Miklavž Komelj
Sovjetska knjiga
Sarajevske Sveske br. 43-44
preveo sa slovenačkog Milan Đorđević
Svidelo bi mi se da podvrgnem knjige ispitu današnje Španije, da budu ovde čitane. Ovo nije apoteoza ratu, daleko od toga. To je provera na najosetljivijoj, najoštrijoj tačci opšte atmosfere savremene Evrope (...)
Oko mene sami radnici i seljaci. Isti oni sa rezolucija i proklamacija. Kada u ovima izgledaju izmišljeni i lažni, nisu krivi oni, sada toliko "od krvi i mesa..."
IZ PISMA KOČE POPOVIĆA MARKU RISTIĆU, 1. SEPTEMBRA 1938. IZ BOLNICE U BLIZINI ALIKANTEA GDE SE LEČIO KAO RANJENIK
O konji iz Prvog moskovskog konjskog zavoda!
Obuzelo ga je da ih nikad više neće videti!
O konjsko pitanje! Nemirni konji iz Prvog moskovskog konjskog zavoda pred njim su nanjušili sneg. On je već dugo mirisao kraj, onjušio je, kao što je rekao, milicionere da bi nanjušio na šta zaudaraju – nikada ne bi rekao, na sneg, a sad više nije bilo vremena. Sada više nije bilo ni Ježova. Sada više nije bilo ni Ježove. Ni parfema Ježove. I padao je sneg kao da ne može da prođe decembar kad je izvršila samoubistvo. Ne, bio je već maj. Ne samo da više nije bilo stida, nije više bilo ni toga da nema stida. I devetog maja je započeo besno da pada sneg i nije prestao. Dan za danom sneg, sneg, sneg! Konji su široko otvarali nozdrve, mirisali i zurili. A Isak Emanuilovič je u Peredelkinu, u dači, koju je za njega postavila sovjetska vlast, u svojoj, kako je ponosno – ironično govorio, vili, gde se sakrio da bi pisao, opet pisao kao osuđenik, opsednuto i bez nade. I ne samo bez nade, nego već i bez beznađa. Ćutao je i pisao. Sa tim posmrtnim licem, tako drugačijim od njegovog lica koga je pokazao samo papiru i konjima. Znao je da će taj rukopis ostati zavejan u tom padanju snega. Svi. Neka snežno padaju još i slova! Niko ih neće čitati – ili će ih pak čitati samo oni kojima je sve što čini sve vreme pred očima, što je isto. Ne, neka ostanu u majskom padanju snega! Tu. To više nije nikakav "postupak". Nije isto. Tu dosežu ova slova dalje, do kraja. Poslednja mogućnost da pusti da ga pokrije sneg. Treba nastaviti, mada nijedan list, koji ispiše do kraja, nema nastavak. Uvek je pisao beskrajno sporo, a sad se sa cigaretom za cigaretom u levoj ruci trudio da piše još sporije – još beskrajnije. Brzinom svetlosti. Da bi dovršio da mu nikada ne bi bilo potrebno da završi! Naučio se na najtvrdoglavije ćutanje. Njegovo ćutanje je bilo moćno kao ćutanje konja. Postao je, on, mali pričljivac, majstor ćutanja. Pisao je da bi to njegovo ćutanje trajalo. Ćutao je i pisao. Dok pada sneg! I ako prestane! Prestalo je, na kraju je prestalo. Isto. Ćutao je i pisao. Pisao je i ćutao. Sa leđima prema vratima. A onda... Na pravom mestu stavljena tačka, svojevremeno je rekao masama, može biti smrtonosnija od pucnja u srce.
A konji, drugovi konji! Telepatski su se trgli? Kad, u kom trenutku? Jesu li ga konji izgubili?
Želeo je da što više bude kod njih, u trenucima mu se već činilo da je u ćutanju, svom stranom ćutanju, već našao – pronašao – one reči koje će do kraja konačno srušiti granice zbog kojih se površnim ljudima čini da je pisanje samo stvar ljudi. Njegovo ćutanje nije bilo moćno kao ćutanje konja. Ne fokusiraju poglede na takav način. Čovek može da poludi od ćutanja konja koje za njega znači da ni sam nema reči koje piše ili govori. U Prvi moskovski konjski zavod je – čak raspršujući ljudske zvuke razgovora – vodio i druge ljude, obožavatelje i obožavateljke koji su hteli – htele – da se sa njim upoznaju, da razgovaraju. Taj čovek je bio mali, debeljuškasti, ljubomorni Ježov je u njemu osetio čak nešto vulgarno, širokog lica, nimalo sličnog licima konja – osim, možda po tome kako su njegove oči debela stakla naočara onome, onoj, koji mu je gledao, koja mu je gledala u oči, istovremeno ih približavala i udaljavala od njega, nje – osim možda po kretanju uvek malo pritvorenih usana, koje uvek proba, ono što je govorio ili ćutao... pa ipak su njegovo ime i njegovo lice, automatski povezali sa konjima, sa konjima koji jure: sa naslovom knjige Konjica koju je napisao Isak Emanuilovič Babelj.
