Mirjana Stefanović

SLIKE IZ CIRKUSA

Sarajevske Sveske br. 08/09

Evo već deceniju smo igrači i publika u džinovskom cirkusu na kraju grada. Cirkusu otkazuju čas reflektori, čas mikrofoni, a i šatra se povremeno skljoka... Tu klovnovi lome noge i vratove, akrobate padaju s trapeza, bacač noževa pogađa lepoticu, slonovi gaze preko ukrotitelja, a lavovi uleću u publiku; konji zbacuju s leđa jahačice, gutač plamena se pretvara u buktinju, ekvilibristi iz ruku ispadaju tanjiri, i žica mu se kida pod nogama... Tigrovi sede u loži, a gledaoci skaču kroz vatrene obruče; mađioničar iz šešira vadi crknute golubove i zečeve, a ceremonijal-majstor se pravi nevešt, triumfalo zamahuje skerletom postavljenim ogrtačem, smeška se i svaki čas daje znake za aplauz.
(1977.)

Početkom sedamdesetih (godina prošlog veka) učestvovala sam, u svojstvu spoljnog saradnika, u radu grupe ljudi koji se ludiraju (homo ludensa) zvane Književna radionica 9. Sa zadovoljstvom. Članovi Radionice bili su književnici Moma Dimić, Vojislav Donić, Srba Ignjatović, Miodrag Janković, Milan Milišić, Adam Puslojić, Ibrahim Hadžić i Predrag Čudić, te fotograf Aleksandar Suhenko.
Moj komšija Donić – Donke je, za ovu belešku, ispovrteo žut i iskrzan pelir sa Kratkim opisom akcija Književne radionice 9 iz koga evo odlomka:
«Demistifikujući stvaralački čin, odnosno svodeći ga javno na njegov pravi karakter (normalne životne pojave), članovi Radionice se, u svojoj umetničkoj kreaciji, služe svim raspoloživim sredstvima javnog komuniciranja: olovkom, mašinom za kucanje, magnetofonom, fotoaparatom, dijaprojektorom, novinama, radiom, govorom, neposrednim kontaktom – dijalogom sa publikom, kratkim scenskim izvođenjem i sl. U tom smislu članovi Radionice nastoje da se pre svega prilagode sredini gde se nalaze, kao i uslovima kojima u tom trenutku raspolažu, zadovoljavajući se i najmanjim minimumom tehničkih i inspirativnih okolnosti, kao i minimumom pažnje prisutnih.
Članovi Radionice 9 smatraju život normalnim, stoga tragičnim. Oni se bave umetnošću upravo zbog toga, uprkos tome. Članovi Radionice 9 smatraju da je umetnost neophodna ljudima koliko i sveže voće. Zato je simbol Književne radionice 9 jedra crvena jabuka. Na svim nastupima članova Književne radionice 9 neprestano se jede voće. S druge strane, prisutnima na javnim nastupima članova Radionice pripadaju sva umetnička ostvarenja koja su tu nastala: ona se u vidu šapirografisanog materijala i sl. dele svima, odmah. To su jedini originali.»
Mi ustvari nismo po privatnim papirima tražili ovaj programski tekst, nego bilo šta zapisano o događanju u Udruženju književnika Srbije marta 1971. To je mene interesovalo, jer sam tu bila glavna: bila sam Knez Lazar u projektu «Kneževa večera», u dugoj suknji od belog štofa sa fronclama po sredini i belom džemperu, sećam se, a i vidi se na fotografiji koju sam sačuvala.
Puslojić je obećao da ništa nije uradio, a Ibrahim Hadžić – Ihi i Vojislav Donić – Donke pronađoše obojica samo jedan te isti sinopsis, ovaj:

Kneževa večera
1. Knez Lazar proziva
2. Knez Lazar čita uvodni referat (iz knjige, narodnu pesmu)
3. Telefon iz Dubrovnika*/ ga prekida
4. Knez Lazar nastavlja i završava sa referatom
5. Knez Lazar otvara diskusiju po pročitanom referatu
6. Vuk Branković predlaže jedan amandman
7. Miloš Obilić mu zajedljivo i uvredljivo odgovara
8. Jug-Bogdan govori o junaštvu i smrti, zatim pita Kosančića o stanju turske vojske
9. Kosančić kratko referiše
10.Vuk Branković se ponovo javi za reč, govori o tome da su neki na Kosovo došli samo
sa pola vojina, vojaka...
11. Miloš ga ponovo vređa
12. Jug Bogdan meditira o smrti
13. Toplica Milan kritikuje «stare snage», zbog umora i rezignacije (to je sukob generacija!)
14. Nastaje sveopšta svađa koju (veselo!) prekida Knez Lazar svojom zdravicom (čita iz
knjige, brzo)
15. Nazdravljanje jabukama-čašama koje jedemo
16. Miloš i Vuk izazivaju jedan drugog na dvoboj
17. Topot nogu (turska konjica)
18. Padaju jedan po jedan, sem Vuka Brankovića koji se okrene u poluprofil, s glavom u
rukama
19. Svi mrtvi junaci ječe, najpre tiho, pa sve jače i jače
20. Slepi narodni pevač (to je Kosančić koji samo stavi tamne naočare) čita odlomak pesme
Smrt majke Jugovića, ostali ga prate sve jačim jecanjem

Vreme je bilo zbunjeno – Savka i Mika proizvodili su tamo svoje proljeće, a Nikezić i Lata kočili su ovde – da se stvar ne razbukta po principu spojenih srpsko-hrvatskih sudova, bolje reći požara.
U Kruševcu, mislim, pojavila se na ulicama nekakva kostimirana povorka srednjevekovnih (Dušanovih li?) vitezova na atima, a mi, u odgovor, priredismo Kneževu večeru.
Koja naravno nije ništa ako se uporedi, zum Beispiel, sa engleskom televizijskom serijom Crna Guja, onom što se vrti diljem globusa. Onakvo zezanje sa onakvom istorijom, kako to komentarišeš, draga Srbadijo?
Evo kako: nekoliko večeri po našem, po opštem mišljenju veoma uspelom hepeningu, sedelo nas je nekoliko radioničara, izvođača Večere u Klubu kod Ive i Bude. U zlo doba dotetura se do našeg stola jedan stariji značajni pisac, sasvim naćefleisan, te praćen pogledima odobravanja sa svoga stola, vrlo glasno i energično uze da nam psuje našu «mater antinacionalističku».

15. 7. 88.

U podne D. – na stoličici u Atrijumu, oznojen, skvrčen, prekipeo, rekao da od šuraka zna kako je zemlja u groznoj situaciji, kako su banke nelikvidne i na vidiku je propast.
Noćas je CK Srbije zasedao do 5h!!! Ujutro.
Demonstranti sa Kosova išli u Novi Sad. U Borbi je pisalo da ih je bilo pet stotina, u Politici u podnaslovu «preko hiljadu», a u tekstu «oko hiljadu». Da u laganju ne bi zaostali, Vojvođani su objavili kako je bio i Bećković, a nije! I to njegovo «prisustvo» je još i Krunić u svom govoru komentarisao. D. kaže kako će Milošević da ode, već najesen, kad dođe do ustavnih promena... A taman je poizbacivao sve koji su protiv njega.
Videćemo.
U Novom Sadu održan sastanak KUD-a čiji je član demonstrantima dao ozvučenje - da se osudi, ali nije bilo kvoruma, čuj kvoruma!
Razjarene birokratije jedu se kao žuti mravi, sa otprilike istom količinom etike.
Grozno... Čak ni u Prosveti ne daju regres za godišnji, nema para, i još platu pomeraju za pet dana.

