Živorad Nedeljković, Danica Vukićević, Dragan Jovanović Danilov, Vojislav Karanović, Dejan Ilić, Nenad Milošević, Saša Radojčić, Marija Knežević, Saša Jelenković, Nenad Šaponja, Laslo Blašković, Srđan Valjarević, Ana Ristović, Dejan Aleksić, Nenad Jovanović, Ana Seferović, Jasmina Topić
SAVREMENO PJESNIŠTVO SRBIJE
Sarajevske Sveske br. 15/16
Živorad Nedeljković
NEUMERENI RAD GODINA
Neprobojna je opna koju godine izlučiše,
U biti istovetna metalnim ljuspama, čeličnom pletivu,
Ali potpuno različite namene. Ne štiti
Od bodeža, metak bi stao i nasmejao se
Pred njom pre nego razori tkivo,
Kad krv pljusne i završi u raznolikosti.
I običan udarac zavodljive reči
Kidao je opnu nebrojeno puta.
Postoji ona zbog drugog. Sprečava
Pokušaje vrlog smisla da uđe u ograđeni posed
I poremeti osvojenu ustaljenost.
Sve što bi naškodilo stoglavoj zebnji
Biva uništeno ili, u manje opasnim slučajevima,
Preobraženo u nju.
Teskoba se brani osamom, osama poteže
Teskobu kad nema valjanih odgovora.
Čak i u momentima kad shvatim
Da su mnoge od godina
Neupotrebljive i odista uludo razmenjene
Neprobojnost ostaje ista.
A nekad sam bio dečak,
Samo nagoveštaj širenja.
DNEVNIČKE BELEŠKE
Bilo je to kad su države
Gubile nevinost i patvorile opnu,
Kad narodi su izgonili druge narode iz jezika
I katakombi, govorićemo nekada,
Setivši se kojeg beskrvnog, sramotno ličnog
Doživljaja, tako minijaturnog
Da nije zaslužio pasus u dnevniku.
Kao da u dnevničkim beleškama
Obitava građa bogzna koliko vredna,
Presudna, makar u jednoj sekundi. Čežnja gradova
Koji neće osetiti moja stopala, citati
Iz teoloških prepucavanja, sastavi timova,
Zapisi o lirskim nadražajima, i sami nadražaji,
Rezultati otvorenog prvenstva u pregovorima
Na ledu. I još: slike insekata,
Zašlih u isparenje voća, strah od terarijuma,
Osmejak. Ničeg što spojilo bi sa razdobljima
Kad su države krvarile usled brzih upada,
Ničeg da seti na onemoćalost
I prosuto seme nadraženih nacija.
Uskoro neću moći da razaberem kad su zbegovi
Krenuli iz stenovitih krajolika, praćeni zadugo
Mirisom pečenih domorodaca i misli, i kad je
Zapovest o ćutanju ustuknula pred naredbom
O raspodeli soli i činova, a kamoli
Da pamtim selidbe kartografa iz tabora
U tabor. A možda je to bilo u danu
Pucanja dinje, kad nož je prodro, a sečivo
Nije zarđalo, kazivaću nekad znalcu
Voćnih mirisa i isparenja.
NIKADA PLEN
Sa uzvišice, iz autobusa osmotren,
Grad je životinja. U nekoliko vršnih
Sekundi, dimnjaci, još topli od sećanja
Na podvige, postanu kandže, nevoljne
Da uvuku se u šapu, a neboderi ovijeni
Sumaglicom zasjaje kao zubi, bezbroj puta
Zarivani u Nevidljivog, onog što,
Svikao na poništenje, još odoleva
I bez cinizma bodri nas.
Kad bi krntija zakratko stala, cegeri
Kad bi umukli, kad bi vozač stišao zvuke –
Možda bih prozreo: hoće li zver
Odustati i sebe izbrazdati u besu,
Potom rane lizati, ili će dimnjaci
Prodreti u krvavo klube savesti;
Hoće li zgradurine rasuti kajanje
Grohotnog glasa što je umislio da doveka
Biće lovac, nikada plen. Da grad će samo
Nalikovati na zver, gledan sa iluzorne
Uzvisine, da poješće sam sebe, pomirljivo.
UČEĆI
Damiru
Izgleda jednostavno, kad imaš snage.
Onome ko petnaest godina ima, kao ti,
Za govor je potrebno više. Tvoja i moja koža nisu
Jednako propustljive, tvoja misao lako oživi,
Bilo gde. Tlo nije nužno svakom korenu.
Ipak, uoči finese pre prvog pokušaja,
Trava ne sme da štrči, korov smesti duboko,
Stajnjak okreni, onda isitni zemlju.
Ne umaraj se, lopta je tek varka.
Pokret nogom neka bude odsečan, i nežan –
Inače će boleti kad smečuješ. Osvojićeš poen
Ako ne bude žuljeva – pazi na držalicu,
Čvor izbegni. Svaka bliskost jednom postane
Suvišna. Uči na udaljenosti, ne pošto-poto
Udenut u sukob. Kaži iš svakoj napasti,
Poštedi gliste. Zamisli njihovu tamu
I posao u njoj. Eto – neko je izmislio ašov,
A nije mu trebalo, reći ćeš kad okončaš prvi ar.
I još: oznojen ne prilazi flaši, tvoji su sokovi
Bez mehurića. Okreći, obrći, prepoznaj mudrost
I usitni je. Kad sama dođe
I ispuni tvoje hodnike – moći ćeš bez nje.
Očisti ašov i odloži ga uz druge alatke,
A ponos uokviri, da propustljivosti ne bude.
MRTVA PRIRODA SA SEČIVOM
Na pedesetak metara odavde, ne više,
Motorna testera radi, sečivo prodire kroz trupce.
U nekoj godini ovlaš zastane, takavši događaj
Nepotreban i žile njegove što nalik su još
Našem krvotoku. Mašine bi drugačije, eh,
Oblikovale istoriju da dostupna je bila.
I sada ljudi sklanjaju oblice, užurbani.
Da je vremena, sasvim bih uokvirio sliku,
Dodavši koji detalj: krv dok kaplje iz prsta
Probodenog ljuskom. Da je vremena,
Na pedesetak metara odavde, ljudi bi, ubrzani,
Prodirali u tkivo prisnim rečima,
Veličajući ptice, šume, spajajući strah i mitove,
I, kao sečivom, zbunjivali bi jedni druge, sve dok
Najavljeni sneg ne prekrije ih. I zaledi u času kad
Veze nestanu, a mitovi se razdreše i ubrzaju
Misao. Odmaknutu od perja, pahulja
I duše, slabe od nepotrebnosti.
PRODAVCI BENZINA
Gledaš trg i mladiće na trgu.
Mogli bi postojati bilo gde i raditi bilo šta.
Mogli bi pisati poeziju i govoriti je mogli bi
Na drugom nekom trgu. Žustri, razmenjuju
Novčanice, nose boce benzina.
U iščekivanju žednih automobila govore zapaljivo,
Kao da tumače najvažniju stvar na svetu.
Izludela bi Kavafija, iako nisu iz Sidona,
Ni iz Antiohije nisu, ta mišićava tela.
Nagađaš koju pesmu prazne, da li skraćuju
Rok Neronu, hoće li dočekati varvare.
Dočekaće, ne mareći nizašta mučiće reči,
Kao u tumačenju najvažnije stvari na svetu.
Neporecivi, mladići znaju da je najvažnija
Stvar na svetu sam svet.
A mogli bi znati bilo šta, bilo gde.
I znaju da svet postoji tek na ovom trgu
Što širi se ispred stihova o stvarima bivšim.