A pravi susreti sa konjima bili su oni kad je dolazio sam. Bez imena. Smeo je da uobražava da ga konji poznaju? Mada ih je uvek iznova vezivao za sebe kockama šećera – Antonina Nikolajevna je njegova nestajanja u Prvom moskovskom zavodu prepoznavala po nestajanju šećera u moskovskoj kuhinji –, bio je ipak uvek iznova negde daleko. I dok se sa putovanja na kojima je svetu i domovini predstavljao konjsku moć i mašinsku preciznost nove sovjetske književnosti opet vratio u Moskvu i pošao konjima, neki konji su bili isti a neki drugi. Kao ljudi. Ko u poslednjih pet godina nije još čuo one do suludosti pljuvačkom ovlažene šale (kako tužna stvar može da bude ljudski humor), kako je u autobusu? Pola ih sedi, a pola ih se trese. I tome bi trebalo da se smeju! On ne. Njegov humor je bio prefinjen – humor Odesita, ukršten sa francuskom kulturom. A Antonina Nikolajevna se nije bavila projektovanjem autobusa, već gradnjom metroa. Život je postao bolji. Život je postao radosniji. I na smrt osuđeni Rozenholc je u dvorani pred međunarodnim posmatračima zapevao da ne zna nijednu drugu zemlju gde čovek tako slobodno diše. Međutim, sada više nije bilo vremena ni za duhovitost – "Izbacite ga napolje, inače će mi pući srce!" – niti za sentimentalnost. Ne pomaže nikakav cinizam i nikakva genijalnost. Ceo svet je mirisao rat. Kako se približava poslednja bitka.
Ljudi koji su jedan drugom preporučili za nadzor svoju decu, ako dođe red na njih, glasno su ponavljali fantastične priče o štetočinama, saboterima, teroristima, zaverenicima i špijunima koji su vršili špijunažu u korist fašističkih država, izazivali železničke nesreće, eksplozije u rudnicima, požare u fabrikama, rušili mostove, trovali žito i druge proizvode, ubrizgavali konjima, goveđoj stoci i prasićima zarazne bolesti, mučili i ubijali udarnike i stahanovce i spremali atentate na drugove Staljina, Molotova, Vorošilova – itd. itd. Jedan dokument NKVD-a iz juna 1939. navodi "veliki broj slučaja, povezanih sa desno-trockističkim, buržoasko-nacionalističkim i špijunskim organizacijama koje su se postrojavale poslednjih meseci". Po pedesetosmom članu. Tako je i on, Isak Emanuilovič Babelj, koji u svom pisanju nikada ništa nije izmišljao – pošto je pali Ježov u zatvoru priznao da mu se činilo sumnjivo Babeljevo ponašanje prema njegovoj ženi, koju su posle tajanstvene smrti osumnjičili za špijunažu –, postao bezimeni protagonista one za svaku spisateljsku maštu prevazilazeće – pa ipak u tim danima tako neiznenađujuće – priče. Priče o terorističkoj organizaciji među piscima koju je vodio on, francuski, po drugim podacima engleski, po trećim nemački, po četvrtim japanski špijun.
Ponedeljak, petnaestog maja – tako se do smrti sećala Antonina Nikolajevna Pirožkova. Nemilosrdni dokumenti NKVD govore o utorku, šesnaestom maju. Jedan dan više. "Nisu mi pustili da završim", šapnuo je Antonini Nikolajevnoj.
Kad se probudio, u moskovskom stanu već su ispreturali njegove stvari. Kad ga je kucanje otrglo od jutarnjeg pisanja, pitao je, ko je. "Ja", odgovorio je glas Antonine Nikolajevne, kao da dolazi sa drugog sveta. Precrtao je poslednju reč. Kad je otvorio, pred njim su stajala dva uniformisana čoveka, "milicionera", "čekiste" koji su doveli Antoninu Pirožkovu – bez Lide – iz moskovskog stana. Činilo mu se da čuje Lidin plač. "Imate oružje?" Pokazao bi naliv pero, ali odjednom nije više bio on.