*
Danas su pred Saveznom skupštinom radnici Agrokomerca, traže da im se minimalac poveća sa 12 na 17 miliona, to je skromnost!
Pokušala sam da odem pred Skupštinu, da to vidim, ali je milicija sprečavala pristup već kod Bezistana. Iako su koliko preključe govorili u SSRN Beograda kako je grad otvoren za sve opravdane radničke zahteve!
Hajd' sad, popo, budi čovek – to se zove povlačenje histerično nedoslednih poteza.

*
Sedamnaesta sednica CK Jugoslavije – tri dana. Čkrebić izgubio na tajnom glasanju, podneo ostavku, a onda izleteo Milošević kao čupavac iz kutije i svu krhku slogu doveo u pitanje, i od Čkrebića napravio krpu: minut ranije ostavka je bila neopoziva, a posle ludakove intervencije diskutabilna, do iduće sednice, dok se ne izjasne komunisti Srbije, oni u šiljkanima, pošto jedino takvi sada smeju da govore, a svi koji misle drugačije, ćute. Ako slučajno zinu, kao Ljubinka Trgovčević, odmah se zakivaju na stub srama.

*
Na sajamskom parkingu pokušavam da se pogrešno parkiram. Parkadžije mašu, zovu da dovezem kola do njih. – Neću ti naplatiti, al' da nam ostaviš otvoreno, da sedimo dok pada kiša. – Kako se zoveš? – Tasić Živojin. – Nemoj nešto da mi uzmeš... – Ma ne, mi iz Vranja smo pošteni. – A ja sam iz Niša, samo što nisam tamo živela. Koliko godina imaš? – Dvadeset pet. – A moja ćerka dvadeset četiri. – Znači, možemo i da se orodimo. – Ko zna, sada sedi tu i nemoj da mi jedeš paprike!
To je valjda ona naša čuvena neposrednost. Spontanost. Nastavlja s u prodajnom krugu u velikoj hali, vidim da prodaju moju knjigu za decu Čudo do čuda, u kome času neki čovek pita šta da kupi detetu, ja kažem, ovu, moju knjigu, on je kupi i veli imam i ja svoju, o atomskim centralama.
Na Komunistovom štandu vidim Marka Nikezića i poželim da mu priđem te upitam Nebojšu Popova da li je to stvarno Nikezić ili me oči varaju. Kaže jeste. – Pa šta mislite, da mu priđem? – Pa ne znam, kaže Nebojša, – da li bi on to voleo. Onda izručim svu svoju nostalgiju za njegovim planovima za političku budućnost prosvećene Srbije. I portiri u Radio-Beogradu morali su da imaju visoku stručnu spremu...
Malo kasnije na galeriji sretnem Branka Nikezića, Markovog sina, jednog od direktora uvoza-izvoza u Nolitu, i prepričam mu taj nesusret – prenesite to svom tati. A Branko će: – Recite mu to sami – i uvede me u boks u kome sam, sve držeći ogromnu kesu knjiga u naručju, pričala sa Markom. O Z-u, o Nju Delhiju u kojem sam ga, kao našeg ministra spoljnih poslova, u belom smokingu, srela na prijemu u našoj ambasadi, pre četvrt veka, i o Miloševiću, naravno. Nikezić misli da treba samo da sazri saznanje o tome da to što se radi ne valja – kada ne bude opipljivih rezultata Srbi će se otrezniti, a to je dug i mukotrpan proces. Kaže da su za ovo što je urađeno na Kosovu potrebne decenije da se popravi.
Kod Matice naletim na svoj Radni dan i kupim sve što su imali, desetak komada. Posle mnogo lutanja nađem i toliko priželjkivanu (Kiš mi o njoj oduševljeno pričao) Antologiju srpske udvoričke poezije Marinka Arsića Ivkova koja se završava uznetim i bradatim Zlatanovićem i njegovom Himnom na ledini, o lepom mladom govorniku kome «Sunce koje zalazi pali/ mu/ nakostrešenu kosu/ razgovaraću sa svojim narodom na ledini, kaže», pa malo posle: «Slobodan sam ako vešto rušim pakao», a sve se, piše u dnu pesme, dešava u Kosovu polju, u školskom dvorištu, 20. aprila 1987.
Autor ove izuzetne, samootrežnjujuće knjige koja nas sučeljava sa istinom o nama samima otvarajući usred sve ove naci-patetike jedan autoironični uvid, upoznaje nas sa muzom koja puzi te navodi da je tako još od antičkih vremena. A «jedan od osnovnih principa fenomena zvanog udvorička poezija: broj udvoričkih pesama je u obrnutoj srazmeri sa stepenom demokratije».

*
9. 2. 89.
Danas kod stolara u mom bloku, mlad čovek, vredan. Sećam se sa kakvim je očajanjem slušao vesti o pogibiji vojnika u Paraćinu. Drži u radnji srpsku zastavu sa četiri ocila, zlatna, koju sam prvi put videla na proslavi šest vekova Studenice, a koju prodaje crkva. I na vidnom mestu kalendar sa Slobodanovim likom. Pustio je i kosu, tršavu, i bradu, i sasvim liči na četnika.
U radnji-predstavništvu Istre iz Kule, takođe u mom bloku, Slobodanov kalendar, danas.
A., besan, na svoj iracionalno namćorasto starački džandrljiv način, na J., zvoca mi o njemu, a onda pita: – A koje je on narodnosti? – Hrvat! – Aaa, Hrvat!!! – Jeste, ustaša! – Tako, znači!!! – što me tera da pobesnim pa se skoro načisto posvađamo. (Inače, J. živi u Pančevu od rođenja.)

*
Na beogradskom Sajmu knjiga, početkom rata, 92-ge recimo, susrećem esejistu P. Muvamo se po književnosti evo već decenijama, svojevremeno smo, kao «modernisti», bili dobri znanci.
- Zdravo, Miro, gde si, kako si, šta radiš, koliko te nisam video...
On mene nije, a ja njega jesam – morala sam, na televiziji, gde je svaki čas ronzao, pred milionima, nad našom hudom istorijom, kako starom, tako i novijom. Kažu to je zato što si je umislio da postane ministar kulture.
- Evo, patim nad sudbinom srpskog naroda – odgovaram, na šta on beži kao oparen.
Takođe, godinu uoči rata, u proleće, obučem crno-beli kostim i belu bluzu, te iz razloga ukrašavanja zadenem za rever crnu ružu.
Na sastanku redakcije u Nolitu S. pita:
- Kakva ti je to crna ruža, Miro?
- Eto, tugujem za kosovskim junacima – odgovaram, na šta se većina kolega nasmeši, a neki, očigledno tek saznali za taj naš narodni poraz, nedavni, i stoga još uvek u šoku, pogledaše me načomrđeno, gotovo s prezirom, kao Vukicu Branković.

*
11. 2. 89.
U Sremskoj Mitrovici osvanule parole «Bolje grob nego Slob!», «Staljinošević ne» i «Dosta nam je Miloševićeve demokratije!» Pa će se sve mere preduzeti ne bi li se otkrili počinioci.
Na Kosovu čovek koji je u autobusu psovao Miloševića i Alija Šukriju osuđen na šezdeset dana zatvora.
Juče srela T. – priča o prepadu SANU na VANU – kao biće dogovor i uopšte se ne spominje politička strana, a onda odjednom – tirada u slavu nove Srbije, jedinstvene i jake.
Bojana, sveže došavša iz Pariza svima obznanjuje: – Ja sam sloboumna.
Kira kaže da nije sreo nikoga ko je za Slobu.
Ali kod Lj. u Muzeju – niko nije protiv. Delimične rezerve ima samo jedan kolega, a atmosfera je takva da se ona nije usudila ni njemu da kaže kako je protiv, nego se izjasnila kao Jugoslovenka, za toliko je smogla hrabrosti.
U jeku hajke na Šuvara, pred skup CK, Ruška, Slovakinja, iz Padine, doktor čismenskih nauka, of all the people, pita: – Šta taj Šuvar hoće da nas posvađa!?
Pa sam uzela da joj objašnjavam kako on nije rekao to što kažu da je rekao, što ona prima s mnogo rezervi.

