stena
— grubošću svojom manje zaštićena
neg tminom koja njima se raspline — 100
tako da mrak tog stana
nalikuje na noć čak usred dana,
taj kraj nepoznat vrlo
iskusnom lovcu kroz to usko grlo
— tu se nasilnost svodi 105
kod jednih na ništa, i strah kod drugih —
ležaše mnoštvo zveri
plaćajući Prirodi
danak nakon svih oklevanja dugih,
koji moć njena meri; 110
a car , što budnost glumio je smeo,
čak s očima otvorenim nije bdeo.
Taj kom psi vlastiti naneše rane,
vladar kog pre obasja slave zvezda,
sada je krotko lane, 115
osluškujuć iz bezdna
smirene okoline
makar najneprimetljiviji pokret
što premešta atome,
sluh načuli ka tome 120
šumu čak bez oštrine
što ga prožme do žlezda.
A u spokoju gnezda
koje od grančica i blata sazda
da k’o u ljuljašci tu spava vazda, 125
u najcrnjem delu stabla spokojna
gomila laka , da se vetar opet
odmori, ne trpeć krilati pokret.
Jupiterova plemenita ptica
— kao carica — da se sva ne preda 130
odmoru, njega kao porok gleda
ako je predug, tè ta dokolica
u iskušenje ne dovede njen red,
jednoj tek nozi poveri svoj teret,
a kam mali spusti na drugi krak 135
— budilnik da je ne svlada san lak —
da, ako taj se produži neki put
i njegova bit postane tad šira,
pre tog bude prekinut
velikom brigom kraljevskog pastira. 140
Oh! Veličanstva kako teško breme,
kada oprostit ne sme grešku punu!
Uzrok, možda, koji stvori na vreme,
kružnu, upozorivši, tajnu krunu,
u zlatnome krugu, 145
da tako brigu oličava dugu.
San na sve najzad spustio se pravo :
sve najzad mir je velik zaposeo;
čak je i lopov spav’o;
čak ni ljubavnik više nije bdeo. 150
Trenutak u kom mir potpuni vlada
bî, i mrak se uvećavao, kada
obavezama dnevnim zamoreni
— al’ ne jer pritisnula
tegobna ih je sila 155
telesnog rada, nego utruđeni
zadovoljstvom isto (jer isto smara
stvar koju dugo uživaju čula,
mà kako slasna bila:
jer priroda srazmerno odvajkada 160
sa tasova dva para,
razne zadatke razdeli i kula
čas odmoru, čas radu namenjene,
na nevernoj vagi sa kojom vlada
ovom čudotvornom mašinom sveta)—; 165
dok, sred dubokog spleta
sna blagog, behu udi bez pokreta,
obavljala su čula
ono što dnevne behu im dužnosti
— rad, svakako, al’ rad obožavani, 170
ima li takvog rada —
koje su samo na tren prekinula,
i popustiše slici suprotnosti
života , koja — polako oružana —
napada varkom i lenjivca svlada 175
s usnulim oružjima,
od pastirskog štapa do višnjeg žezla,
bî razlika iščezla,
izmeđ kostreti i rujnoga sklada;
jer njena mera, moćno nametnuta, 180
ista je posvud svima
pa makar se i bune,
od onog kome tri stvaraju krune
znak kraljevskog plašta
do tog što život u izbi prespava, 185
od tog kom Dunav valovit se divi
do tog što, trska skromna, skromno živi;
i dobro znajuć rašta
(kao, u stvari, svemoćna predstava
smrti) bog Morfej sasvim 190
jednako kostret meri kao brokat.
Duša , tad, bez težišta
spoljašnje vlasti — kad je zabavljena
nekakvim poslom stvarnim,
što će na kraju dobar il’ loš postat —, 195
više ne troši ništa,
sva daleka, ako ne rastavljena
od bolnih uda i smirenih kostiju
kad ih kratke smrti niti oviju,
do tek toplo vegetativno tkivo, 200
buduć da telo, u tom miru punom,
lešina je s dušom,
mrtvo za život i za smrt još živo ,
o čem daje nagoveštaje lake
ljudskoga časovnika 205
čila opruga što, bez pomoćnika,
već koncertom venskim , kroz spore znake
pokazuje, kucajuć, da snom prožet
pravilno njegov usklađen je pokret .