Tokom pretresa zaplenili su mu sve rukopise. Isak Emanuilovič hvatao se za glavu i preklinjao da ga puste još toliko da dovrši roman o kolektivizaciji. Ali iz svedočenja nekih ljudi koji su kasnije obnavljali svoja sećanja na razgovore sa njim, možemo da naslutimo, da ga je još nepodnošljivije od nedovršenih rukopisa dugo već proganjao neki tekst koji nikada nije započeo, ali je o njemu uvek iznova tvrdio da ga neminovno treba napisati. Konjski roman. "O konjskom pitanju", naglasio je zamišljeno ironičnim akcentom, ali bez ironije, smrtno ozbiljno.
Slova njegovog čuvenog imena su se pomešala kao snežne pahuljice na majskom vetru sa slovima njegovih spisa, napisanih i nenapisanih, kao u dahu kabaliste Abrahama Abulafie. Nestao je.
U autu je ćutao. Kad se auto zaustavio pred Lubjankom, pred glavnom zgradom NKVD na Lubjanki, izveštava Antonina Nikolajevna Pirožkova, na rastanku ju je i poljubio i rekao joj da će se još videti i da treba da čuva Lidu. Izašao je u pratnji "milicionera". Velika vrata su se otvorila. Takođe joj je rekao: "Reci Andreu." U bronzanom stasu Feliksa Edmundoviča Đeržinskog zadrhtala je pariska elegancija. Kad budu doznali francuski intelektualci... I šta onda? I Francuska je pred ratom. I poslednje vesti o prijatelju Andreu Malrou bile su vesti o njegovim avijatičarskim junaštvima u Španiji – a sad je Španija već pala –, i šta je sad sa njim? "Reci Andreu." Na bronzanu glavu Feliksa Edmundoviča Đeržinskog seo je golub.
Reči Isaka Emanuiloviča Babelja u dokumentima koje su pretraživači posle sedam decenija iskopali iz tajnih arhiva se, pošto su toliko drugačije od reči Isaka Emanuiloviča Babelja – "Moje oslobođenje desilo se tek u zatvoru..." –, čine previše mučne da bismo iz njih mogli da saznamo šta se potom dešavalo. Smemo bar da zamišljamo da je ušao tamo sa istim velikim, okruglim, široko otvorenim tamnobraon očima kojima je pokušao da vidi sve – kojima je brzo proletao po haosu odeskih prljavih krčmi – i radosno zadrhtao kad su gosti, koji su se prepirali, potegli noževe – kojima je gledao konje – kojima je tokom građanskog rata sa dozvolom čekista u petrogradskoj mrtvačnici noću gledao streljane kneginje – kojima je gledao konje – kojima je sa merdevina opipavao dešavanje u bordelskoj sobici na prvom spratu – za šta je dobro platio – kojima je video mrtvog konja kod Troicki mosta – kojima je video kako su ga gladni ljudi, koji idu mimo njega, u komadićima nosili kući – kojima je kao vojnik Buđonijeve konjice video kako se ljudima konji pretvaraju u leševe – kojima je video smrt bika koga je kastrirao vlasnikov zavidni sused – kojima je video užasne duše boraca – kojima je video konje – kojima je čitao, čitao, čitao – kojima je do suza razabirao natpise sa razbijenog kamenja opustošenih jevrejskih grobalja – kojima je video konje – kojima je u Parizu klizio po nogama Džozefine Bejker – kojima je nekada čitao Toru i kabaliste i video pogrom – kojima je gledao u oči Antonini Nikolajevnoj – kojima je gledao u oči Lidi – kojima je gledao u oči Ježovoj – kojima nikako nije mogao konjima da gleda potpuno u oči, jer konji, kad im čovek gleda samo u oči, ne gledaju samo u oči, ne fokusiraju pogled na takav način, direktno u oči nije im moguće gledati samo iz daljine – kojima je hteo da prodre u skrivene fondove svake tuđe torbice, svake tuđe fijoke, svakog tuđeg privatnog pisma, za šta je bio uvek spreman da plati - i konjima je nosio kocke šećera da bi od njih doznao više – ne, konje je voleo, voleo – kojima je video toliko pisama, rasutih po tlu zajedno sa sa stihovima i fotografijama i ošišanim kovrdžama kose i nesačuvanim stvarima, što je besmrtno opisano u Konjici?
O konjsko pitanje!