*
12. 2. 89.
Juče sam sa Zoricom gledala Dnevnik – kada se ukazala slika Kaćuše Jašari počela je da frkće – Vidi ti nju – i tako nešto... A «narod» je svojevremeno skandirao «Jebaćemo Kaćušu, ubićemo Vlasija!», onaj tetovirani, bezpadežni, bradati narod što bi samo klao, a dosad nismo znali ni da postoji.
Što reče Mak, ko je mogao da pomisli da živimo sa toliko budala...
U mome hodniku su na dva tri mesta ispisana ona slavna četiri ćirilična S. U kojima je spas! Videla sam ih i letos, u Rovinju, na betonskoj zgradici uz plažu – ogromna, bela, i kad god bih pored njih prošla skvrčila bi mi se utroba. Od straha.
D., Čačanka, puna zdravog razuma, iz sirotinjske mnogočlane porodice, znamo se još iz Indije – nikad nije krila poreklo niti se kao tolike naše diplomatske supruge pravila da je «iz fine kuće», a to što se udala za ovog klipetu, to se ona malo zbunila – reče mi kako njen brat redovno ide na sve mitinge i kako je sve to organizovano. Bio je i u Crnoj Gori i u Novom Sadu. Pošto je bilo prisutno mnogo sveta, nisam mogla da je pitam za detalje. Na kraju – Ti ćuti, samu sebe hraniš i pazi šta govoriš! I još: – A šta ću ja, u mešovitom braku... Što me je potreslo: muž joj je Dalmatinac, od četrdeset pete živi u Beogradu, i deca su im prešla tridesetu i već i unuke imaju, a doživeli su (smo!) da moraju da strepe od svoje pomešane krvi!

*
9. 3. 89.
Na staklu kraj ulaznih vrata Nolita – Terazije 27 – pojavila se fotokopirana slika Vožda, prilepljena selotejpom. Pitala sam portira ko je to stavio, kaže – Neko juče... – i nije baš preterano veseo. Nisam smela da je skinem žarkoj želji uprkos.

*
13. 3. 89.
Mladina je objavila ovih dana kartu podeljene Juge na kojoj jednu državu predstavljaju Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina!!!
A Televizija Beograd uvela je toržestvenu, crkvenu, «onduliranu» ili brenovanu, u svakom slučaju kovrdžavu ćirilicu! Da nije za prepasti se, bilo bi smešno – ta slova sasvim zgodna za srednjevekovne povelje, nepodnošljivo štrče na ekranu – u biti su neprimerena mediju.
U poštanskom sandučetu zatičem neke papire bez omota – Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, UJDI, poslalo mi je pismo o članarini i uplatnicu, a koverat je zadržao poštar, ili možda baš policija? Vrlo delikatno upozorenje! (Minuli rad zaštićenog haškog Duška Tanića? – pitam se iz novomilenijske perspektive) Za četvrtak, 16. 3., zakazali su sastanak Lola Đukić, Vesna Pešić i Nebojša Popov.
(Osnivačka skupština beogradskog ogranka ove dirljivo naivne, jer nemoćne, već na startu na propast osuđene, sasvim donkihotske asocijacije jugoslovenskih građanski orijentisanih intelektualaca održana je 18. aprila 1989. godine u sali Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, u Gračaničkoj 18.
Posle smo se jednom sedmično sastajali, u promenljivom sastavu, u maloj, avetinjski osvetljenoj dvorani Dečijeg pozorišta Dušan Radović, na obodu Tašmajdanskog parka. Sasvim adekvatno, jer ujdijevci su, naivno i bezazleno, baš kao deca, verovali da će, oglašavajući se glasom razuma, uspeti da zaustave ili bar malo potpletu svako svoje razgoropađene a visoko motivisane republičke feudalce nagnute, sa noževima i viljuškama u rukama, takorekuć, nad telom Jugoslavije. One, dvadesetmilionske.
Gladne vlasti.
(Jer, koga je Zloba oterao, a kome samo pomogao da ostvari snove – to još ima da se vidi.)
Feudalci su se, ne birajući sredstva, bolje reći birajući ona najgora, paštili da zadrže ili steknu, ili uvećaju ličnu, opojnu, zamamnu, neodoljivu, na drogu nalik vlast, kao i pripadajuće joj pare, a mi se samo zalagali za nešto u opštem interesu, što nam se činilo jedino logično, a bilo je nad himerama himera, mi smo hteli pluralističku, demokratsku, evropsku Jugoslaviju.
A ne košaricu samobitnih banana koja se nudila.
Samo mi da kažemo, svi će odmah shvatiti šta je najbolje i koliko su dva i dva.
Od UJDI-ja je ostala jedino Nebojšina Republika, «glasilo građanskog samooslobađanja», dragoceno, evo traje već više od decenije te i danas ima posla preko glave...).

*
23. 3. 89.
Izašla je knjiga govora S.M., sa fotkom u boji preko celih korica i sada se prodaje u bukvalno svim knjižarama u gradu, u prodavnicama duvana, a čini mi se i na nekim novinskim kioscima.
U Startu Šolevićeva priča o tome kako je temeljito organizovao spontane narodne ustanke... Zbog čega je list zabranjen, privremeno pa trajno.
Po ustanovama i preduzećima se dežura – do donošenja novog ustava Srbije. Ljudi džonjaju po cele noći, bez razloga i komično – da se plašimo i brinemo i uhkamo i ne zapazimo kako kutija keksa sada košta 1,1 milion dinara, a OB tamponi 950.000 i spavaćice 40 miliona, a najlon čarape skaču na 8 miliona, naravno.

*
29. 3. 1989.
Juče je proglašen novi ustav Srbije – pevalo se i igralo po gradu u organizaciji Soc. saveza, a na Kosovu dvadeset jedan mrtav, od toga dvojica milicionera, Srbin i Albanac.
U Cvetin biro trgovački putnik doneo Govore, a ona mu rekla da ne kupuje taj Mein Kampf. Kolege je pred narogušenim prodavcem branile, a posle, kad je otišao, izgrdile:
– Cveto, ne seri!
Vođu je njih tridesetoro časnih i nadasve objektivnih kandidovalo za predsednika predsedništva Srbije – zbog svoje hrabrosti i poštenja ne treba da ostane predsednik samo komunistima nego ta sreća valja da strefi i sve građana Republike.
Provlače se ideje da zemlju ne mora da vodi predsedništvo nego jedan predsednik, a to bi, naravski, bio On!

*
8. 4. 89.
Juče u autobusu, gradskom, na šoferšajbni zalepljen On. Takođe, njegove slike, u koloru, uramljene, mogu kupiti kod stakloresca u ulici Carice Milice.
U Nišu u izlogu knjižare Njegova knjiga odmah do Desanke, njegove zaštitnice ili možda već štićenice, koju zaljubljenost ćemo joj otpisati na godine. A kod velikog prestoničkog izdavača, doduše u sporednoj sobici, poster «Smrt fašizmu, Slobodan narodu!»