Taj, dakle, ud kralj i sredina živa 210
sila životnih sa njim,
sa svojim saradnikom udišuć dah
— pluća, taj magnet što vetar priziva,
što pokretima nikad nejednakim
ili stežu ili raširuju pak 215
taj odvod jasni i od mišićâ jak,
dâ dà se u njega plah
zrak slije ovijajuć prostor sveži
otkuda topao beži
i sveteć svoj izgon delatnim čini 220
male krađe u prirodnoj toplini,
ponekad ožaljenim,
nikada povraćenim,
čak bez znanja njihovog gospodara ,
jer nova krađa veću štetu stvara —; 225
ti, dakle, veći, kako već reč svedoh ,
izuzeci, jedan i drugi svedok,
život označavahu
dok nemim glasima poražavahu
to svedočanstvo, čula, sva usnula, 230
— braneć se tako jer se nisu čula —
a jezik koji, sputan, posta tih
ne moguć govorit poricaše ih.
A ta topline najproduktivnija
savršena fabrika , 235
predostrožna snabdevačica udâ
što nikad škrta, i uvek čilija,
nе pušta dа sе оsеti razlikа
koji je lakši, teži,
već na prirodnome dnu sa svih strana 240
količine beleži
da bude tačno raspoređena svuda
mleč koju destilira neprestanа
toplina, kroz jelo kоје — posrednik
smerni — izmeđ’ nje i vlažnog stavi 245
svoju mednu suštinu
plaćajuć do poslednjih
moći, bila to milost, ili grubost,
suprotnim proždrljivcu, za greh pravi,
— zaslužena kazna, al’ oprostiva, 250
tom što u svađi čudnoj se otkriva —;
tā , stog, il’ kovačnica Vulkanova,
mozgu je tako slala
vlažne, ali toliko jasne pare 255
četiri temperamenta što se spare
da s njima ne samo da nije sprala
privide koje posmatrački tašti
smisao daje mašti,
a ova ga, uz opreznost toliku 260
u čišćem još obliku
predaje pamćenju koje ih, vredno,
urezuje sve i čuva zajedno,
nego je puštala da fantazija
ne prestajući slije 265
različne slike; i k’o što se, velim ,
na glatkoj površi Svetionika ,
retkog skloništa, kristalnog oblika,
ugledaju s velikog rastojanja
(koje smetalo nije) 270
dok skoro carstvom Neptunovim celim
brazdahu vale udaljene lađe
— jer video se sve bolje
površinom zrcala
njihov broj, oblik i kob uzdrhtala 275
niz to nepostojano jasno polje
kako se svaka klanja
dok voda i vetri njihova tkanja
cepahu laka kroz teško beznađe —;
tako ona , smirena, zabeleži 280
slike stvari bez broja,
a kist nevidljiv činjaše trag sveži
kroz duh, bez svetlosti, uvek od boja
živih, slikajuć bdenja
likova, ali ne samo stvorenja 285
sublunarnih , već i onih iz gnezdâ
od jasnih intelektualnih zvezda,
i na način da živo
može čak da se pojmi nevidljivo,
tako ih, spretna, predstavljaše sebi 290
i duši po potrebi.
Koja , za to vreme sva okrenuta
svom nestvarnom biću i lepoj bîti,
posmatrala je ovu
iskru, kojom je višnje biće štiti, 295
koja oseti od tog radost novu;
i shvativši da odvojena luta
od tog što je sputa,
uvek i u svemu, telesnog luka
koji grub je drži i težak krati 300
duhovni uzlet kojim ona shvati
nesagledivu količinu sfere
ili gleda pun mere
tok, koji opisuju nejednaka
nebeska tela laka 305
— preteške greške, zaslužena muka
(koja remeti spokoj, vrlo stroga)
nauke jedne cilja zaludnoga —,
smeštena, verujuć, na vrh sâm smelo
planine naspram koje je i Atlas , 310
koji je veći za nas
od svih drugih, poput kepeca krotak,
i Olimp, čije uspokojeno čelo
što nikad ne dopusti
da ga trê vihor žustri, 315
ne bi joj mogli biti nìt obronak:
jer oblaci — stamnjena kruna ona
za masu najuzvišeniju kroz zrak
za najponosniji vulkan na svetu
što sav vinut uze Nebo za metu —, 320
jedva zgusnuta zona
za njen uzvišen korak,
ili pak njezin opseg
mali su pâs koji — labavo skopčan —
il’ vetar razvezuje danonoćan, 325
il’ bliska mlakost sunca čisti od sveg.