Danica Vukićević
HAIFA
Danas je stigla razglednica iz Haife
Veliki simetrični vrt
Zeleno mirno lišće
Bez ikoga
Lep vrt, iz dalekog grada
Ne postoji grad
Ne, ni razglednica
Reči koje je napisao prijatelj kuće – zubar
To je laž, broj jedan i broj dva
Zubar je laž, broj tri
Stigla je razglednica, jutros
Iz grada Haife
To je istina, to je sve što se desilo
Zubar je kupio razglednicu
Napisao reči za moju porodicu
Zalepio marku
Poklonio poštanskoj službenici ceo vrt
Ceo grad
Službenica je rekla: Zubar vam šalje
Vrt našega grada
Sada ja imam veliki vrt Haife
***
Sneg je pao na tebe
Velika bela vatro
Svete u osipanju
Mili božanski Idoli
Sneg je pao na tebe
Živote u ringu
Na moje mirne mokre ruke
Legao je uvijen svilom
Ljubavnik žene bez mane
Zlato na koži, jedući zlato te kože
Gledam ulice pustoga grada
Po kojima veje veje
Sneg je pao na tebe
Velika bela vatro
SMRT OD RAVNODUŠNOSTI
ODER WELTENDE
Pred razvodnjenošću
Urlam
Iz mog grla
Zavija čopor besnih pasa
Nećeš primetiti, nećeš reagovati
Mogu tu i da umrem
Ne vredi, lakiraćeš nokte
Iako ranije nisi lakirao nokte
Reći ćeš: Dobro, iako nije dobro
Olinjao od razuma, tiho ćeš nestati
Sa smeškom neke zakasnele dosetke
Začuđujuće mirno
Klize, poprsja, lebde penisi
Kao da je svemu kraj
Dragan Jovanović Danilov
BEOGRAD, TIHA, MERMERNA TRUDNICA
Vojislavu Karanoviću
Ovo jutro je, očigledno, patrijarh.
I ova trava u blizini može biti
grad vernih grudi.
Rekao sam:
Beograd, tiha, mermerna trudnica.
Ta nemost u zdravlju sveta,
lepe, nage reči, blizanci vulkana.
A zatim, ljubav,
koja je, svakako, jezero,
ali ne kao svako drugo jezero
u dnu neke mrke planine
koja nas možda ponekad usliši.
Fotograf snima, on ne vidi
moju nesvodivost,
rasprsnut blesak kristala.
Ruke žele samo sebe,
poezija je uzrujana,
u neodređeno utisnuta.
Tihe kao ćutanje Boga,
sve rečenice završe u telu,
u opštem toku sokova.
To je tako – kazujući svoju trošnost,
svet se povlači u mir.
Sad su samo senke reči.
Neizgovoreno, kao takvo.
ŽIVETI U MALIM GRADOVIMA
I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu – smeši se svojoj sreći.
DUBOKA TIŠINA
Sutonom, senke planina zaklanjaju mrkih
prikaza odlučan korak: ka grehu svome
hodaju po nalogu ofucanih kraljeva,
škripi rušni sneg pod izglancanim čizmama,
sa litice sve motri zabrađen lešinar
što ima moć da gospodari ravnotežom.
Od mraka dubokih špilja nemost je pisma
i zelena strava šutnje u prsima,
tek, krik anđela razdevičuje prastaru
ovu dubravu, a nad vodom prikovanom
za nebo, sekunde izriču proročanstva.
I beže duše iz svojih unakaženih leševa,
iz klepsidre je iscurela krv detinjstva,
po vratovima preklanim krvavim srpom meseca
svetlozarni behar rujno cveta i veje sneg
o kome ćute elegije i pustinje u Bogu.
A sa belih jaganjaca, gore na jezeru,
pupaju makovi, šumi sa zvonima samotni vetar,
povija trave: krstovi su očevi stariji
od vaseljene: umorena dečja tela što ih pokriva
zvezdana noć, lugari će sahraniti sa zvezdama.
PODRUM
Teško je reći seća li se
još neko osim mene tog podruma
u kome trulio je već proklijali krompir
i kiselio se kupus u bačvi
na čiji je poklopac bio navaljen
golemi, beo kamen, nagrižen solju.
Ugalj je već godinama stajao na gomili
u uglu i suhe muškatle u saksijama
što ih je odbacila moja majka
trulile su u svom izopačenom životu.
Ovde gde Kraljica Plesan otkriva
svoje lice, vlažno kao leđa jegulje
i krastača jedna gaca kroz vodu
što ne otiče nikuda, bejaše vrtić za pacove,
bube malene i grbave stvorove čiji se životi
(kao i svih vragova, uostalom) odvijaše
između memle podruma, hodnika i stepeništa
što vodilo je do svetlarnika s pogledom
na zid ciglane.
Ponekad, na kraju zime, strpljiv kao plamen
na sveći, spuštao sam se u to mračno carstvo.
Drhtah kao u grobu sa uhom načuljenim,
dok napolju cvao je sav taj strašni teret
jorgovana i ruža što bile su same
sa svojim laticama, u buđenju mirisnom.
Otele su nemost iz usta ribljih, te bele ruže,
i ne znajući da jedna mala Marija
peva u njihovom obliku.
OHRID
Tajni moje vere nepotrebna je knjiga.
A zapravo, strašan je taj žamor na ulici,
u leto, kad vazduh cveta, a ne smokve.
Kao Aleksandrija, večan je ovaj mali grad
što ga ozaruju hrpe limuna i narandži na tržnici
i krasne gospe pčela što piruju na grozdovima.
Četrdeset mi je godina a još ne rekoh nebesima:
danas je najlepši dan na svetu.
U sumrak, okupljamo se pod tendom simpatične
kafane, nas četvoro – engleska pesnikinja
u cvetu starosti, njen suprug, prelepa mlada
Indijka i ja. Ne bez izvesne uljudnosti
pričamo o našim malim životima, o suzama stvari;
kadikad, ona Indijka priseti se Kavafijevog stiha.
Kada se raziđemo, ostanem da dugo hodam u noći
još živim ulicama, nad kojima duše traže se
u zraku. I nema ničeg, o Bogovi, sem ovih godina
od prašine. Ovo je možda vreme kad prska
neka tajna žila u mermeru i kad sve što drhti
van sebe drhti. Tu, na nekoliko koraka, jezerska
voda u kojoj su naopaki čempresi, svetluca u noći
ništa ne tražeći od mog tela, svemoćnog i ništavnog.
NA MORSKOM DNU
Ja poznajem svoga bića polutminu
i čujem zvono koje u daljini izbija.
I večeras, dok mi san ne dolazi na oči,
mislim na tamni, nemi svet morskog dna.
Moja soba namah postaje sumračna zona
zasejana sumornim školjkama, mrtvim ježevima
i koralima boje volujske krvi. Osećam kako me
iz svojih nevidljivih jazbina posmatraju
skrivena stvorenja – u svakom od njih
pritajeno je neko nepoznato čudovište. Ovde je
duša mračna kao kasni barok. Saosećam sa masivnom
i teškom starošću dubinskih riba. Mislim na
kraljeve bez svojih kraljevstava; na žene
u zrelim godinama što stare gledajući svet
sa svojih prozora. Izgleda da sam lagano potonuo
na dno ambisa. Ovde ne dopiru snažne morske
struje, ne čuje se podmuklo klokotanje vazdušnih
mehurića. I osećam telom ono što te stare
homerske ribe osećaju svojim krljuštima.
Kao sova, danju naučena da se krije,
zazidan sam u nesanicu koja previše zna.
Ja sam živi utopljenik u bezglasnoj tmini
u kojoj niko nikom ne polazi u susret. Nemoguće
je pomisliti da se odavde može uzleteti u nebo.