Ali u preklinjućoj molbi za pomilovanje da mu dozvole da završi rukopise, koje su našli oni koji čeprkaju, pisao je jedanaestog septembra o svojim "novim očima" dobijenim u zatvoru. Ali kako bismo te reči mogli da prihvatimo ozbiljno? Ali koje bi reči mogle da budu napisane više smrtno ozbiljno? I ako su njegove oči htele da vide sve – da li možemo da zatvorimo oči pred tim o čemu izveštava Antonina Nikolajevna Pirožkova? Kad je pre više godina Isaku Emanuiloviču Babelju dolazio Sergej Mihajlovič Ejzenštajn, pre nego što je posle odlaska Sergeja Mihajloviča Antonina Nikolajevna mogla da uđe u sobu Isaka Emanuiloviča, morala je svaki put da sačeka pred vratima da Isak Emanuilovič otkine i u peći spali ivice novina na kojima je Sergej Mihajlovič tokom razgovora žvrljao "fantastične i ne sasvim pristojne" male crteže. "Njihov sadržaj nije za Vaše oči. Zato spaljujem." Da li je smela da mu oprosti to ponižavanje? Smemo li da govorimo o njegovim očima takvim tonom kakvim govorimo? Jesu li ga konji izgubili? Ali svojevremeno je napisao: "U detinjstvu sam jako želeo da imam golubarnik. Celog života u meni nije bilo jače želje." Celog života. Sve do pucnja? U srce?
O konjsko pitanje!
O konji, drugovi
konji!
II
Dok je u Moskvi padao sneg, u sobici nekog jadnog, siromašnog pariskog hotela, čiji pod je bio pokriven smetovima neshvaćenih stvari, palih predmeta od kojih su čak koferi, pripremljeni za skorašnji put, imali nijansu nečega što nikada neće ustati, ustati iz mrtvih, Marina Ivanovna Cvetajeva Efron pušila je cigaretu za cigaretom i pisala svoje poslednje pesme pre odlaska.
Bleda, sedokosa, sa pokretima koje su poslednji ljudi, za koje je još postojala, opisivali kao ptičje. Pariz koga je tih majskih dana opet napao Vidov ples uplašenog življenja veselim životom, već dve godine je bio najledeniji grad na svetu. Grad bez unutrašnjosti. Sve unutrašnjosti u tromilionskom gradu su za nju nestale – ostao je, kao uvek, samo još taj predmetima zavejani pod, ototototoi, simbol – simbol begunaca i žena koje beže iz tog grada koga tih dana ni u snovima niko ne bi mogao da zamišlja – ali videla ga je a da ga nije mogla ni da zamišlja – i šta je to moglo da bude drugo nego da se bliži požar koji guta travu?
Otkad je njen suprug, nekadašnji belogardejski oficir, u tajanstvenim okolnostima pobegao iz Francuske (u Moskvu! – u Španiju!), raskrinkan kao agent NKVD, zahvatio ju je, okovao ju je led bojkota. Bela ruska emigracija u Parizu je konačno mogla da pokaže svu onu mržnju koju je pre u odnosu na nju inače nagonski osećala, ali je nije mogla potpuno nesumnjivo da prizna. Bela emigrantkinja Marina Ivanovna Cvetajeva Efron je već godinama pre toga javno priznala da je, iako je bila labuđe opevala – beli – logor – da bi i kad bi opevala ubijenog ruskog cara, ritam njenih stihova, njen ritam, bio ritam Revolucije, njoj tako tuče kao i ona sama. Njen ritam, njen glas, nova snaga tog glasa. Njen Genije, objavila je, jezdi na crvenom konju.
To za nju nije značilo pripadnost. To je za nju značilo da nije ni sa kim. I niko nije hteo da je vidi i niko nije hteo sa njom da razgovara. Tokom Prvog svetskog rata bila je u Rusiji napisala ljubavnu pesmu Nemačkoj – i to je bila izjava protiv rata. A protiv fašizma će biti naoružana dok u ustima bude imala pljuvačku koja joj omogućava da pljune u lice. I sad se približava požar koji guta travu. "O Češka u suzama! Španijo u krvi!" Marina Ivanovna je gutala dim. Ototototoi popoi da! Taj dim u toj sobici nije mogao da dolazi samo od njenih cigareta. Taj dim u toj sobici nije dolazio samo od njenih cigareta.
Pisala je:
"Vreme je – vreme je - vreme je
da se vrati Tvorcu ulaznica."
Čekajući na ulaznicu koju će moći da vrati. Čekajući na odgovor. Na dozvolu. Za ulazak u SSSR. Ta slova... Da se i njih dvoje sa sinom, sve više tuđim sinom, vrate u nepovratno. SSSR – bez samoglasnika. U jednom pismu je priznala kako se boji odsustva zvuka u tim slovima. SSSR. Kako je bilo smešno kad je Aragon prizivao ta slova kao nespretni šegrt odsutnog kabalističkog majstora! A ona će zaista ući u ta slova. Znajući da je to jedini put. Ona koja ne može da živi bez samoglasnika. Ona koja je uvek koristila sve reči, sva značenja i smislove samo za to da, da bi, ototototoi, time napisala uzdah: "A- a – a!"