Njenoj visini čak do kraja donjeg
(najnižeg, kažem, ako na tri dela
podeli se izgled tog strašnog tela)
ne mògā brzi, munjeviti uzlet 330
orla — što je nebesima obuzet
i želi da svije sunce pijuć
gnezdo si između njegovih zraka —
dosegnut; mada jače
no ikad napor ulagaše bijuć 335
sa dva pernata jedra, i razmače
kandžama vazduh: jer želja bi jaka,
tkajuć lestve od atomâ bez broja,
da mu slomi trajnost s dva krila svoja.
Piramide dve — da slavu nastave 340
Memfisa vajnog, i arhitekture
poslednja retkost, ako ne zastave
čvrste, ne drhteć —, s čijeg se šepure
vrha, koji pada, mnoštva trofeja
divljih, a steg beše zbog Ptolomejâ, 345
što vetru, što oblacima objavi
(ako i samom nebu to ne kaza)
za svoj silni, svoj uvek pobedonosan
grad — sad Kairo zvan —
da, zbog množine tolikih odraza, 350
dobar Glas ne proslavi
ciganske dike , memfiške sve pute
čak u vetru, čak nebom otisnute:
one — dok u postupnoj simetriji
beše sve primetniji 355
rast kroz smanjenje, s toliko veštine,
da (dok bî sve bliže nebeskom visu)
pogledu, kad ga vide nalik risu,
izmicaše izmeđ vetrova splet čiji
spreči ga da vidi tanku nît sjaja 360
koja se kao s prvim krugom spaja ,
sve dokle premoren od te žestine,
ne slazeć niz stupnje, neg strmoglavljen
nađe se podno široke osnove,
kasno i zlo ostavljen 365
usred svih sila tu,
što bî znak muke nove
za tu primetnu odlučnost krilatu —,
čija su mutna tela
ne suprotstavljena suncu, već žudna 370
njegovih svetlosti, pre udružena
s njim (jer, u stvari, uz njega se kreću)
toliko sve ih čudna
slî njegova svetlost da — do tog trena —
nikad putnika kroz žegu najveću, 375
umornog daha, povijenog čela,
njihov ne dočeka sag
najmanje senke , čak nikakav trag
od njih, ma bili egipatska slava,
il’ zdanje gde duh spava, 380
kroz varvarskih hijeroglifa zbrku
slepu, sve prema Grku
slepom takođe, najblažem pesniku
— ako, zbog tog što piše
o ahilovskoj snazi 385
il’ Odiseju što ratnički gazi,
ne prihvati ga više
društvo istoričara, il’ veliku
(kad u katalog uvede ga svoj)
slavu mu oda, ne da uveća broj —, 390
jer bilo bi lakše u brojnom nizu
otet, prišavši blizu
onome koji grmi,
munju kroz prostor crni,
ili teški u z’o tren 395
Alkidu topuz gvozden,
neg jedan stih od onih
koje mu diktirā Apolon skloni ;
sledeć Homerovu, kažem , reč finu,
Piramide k’o uzorci vinuše 400
materijalni se tek , spoljni znaci
tih što, kad im se nutarnja srž zbaci,
predstavljaju namerne vrste duše:
jer kako do piramidalne tačke
sve do neba se penje žudni plamen, 405
tako ljudski duh na tren
te slike hvata tračke
i večno hrli do prvoga znaka
— središnju tačku, kojoj teži svaka
linija prava, što se uz nju svinu, 410
što sadrži, beskrajna, svu suštinu.