*
17. 6. 90.
Antisrpska koalicija stekla članove među Beograđanima!
Policija tukla Mićunovića i Pekića – «opozicija je htela da dobije batine», piše novinarska posluga, a paljena je i slika samoga Vožda, tri puta, i pevana pesma Slavićemo mesec dana kad srušimo Slobodana...
Ko mačem seče, od mača će poginuti!

*
Z. je sekretarica direktora jedne velike fabrike. Dolaze im partneri iz Nemačke pa joj šef naređuje da telefonira svim odelenjima koja će gosti posetiti da radnici obuku čiste plave mantile i kao vredno rade pred posetiocima.

*
Mafija na Pravnom fakultetu, crnogorska: svaki ispit ima svoju cenu, najskuplje je, kažu, međunarodno privatno pravo, tri hiljade maraka. Po principu jedan te isti polaže za sve koji mu plate. Profesori su nevini, budući da ima oko hiljadu dvesta studenata te ne mogu da popamte face.

*
Gospodin od osamdeset godina pita Vidu kojoj je sedamdeset da li sme da je poljubi, jedan jedini put u životu.
A našao ju je preko opštine, prijave boravka, šta li.
Pa zazvonio na vrata. A ona sa keceljom, sa bedinerkom, upravo izmiču ormane...
Upoznali su se u Nišu, kada se bila udala, sa osamnaest; 1938. godine, on bejaše bio vazduhoplovni oficir. Posle ju je povremeno viđao u SIV-u gde su oboje radili, samo što se ona njega uopšte ne seća.
- Pa je l' udovac?
- Ne, drugi put je oženjen. I lepo izgleda – kaže ona i smeši se.

*
Sin generala N. radi, bolje reći prima platu, u jednoj još uvek bogatoj ustanovi. Udovica generala, majka zaposlenog, došla sa predlogom da firma sufinansira, sa petnaest milijardi, knjigu-zbirku telegrama saučešća povodom generalove smrti. Za kojom knjigom čitaoci vape. Za uzvrat će ustanova dobiti pet stotina primeraka iste bez koje ne zna se kako je dosad opstala.
Ovih dana! U ovakva vremena!!

*
A. se javlja iz Pariza: – Kundera (o čijem delu radi magistarski) izdao novi roman, idiot! Sad moram da čitam.

*
Na pančevačkom buvljaku Ciga za lampu traži dvesta maraka.
- Uh, preskupo.
- A koliko ti daješ?
- Sto.
Ciga maše rukama oko glave kao da su ga spopali obadi, izvija se u struku, ustaje, hoće da pođe.
- Pa kuda ćeš? – pita Marko zbunjeno.
- To se ja ljutim – prevodi on na srpski svoj govor tela, shvativši da ga Marko ne razume.

*
15. 2. 89.
Pre četiri dana, u podzemnom prolazu u Nušićevoj, iz velike prodavnice ploča trešti čuvena crkvena kaseta koju sam u crkvenoj radnji u Generala Ždanova bila kupila sa popovom preporukom: – Uzmite ovo, to su sve zabranjene pesme, gospođo.
Trešti, kao što nijedna muzika iz te radnje nije: – Ko to kaže ko to laže Srbija je mala... Ta ista kaseta (Sivi tiću Karađorđe Petroviću) treštala je i pre nekoliko dana sa dva velika tranzistora u podzemnom prolazu kod Zelenog venca, oko tri, u vreme najveće gužve.
Te iste pesme svirali su i pevali Cigani trubači po Terazijama, pred Novu godinu. I po Knez Mihajlovoj!
I takođe, obe subote u motelu u Urdarima na putu na i sa Brezovice orila se ta muzika, a čula sam je i u Robnoj kući Beograd, na odelenju rasprodaje, dok sam probala kostim po sniženoj ceni.
Kasetu je izdao Glas crkve, izdavačka ustanova sveštenika šabačkovaljevske eparhije, a «umnožena je u PGP RTB u Beogradu». Pevaju protođakoni Vlada Mikić i Radomir Perčević, tako piše, mada novokomponovanu Nedaleko od reke Rasine izvodi neidentifikovani ženski glas, na tekst i muziku, zavijajuću, M. Milovanovića.
Kaseta se zove Niko nema što Srbin imade, znači odiše bogobojažljivom skromnošću, a nudi se narodu, tako svuda i na svakom mestu, povodom šest vekova (a ko da je juče bilo) od Kosovske bitke za koju inače i Turci misle da su je izgubili.
(I sve je bilo zlokobno te 1989. godine. Kad su se ove budilice orile Srbijom. Kada su bučale, hukale, tutnjale, kreštale, brujale, klepetale, čegrtale, klokotale, zvečale, prštale, škrgutale, cičale, šištale, šiktale, hujale, fijukale, praštale i gruvale. Da isteraju zlog duha iz boce. Da prospu jastuk iz perja. Da strpaju pušku u ruke. Da zavade komšiju sa komšijom. Da posvađaju brata i sestru. Da uteraju strah u kosti, jer razbucavaju krhku ravnotežu u mnogonacionalnoj zajednici.
Radilo se to i na drugim stranama, ali ja govorim o našoj.
Slutila sam da je ovo japajajanje tragično i da će posledice biti strašne: ostaće bez glava, nogu, ruku, ili samo svojih domova mnogi od onih što su ove pesme pevali kao i još više onih što su ih sa zebnjom, strahom i crnim slutnjama osluškivali.)

*
Bila u Nišu sa probranim Nolitovcima – trust mozgova šipčio je preko Srbije da pred malobrojne Nišlije – ako ih navatasmo tridesetak – ispovrti svoje pesmice, odlomčiće i esejčiće Miša, Vava, Ivan, Vasa Brada, Petković, mladi i skromni Mikić i ja. Dok je glodur Stambolić u ovoj i opet jubilarnoj godini po ko zna koji put i sa neizmernom dosadom govorio o slavnoj, naprednoj, levičarskoj i trnovitoj istoriji Nolita, mislila sam šta li se odvija u njihovim miloševićevskim, južnoprugaškim glavama.
Ceo dan se zezali sa mojom hipotetičnom udajom za Drnovšeka, pošto sam se izrekla da mi se sviđa... kao političar.
- Aaa? Pa što ne kažeš, pa mi ćemo da te udamo za njega, pa da imamo vezu na Belom dvoru, pa da nam budeš Jovanka, pa da nas zoveš na Brione... Tako znači...
Drnovšek će nam biti predsednik države od 15. maja, pobedio je Bulca na referendumu, tako mlad i tih. On je otprilike prvi stvarno izabran čovek u Jugi od četrdeset pete na ovamo, i to mu daje osobiti šmek.
Bili smo u Ćele-kuli i u Medijani koja je, naravno, zatvorena, te videsmo samo neke nastrešnice, i u Niškoj banji koja nije lepa, i još sam na tom putu potrošila tri svoja miliona – ručak i doručak – a za čitanje zaradismo po večeru na kojoj je, naravski, bilo tri puta više domaćih od nas gostiju.
Obišla sam rodnu kuću koja izgleda dosta odrano i prošetala po starom niškom groblju – ima tu bankara, trgovaca, pukovnika... Spomenik sa natpisom početim na grčkom a završenim na srpskom, pa neka Žilijet, à mon cher amour ispisano u dnu... Deda Sotir, Solunac, umro u svojoj šezdeset drugoj, 1936., stric Jovan, umro u osamnaestoj, tata Dimitrije i baba Milka sahranjeni su pod dostojanstvenim spomenikom, pokraj velikog drveta, u lepom delu groblja. Nema datuma baba Milkine smrti, treba da se ukleše. Prababa Nastasja, slavna baba Sika, stub nosač cele porodice što nas sa fotografija superiorno gleda, u libadetu i anteriji, sahranjena je gore, visoko, u najstarijem delu. Palim patetične svećice i mislim na njih, moje, a neznane...
(Po značaju i veličini grad je u tom trenutku još uvek bliži tridesetom nego trećem mestu u zemlji na koje će se uskoro vinuti, a da prstom ne mrdne. Što ja u tom času ni ne slutim... Ja mislim o niškim turskim haremima iz devetnaestog veka u koje zalazi i o njima piše književnica Jelena Dimitrijević.)