III
A interbrigadisti su izašli iz divljanja smrti. Prelaz iz mesta gde je umreti – pasti! – opstati ispod drveta maslina! – bilo svakodnevnije nego da se ostane živ – pa ipak je svaki borac za sebe do poslednjega mogao da kaže da je čudesno preživeo upravo on -, bio je – kao što je kasnije rekao jedan od drugova koji su se do granice probijali u koloni koju je predvodio kapetan Franc Rozman, komandant bataljona Dimitrov – prelaz iz slobode u okove.
Dimitrovci su se borili do kraja. Kapetan Franc Rozman, najmanji među drugovima, na njemu nije bilo ničeg vojničkog, skakao je od strojnice do strojnice koje su se uvek iznova raspoređivale na položajima posle uvek novih povlačenja, uvek bliže granici. Borba bez nade gde su se konačno spojili i pomešali front i pozadina, nije mogla biti dobijena ratom – kapetan ju je shvatio samo iz budućnosti, koju je video svakog trenutka, iz onoga za šta je kao komunista govorio "poslednja bitka".
A istovremeno – kao da je svaki novi trenutak već davna prošlost. "Vi ste istorija. Vi ste legende", u Barseloni im je na rastanku obnarodovala La Pasionarija.
Borbene jedinice u skladu sa međunarodnim dogovorima već raspuštenih međunarodnih brigada u poslednjem trenutku su se iznova formirale da bi pošle da brane Barselonu; borci su u vozu jurili prema gradu u kome se izdišuća španska republika od njih upravo svečano oprostila govorima, muzikom i suzama – ali u grad više nije bilo moguće doći, borbe sa fašistima započele su već kod prinudnog aerodroma – interbrigadisti su se slili sa džinovskom živom rekom ljudi, životinja i vozila koju su branili prilikom povlačenja – koja ih je nosila sa sobom prema granici.
Put ispod neba, koje tutnji, sa kojeg su fašistički avioni bacali bombe na ruševine i nezakopane leševe – gde je zimski pejzaž goreo u kiši metaka i gradu bombi, njegovo tutnjanje se činilo da dolazi iz središta zemlje – gde su se konačno spojili i pomešali pozadina i front i mase begunaca i žena koje beže – hiljade, deseci hiljada, stotine hiljada, žene, muškarci, deca, konji, magarci, mule, krave (kako su bolna stvar sve te podele!), zaprežna kola, kamioni – bez sna jurile u kolonama pored hiljada do neba zaudarajućih ljudskih i životinjskih leševa i pored svega – pored beskrajnih smetova polomljenog nameštaja, u zdrobljenom malteru isprane posteljine, palih prosutih kofera i torbica, pored razbijenih kipova, krvavog govna i odbačenih jučerašnjih dragocenosti koje su bile preobražene besmislom da će ih neko pokupiti, i, kako je kasnije u svojim sećanjima napisao borac Veljko Kovačević, "svega što bi mogla da zamisli mašta".
Dimitrovci su se borili do kraja. Posle noći, provedene na položajima, dvanaestog februara rano izjutra su se sklonili u poslednje selo na španskoj strani. Andre Marti je imao govor, oružje su počistili u jarak.
Kad su kao deo beskrajne mase prešli francusku granicu, u ime sloboda zapadne demokratije sačekali su ih vojnici i crno uniformisani policajci koji su im silom oduzimali predmete što su im još ostali, dvoglede, mape, knjige, ako su imali knjige, oružje, ako je neko imao oružje, vikali su na njih, tukli ih pendrecima, što su padali posvuda, i u dugim kolonama, koje su pratili naoružani motoristi, gonili ih negde daleko prema moru koje je zablistalo kao nebo. Ispred ogromnih crveno dekorisanih vrata, što vode između spletova bodljikave žice, primili su ih senegalski stražari kricima: "Prljave svinje!" I na velikoj tabli naslikan kip Slobode sa natpisom Liberté, Fraternité, Égalité. Logor je bio bodljikavom žicom opletena obala, prazna, sad puna ljudi i poslednjih životinja koje su stradali ljudi između očajnih krikova ubijali i jeli u vlažnom pesku koji ih je prisiljavao da ide u usta i u pluća. Između su jahale naoružane konjičke patrole.
Hladni peščani vetrovi razbacivali su šatore i odeću. Kapetan Franc Rozman je imao svoju natprirodno bujnu kosu promenjenu u ogromnu peskovitu šubaru. Pesak ga je gušio, ali njegova ledeno vlažna odeća odjednom ga je podsetila na zime u detinjstvu. Kao mali sluga nije zimi nikada imao suvu odeću, nepreobučen je spavao u staji, punoj vlage krava i konja koja je tajanstveno mirisala, gde je udisao tiho savezništvo sa bićima koja su toplo disala. Napolju je topla vlažna odeća opet postala hladna i sramotna. Svi su ga vređali kako smrdi. Bio je šugav. "Prljava svinjo!", vikali su školski drugovi. Kako je voleo konje! Neko je kasnije rekao: "Konjski borac!"