Ova, napokon, dva umetna brega
(makar lepota, makar čudo bili)
i čak ta bogohulna višnja kula
čiji su bolni znaci nakon svega 415
— ne od kama, već od jezika bez stegâ
da vremena ih glad ne bi rasula —
jezici razni u čijoj mre sili
društvena razmena između narodâ
(čineći da oni koje je priroda 420
stvorila istim različiti budu,
s jezikom tek k’o uzrokom tom čudu),
da su zaustavljeni
spram visoke duhovne piramide
gde — ne znajuć kako — duša se vide 425
postavljena, toliko umanjeni
bili bi, da u smeru
tom svi bi njen vrh smatrali za sferu:
jer njena žudnja sveta
vinuv se iznad svog vlastitog léta, 430
do najvažnijeg déla
svojega duha nju je vinut htela,
toliko ispred sebe, da vèrova
područja u sebi otkriti nova;
u uzdizanju tom skoro beskrajnom, 435
vedrom al’ suzdržanom,
suzdržanom al’ gordom,
i začuđenom mà gordom, najviša
pod sublunarnim ta kraljica svodom
prodorni pogled, oštriji od sviju, 440
duhovnih svojih prelepih očiju
(sposobna da strah stiša
od rastojanja ili mutne smetnje
koju neki predmet pred nju metne),
slobodno upre celom vasionom: 445
čiji ogromni pogon,
naslaga neshvatljiva,
mada ne hte da vidu očigledno
zrake mogućne skriva,
razumu skri ih, koji — usred viška 450
predmetâ zbunjen, i kad moći žiška
zgasnu mu od njihove veličine —
ustuknu uplašeno.
Toliko ne baš, da ne otkrije dno
hrabrog poduhvata, pun pokajanja, 455
pogled što mogao je tek da sanja
da se usaglašeno
ogleda s predmetom s kog tako sine
roj vidljivih linija
— sa suncem, kažem , svetlonosnim telom 460
zraka uporedivih s kaznom vrelom,
čija moć sve silnija,
mrzeć snage nejednake zrak po zrak
kažnjava nameru, pogibelji sve
i već oplakane čak, 465
(bedno iskustvo koje tako skupo
bejaše, da Ikara je okup’o
njegov plač dok on mre) —,
kao što razum, ovde pobeđen pre
ništa manje od ogromne množine 470
mehaničke mase što tu promine
(različitim vrstama obložena
sa oblikom sferastim),
kol’ko od osobinâ
svake, odusta; sav zbunjen tog trena 475
da — u obilju zatim,
sirot pred njim, sred začudnih modrina
mora iznenađenjâ, težak izbor —,
dvosmislen potanjao je kroz vale;
i, da sve vidi, tad ne vide ništa, 480
nìt razbra iz središta
(pošto bî smućen nekad tako sveži
njegovog uma izvor
od toliko vrstâ što tu su stale
s jedne osovine gde u ravnoteži 485
bejaše nestalna mašina Sfere
do suprotnoga pola)
delove, ni do pòla,
smatrajući da se kroz njih još stere
savršenstvo sveg sveta 490
i koje se, štaviše, krasi njima;
neg ni tē neodvojive od spleta
udovâ njegovog ogromnog tela
s proporcionalnim delatnostima.
Al’ kao što tom kog je obuzela 495
duboka tama, vidljivih predmeta
izgube se sve boje,
ako ga naglo svetlosti osvoje,
s previše sjaja kao obnevideo
— jer suvišak suprotnim dejstvom smeta 500
u uzburkanoj noći, koje svetlost
sunca, ni jedan deo,
ne može podnet, jer joj manjka spremnost —,
i čak tminu traži mada ta tmica
bî za njen vid prepreka izuzetna 505
da je od povredâ svetlosti brani,
i jednom i drugi put skri po strani
rukom slabih očiju zaslepljenih
poglede oslabljene,
dok tma služi — skrušena posrednica — 510
umesto instrumenta,
da stajuć na stepenik
za stepenikom živnu,
kako bi osnažene
ponovo dužnost obavljale divnu 515
— prirodni priziv, nauka urođena
koja iskustvom najpre ukroćena,
učitelj možda nemi,
retorski primer, uspe da pripremi
tog i tog galijena 520
da od smrtnog otrova razvije na
najdosledniji način i, bez smetnje,
kroz sve veličine usrazmerene,
druge skrivene osobine štetne,
u količini znatnoj 525
vrlo vrele il’ hladne
ili druge privlačnosti neznane
ili odbojnosti iz čije sene
prirodne stvari slijede svoj razvoj
(dajuć usred divljenja, zastaloga, 530
pouzdan učinak neznanog razloga,
obilnom brigom i doslednom pažnjom
empirijskom, dokazanom
kroz životinjski opit
jer je opasan manje), 535
to korisno stvaranje,
krajnja apolonijske nauke dobit,
čudesan protivotrov,
k’o što je katkad zlo dobroti osnov —:
ni duša drukčije koja zbunjena 540
bejaše ispred toliko predmeta,
ne sabra pažnju kada uzbuđena
svom tom raznolikošću, nije znala
da se tog strašnog tad liši tereta,
od kojega joj stala 545
beše reč svekolika,
dajuć joj tek da kune
namere neiskazne
bezlični začetak što, bez oblika,
neuređeni haos predstavljaše 550
rasutih vrsta koje obuhvataše
— bez reda sastavljene,
bez reda rasparčane
tè sve više želeć bit nastavljene
sve više postajahu razatkane, 555
raznolikosti pune —,
stavljajuć na silu predmete razne
svud raspršene, u premalen sudak
(čak za najmanjeg, osrednjeg, preuzak ).