Vojislav Karanović
ZAGRLJAJ
Obruči što grle bačvu punu gorkog
Vina. To su bili naši dani.
Trpki ukus crnice, uporno proticanje reka,
(kao proticanje krvi kroz vene i arterije)
Šum lišća, i talasi koji su
Borama pokrivali jasno lice mora.
Varka, koju smo svi voleli.
Nema više prepoznavanja,
Prisnog smeha oblaka.
I let laste,
Nestašno prevrtanje po vazduhu,
Mi ipak nismo razumeli.
Telo bi svaki od nas
Radije bio svukao:
Osećali smo ga kao tkaninu
Čije se niti brzo paraju.
Sada, okruženo zidovima
Koje pokriva sloj guste mahovine,
Ostalo je samo srce.
Krv se kao končić dima
Izvija ka nebu.
Nema više ni srca.
Dušo, umij svoje
Razgorele obraze snegom.
Čuju se samo još damari,
Kotrljanje zvezda niz nebo.
Kao u mračnoj kutiji; tišina
Koja opija; zagrljaj
U kome nema nikoga.
DODIR
Prizor traje do ivice mog pogleda,
Potom se obrušava. Kiša se
Sliva niz oluk. Barica
Koja se stvara u ulegnuću asfalta
Prevariće nekog odbleskom.
Trava se leluja, i zemlja se ježi.
Rovac se užasnut trgne u svom
Uzanom hodniku.
Vrtoglavica se vije
Na staklenoj stabljici.
Kao prašina je mrak rastresit.
Svetlost me uvek iznenadi.
Vrhovi mojih prstiju su se rascvetali.
Blago zanjihan
Svet izvan mene postoji.
USPON
Mora se krenuti od malog
I neznatnog. Od crne
Tačke sa krilca bubamare.
Preko njihanja travki
I cveta divlje ruže.
Kandže što se izvlači i uvlači,
Šape dok izviruje iz grma.
Preko oblaka koji zaklanja
Sunce, neuhvatljivog pramena
Magle, pa sve do vetra što se
Mršti, i kida, sam u sebi.
Mora se poći iz podnožja,
Puteljcima gde se pod nogom
Rone kamenčići.
Ići uskim stazama, sve užim,
Neprohodnim. Probijati se.
Kao zrak kroz oblak, ili
Zver kroz šumu.
Sve do vrha, do tačke
Gde je skoncentrisan i oštar
Život, a smrt razređena
i laka. Odakle sve stvari
Izgledaju neznatne i male.
Da bi se potom krenulo
Dole, u neki oblik.
Puteljkom, gde se rone
Reči.
SIN ZEMLJE
Teški smo Zemlji. Dugo me je
Kopkalo to osećanje. Rilo
Po meni, potkopavalo
Ovo malo mira
I sigurnosti. Kroz glas,
Kroz dah, kroz riku
Šumskih zveri – Zemlja
Se oslobađa nas.
Cvrkut ptica, otvaranje
Pupoljaka, mirisi
Poljskog cveća – tako
Nas Zemlja predaje,
Vraća nebu. I kao
Da pri tom žuri.
Zemlja ne zna, da bez nas
Ne postoji. Da bi bez
Nas bila gola
I uzaludna
Kao bilijarska kugla
Zauvek sletela
Sa meke čoje
Bilijarskog stola.
Duša: to je prostor u kome
Zemlja jedino postoji. Tu se
Ona kotrlja i okreće,
Oko sebe i oko drugih planeta.
Poslednje osećanje, ono koje
Umirućeg prevede iz ovog
U onaj svet – eto ivice
Provalije dublje
Od najdubljeg kanjona.
Zemlja to zna, i zato
Okleva: ne da nas sve,
I odjednom.
Ja sam ovde. Cvet
Krvavih latica
Otvorio se u meni.
MOLITVA
Bože, daj mi snage da mirno
Primim meru patnje
Koja mi je određena;
Da bol što se i u moju
Dušu uvlači
Nikad ne nazovem uljezom
Ni gostom.
Prostorija u kojoj boravim
Svetla je, i otvorena.
I daj mi snage da se ne
Pogordim, zbog radosti,
Tih trenutaka ozarenja,
Kada sam se sa svetom
Spajao u ljubavnički
Zagrljaj.
Nervatura lista, svetlucanje
Površine reke, miris
Rascvetalih lipa, školjka
Ukopana u pesak, oblaci
Nagomilani ispred
Tamne pozadine neba.
Sve je to toliko stvarno,
Da mora biti u meni.
Slab sam. Zato govorim.
ELEGIJA O BAGREMU POD PROZOROM
1.
Koliko si puta gledao tu krošnju,
lišće što treperi ili miruje,
grančice tanke kao popucali
kapilari na oku;
to stablo, uspravno
kao znak usklika,
i grane, pružene u stranu
kao da nešto pipaju i traže.
Plašio se da nećeš naći
reči za neku pesmu,
da će ti ona izmaći:
kao da pesma može da nestane,
da se izgubi, pretvori u tišinu, u vazduh.
U jesen drvo bi gubilo listove,
u proleće ga opet sticalo.
Tako se tebi činilo.
A bagrem je bio tu, pod tvojim
prozorom, i nije se pomerao -
osim u olujnom košmaru.
2.
Opali listovi kotrljaju se
asfaltom, polako menjajući
boju, od zelene u tamnomrku.
Sve više su nalik
licima dece u sumrak, kad je dan na izmaku.
Toliko si puta gledao to drvo
i ono se davalo tvom pogledu,
ravnodušno, umirenog daha.
Žilice, tkivo, sokovi koji
hrane to telo što se migolji
i beži iz zagrljaja u koji ga
steže tvoja svest. Možda ne vidiš
ali drvo gleda pravo
u tvoje oči.
3.
Listovi, zeleni i meki kao reči,
raspadaju se i trule, vraćaju se
zemlji, iz koje su i nikli.
Da li se i dalje plašiš
za pesmu, da će ti pobeći?
Pesma ne odbacuje svoje reči.
Stihovi – kome oni da se vrate?
Od koga su uopšte potekli?
Još uvek si na prozoru. Gledaš.
Krošnja, taj šumni kovitlac,
skuplja se u tačku
malu kao zenica.
Asfalt je boje beonjača.
Vetar preko njega klizi
kao kapak preko oka.
Zemlja ima crte tvog lica.
I ovo nije prozor nego ogledalo.
Koliko si mu puta samo prišao,
a to nisi shvatio,
nisi primetio.
Dejan Ilić
BUDILNIK
Oluja se stišala i više se ne mogu
naći pređašnji rasporedi, stare udoline
i padine, istaknute kote, najviše krošnje,
priobalje stana vratilo se u prapostojbinu
svog nastanka, prvobitnu supu koju će
tek docnije zaodenuti umirujuće vedute
prolećnog pejzaža. Samo jedno oko budno,
udno sobe za spavanje, budilnik,
na komodi, počinje da zvoni i označava
kraj, definitivan, bez novog početka.
TERASE
Nije mogao čuti reči koje su jedno
drugome, u visini, sa terasa
dve naspramne zgrade dovikivali,
za volanom, u koloni zaustavljenoj
u tesnoj uličici, sa zelenim parkom
kao pukim obećanjem udno ove
namrštene klisure-pustare
od oronulih fasada, između izlokanih
pločnika, grafita što su izgledali
kao poslednji zapis života, sećanje
na glas ljudski, u nesnosnom brektaju
nervoznih motora. Kroz otvoreni
prozor, izrazi lica, gore, izvan
sunđera od smoga, bili su
pantomima najdivnija, dve lutke
animirane stranim čudotvorcem,
demijurgom što vlada samo u
visećim rajevima gornjih spratova.