Dimitrovci su se borili do kraja. Do kraja mnogo puta pobedili fašiste. Kad su branili prinudni aerodrom i napala ih je konjica, povikao je drugovima snažnim glasom: "Sad će pasti fašisti zajedno sa konjima!" I padali su i pretvarali se u leševe. I njegov napeti, vrebajući osmeh je raširio u smeh koji ga je u grlu – en la garganta – kidao kao njištanje. Rum ba la rum ba ba. Rrrum ba la rrrumba ba. Posle tri juriša fašisti su morali da se povuku. Čoveka spasiti ropstva i za slobodu voditi rat, taj put se krvlju mladom sad mora poprskat! Posvuda je video krvave mrlje. Konji!
Krajem aprila su ih preselili u novo postavljen logor Gur. Kad su posle dugog dana hoda opet oterani iza bodljikave žice, kao u halucinaciji su ugledali tačnu sliku onoga što su čuli o koncentracionim lagerima koje postavljaju u Nemačkoj za Jevreje, komuniste, homoseksualce i drugo živo negiranje fašističkog sveta. Nije bilo sumnje da je kod te gradnje Francuska upotrebila nacističke planove. Ali vojnici, koji su stražarili, nisu bili neljubazni. I interniranima je bilo dozvoljeno da u granicama pojedinih nacionalnih grupa okruženih stražom sami organizuju svoj život i rad.
Sredinom maja blato je bilo pobeđeno. Ono lepljivo blato, ono duboko, mrko, slepo blato koje je zalivalo sve puteve između baraka do neprohodnosti, sad se pretvaralo u spomenike. Internirci su lager pedalj po pedalj čudesnom brzinom preobražavali u grad. Iskopali su jarke za isušivanje, a puteve između drvenih baraka posuli su peskom pa su ovi postali ulice i ceste koje su se zvale po revolucionarima i revolucionarkama svih zemalja. Mada je lager bio podeljen na nacionalna "ostrvca" – îlots -, okružena dvostrukim obručima bodljikave žice koji bi trebalo internacionaliste da čuva od čudovišta internacionalizma, grad je rastao po čudesno jedinstvenom planu. Sad su svi bili – Španci. Na raskršćima su borci počeli da postavljaju prve spomenike. Začuđeno zureće skulpture od blata koga su bili u ogromne hrpe nagomilali iz ručnih kolica prilikom kopanja jarkova. I one same su znale da budu iznenađene preobražajem. Premazane smolom dizale su se na trgovima u nepobeđenoj prestonici još nepostojećeg. Spomenici – zbog privremenosti je utoliko neminovnije da se urežu u sećanja.
Na Trgu Ivana Cankara ispred barake 16 "ostrvca" E, u kome su bili Jugosloveni – džinovski, još nedovršeni kip proleterskog pisca Ivana Cankara koga je uz saradnju drugova pravio nekadašnji železnički radnik. Kapetan Franc Rozman, koji je zajedno sa njim i drugim drugovima stanovao u toj baraci, naučio je da reč "pisac" izgovara sa poštovanjem. Obučen za pekarskog pomoćnika – jedva da je znao da piše. Zato je sada svaki trenutak posvećivao studiranju na tom univerzitetu koje za njegovu političku izgradnju nije bio ništa manje važno nego one ranije više od dve godine borbe oružjem. Mada je bio u samoorganizaciji jugoslovenske grupe u lageru komandant podgrupe Slovenaca, znao je – on, najmanji među svima – u odnosu na iste drugove da postane i učenik koji prima sa željom koja je glad, koja je vatra.