Savivši , nakon svega, svoja jedra 560
koja poveri vedra
izdajnom moru, vetru vetrovitom,
— tražeć, bez tačnog metra,
od mora vernost, postojanost od vetra —,
i protiv svoje volje 565
na duhovnoj obali
vide, kao niz polje,
skršen pramac, jarbol uništen ceo ,
grleć deo po deo
broda na pesku, svaki preostali, 570
gde — da sve bude bolje —
na mesto popravke tad stade smeo
razum, mudri savet dajući prilog
rasuđivanja mirnog:
koje, prekinuvši svoje delanje 575
zaključi da konačno
tek jedan predmet obrađivat stane,
ili pojedinačno
jednu po jednu objašnjavat stvari
oduvek sadržane 580
u tim, na način stari,
koje su dvaput pet kategorija :
svođenje metafizičko što uči
(bića začinjući jedino opšta
kroz vrtloge duhovnih fantazija 585
iz kojih materija sva isključi
rasprave apstraktnije)
saznanja kako stiču se sveopšta,
stavljajući, kad nije
— ukoliko to htedne — 590
mogućno na način intuitivni
spoznat svaku stvar, umetnost uza nj,
il’ pre, k’o lestvama, od teze jedne
do druge penjat se stupanj po stupanj,
i razumevanja red relativni 595
slédeći tako obuzdan
strogošću svog saznanja
omeđenog, svaki tok negativni
odbaciv ispred svog napredovanja:
čije slabe snage od te doktrine 600
dobiju umnu hranu, što ih snaži,
i obilan, sve blaži,
neprekinuti razvoj discipline
ubrizga mu najkrepkijega daha,
s kojim taj što moć taštu 605
svlada, slavnom se plaštu
od najhrabrijega pothvata nada
stupnjima višnjim penjuć se bez straha
— u jednoj i u drugoj odnegovan
veštini —, i sve neosetno dèla 610
dok ne vidi krunu časti i sklada
blag kraj kroz njegov napor opetovan
(semena gorkog plod slatkog soka
mada trud tolik bi cena visoka)
i gde mu stopa smela 615
gazi vrh gordog njegovoga čela.