SIGURNO
Kao da je vaša volja bila jača od moje,
i preticala me stalno, provlačila
kroz tesni klanac kojim je tekla
nabujala reka, čiji bi nas šum preplavio
čim otvorimo prozor. Vaša volja, da se stigne,
iako ste opružene na zadnjem
sedištu duboko spavale, pomicala je šumarke
prošarane krnjecima stena, potocima, usečenim
špiljama. Zelene pašnjake na kojima
ne beše ničeg, ni meštana ni stada, čak
ni napuštenih brvnara. Planina, ispražnjena
kao grad u vreme odmorâ, primala nas je nežno
u svoje okrilje, vodila ka izlazu
iz osenčene kotline, dok smo, navođeni,
sigurno odmicali put mora.
DVORIŠTE
Na izlasku, naplatna rampa,
i odmah zatim, otvarao se svet,
regionalni put, po brdima rasuta
stada ovaca, tu i tamo, poneka sputana
krava. Pas je ležao u travi, videlo se
i nekoliko kosača. Bukoličke scene,
neko je preda mnom listao
sećanja drugih ljudi, mrtvaca,
slikovnicu iz nižih razreda osnovne
škole.
Vozio sam polako, oprezno kao po groblju.
Bio sam krenuo da obiđem seosko
imanje koje je letima bilo prerija
mog detinjstva.
Gledao sam to dvorište
kao indijansko selo u plamenu.
Nenad Milošević
SASTANAK
Te smo subote jeli pitu i pili pivo.
Hvaleći nameštaj, sa tvojom strinom
raspravljali o uređenju stana.
Njen čovek, geometar, koji nije primao
momke svojih rođakinja, bio je na terenu;
negde, na nekoj poljani
pokušavao da izmeri zemlju.
Kada bi ona odlazila po još pite
ljubili smo se punih usta.
Ti bi prvo sa osmehom stiskala usne,
pogledom mi govorila: "Ludost, ludost je to",
zatim ih naglo otvarala.
Inat iz detinjstva pretvoren u zavođenje.
Godinama me je to privlačilo,
to popuštanje. Trijumf.
Ali ako uzmeš sve, ne ostaje ništa,
osim rovarenja po prošlim dobicima.
Na rastanku pokazala nam je i ostali deo stana.
U trenutku me je prozrela, učinilo mi se,
kada sam rekao: "Zaista je od mesinga", a ona
odgovorila: "Zar sumnjaš?"
Tad obresmo se u hodniku, nemi, zadovoljni
što se na neizgovoreno ne može pozivati –
uživajući u jasnoj moći reči koje određuju
prirodu svakog odnosa.
Mogli smo reći sve, a sve smo prećutali.
SREĆA
Kako fino mirišu kobasice, rekla je
kada sam se iz kuhunje dovukao
i stao na prag kupatila.
Predsoblje je razdvajalo te dve države:
siromašnu, koja proizvodi hranu
i bogatu, koja je plaća mirisima i kožom.
Plavičasta žila na slepoočnici.
sve češće se pojavljivala i menjala joj lik.
To je bilo lepo zbog simetrije
sa ožiljkom na mojoj slepoočnici.
Uopšte, s godinama, postali smo slični.
I njene su se Mona Liza naočari
iskrivile, primetio sam s tugom;
dok me je posmatrala sedeći
na klozetskoj dasci, njeni su bokovi
postali širi i dražesniji.
Kada sam je upoznao bila je mršava
a kasnije više nisam znao kakva je.
Ne znam da li je pre ili posle
toga rekla da mnogo pušim.
To je zbog bede, rekao sam.
Nije, rekla je, i da si bogat
isto toliko bi pušio, i više.
Rekao sam: ne bih, život bi mi bio
bogatiji, više bih ga
trošio, manje bih pušio.
MOŽDA MI NEDOSTAJU VITAMINI
Loš sam papir odabrao
za beleženje lepih stihova:
veliki, crni, buđavi rokovnik
firme Rosenthal and Rosenthal inc,
Njujork, za 1968. godinu.
Poklon od mlade penzionerke,
Srpkinje iz države Nju Džerzi, USA.
Kako savladati silu gravitacije i uzdići se.
Ne koračati više istim ulicama
otežan brzim doručkom, kako opustiti udove.
Da li sam dosegao i odbacio ono
što priželjkuju ljudi koji me gledaju
kao da sam maločas otpušten
iz zatvorske bolnice.
Svi su odgovori u ekonomiji. I u politici.
Nisu zaboravljeni, ali im je smanjena
apanaža, kraljevima.
Ne mogu da se setim tog neprocenjivog
trenutka samo meni datog.
Nekada sam se ježio od ushićenja sobom,
ali ti su trenuci nestali.
Ja sumnjam, i to je ludo, da će ovi ljudi
nositi iste kapute za deset godina.
Bogati su malo trošili, požalio se
pred kraj života Džon Majnard Kejnz.
To je bila klopka progresa: nemogućnost
porasta potrošnje i održanja kvaliteta.
Ali evo Indusa, Indonežana, Kineza –
oni će tek trošiti!
Oni malobrojni poželeće da se izdvoje.
Bilo kakav rang.
Daleki su mi i nerazumljivi starci.
Oni su voleli mehaniku, ples
zadovoljstva jedne noći, Titanik.
Moć je nerazumljiva mladom bogatašu,
i ja sam jedan od onih
koji čeka da vidi njegovu propast.
Mlad, a bogat, uzdahnuo je Čampo 1989.
u kafe baru AS, i potegao veliki gutljaj.
BULEVARSKA MITARSTVA
U dobu slike sveta uvek zamišljamo sebe
kako sa nepoznatom zrelošću,
polisom osiguranja u unutrašnjem džepu,
na nekoj ulici po vetrovitoj noći hodamo.
Koža mi se naježila kada smo po mraku izašli
u laku groznicu meseca oktobra.
Sve manje se živi na ulicama,
paradajz nije više dobar za salatu.
Na širokoj ulici kralja Aleksandra,
ispred osvetljenih izloga, stoje muškarci
kratko ošišani, u novim kožnim jaknama.
Dopali bi se nekoj strankinji,
a stranac bi bio srećan što je na proputovanju.
Voleo bih da istinu ove večeri
otkrijem na nekoj vrtnoj zabavi u budućnosti.
Kada bih znao šta će se promeniti
a šta ostati nepromenjeno.
Nešto mi ne da da se napregnem i vidim.
Moramo saznavati da bi izbegli vrebajući slom,
ali moramo i živeti bez znanja, iz istog razloga.
Polagano raste cena tome što se nije umrlo ranije.
Za dve sedmice će zima, novembar, kaže Tanja,
dok mi pokazuje kakvu jaknu želi za ovu zimu.
Ona je žena zbog koje sam drugoj postao nerazumljiv,
naučila me kako se suše mokre cipele.
Svaka vizija je jedan život, ali heroja nema,
iako mladići Ahilovog stasa prolaze pored nas.
Kroz svet koji Homer ne bi opevao
kao pustinjak nositi u sebi hram.
Ispaštajući zbog nekog greha iz detinjstva,
umreti tajno, neoplakan i istinit.
Prorokovanje starih pesama ostvariće se:
Sećanje će nastaviti da se sabira oko onoga
što je bilo lepo, što je kratko trajalo.
Svetlost rođenja, svetlost duha i svetlost smrti
sakupiće se u ljubavi, ono van nje – ostaće u mraku.
Saša Radojčić
KAMERNA MUZIKA
stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.