Ceo grad je bio jedna sama revolucionarna škola. Sve se dešavalo grozničavo – kao da moraju ti mirni dani u lageru, pre nego počne novi rat, da postanu godine koje nedostaju do još nepostojećeg. Među konopcima na kojima su borci pred barakama sušili svoj jadni, ubogi veš, sa kosinama oblepljenim crnim krovnim kartonom, umesto školskih tabli, vrveli su kružoci na kojima su diskusije kao vatreni jezik preskakale sa osnova marksizma na aktuelna pitanja dnevne politike a odande na književnost – ukoliko je sve zajedno uopšte bilo moguće odvajati: među Jugoslovenima je diskusija o kugi trockizma značila pre svega kritiku nekih pisaca i pesnika koji su se – objašnjavao je jedan od drugova – izdavali za proleterske, ali su u trenutku kad bi se morali pod vođstvom Partije disciplinovano pripremiti za poslednju bitku koja se približava, prekinuli sve veze sa proletarijatom – i na primer pisali su da su se oni, Španci, borili kao Don Kihoti za oslobađanje želje. "Pa ipak", dodao je drug, "pa ipak..." I neki drugi drug je frknuo kao konj. Organizovani su bili kursevi jezika, bilo je organizovan dobrovoljni fizički rad, bile su organizovane pozorišne i muzičke grupe, organizovano je bilo postavljanje spomenika i drugarsko takmičenje za najboljeg, bila je organizovana izrada modelčića sovjetskih aviona, bile su organizovane sportske vežbe... Ništa nije bilo prepušteno slučaju – pa ipak sve što su radili pod uvek sve toplijim, uvek sve vrelijim suncem, dešavalo se na onaj način koji je u svetu, koji su ostavili za sobom, važio za najnepredvidljiviji i dostupan samo retkim izabranicima. Radnik iz železare nije više mogao sebi da dozvoli da ne bi i kroz njegove ruke tekla oživljavajuća elektrika umetnosti. U borcima su se otvarale nepoznate mogućnosti – kao da na daljinu razgovaraju sa drugovima i drugaricama odande. Kao što je govorio neki drug u Albaseteu: u novom društvu novih ljudi najvažnije profesije biće naučnik i umetnik.
Napredne organizacije svih zemalja su lager zasule pošiljkama knjiga. Knjige su dolazile odasvud – a one najvažnije su dolazile ispod poda – iz skrivališta, iskopanog ispod poda, iz daskama obložene jame, izdubljene ispod jedne od baraka. Kapetan Franc Rozman je tek sada postao svestan šta su u stvari knjige. U Španiji se bio osmehnuo saborcu koji je na vojničkom kursu izjavio – s mukom istisnuo da je knjiga njegov najteži neprijatelj, da je za njega bitka sa knjigom teža od svih borbi sa fašistima. Sad su mu organizovana grupna čitanja bacala konjske pokrivače sa očiju i otvarala mu puteve u daljine tamo gde je bila neprohodnost. Sad je postao učenik koji prihvata sa željom, koja je glad, koja je vatra.
Na sunčani dan usred maja – moralo je biti petnaestoga ili šesnaestoga – opet je bila na redu sovjetska knjiga.
Drugovi su sedeli na tlu u polukrugu i očekivali. Kapetan Franc Rozman je molio druga Viktora da mu da, pre nego počne da čita, knjigu u ruke.
Milujući je uhvatio korice, napravljene u zemlji budućnosti i slobode, zemlji sunca, žita i zujećih mašina koju traktoristkinja Marija Demčenko bombarduje šećerom. "Ovu zemlju treba bombardovati šećerom!" Zemlju u kojoj veseli pastir Kostja svira na violini po notama – lastama, sedeći na zujećim telegrafskim žicama, dok njegova muzikalno stado pustoši buržujsku vilu; zemlju Magnitogorska u čiji prijatan dim njegovih ogromnih dimnjaka – stubova dolazi samotni planinski orao da se greje.
Otvorio je tu malu knjigu i potopio lice između slučajnih strana da su postale kao dva mora. Duboko je udahnuo sovjetski vazduh. ("A – a – a!") Sovjetske knjige imaju sasvim poseban miris u kojem su daljine. I daljine u kojima je pre dvadesetipet godina nestao njegov otac. Nestao je blizu Varšave; kod kuće su se još godinama posle završetka svetskog rata između pritajeno izgovaranih molitava nadali da je u ruskom zarobljeništvu. Malo pa malo odande bi se neko neočekivano vratio. Stas sa ivice sećanja se sve više slivao sa stasom sa fotografije – mali, kod svakog prisećanja manji otac u prevelikoj uniformi – sa velikim brkovima – u kojima ima nečeg jezivo očevog. Francu Rozmanu su bile tri godine kad je otac otišao u vojsku, opraštajući se rečima: "Bogu i caru moram biti veran." Ali u tom mirisu nema ničeg ličnog. "Bogu i caru moram biti veran." I ništa što bi bilo objašnjivo prošlošću. Miris – ne po slovima – po filmovima – po rekama – ništa lično – po nečem što se udahne – duboko kao miris konja – pre nego što se ide u napad – ali mir – spokojan mir – mi – ali miris – ali rad – ali miris – na pesme – neopisivosti bezgraničnog – po onom kako se za dlaku spasti smrti – po kosi – po oblacima koji plaču kao dete – deca – po nečem na dnu, na kraju – dnu – po drhtavoj muzici koja prati poslednje spavanje Čapajeva i drugova kad se već približava neprijatelj sa svojim konjima – na ono kako Čapajev pliva, pliva – po poljima – po reci – po silnom bolu.