Moj um sledit u njenom nastajanju
hte tu metodu retku,
il’ s najmanjeg stepena
bića neoživljena 620
(manje podržanog,
čak pre ophrvanog
uzrokom drugim plodotvornim tada),
k najplemenitijem stići poretku
što, u biljnome stanju, 625
prvorođenac je, mà još bez krvi ,
Tetidin — koji prvi
sa njenih dobrih materinskih prsa,
snagom koja sve svlada,
podrža nežna vrela svakovrsna 630
soka zemaljskog koji njemu hrana
prirodna je preblago odabrana —,
i sa četiri ukrašen te radnje
sve suprotne do zadnje,
il’ privlači, ili razdvaja čilo 635
sve za što misli da bi zalud bilo,
il’ odbaci višak, i u množini
najkorisniju bit sebi potčini;
i — tu stvoren u trenu —
formu još lepšu pre zdâ 640
smislom svu ukrašenu
(i čak više nego smislom, već živom
moći imaginativnom),
što može svađa postat usred gnezda
— na što ona ne prista — 645
dok beživotna još potpuno blista
najsjajnija od zvezdâ,
mada još sija puna gordog bleska
jer mogu više sazvežđa nebeska,
zbog najmanjeg bića, najniže stvari, 650
da osete zavist koja red pokvari —;
i od ovog telesnoga saznanja
čineć, iako slab, temelj sazdanja,
preći prema višemu čudesnome
sastavljenom trostruko 655
s tri skladne crte, da bi s’ red podvuk’o,
i zagonetni svih manjih oblika
sažetak bude k tome:
kao granica žarka
koja veže najviše uzdignutu 660
prirodu čistog tkanja
s onom koja se, manja
po savršenstvu, vidi utučena:
ne samo da je sva ulepšana
s pet osećajnih čula, 665
nego i s tri tolika
unutrašnja, kraljevski uslužena
— jer da bude vladarka
svima a ne sen puka
ukrasi je mudra svemoćna ruka —: 670
krâj njenih déla, kružnica moć čija
svod i zemlju ovija,
poslednje savršenstvo sveg stvorenog
i uživanje Večnog Tvorca njenog,
sve u čemu kroz zadovoljnu radost 675
počiva mu ogromna veličajnost:
tvornica svekolika
koja prahom , što uvis više krene,
začepi usne njene
— od čeg je mogla postat tajna slika 680
tog orla evanđelskog, koji svetu
viziju na Patmosu vide, zvezde Sv. ?
premeri istim korakom i bezdne,
i taj kip, divno delo,
što u dragocenom metalu nađe 685
bogato gordo čelo,
koje bi, od građe
preslabašne da mu je temelj cio,
od udara najmanjeg srušen bio —:
čovek, kažem, najzad, čudo najveće 690
koje se ljudskom razumu nameće;
sažetak što se meri
apsolutan s anđelom, biljkom, zveri;
čija nizina godi
sva gorda i sva pripada prirodi. 695
Zašto? Možda jer je milija bila
od svih drugih, i sva na
milost ljubavnih sila
sjedinjenih. Oh, mada ponovljena,
nikada je ne ovi zaslužena 700
milost, jer je neznana
i slabo poštovana
čini se, il’ je loše naslućena.
Tē, jednom, stupnje htede mi um kao
da prođe, al’ je potom odustao, 705
sudeć da je presmelo poduzeće
stati spram svega s ma čim,
on koji ni najmanje
čak najlakše strane nije shvatao
— nego ga muči svaka — 710
prirodnih učinaka;
jer o tajnom vrelu nema saznanja
nit shvati tajni način
na koji kristalnih svoj upravlja tok
svlađujući sve vijuge skok po skok 715
— strahoviti onaj kraj
Plutonov, jezne pećine prostrane
užasnoga ponora,
sve te lepe poljane,
Jelisejskih polja bâj, 720
trooblične mu supruge log sinji,
jasne tragačice sve beležeći
(korisna radoznalost, ne po meri,
kada o lepoj izgubljenoj kćeri
dâ vesti sigurne plavoj Boginji; 725
kad brežjem i gajevima bežeći
od poljâ i šumâ željna odgovora,
svoj život nać’ želeći
gubljaše život sred bola opora) —;
koja o kratkom cvetu nije znala 730
zašto mu krhku lepotu optače
oblik od slonovače:
smešane, zašto boje
— s kojima rujne u zoru se spoje —
svijaju je mirisne: 735
ambru zašto istisne,
i lako, najdivnije
ruho na vetru steže
da ga u obe svoje kćerke svèže
umnoži, da bi red zlatnih profila 740
od njih tako stvorila,
što — čim beli pečat pupa cel nije —
prenežnu ranu kipranke boginje
pokazivat s puno gordosti počinje,
ako taj kom je znana 745
belost u osvit, rumen pre dana,
ali ih ne pomeša,
jeste rujna pahulja, rujnost snežna:
dugine boje bljesak,
koji od polja očekuje pljesak: 750
učitelj možda zalud
— ili uzorak znan svud —
ženske veštine što najdelatniji
otrov čini da je dvaput štetniji
ispod vidljivog vela 755
od koga kao blistava je cela.