*
1. 5. 89.
Praznik rada.
Vožd nam poručuje da Srbiji predstoji homogenizacija i mobilizacija – pa tako četiri puta u dve rečenice. A ko neće, sa javne scene leteće – to nije baš rekao, ali se podrazumeva, iz konteksta.
Zovem Zoricu, da idemo u bioskop. – Sestro Zorka, hajde da se danas homogenizujemo.
Bila u Čortanovcima – more zelenila, listići, lastari, latice, leptirovi, tratinčice, kiseonik, mlada trava, ptice koje me bude u zoru.
Inflacija se ludački zalaufava, na ivici smo da postanemo Argentina u kojoj ljudi provaljuju u prodavnice hrane i pljačkaju ih.

*
Juli 89.
Ovde je protutnjao Vidovdan – odsrbovan do daske. Na Gazimestanu bilo preko milion ljudi, izgleda stvarno, od čega smo se svi koji nismo imali želju da prisustvujemo grdno uprpili. Na homogenizaciji i jačanju radi se iz petnih žila...
Trenutno jašu sa Zajmom za preporod Srbije – prvo vi dajte pare, a posle ćemo mi programe.
A cene skaču iz dana u dan.
(Vraćanje ovog zajma (ratnog – za propast Srbije) počelo je stidljivo, pa ostavljeno za Sv. Nikad, sa puno nonšalancije i prezira prema podanicima. Koji nisu ni bili ispunili očekivanja – upisano je mnogo manje nego što je alava vlast umislila... Behu otvorili posebno zajamske šaltere u bankama i poštama, kad to nagrne da daje pare da se ne posvađa i ne pobije ko će pre... Pa su ti šalteri zvrjali nepristojno prazni – avetni dokazi odsustva smisla za realnu procenu u vladajućoj nomenklaturi. Lično ni na jednom ne videh nikad nikog...
Uzimali su i u naturi, daj šta daš – zlato, slike, antikvitete... Bila sam na prodajnoj izložbi tih iz kuća i stanova izvađenih predmeta u Muzeju primenjene umetnosti i tamo shvatila da moj nasleđeni beli tanjir sa čipkastom ivicom koji služi kao podmetač za saksiju potiče iz čuvene manufakture Nowotny iz devetnaestog veka i da mu je početna cena 180 kerma... Odmah se popeo na policu na kojoj i danas stoji... A i Zajam će uskoro, do kraja 2002., početi da vraća ni kriva ni dužna Đinđićeva vlada.)

*
Debori su obili stan i odneli novac i nakit o kome je pisala sinu u Izrael: «Nalazi se u kasi, u takvoj i takvoj škrinji u mojoj spavaćoj sobi, dragi sine, ako umrem, da znaš, sve je to tvoje».
Lopuža i nije ništa drugo dirala u stanu, samo to detaljno opisano. Iako je posvuda bilo srebrnih i inih vrednih predmeta... Obio je dve brave na njenom stanu, kao i onu za ulaznu terasu sa koje se ide u tri susedna stana. Druga dva nije dirao, pošto oni svojoj deci nisu pisali gde drže svoje dragocenosti.
A penzija joj je 180 maraka! Muževljeva, konzulska.
Da li to može biti cenzura – da li u političkoj policiji sede obijači, ili je u pitanju radoznalost nekog kradljivog poštara?
Debora je, naivno, prijavila stvar policiji, te joj sada preostaje da se sa tom prijavom slika

*
Zavladalo je opšte ludilo.
Tako juče sretnem Žiku iz fabrike šećera, čukaričke, u kojoj smo oboje proveli adolescenciju. Na štakama.
- Šta si to radio?
- Pao i slomio nogu iz čista mira, na ulici...
Odnekud doleće njegova žena i, kada je shvatila ko sam, u nadi da nešto mogu, u onoj opštoj gužvi, deprimirajućoj, na Zelenom vencu,
- Sunce, da mi nađeš posao za sina, da radi preko leta, preko studentske zadruge, ovaj moj sada prima 70 miliona platu...
Znači, kad je čovek na bolovanju, dobija 70 miliona i može da ugine od gladi.
H. u sezoni izdaje svoj vikend-stan u Poreču, a sa porodicom letuje u septembru, C. takođe, evo već drugu godinu...

*
K. u Čehoslovačkoj gde se «diže revolucija», kao i svuda u socijalizmu, osim u Rumuniji, Albaniji i Jugoslaviji, odnosno Srbiji. Vraća se ushićen i očaran...
Deviza nema na tržištu, a kad ih nađeš, onda su dvadeset pa i trideset posto skuplje od zvaničnog kursa.
Sada se svi zamajavamo oko mitinga u Ljubljani koji se zove «miting istine». Kao, je l', pošto Slovenci istinu o Kosovu ne znaju, onda će Kosovopoljci, Kecman i društvo, da otšipče do tamo da im sve objasne... Ne mogu da napišu pismo ni da telefoniraju, nego mora nogama... Stuštiće se horde južnjaka na zgranutu Emonu, pa će da padne krv, kada milicija pokuša da ih zadrži na granici. Prvog decembra, na dan ujedinjenja Kraljevine SHS!
Mi inače nemamo preča posla.
U Nolitu propast – nema para nizašta. Ni za kakvo štampanje – sve se pomera, razvlači i odlaže. A mi statiramo u redakciji, što kaže M., još bi mi trebalo da platimo koliko radimo – skoro ništa.
I. kaže za taštu i tetku – stalno spavaju, popodne, pre podne, nikud ne izlaze, starački se zatvorile, a samo su koju godinu starije od M. koja u svojoj carnet de bal ne može da nađe slobodno veče, i to sve autobusom.

*
10. 12. 89.
Politička frka dostiže vrhunac – tako nam sada neprekidno izgleda, ali se uvek pojavi novi, još viši. Kao u cirkusu.
U bankama je gužva stalna – ljudi samo nešto muvaju sa devizama, čekovima, oročavanjem, ne bi li izigrali inflaciju. Prošlog meseca plata mi je bila 500 dolara, a sada ista iznosi samo 330 maraka! I slična ludila.
Na UJDI-ju ohrabrenje – vidiš salu ispunjenu ljudima koji skoro svi misle poput tebe, osim neznanih nam Aleksa Žunića, špijuna ovdašnjih.
A. će do kraja nedelje doći iz Pariza. Ona se nada da se ovde zaposli. Ne mogu joj se
suprotstavljati, jer i V. se vraća iz Amerike posle pet-šest godina tamošnjeg batrganja uključujući i formalnu ženidbu sa riđom i debelom policajkom, za, s njene strane green card, a sa njegove – pare. S tim što bi ona vrlo rado konzumirala taj brak iz računa, ali ženik beži ko đavo od krsta. Bilo mi žao oznojene, prekipele, pegave cure i njenog telećeg pogleda uprtog u našeg vitkog, okatog dinarca. Pošto se načuvao bazena, on opet radi u diskoteci, kao šanker, znači na početku je gde je i bio kada je u Ameriku došao, taj magistar bioloških nauka. Planira da izvozi mermer iz Aranđelovca u SAD!, po nekoliko kontejnera godišnje.
Na Kopaoniku je ski pas (kuče!) 900 miliona! Super! Pola gostiju su stranci, kažu ako ne lažu, pošto sada sa ekrana i iz novina smeju da govore samo lažljivi Srbi.