AMERIKA 1
ništa novo, stvari ćute
i ne pitaju
za zdravlje. ali ne govori
ni tvoja odsutnost
glasnije od ravnodušnih predmeta.
danima se gomilaju stranice
preko kojih jedva pretrči buba
da bi ostavila znak. izmišljam poslove:
premeštam nameštaj, kuvam gorku kafu,
penjem se na krov.
odande bolje vidim tuđa dvorišta,
tuđa stabla s kojih otpada prezreo plod,
staze od šljunka kojima nisam koračao,
tajne, tako bliske.
zapevao bih s krova
kao dokoni petao, najavljujući goste.
zapevao bih
kao ranjeni ljubavnik,
glasno. kao prevaren grk.
– ti nikad ne praviš poređenja,
za tebe je svako postojanje
ponovo nađeni lik suštine.
gledao si ostrvlja i okean,
usamljen i velik,
jezero što pada u jezero
sa sigurnošću činjenice. naučio bih te
da zameniš izvesnost
za dane u kojima se ostaje bez glasa,
u kojima film nije dovoljno osvetljen,
slika izoštrena,
da zameniš pogled kome je sve
kako treba da bude
za pogled koji odustaje od svega.
i tada bih zapevao sa krova
kao da sam nešto veliko i važno
najzad dočekao.
RASTRGNUTI DIONIS
više puta sam umirao do sada
i oživljavao drukčiji i tvrđi.
svaki put sam gubio ponešto važno
od prirode čoveka i boga i sticao
odličja stene. vekovima se pretvaram
u kip, u simbol u hramu, ukras
budućih naraštaja, skamenjujem se,
polako, kao što planine zru i
troše se, kao što more stari i,
gubeći zlatan sjaj, postaje plavo.
zlatna su samo još sela na morskim obalama
i deca na žalu koja će mi odbiti nos
i uši, polomiti udove, u ime jednog
drugog boga, koji svaki put kad umre
sve više postaje kamen a sve manje žrtva.
smestiće nas jednom zajedno, dva tužna
i umorna mramorna lika, u bliske odaje,
gde ćemo se bez ijednog zvuka dozivati
i gledati kako novi bog i novi čovek
svakog trenutka umiru i oživljavaju,
sve dok ne počnu da se rađaju mrtvi
i stegnuti u hladan kamen. tada ćemo
poslednji put izaći iz preostale truni
života i smrt više neće biti potrebna.
TRAKTAT O SUZI
jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.
o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem "ruža", i kažem "sto",
ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.
kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.
PESMA ZA 31. ROĐENDAN
(po Teramenu)
zašto li si me do sad sačuvao?
za koje me to veliko i strašno
delo spremaš? drugim rečima: da li
da hvalim tvoj naum, gest proviđenja,
premudru reč, ili da plačem, jao,
tek što nisu provalila nebesa.
jer možda je ovo malo tvog gneva
što na nas se izli, samo blag uvod
u jezu postojanja, i večnosti?
MOJ SIN ČITA
i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,
kako proleće uzmiče pred letom,
moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,
ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,
moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,
ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,
koji sam proživeo više knjiga no dana,
moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,
kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,
tako sam žedan.
Marija Knežević
POČETAK KARTOGRAFIJE
Biti stvar
bez upotrebne vrednosti.
Biti stvar koja vremenom dobija na vrednosti
a niko ne zna zašto.
Dozvoliti da te nazivaju
ukrasnim predmetom.
Čuti da si višak.
Čuti da se bez tebe ne može.
Disati u sebi.
Menjati vlasnike.
Biti neposedovan.
Biti predmet
divljenja.
Premeštati se,
izbeći seobe.
Biti dovoljan.
Biti brod.
Licem okrenut dnu biti
na oba kraja dubine.
Ostavljati trag
ne večan.
Uplovljavati.
Isplovljavati
na isti način.
Biti voljen u lukama.
Biti brod.
Voleti
veći deo života na otvorenom moru
sanjati o lukama.
Izbeći čekanje. Kretati se
uvek istom stazom
od luke ka njoj.
Zabavljen mrežama na palubi.
Pretvarati tovar u priče.
Biti brod.
Nositi sebe bez napora.
Biti rod. Svakome.
Muškarcima, ženama, algama,
tigrovima u skoku na jelena,
lotosima nastanjenim u sopstvenim suzama,
ostrvima, pećinama čija je bar jedna
odaja neispitana
biti orođen.
Voleti tebe
a to nikad ne saznati.
Biti uvek iznenada
nova radost i neočekivani bol.
Izbeći postojanje.
Kap
na tvojoj koži
koja je već sećanje na dodir.
Kap je već druga kap.
Biti zapravo nikad.
Biti sad.
Jednina u prolazu.
POSLEDNJA LEKCIJA O NEŽNOSTI
Kad umrem,
obavezno ostavite prozor otvoren.
Hoću da nastavim da budem prizor
kroz koji sa tobom hodam
korak prirastao uz korak
kao neistražena životinjica
u šetnji
iz jedne u drugu vrstu.
I gramofon da ste mi uključili.
Ne volim tango sa traka,
još manje savršenstvo kompakt diskova.
Želim da na miru igram sa tobom
mislima
taj ples koji sam sa sobom pleše.
Nađite mi ploču koja pucketa.
Volim da volim u šumovima.
Otvorite mi sva tvoja pisma.
Žudim da ih njušim,
onako kako sam ih uvek čitala.
Na sto, kraj postelje
koja je uvek i samrtna,
stavite mi školjku i malu mirišljavu sveću.
Ako nađete miris vanile,
puno ste mi učinili.
Ako zapovedni način prevedete
na jezik želje da biva neispunjena,
poveriću vam svog psa.
Kad pomislite da me nema,
ako se ne upitate o poreklu
mojih zahteva,
voleću vas više
nego žive.
NEHOTIČNA USLUGA VEKA
za Evu Lipsku i “kazina istorije”
Izostalo je proleće.
Pa tako i prolećna depresija.
Narod je spontano prestao da deli ljude
Na optimiste i pesimiste.
U nestašici življenja
Počeli smo da prevodimo to što imamo.
Kišu u sunce koje sleduje potom.
Izdaju u ravnodušnost prema uspešnim prevarantima.
Bes u psovke koje brzo prođu.
Kamen spoticanja u prirodnu lepotu.
Varvari su ugovarali svetske poslove.
Ili su vikali ili šaputali u sve sitnije mobilne telefone.
Obarali nas slučajno u novim automobilima
Prezrevši kontrolu
Planirali međusobna ubistva putem
Usavršenih kompjuterskih programa.
Pravili žene u salonima. I tajne sahrane kad im dete
Zaspi od overdouza.
Napredovali.
Nazvali sebe društvom, potom državom.
Išli uvek korak dalje.
Dok smo šetali patikama poklonjenim više puta
Spontano
Stekli status previda.
Hodali smo u opštem dobru.
Udobnost je kad ne misliš o udobnosti.
Već je sam pojam kretanja sreća.
Kao privid ljubavi
Dok ga bar dve strane
Uslovljavaju
Održavanjem prolaznosti.
Saša Jelenković
VARVARI
Varvari su moja prethodnica: jer kad praštam,
ljubim čelo i napuštam zidine od kojih će
sazdati nužnike i domove za gubavce.
I kazaće: lep grad stajaše ovde, zar ne?
Sva su pitanja postavljena, sva ćutanja
iskorišćena: ničeg nema, osim gladi za vazduhom,
za prostorom, za pučinom. Jer varvari su moja
prethodnica, a ja više od svedoka: odmetnik.