Stog ako od jedne teme — ponovi
misao tad sve bleđa —
poimanje se vređa
i pun plašnje govor je u osnovi; 760
ako posebnoj vrsti
— kao od svih ostalih nezavisno,
kao bez vezâ posmatrana čvrstih —
um tad iznenadno okrene leđa,
i uplašeni govor se naježi 765
odbijajuć da prihvati najteži
sukob, da ne bi svisn’o,
jer strepi da — pun plašnje —
shvati il’ loše, il’ nikad il’ kašnje ,
kako da takvo zdanje 770
poput te ogromne mašine meri
čiji bi strašni nepodnošljiv teret
— sem da u središtu joj leži ceo —
Atlantova ramena iscrpeo,
Alkida snažnog nagn’o da treperi; 775
i da on što bî Sferi
dovoljan protivteret,
prosudi tu mašinu, tešku manje,
i uslovniju manje, od pothvata
da postane mu priroda poznata? 780
Pokatkad — više čio —
zbog kukavičluka se optuživ’o
što lovor ispusti a da i nije
u okršaju bio;
i primer je slédio 785
sjajnog slavnog mladića pažljivo
— upravljača holog plamnih kočija —
i taj višnji let, čija
nesreća zapali duh njegov živo:
gde odlučnost nalazi 790
— više nego strah za zebnju povode —
otvorene pute hrabre slobode,
jer kad se jednom nađu, niko kažnjen
neće bit pokuša l’ na drugoj strani
(tu drugu težnju, kažem ). 795
Ni panteon bèzdani
— modri grob njegovog nesrećnog praha —
ni osvetnička rasplamsana munja
ne dotiče, kraj svih upozorenja,
duh koji gnev ispunja, 800
i što, prezrevši život, gaji nadu
da će steć’ večno ime u svom padu.
Treba ga, pre, uzet
kao primer što zna
da pravi krila za ponovni uzlet, 805
duha ambiciozna
koji — dok mu samog užasa làska
biva vrednost očita —
svoju slavu pročita
između slovâ beznadežnoga praska. 810
O, što se kazna nikad ne objavi
za jedan takav prestup svojeglavi:
što politička tišina ne skrši
pre akte tog procesa
— trezvenog državnika — 815
da l’ što glumio je lažno neznanje
il’ kaznio je to drsko delanje
potajno iz opreza,
ne pokazavši nikad
javno taj primer što štetu vrši: 820
jer najvećega je prestupa zlo
kad objavi se to
do zaraze velike dovodeći;
jer greh pojedinca, treba to reći,
ostavlja za sobom prešućen manje 825
posledicâ, neg njeg’vo otkrivanje.
Al’ dok tonuo je kroz hridi krute
nejasni izbor , u sirte zalazeći
nemogućnog, mà kakve da je pute
sledio — ne nalazeći 830
tvar kojom da se hrani
toplota već, zatim njen plamen mali
(plamen, dà, mà kako mali bio,
jer odveć rad cio
on zgara ali ništa ne zapali) 835
ne ostajuć po strani
već promeni polako
svoje jedino jelo
svojom suštinu neznanu čineći:
a to verno krčkanje što proizlazi 840
iz sjedinjenja vlažnoga sa žarkim
u toj čudesnoj vazi
prirodnoj, sad već beše zanemelo
(zbog pomanjkanja sredstava), a zatim
sve uz njega mileći 845
zgusnute, vlažne pare
prestolje razumno uznemiriše
(otkuda sve do udova širiše
blagog klonuća stanje),
dok se odsjaji žare 850
toplote koja jenja
okove sna opuštajući sve više:
a osetivši hrane pomanjkanje
udovi ukrućeni
odmorom utruđeni 855
nìt budni nìt usnuli nakon bdenja,
pokazivahu željeno kretanje
kroz pune zbunjenosti
drhtaje, sve šireći
nerava, malo po malo, tkiva lenja, 860
i još umorne kosti
(čak bez volje njihovog gospodara )
vrteć se s druge strane —,
otpočela su vršiti sva čula
preblago utihnula 865
srčuć napitak prisan
svoj rad, očiju poluotvorenih;
a iz mozga, sad dokonoga, stane
bežat snoviđenja roj
i — buduć zdani od pare lagane — 870
u laki dim, u vetar pretvoreni,
raspršiše oblik svoj.