*
19.12. 89.
U mantilu, toplo je, oko 19 stepeni!
Ante Marković proglasio konvertibilni dinar i zamrzavanje plata.
K. kaže: – Da se moja žena nije bolje od mene zamrzla, ne znam kako bismo preživeli.
Na Zelenom Vencu pokušavam da kupim mandarine, a da me preprodavci ne prevare kao obično. Idem na državnu tezgu, nema prodavca, uzimam papirnu kesu da bih odabrala, na dnu tri zelene i trule. U drugoj takođe, u trećoj isto. Najzad nalazim praznu kesu i punim je. Prilazi jedan tridesetogodišnjak i prebira po pomorandžama. Kao da sam malo pre videla kako odlazi sa jednom velikom, maznutom, hitro u džep strpanom... Kad počne sve da ponavlja, obratim mu se, tiho:
- Vi ste malo pre jednu već ukrali.
- Zar ne vidite da sam gladan – kaže on i nestaje u vidu lastinog repa, u čistoj jakni od veštačke kože i skoro novim farmerkama...
Konačno dolazi prodavac: – A, izabrala si sve najlepše – buni se, a ja – U svaku ste kesu stavili po tri trule... Onda uzme da meri, a kada ja tražim da ipak vidim kantar, što je, obaveštavam ga učtivo, elementarno pravo svakog kupca na svetu, on više ne može da izdrži toliko bezobrazluk, nego sve mandarine iz kese vraća na gomilu, bez reči.
I ja bez reči odlazim.
Do «Srbijankine» tezge gde konačno kupujem svoje mandarine, ali kada dođem kući, opet imam manje od devet stotina grama.
Dotle smo došli.

*
«Mirjana, podigli smo tvoju penziju, kupili za nju jedan kilogram svinjskog vrata i zamrzli.» – piše mi mama u Ženevu, decembra 1992. godine.

*
Gospođica Z., obrazovana, lepa i pametna, zrela tridesetogodišnjakinja, udaje se za unproforca odgovarajućih osobina, iz jedne divne evropske zemlje.
Iz dubine Srbije oglašava se baba, pita koje je on vere. A kad čuje da je protestant, zavapi: «Zar da moja unuka bude prostitutka i da njenu mladost iskorišćava neki belosvetski bezbožnik?!»

*
Moja koleginica sa studija, profesorka engleskog jezika u penziji, prestala je da telefonira: mi «bogati» možemo zvati nju, što ona i očekuje, ali sama ne zove nikoga jer je isuviše siromašna te si takav luksuz ne može priuštiti. Također je počela da posećuje prijatelje u vreme obeda, oko ručka ili večere, da ih zatekne, pa ako je ponude, dobro je, ako pak ne, onda nikom ništa.

*
Na autobuskoj stanici, u blatu i lapavici, dok nas škropi ledena kiša što se pretvara u prvi jesenji sneg, stojim sa pesnikom (uglednim, antologijskim, ali i darovitim) A.
- Rano nešto ova zima počela – kažem.
- Ma kakvi… – odmahuje rukom, glavom i pomalo nogama, zloslutno.
- Obično prvi sneg padne krajem novembra, a sad evo već na početku meseca. Kad sam bila mala, vejalo je već za moj rođendan, krajem oktobra.
- Ta idi… – mršti se.
- Pa jeste.
- Meteorološki rat, nego šta ti misliš! – presuđuje i lice mu ozaruje ona samouverenost našeg čoveka koji zna što zna, a ja što ne znam, to je moj problem. Mada će ipak da me prosvetli, da se uverim i da on zna i da ja ne znam.
Stenjući i vukući se pri zemlji kao suprasna krmača, stiže prepun, ulopan i smrdljiv autobus, te, zauzeta borbom da se u tu dušegupku umuvam, a da mi tašna ne ostane prignječena vratima i da mi se ne otkine dugme na kaputu i da ne nagazim gospođu koja se sinoć obviously dobro nabokala belog luka, protiv gripa, ne stižem da mu kažem što sam naumila: – Ali, javili su na televiziji, tvojoj, da se talas hladnog vazduha premešta iz Centralne Evrope na Balkansko poluostrvo.

*
Nekoliko nekadanjih đaka Druge muške, sada već uveliko šezdesetogodišnjaci, osnovalo je vrlo privatan fond za potporu svojih drugova iz razreda. Grupica onih koji imaju svakog meseca odvoji po malo od usta pa daje onima koji nemaju ni toliko, da prežive.

*
Sedeti u mraku, pri «planskim restrikcijama struje», satima, strašno je, poniženje i degradacija same naše suštine.
Da li da, u pokušaju da čitam, kvarim oči uz sveće, kako da ukrotim dim iz petrolejke koja još i smrdi, nesnosno, kako se otvara i puni gasom fenjer, ruski, kupljen za vladavine Milke Planinc i brižljivo pohranjen i godinama čuvan u plakaru, iza traka sa mojim radio-emisijama, onim najdražim. Može se slušati tranzistor, ako su ispravne baterije, razgovarati telefonom, dugo i skupo, sa prijateljima, ili otići u posetu nekome iz kakve druge strujne grupe, pešice, sa desetog i na deseti, sa svećom poput Diogena.
A siroti oni koji nikad ne isključuju… Ti jeste da imaju struje, ali zato ne mogu da dođu sebi od gostiju, pečenja gibanice i pranja čaša, tanjira, šoljica i plehova.
Ali, ako je vreme posebno neprijatno, a treba birati između dreždanja na stanici GSP-a, na vetru, kiši, ili snegu, te guranja i nabijanja u autobus, još malo, mrdni se, čoveče, i sedenja u mračnoj ludnici svoga stana i vampirskih šetnji po istom sa svećom koja u našim neveštim rukama isplakuje voštane suze po nameštaju, tepisima, odeći i parketu, onda se ponekad izabere ovo ispod tri ćebeta zamumuljeno sučeljavanje sa samim sobom, sa svojom nemoći, svojom bespomoćnošću, svojim jadom šumskog živinčeta, beslovesnog, zavučenog u ovaj log bez zvezda, bez meseca, bez vetra i reskog šumskog vazduha, ovu zadimljenu, nikotinom prožetu jazbinu…
A iza zidova novobeogradski blokovi, bez tračka svetlosti osim poneke sveće iza prozora, crni, avetni nosorozi, naspram šture gradske mesečine, apokaliptični, sabijaju dušu u najzabitije ćoše, hoće da je umore…
Pa onda ispadne da struje zapravo ima, samo ne za narod nego za izvoz.

*
- Jebem vam mater gospodsku, stalno bi se pirkali! – psuje baka pukovnikovica, uslovno rečeno Kragujevčanka (iz Tribasa) unuče koje posle ručka hoće da opere zube, kako ga je naučila njegova mama, Beograđanka.
I snaja se, naravno, svaki čas bespotrebno pere, tušira, fenira, timari i tanji kožu, umesto da zasuče rukave i radi nešto pametno… Arči struju, vodu, sapun, peškire, mašinu za pranje i ko zna šta sve još, rasipnica i raspikuća! Na ovoliku bedu i nemaštinu.
A sada i decu na zlo navadila.