Evo oholog naroda: ne veruje skrušenim
pogledima, grozi se raspadanja. Odustani:
kažu plameni žreci praštanja: krv je suza
anđeoska. Povratka nema, žedni sine, zabludeli
zatočeniče. Napij se lepote i kreni: slaviće se
povratak varvara. Aleluja! Bolji sam i gori.
* * *
Ovo je praznina. Ovo je skok preko okvira.
Kao da sam pao, kao da sam se smanjio,
kao da sam poslednjim kresivom prvu
vatru upalio. Sve je lako. Podnošljivo.
Čak i lekcije tumaranja kroz istoriju.
Usporavam, usporavam. Ne znam šta bih
sa ovim jezikom. Ja bezdomni. Kornjača
koja traži novi oklop. Ovo je nečitko
pismo, rukopis vetra po pesku. Sve je
nepoznato. A ipak istrošeno, nedovoljno.
Da se iskuje prsten, da se dovrši krug.
DOLAZI DOBA DEVIČANSKE RUKE
Dolazi doba devičanske ruke, doba spokojstva
i poverenja, dolazi doba smirivanja, prisnih
pokreta, doba istomišljenika, doba najlepših
misli i pomirenja. (Pazi na sebe. Oni će motriti
na mene. O njoj će se starati ribar i njegov
sused.) Nikada više neću zaspati, posmatraću
živote ptica, egzotičnih buba, gusenica i ježeva.
Zima će trajati zauvek, pa ipak, smenjivaće se
prizori beline, sivila i zelenila. Mesečeve mene
rasturaće ono malo sklada sa tužnom i okrutnom
okolinom. Ako nešto poželim da saznam, odgovore
neću dobiti od prijatelja, jer oni su daleko.
Neću izabrati vodiča kroz Pakao, Čistilište i Raj:
poslednje stvari prihvatiću tek na kraju Knjige,
kada jeziku priznam da je od mene načinio krijumčara,
a ja od njega bernardinca. Zaljubljivaću se u devojku
kratke kose, krupnih očiju, kao da mi nije dosta ponavljanja,
kao da od Kjerkegora ništa nisam naučio.
Po usijanoj planeti hodaću korakom nespokojnog,
koji je živeo kratko, jer svaka mu godina beše vek.
Pamtiću ono što drugi zaboravljaju,
stid koji me obuzme biće moja uniforma,
moja ludačka košulja, moj uzaludni viteški oklop.
Istrajnost monaha upražnjavaću
samo u poslovima odmetničkim.
Lakrdijaši će gutati vatru i hodati po žici,
bacaću im novčiće s balkona, za hleb i sreću,
podsmehnućemo se kolektivnoj presudi, zatim ću
u kuhinji sklopiti savez sa povrćem i medom.
Veran ću biti Severu, vetrovima od kojih čvrsne
vosak na pečatima: neće biti truba, lomljave
i neobjašnjivih promena. Sasvim bez posla
ostaće proroci. I kakvim imenom nazvati ono
što imena nema, a bez prestanka grmi o dolasku
doba devičanske ruke?
ELPENOROVO PISMO
I pre nego što obnovim dosadu okusiću malo
usijanog peska u živo blato pretvorenog potezom
prsta presuditelja, najmanjeg, što ga
odsecaju najčešće na tržnicama, skupa sa
kaiševima i pojasnim torbicama, usput,
kradimice, krivim nožem, secikese i nakrivo
nasađeni mazgari, u predahu između dva karavana.
Milost i nemilost o kojima deklamuje dvorski
pesnik razdražuju raznosače vesti od kojih
i na presto da uteknem i proglasim
zabranu podizanja hramova od zlata i uvoz
ruža iz Egipta, i da mi se poklone do zemlje
utvare i kovači, tamničari i druidi,
pa da se prepadnem koliko sam nevin i zbunjen.
A neće se promeniti ništa i da se začudiš
rani što na oko podseća, svevidećem žaru,
kad si se već, sumnjičav, ograničio na suzbijanje
nagona i podilaženje sujeti, i sipaš li sipaš
opise prirode da zakonodavcima izmamiš ushićenje
a pesnicima poricanje, kao da nisi do sinoć bio tigar,
a od jutros bernardinac, čemerni jeziče moj!
O POUCI POVEST
Amo su ga dopratili žbiri držeći mu stražu
ponad glave dok je u snu ishodio na terasu
sa koje pružao se pogled na ustreptali grad
i carsku palatu otkud dostaviše dopis s uputom
u progonstvo. U krčmi je, čekajući na jedrenjak,
čemerno pero umakao u mastionicu, bes blažeći
nadom da će pre nego sidro legne među alge
za putničkom trpezom čitati demanti.
Bez ikakvog ugleda u novoj sredini,
prikuči se ovaj dendi kaluđerima
što bi na jutrenje u filcanim papučama
u portu utrčali. I eto – od pupka do obrva
razvaljuje vilice hvaleći Boga
što pod vešalima nije primer
dostižnosti zakona i pravde.
A greška mu beše trivijalna:
infantkinju neku poučavajući Dantea
uvede u razumevanje povesti ljuvenih,
na način pomalo nedoličan –
kad stigoše do Frančeske i Paola,
pritvorivši vrata, o skamiju oslonjeni,
ne čitahu više toga dana.
PUT KA ALJASCI
Tadeuš Ruževič nabraja elemente demonskog,
apokaliptičkog sveta. Nekada je bilo lakše:
voda vatra zemlja vazduh. Nisi morao osećati
grižu savesti da bi opstao kao odgovoran građanin
i tada skučenog sveta. A zašto bi samo
četiri elementa izazivala strah? Dobro je imati
prostor u koji smeštaš samilost, osvetu, agoniju,
lukavstvo. Izveštačenost pretočena u niz
nerazumljivih reči, i začas se nađemo – na đubrištu.
Ali, Ruževič nije evidentičar. Vrednost poezije
opada rastom akcija na berzi istorije.
Pesničke knjige liče na pohabane, neiskorišćene
pasoše. Pesnici – na pokisle putnike zalutale
u gradovima iz kojih je i Minotaur pobegao.
Zašto u mitovima nema iznenađenja? Zato što se
očekuje da kazna božja bude okrutna, ali ne i
apsurdna. Nadahnuti i mudri pronašli su načine
da prevare istoriju. Ulaze u kasarne i muzeje
i iz njih iznose sve što opterećuje savest i ukus.
Ostali deo čovečanstva je pospan.
(A šta ako je objava samo nagoveštaj:
strepnje, hladnoće, zločina.
A šta ako je objava samo magla na kraju knjige,
numerička ludost,
a šta ako...?)
Nenad Šaponja
ÐOKONDA
(odlomak)
Sanjam svet, susnežice osmeha, 30
tetuaže navika, neupokojene duše.
Dokučivost nije aksiom istine. Niti
strah razlog. Sastajem se s tobom izvan
tela. I izvan imena. Dodvoravam se
praznini svakog poraza. Neverica čuva 35
ljubav. Ti me, paklu zaborava, razjedaš.
Priznajem, znanje i činjenje, najčešće,
jedno s drugim nemaju nikakve veze.
No, poznaješ li rođenja i smrti mojih
napora? Prepoznaješ li moj nestanak? 40
Želju da se on desi? Priznaješ
nedorečeno, potkazuješ neiskazano,
skrivaš nestvarno. Znaš, život je
nestvarna pojava. Ljubav, kvarljiva roba.
Smrt, neizvesna izvesnost. Moj svet se 45
okreće oko tebe. Zamišljam da ulazim u
nestanak. Sedim, a skočio bih. Ležim,
a kleknuo bih. Ispisujem tvoja imena
po snegu. Primam bol njihovih
izvesnosti. Poput tvojih. Poput mojih 50
sopstvenih. Najradije sumnjam u njihovu
ličnu prirodu. Umnožavam ih. Tada me boli
tvoj nedodir. I praznine naših aura, što izbegle
iz privida razuma, kopuliraju suviškom svakog
susreta. Trošnost o takvoj povezanosti 55
ne može niti da sanja.