Kad je knjigu odmakao od lica, pred očima su mu zaigrala crna slova ćirilice. Zatvorio je knjigu i vratio je drugu Viktoru. Daljine su nestale, ostala je samo sitna, krhka knjiga u Viktorovim rukama. I upravio je oči u ogromnu pesnicu od blata koja je rasla iz tla među dvema barakama.
A knjigu je napisao sovjetski pisac Isak Emanulovič Babelj. I drug Viktor je drugovima počeo da čita priču iz knjige. Gledao je ruska slova i govorio na slovenačkom jeziku koji se u prevođenju odmah nehotice usisavao u materinski srodni ruski jezik i podsećao na stapanje jezika u budućnosti, posle svetske pobede socijalizma. Svi su napeto slušali okrutnu pripovest iz građanskog rata. Neumoljive rečenice koje nisu bile od reči o stvarima, već su bile stvari.
IV
Odjednom se jedan od drugova glasno nasmejao.
Kapetanu Francu Rozmanu se smračilo lice.
Nestao je blago ironični osmeh, večna cigareta među tankim usnama se ukočila, male svetle oči su se spojile u dve iskre, gledale su ukočeno:
"Zašto se smeješ?"
Znao je da su u lageru i provokatori i špijuni ali Partiji je već uspelo da ih izoluje. Ali drug koji se nasmejao bio je veran, prekaljeni borac. Intelektualac ali veran liniji Partije.
"Zašto si se nasmejao?"
"Nasmejao sam se dosetki pisca. Tim grubim rečima koje je pisac tako majstorski stavio u usta liku koga je izmislio. Činilo mi se strašno duhovito. Samo to."
"Izmislio – kako misliš: izmislio?"
"No, to je priča, proizvod mašte pisca, pisac izmisli..."
"Ništa nije izmislio. To je sovjetska knjiga."
"Naravno, takve priče su se događale, takve priče se događaju, takav je rat. Mi najbolje znamo. Pisac Babelj je i sam bio u ratu. Ali priča je svejedno priča. Pisac koristi maštu, izmisli lica, naravno, u suštini ih sažeto ponavlja po stvarnim, izmisli priču, događanje, naravno mora biti tipično, mora biti realistično, ali svejedno je to izmišljeno, to je literatura..."
Kapetan Franc Rozman je ustao:
"To je sovjetska knjiga."
Drug je objašnjavao:
"Naravno, ali to ne znači .... Pisac .... Izmišljena priča .... Izmišljeni dijalozi... To je beletristrika..."
Kapetanu Francu Rozmanu, komandantu, oči su se neočekivano uvećale. Nenaviknut na govore, on je sa vidnim naporom povikao snažnim glasom:
"Ne!" To je sovjetska knjiga! I u sovjetskoj knjizi, drugovi, ne može da bude ničeg izmišljenog. To je sovjetska knjiga. To je istina."
Drugovi su se tiho pogledali. Nisu se usuđivali da sažaljevaju naivnost njegovih nerealnih reči jer ih je potresla njihova istina. Bili su kao okamenjeni. Granitni borci. Posle nekoliko trenutaka drug Viktor je mahnuo rukom kao da je hteo da otera komarca i dalje je čitao.
V
Noću u baraci, koja smrdi na memlu, na slamnatom ležaju je onaj najmanji i najmanje vojnički među tim drugovima, njihov komandant, znao da se radilo o istini. Kad se zauzeo za neizmišljenost reči sovjetskog pisca, kad je branio stvarnost reči Isaka Emanuiloviča Babelja, bilo mu je kao da se zauzeo za druga koji je bio krivo optužen pred nerazumljivim, bezumnim tribunalom. Osećao je da mu Isak Manulovič Babelj iz dalekog Sovjetskog saveza, mada ne može da mu pogleda u oči, potvrđuje: "Ništa nisam izmišljao!"
Slučajno otvorene strane su isplivale iz knjige kao dva dlana. Na sredini je svaka od njih imala crveni znak: dva otiska našminkanih usana kakvim su bila obasuta pisma koja su na frontu dobijali španski drugovi. Kad su se listovi približili komandantovim očima otisci su se povećavali u otisak krvavih konjskih usana.
Neko je – i snu ili u halucinacijama? – do kraja noći vikao: "Halo, čuješ me? Halo, čuješ me?" Komandant je u snu ponovio: "Sovjetska knjiga." Isak Emanuilovič Babelj kome je cepalo oči oslepljujuće svetlo, odjednom se bez razloga osmehnuo.