*
Kolega N., romansijer, blizu sedamdesete, jedva ide, kao po jajima, čisto leluja… Istrošen kuk, mora na operaciju, rekli mu još pre dve godine. Ne sme u autobus, da ga neko ne gurne pa da mu se kuk načisto slomi, a za taksi pare nema. Kao što nema ni za operaciju – hiljadu ipo maraka ili nekoliko desetina svojih penzija. Pa on povremeno skupi hrabrost i doćopucka do neke redakcije, kao vejkica, na čašicu razgovora, a uglavnom sedi kod kuće, sam. I, srećom, piše.
Kada ovo ispričam prijateljima, kažu kako je nečija majka umrla na operaciji ugrađivanja veštačkog kuka, a lekari taj kuk, plaćen, ukrali ili samo zadržali, da ga još jednom prodaju.

*
Oglas, krupnim slovima, u izlogu turističke agencije na Trgu Republike:
«Zakazivanje ulaska u USA ambasadu u Budimpešti sa transferom»
Viđen 16. 6. 2000. godine.

*
Po kontejneru iz sve snage kopa starac, visok, ispijen, liči na činovnika u penziji. Vadi suvi hleb i trpa ga u plastične džakove. Hoću da mu priđem, ali on odlazi, ne primetivši me. Kasnije, u potrazi za Našom Borbom, od kioska do kioska, prolazim pored grupe kontejnera u susednom novobeogradskom bloku. Evo ga, kopa energično u usredsređeno, skoro je i glavu zavukao u smrad i prljavštinu.
- Čiko!
- Molim?
- Drž'te. – dajem mu deset dinara. Teško i retko plačem ali osećam suze u očima.
- Hvala. – kaže i odsutno uzima novac, hitro ga trpa u džep i nastavlja potragu za blagom, a ja brzim korakom bežim od naše zajedničke sramote.
Pomislim: «Ja njemu čiko, a sigurno nije mnogo stariji».

*
Pismo poslato iz Beograda stiglo mi je u Novi Beograd posle nedelju dana. Preko patke koja je plivala preko Save noseći ga na vr' glave. Pretpostavljam. Pa se zabunila, pa uz vodu do Obrenovca, pa onda natrag do Dunava, pa niz Dunav, pa kod Crnog mora vidi kakvu je glupost napravila te opet uz vodu do Ušća, do onog keja pred Muzejem savremene umetnosti, gde klone i zamoli dokone muzealce da pismo ipak bace u sanduče.
Tačno toliko ili nešto kraće putovala su nedavno publikovana pisma oficira Svetozara Donića njegovoj supruzi Ruži, iz zarobljeništva u Nemačkoj u okupirani Beograd, u ratu. Velikom, pre više od pedeset godina.

*
Kada se ono pre koju godinu vojska nakratko umešala u prestonički saobraćaj, da ublaži katastrofu i spreči kolaps.
- Ovo nema nigde na svetu! – triumfalno izjavljuje ubogi penzionerčić, sav ispijen, zelen, žut u licu, pogužvan kao stara mušmula, šepureći se na sedištu vojnog autobusa:
- Sediš, a voze te!
To sirće od čoveka, naravno, nije videlo ni s, a kamo li svet… Kako bi, inače, lupetao takve gluposti… Ali zna! Tvrdi! Ubeđen je! Kategoričan!
I tu njegovu sasvim privatnu zabludu državna televizija čiji su novinari, za pretpostaviti je, bili u svetu, objavljuje na svom najgledanijem programu, u Dnevniku u pola osam, dakle pušta je u narod, guravi, bezubi, funkcionalno nepismen, onaj na čije glasove računa i na sledećim izborima. Pretvarajući je, samim činom objavljivanja, u gnusnu laž.

*
Oktobar 1995. Meri putuje iz Beograda u Zagreb, onih čuvenih četiri stotine kilometara. Avionom!
Kako?
Preko Frankfurta.

*
Duvanova trafika u mom bloku počela je da prodaje jaja, povrće, pasulj, grickalice, sokove… Ponekad imaju i novine i vrlo retko cigarete, one koje se u istim takvim trafikama u gradu mogu lasno kupiti.
- Što nemate cigara?
- Kad naručimo malo, odmah prodamo, a kad naručimo više, obijaju nas i opljačkaju.

*
U oktobru 1995. godine, ljudski leš na (polu)autoputu Beograd-Novi Sad, zapakovan.
Pošteni nalazač javlja na naplatnoj rampi, kažu nije u njihovoj nadležnosti. Stiže do milicijske postaje, javlja i njima – nije ni u njihovoj!

*
Anin otac, oficir u penziji, ljuti espeesovac*/, tim se diči. Pa se porodični skupovi redovno izrode u svađu. Pa ćerka i zet počeli da izbegavaju susrete. Pa majka, nagovarajući ih da ipak dođu na nedeljni ručak, ispaljuje poslednji argument:
- Janko neće ništa da priča.

*
Komentator uglednog nedeljnika izvečeri tambura na savskom splavu, a peva mu koleginica novinarka, takođe ugledna.
Službenica velike društvene firme, otpuštena kao višak, bacila se u četrdeset petoj na prostituciju, komšijsku, u naturi, za hleb i za cigare.
Načelnik sa vojnomedicinske akademije isflitaće vam stan insekticidom za samo šezdeset maraka, a kod lekara specijaliste sa iste akademske ustanove možete kupiti turske gaće i čarape na haubi u Bulevaru revolucije.
Preduzimljivi bibliotekar, diplomirao jugo-svetsku, u slobodnim časovima buši rupe u betonu i radi stolariju.
Penzionisani stručnjak za spoljnu trgovinu svakodnevno vuče vozom sa Novog Beograda na pančevački buvljak dve ogromne torbe na točkićima pune kineskih vaza i pepeljara.
Potpukovnik kreči, brzo i pedantno.
Mlada istoričarka umetnosti se povukla sa mužem u roditeljsku vikendicu u okolini Beograda gde uzgajaju piliće brojlere i nastoje da meso i jaja prodaju preko prijatelja.
Pedijatrica u slobodne dane šiba za Bugarsku, po džempere i prslučiće (dve noći u vozu, dan u Sofiji), pa ih, sve mašući repom, nutka po frizerskim salonima.
Slično, samo mnogo dalje, i mladi glumac, prvak svoga pozorišta. Taj JAT-om leti za Kinu, po svilene bluze i marame, pa ih ovde valja po buticima.

*
U seriji čudesa koje nam se, neviđeno, intenzivno i sumanuto dešavaju vratolomnom brzinom, iz minuta u minut takorekuć, postadosmo, između ostalog i narod koji nema para da kupi novine… Čime je televizija, sve zahvaljujući aparatima kupljenim još u grozna brozna*/ predosmosednička vremena, postala glavni i najčešće jedini izvor informacija. Podučavalac naš nasušni, krojač javnog mnjenja, mozak naroda…
Pa nam je prikazala, više puta, ingenioznog našeg čoveka sa juga Srbije koji sam sebi iskova vilicu, zubalo bolje rekuć, od gvožđa ili neke gvožđu nalik legure. Smeje se taj naš Gvozden, samozadovoljan, u gro planu, od uva do uva. Šljašte mu zubi, novi! I u domove diljem lepe naše (Srbijice, of course) unose nove inicijative: ceđ umesto deterdženta za pranje kose i sudova, sapun skuvan od svinjskih otpadaka, štof od kopriva, čorba od eksera, poznata još iz narodne priče, gusle, lako prenosive, portabl i naše umesto kabastog i švapskog klavira, travar Jova sa Romanije umesto lekara, pijana nekulturna budala na čelu kulturne institucije, nevidljiv čovek na čelu države…

*
Pišući pismo svojoj dobroj drugarici D., koja živi u depresiji, u Kanadi, u Torontu, koja se pita otkud i šta će ona tamo, bez razmišljanja ukucam: «Ostajte tamo, sunce ovog neba neće vas grijat ko što onde grije (čuj sunce, u Torontu!), grki su ovde zalogaji hljeba gdje pameti nema i gdje razum nije».