ODRAZI VARKE
(odlomak)
Rečima našim govoriti neće niko.
Nikada. Kada se setimo onoga što ćemo 275
zaboraviti, sporih usta i spora jezika,
progovorićemo. Iako, znati nećemo.
I izaći iz sebe, pustiti glasa,
znati nećemo. Dodvoravaćemo se šapatu.
Zakonu zlosreće. Neverniku tuge. Jer. Jer. 280
Raspored raspadanja preslagujemo ponovo
i ponovo čaureći u nj reči nade.
Fotografisane oči zagledaju smrt
na pejzažima neverice. Iza komore prazne.
Sećanjima pokušavamo obezemljiti stvarnost, 285
nepoznatom posuditi staložene zalihe straha
(razmrvljene komade nepostojanja),
dok u radosti hitamo jedno ka drugom.
Žuti glib naše sreće razotkriva putanje
naših cipela. Vetar plođenja zauzdava 290
vrtoglavicu uzdaha, pomera rađanje
nemuštih predmeta. Krunimo se okrunjeni
varljivom krunom onoga što nije.
Onoga što beše jeste. Onoga što beše
reč. Posvećujemo se rečima 295
u šatri nagodbe. Reči se razilaze.
Srebrimo tabane, zlatimo misli nevidice,
istežemo tkiva zavirujući u tišinu,
u očekivani poljubac kosmičkog bilijara.
Razgovori naši ne dotiču se sopstvenog 300
taloga. Progovaramo izrecivim o
neizrecivom. Pogovaramo tek kada
kazna postane izvesnost. Kada osetimo
(dosetimo se) da učiniti ne možemo ništa.
Kada, razmenjujući samoću svakodnevnosti, 305
postanemo neosetljivi za ogrebotine
između reči. Same reči sve nam češće
ogrebotine i ne čine. Skliznu u nejasno,
a da to i ne primetimo. Ćutimo,
ušuškavajući se uspomenom na večnost 310
i ne primećujući da je čovek čoveku zvuk.
Dok opipavamo oblik koga videti nećemo,
zakovrćemo pogled s one strane straha.
Rastemo od bola. Radosni rastemo.
Noću sanjamo očaj, a danju staniol: 315
Pa šta? Slučajno sabrane reči
svedoče zaboravu.
OČEVIDNOST
(odlomak)
Jeste, razbuđujemo se.
U ničemu nigde nestade ništa.
Sukobljeni smo, opet, sa besmrtnošću
dosade. Vidljivost vidnosti naše 405
prešla je u očevidnost, u okvir
iz koga se izliva još samo slutnja.
Stvari oko nas izgledaju čudne,
kako nam se čini. A čini nam se,
jer činimo. Razbuđujemo se. 410
Privikavamo se svetu složenom
od zabluda. Svetu u kome reči,
te slike ničeg, ne odslikuju ništa.
Govora znanja nema, postoji samo
govor reči. Razbuđujemo se 415
i govorimo reči. Ionako govoriti
ne možemo drugo. Zato i ne verujemo
u misli zaboravom suđene,
ne verujemo niti da ne verujemo.
Ne, verujemo. Inače, pisali ne bi. 420
Obrubljeni mukom naših znanja,
zakasnili smo na susret vlastitih
sudbina. Nastavili smo tamo gde
stali nismo. Činili smo kuće.
Uokvirivali svet. Ti, pa ja. 425
Okućismo okvir svetu, zaštitismo ga
od sebe, sve noseći njegove štitove,
očevidnosti vidnog i strašnog
u ravnodušju godišnjih doba.
Preselio sam samoću u tebe 430
i zato me nema kao što te nema.
Sve ono što nam se dogodilo,
Nedostižnost ljulja. Reči su, pak,
čudne, bole, i vole. Ne postoji
dvostruki dodir sećanja. Mi nismo 435
dvojstvo, nego niz, a ipak se
odvažujem reći mi. Govorim
kao da ćutim. Razbuditi se,
znači saznati da dana nema,
znači, zarobljen očevidnošću, 440
moliti se nevidnosti, kretati se,
najčešće, pravcem iz koga se
ne dolazi, gledajući, koristiti
vidnost. Očevidnost.
MORE
(odlomak)
Ah, nežni smislu talasa,
brojanico stidnog, propadljiva zvezdo
okupanih misli, vidiš li zaborav
što u buđenju otvara oči, rastvara 650
slatku penu rečenog, i razilazi se,
još uvek sklizak, u ostatak mržnje
razrešenog nespokoja. Napuštajući
raskoš naklonosti, uniženo smrtan,
u rasparenom šapatu, on doziva 655
mišljenu hladnoću. Vidiš li ništa
čiji se vrtlog ljulja u metežu
mutnom, a naježeno telo gluvim
lukavstvom objavljuje kao muk
krika. Nestašna zabludo, bakelitna 660
pukotino prošlog – okopneli
prokazivač običnog drhturi iza
svadbenog ruha viđenja; poricanjem
i kroćenjem odanosti, vejavicu slutnji
poništava poljubac uznetog; ribari 665
duše ogrću se u ognjeni vetar
tišine bez lika; povlađujući
slobodi od ljubavi, izdvojeno iz
jedinstva ničeg, glatko neporecivo,
pluta kajanje jaspisa; nesporazum 670
želje, ozaren u potonuće pogleda,
vidi da je ono što je, da ide
gde ide, da bivše se razmotava
u novi zar, a u skrivenoj prilici,
razotkrivenoj zaveri poljupca, 675
bića se više i ne propituju
o posedovanju i o tajni, dok
odsutno klizi brazdom povratka.
I znaš li da redosled bivanja
unutar ovakve slike zbira, promiče 680
kao vrtlog iskušenja, i uljuljkuje,
neobuzdano i neizmerno, neodoljiv
raskid u kojem se razvezuju
sudbine kao samoporicanja
snevnog, što prostranstvom vode 685
usniva nemir dobačaja kamena.
Znaš li i da ono što se
razrešiti ne može, posedovanje
i nemanje neponovljivo iskidane
jasnosti bure nad vodom 690
u koju su se oborile oči i
zbira glasova izgubljenih reči,
u neupadljivoj razmeri tišine
poprskane oprezom i nedoumice
prostranstva nemoći ogledanja, 695
njiše se kao ukroćena drskost
zahteva i razloga obljube bledilom
okupanog sutona. A i biće da nije
bilo ono što bilo jeste u mučanju
raspara uzdržljivog, u nadigranoj 700
pritvornosti promene, razdaljini
što se uliva u pero bivšeg albatrosa,
u talasu uznetom, i predatom padu,
u uskovitlanom huju za brazdama
zanosa carskih. 705
Laslo Blašković
KARIJATIDA
Onda sam bio tako mali
da sam mislio
kako me nema.
Neko bi živinče zalutalo,
bez glasa se zaletelo
na zlatnozubu kapiju
koju je odškrinuo karijes,
i nalazilo me
u majčinom pupku,
kao Palčića,
kao otisak kandžice.
I razdirao sam
joj utrobu,
neuporedivi glavonja.
A u stvari,
glavica mi bila
tako mala
da je jedva u nju stajao
ogrizak neprobojne senke,
od života strah.
I duša mi beše
tako sićana,
na nju nije mogao sesti
ni ožiljak od mesečine
ili grickalice.
U svetu
koji se svaki dan
hladio,
teglio krute papke,
naizgled me nije bilo.