Tako magična svetiljka na zidu
predstavlja belom slike
razne, obojene i fingirane, 875
u čiju potku podjednako idu
sen i sjaj: jer u kratkim odsjajima
sačuvav odmah s njima
sve tačke u tačnoj perspektivi,
kroz svoje mere znane 880
imajuć razne opite u vidu,
senka što kratko živi,
što se sve više kroz sjaj razređuje,
fingira čvrsto telo,
svim dimenzijama urešeno celo, 885
dok čak ni površ bìt ne zavređuje.
Otac svetlosti žarke , časa istog
da bi dosegnuo Istok
vide da je sve već predodređeno,
i od suprotnog pola se pokren’o 890
s zalazećim zracima:
jer — svog svetla treptavim odsjajima —
u toj tačci stvori svoj zapad čist dok
naš istok obasja svetlošću najzad.
Ali Venere, pre tog, uza sav sklad 895
spokojna zvezda gore
razbi prvi cik zore
i starog Titona lepa dragana
— amazonka što sve svetlosti sabra,
s oružjem protiv noći, 900
slađana kol’ko hrabra,
smela mà uplakana —,
svoje čelo slađana
pokaza u toj jutarnjoj čistoći,
isprva prigušen prelid, pa jači 905
planete koja zrači
i koja novih svetlosti skupine
vrbovaše van sene
— nadmoćnije, svetlosti prekaljene
čuvajući za dejstvo iz dubine —, 910
protiv te što, tiranka svemoćnica
usred kraljevstva dana,
crn lovor mrakom steže sa svih strana,
i što kad noćno zlo žezlo ispravi
mrakom je upravljala 915
od kog i sama čak je strahovala.
Ali samo što lepa prethodnica
nagovesti sunce, njegov blistavi
na samom istoku zaleprša steg,
na uzbunu sa svih blagih žica 920
al’ ratobornih ču se pisak ptica
(vešte, bez znanja sveg,
veoma zvučne trublje)
kad — k’o svaki tiran najzad, u strahu,
osećajuć sve dublje 925
neizvesnost, mada u jednom mahu
htede razvit svoje snage sa strane
praveć od crnog svog plašta bedeme,
primajući sve vreme
prekida jasnih povremene rane 930
(al’ njena hrabrost loše nagrađena
bî naspram njenog straha slaba cena,
čiji je krhki otpor ona znala) —,
u beg je tada više verovala
neg u snagu kao sredstvo spasa, 935
duvnu u promukli rog
da bi svoje crne čete zgrnula
i u redu se povuče tog časa,
kada od jednoga tog
većeg mnoštva beše sva napadnuta, 940
koje najvišu tačku tad proguta
sviju na svetu uzdignutih kula .
Sunce se, najzad, da krug sklopi, javi
optačuć tako zlatom safir plavi:
iz stoput umnoženih 945
sto tačaka, sto bujica zlaćenih
— linijâ, kažem , svetlosti jasne — svud
širilo se iz sjajnog joj opsega
brazdajuć neba plavetnu stranicu;
i nju što pre za carstva vladaricu 950
smatrahu strogu svrstaše u kut hud:
a ona bežeć u žurbi od svega
— preko užasa vlastitih prolazeć —
vlastitu senku gazeć,
i nadala se sve na Zapad dopret 955
sa (bez reda) armijom čiji ratni
polet bejaše razbijen, u pratnji
svetlosti što sledila je njen pokret.
Ta povorka u bekstvu uspe najzad
da dosegne sam Zapad 960
i — u svome padu čak osnažena,
hvatajuć dah u svome uništenju —
na polovini kugle u toj patnji
od sunca ostavljena,
još jednom buntovna preda se htenju 965
da bude okrunjena,
dok polulopta naša pozlaćena
bejaše prelepim povesmom sunca
čiji prav sjaj s vrhunca,
sledeći red predviđeni, davaše 970
vidljivim stvarima njihove boje
pomno, i obnavljaše
spoljna čula da steknu snage svoje
za rad, dok jačom svetlošću tog trena
bî obasjan svet, a ja probuđena . 975