21. 12. 1996.
Što jedan lud zamrsi, hiljade pametnih ne mogu da raspletu.
Trideset drugi dan protestnih okupljanja u šetnji u Beogradu i sad već četrdesetak gradova u Srbiji. Pešači se i između gradova, stigla delegacija OEBS-a, avionom, studenti iz Subotice na biciklima, penzioneri iz Pančeva pešice…
Uzimam standardnu opremu: diklofan protiv bolova u nogama, kišobran, bedž sa natpisom «Šetačica» i pištaljku, te krećem na Terazije, Vesna, Geki, Donke, Ihi, šetaju redovno, a ja im se pridružim kad mogu. Zarazna razdraganost u koloni, osmesi, učtivost, šarm, oduševljenje. Sreća kad ugledate nekog poznatog – bratstvo u pobuni.
Duvati u pištaljku ili trubicu, lupati o šerpu, zveckati pasuljem u konzervi ili zvoniti zvoncem, znači dići glavu, oslobađati se more, lečiti traumu, razvejati frustraciju, prati se od poniženja, savladati letargiju, dati glas nadi, dozivati pravdu, podsmehom osvajati slobodu.

Nedjelja, 22. 12. 1996.
Studenti u večernjoj šetnji osvetljavaju grad.
U Politiku sa svih strana sveta elektronskom poštom stižu hiljade jaja.
Piscu koji je pre desetak godina one naručene i plaćene mitinge prozvao «događanjem naroda» izlupana kancelarija na televiziji jajima i ponekom kamenicom. – Šta je ovo?! – zgranjava se on sutra po dolasku na posao. – Dogodio ti se narod! – prosvetljavaju ga kolege.
Dvoipogodišnji dečak u obdaništu čuje buku demonstranata sa ulica, izleće na prozor i sasvim uvežbano izvikuje: «Ajmo, ajde, svi u napad!». Poklič koji se sa stadiona preneo među šetače.
Dok je bilo lepo vreme majke su u povorci demonstranata vozile bebe u kolicima, a očevi nosili decu na ramenima. Šetaju i beogradski kučići, okićeni parolama i bedževima…
Zovem staru školsku drugaricu, pitam je l' šeta? – Nemam ni jedan izostanak – izjavljuje ponosito. – Ali me od jutros tako boli koleno, ne mogu ni do kuhinje da se odvučem.
Osamdesetogodišnja gospođa Olga koja od početka pozdravlja demonstrante sa svog balkona postala je prava narodna heroina. Već se može kupiti kalendar sa njenom slikom.
Demonstracije nisu nacionalističke, kažu istraživanja, a moj privatni dokaz: šestoro prijatelja nesrpske nacionalnosti redovno šeta.

23. 12. 1996.
Prenosim rukopis svoje zbirke pesama Pomračenje s kraja na kraj grada, od jednog izdavača koji je odustao, drugome koji će se verovatno predomisliti.
Slušam Radio B-92. Ti sjajni mladi ljudi, pametni, vredni, požrtvovani, duhoviti i neumorni, iz minuta u minut povezuju pobunjeni Beograd u sve veću i sve vitalniju zajednicu oslobođenih građana. Samo da se oni čuju diljem Srbije, sutrašnji gigantski kontramiting u Beogradu ne bi se mogao održati.
Ko bi došao kad bi znao istinu?

24. 12. 1996.
D. day. Rent a crowd show.
Hiljadu autobusa i mnogi vozovi i u njima pristalice vladajuće partije hitaju ka prestonici da nam objasne da se mi ne borimo protiv izborne krađe i za princip smenjivosti vlasti, nego da smo i mi ovde i oni silni šetači po tolikim varošima i varošicama Srbije ustvari kvislinzi, izdajnici, peta kolona, fašisti, strani plaćenici, te takođe rušioci svega s mukom izgrađenog, kao i sile mraka i bezumlja koje umesto ispod srpske, hodaju pod belosvetskim zastavama.
A Srbijom tuđa ruka upravljati neće, zna se.
Iz sata u sat slušam Radio B-92.
Televizija Beograd pre početka prenosa veličanstvenog mitinga pušta nešto bajato i izbledelo o kineskoj umetnosti.
Tražim, nasumice, po enciklopediji psihijatrije… Bovarizam, doživljeno vreme, vitalni kontakt – odrednice su koje dotiču, ali ne iscrpljuju ovo što nas muči.
I zašto u svakom autobusu po lekar?!
I čemu ekipe hirurga na terenu?
Ko će tu koga klati ili bar seckati i bockati?!
Kad su oni za predsednika, a predsednik je za mir.
I studenata i građana izišlo je na ulice više nego ikad. Beograd se uspravio hrabro.
Kad Saša Timofejev javi da se konačno probio kroz gužvu i da stoji pred lokvom krvi u Knez Mihailovoj, počnem da nekontrolisano žderem kolače.

25. 12. 1996.
Premor i iscrpljenost od tenzija prethodnog dana.
Naša Borba objavljuje sociološko istraživanje po kojem u beogradskom protestu učestvuje 3,1 posto doktora nauka i magistara, 45,8 posto građana sa fakultetom ili višom školom i 48,4 sa završenom srednjom školom. Eto druge Srbije!
Razgovori s prijateljima – ko je plakao nad kojim prozorom, koga su zakačili pendreci, ko je pljuvao na nezvane goste, a ko opet trijumfalno zaplenio protivničku parolu…
Studenti vodom, praškom i metlama peru Terazije.

26. 12. 1996.
Sneg i mraz i vetar. Milicija što se od prekjuče po odluci republičke skupštine zove policija, više ne dâ da se ljudi šetaju. Pa su i danas ka Beogradu jurili autobusi i u njima murija. Dvadesetak hiljada marsovaca pod punom bojnom opremom opkolilo je demostrante koji su onda počeli da im se šetaju pod nosom, u krug, kao u zatvoru.
I Vesna Pešić, Vuk Drašković i Zoran Đinđić održali su govore, po trideset šesti put uzastopce. Samo to svakodnevno obraćanje mnoštvu, na trgu ili ulici, gde se mora vikati i o jednom te istom reći uvek nešto novo i dobro sročeno, dovoljno je da im čestitamo. I svakodnevno hodanje na čelu kolone, od kojeg trnu noge i bubnja u ušima. I reagovanje na zbivanja, kreiranje zbivanja, donošenje odluka, davanje intervjua, kontakti sa svetom… I sav taj napor posle iscrpljujuće izborne kampanje što su je vodili pešice, od sela do sela, od grada do grada, takoreći od usta do usta i od uha do uha… Surovim medijima uprkos, koji kad ih ne bi prećutali, onda bi ih oblatili…

27. 12. 1996.
Došle su mi u posetu dve prijateljice i tokom dva sata nisu ni reči rekle o ovome što nam se dešava. Ni luk jele ni luk mirisale… Kao ona tri indijska majmuna sa šapama preko očiju, ušiju i usta.
Jedna je na kakvom-takvom položaju koji bi mogla izgubiti, a drugu, priznajem, nikada nije interesovala politika.
Ne interesuje ni mene, osim kad mi ne da da živim.