Da nije o meni
kružila priča,
ah,
sa šiljkom šestara
usred vode
koja isparava,
da nije bilo priče,
tog pustog mikroskopa,
ispod kojeg se videlo
i ono što ne postoji.
DE PROFUNDIS
Wer jetzt stirbt irgendwo in der Welt,
ohne Grund stirbt in der Welt:
sieht mich an.
Rilke
Izgubio sam očevu fotografiju,
koja je bila udenuta u ogledalo,
naličjem okrenuta svom liku
kao u nadrealističkoj dosetki,
nije trnula kao iznemogla sirena,
sama je od sebe iščezla,
neko ju je spremio
a da to ni primetio nisam,
zamaglila se,
te svisla kao kâd jutarnji,
raščešao sam sapunicu,
sveži vazduh razbistrio je sliku,
ali od nje ni svetlećeg repa,
znate već ta stara kupatila,
tajanstvena kao plave grobnice.
Obrijao sam konačno bradu,
koju ostavih
iz nestrpljivosti,
ko bi stajao lak
pred praznom salom,
izvodio facijalni striptiz.
Ali kad se razabrah
između upornih dlačica,
onih crta i reza
koje mi svakodnevno
upisuje na kožu
majmunski pisar neumorni,
kad žilet napravi pustoš,
a zidarski se bakenbardi
spletoše u trnov venac
što lice stiska, zaglavljuje,
kad lavabo zaklokta zagrcnuto,
iz dubina,
iz srca stvari,
ugledah se, užasnut blago.
Zar sam to ja,
upitah banalno,
preko usta prevlačeći stipsu.
Nos kao senka produžen,
vilice izobličene poput
tona kad malakše baterija,
kao da sam se u tuđe obukao,
obreo u foto-montaži,
jedna savremena verzija grifona,
ćosave, brbljive sfinge.
Naočigled sam se menjao,
dok žario me je losion,
spaljivao krvave tačkice,
ponirao u pore raščepljene
što vrištale su bezglasno
kao boje.
Uopšte nisam takav,
ubeđivao sam peškire,
prepipavao ih nervozno,
tražeći u nekom od njih
svoj stari, izbrisan lik.
Onaj klonuli pogled,
od kako znamo za sebe,
više je dolazio
kao podudarnost slučajna,
dvojnička sreća.
Na koga sad ličim,
trgoh se,
kao da je identitet
zaraza.
Ah, otac. Gde li je nestao?
U Hudinijevom kovčegu,
izboden heftalicom,
pribijen uz ausvajs
s kojim je lako preko,
ili ga je oduvala stihija
iz uzavrelog vodokotlića
grlatog poput nemani,
želuca neviđenog.
Koliko sad ličim na njega,
merim, štipajući se
kao da bih iz sna,
krvnog glečera.
Zar nam je sve od predaka,
gubim li turnir s licem,
kô što upozorava Herbert?
Kosa mi menja boju,
ciči iz korena,
organi mi se odvajaju
u ciničnoj animaciji,
lebdimo u dubokoj svetlosti,
gustoj kao emulzija,
u bestežinskom prostoru,
skupljam ih, mesečarim.
Ovako, prepušten sebi,
mogu da ličim na bilo šta,
nema diktata, nasleđa,
od miline se raspadam,
zašivam žiletom srebrnim.
Kao da mi se, samom,
genetska slika natuštila,
neko joj docrta brčiće,
kao da me usvojio
neprolazni Dunav,
grabljivac, rečni
bog u kog niko živ ne veruje,
štuka što ždere
svoju mlađ,
pa sam siguran, zaštićen,
na dnu reke, stomaka.
Lenja duša obožava plivanje,
pevušio mi je i otac,
učeći me da plutam
(i sâm u poslu do grla),
mada sam to hteo da odložim,
kao što sve odlagah,
dok me je strah gustirao,
a kad bih ostao bez daha,
peo sam mu se na leđa,
kao parazit, metabola, tattoo,
kao na jedan od hiljadu spasenja,
od milion smislova
i ograničenja.
Šta se dešava s poslednjom
živom slikom,
kad samrtnički pogled
već se po ivicama smrzne,
pitao sam se sopćući,
zureći u bezglavo nebo.
Šta vidi?
Grimasu davitelja?
Bolnički strop? Zinuli
fotografski objektiv?
Zemlju koja ga zatrpava?
Moj lik?
Gle, sad sam "od palube mali"
na potonulom brodu,
napravljenom od očeve fotografije
u kojoj se ogledaju ribe.
Znači, tu je, odahnem,
stigoh je, brži od blica,
u ovoj prividnoj hajci,
plitka je to slika, ne brini,
možeš po njoj koračati
a da ne potoneš u mrtvaju,
otvarati je kao konzervu
u kojoj se tesne sveci,
vidi kako sam otkinut.
Koštani kostolomac.
Ismevao sam običaje,
ironisao veru,
zaklinjao se u
pol, udisaj čist, u
vid i glasne žice,
i nema sad rođaka smelog
koji bi prošaputao:
treba prekriti ogledalo,
ne plašiti se vode,
hladno poljubiti lice.
ZLATNO DOBA
Oduvek sam bio starmali.
Pogledaj samo moje lice,
taj teški umorni pogled,
osušena usta.
Još u trinaestoj
mogao se u meni
prepoznati starac.
Povukao sam na majčinu stranu,
tamo je čitava četa
metuzalema
koji su umrli mladi.
Opet, moj otac je izgledao
mlađe od mene
i u času smrti.
tvrdim to, gledao sam ga.
I svako bi pomislio
da to umire neki dečak.
BAUK, TELOHRANITELJ
I
Svako se zeza kako zna,
ali kad god se zateknem
negde drugde,
daleko odavde,
uživajući u nekorisnom putu,
debelom moru ili mesu,
uzaludnom pogledu sa avionskog prozora
Ili kroz hladne prste,
nađe me uvek jedno pitanje
podobno svakom kamenom misliocu
Ili lako slučaju
u ludačkoj košulji:
Šta bi se dogodilo
da tu, sad, iznenada, skončam,
I da li bi, posle svega
(ovo je već drugi san),
kad naleti na taj podatak
neko poverovao da sam zbilja
bio u stvarnoj vezi s tim tamo,
što bi mom jednoličnom životu
kantovski orijentisane budale
dalo bar malo egzotike,
preporučilo jedan
nešto dublji grob.
II
Ipak,
(ako već sve govorimo)
najčistiju jezu
izaziva mi pomisao da nisam ni krenuo,
da sam još uvek kod kuće,
odavno hipnotisan,
zaboravljen
pred nekim pretesnim vratima,
kao u onoj mitskoj,
agnostičkoj sličici.
Paraliza,
trg životinje
zaustavljene
na pećinskom crtežu,
ili smrznuta
filmska ikona,
gluvilo,
rđa,
to su svi
moji košmari,
to,
usput,
pokušavam
da ispričam.
Srđan Valjarević
KLINČ
Zovem se Srđan Valjarević
rođen sam 16. 7. 1967. Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinbravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona i veoma sam loš
udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kada žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac.
ŠOLJA KAFE NA NULA STEPENI
II
Delim kobasicu i sir,
barena jaja i hleb
sa starim zidarom.
Sedimo u kućici kraj reke na kojoj radimo
sedimo na kantama sa peskom, jedemo i
kroz odškrinuta vrata gledamo pse na poljani.
Hladno je,
osećam to na rukama,
mislim kako ću se pre ili kasnije
ipak ugrejati.
Posle odlazim po pesak sa obale,
iskopavam ga lopatom i ubacujem u kolica.
Na par koraka od mene je pecaroš,
gricka šibicu i gleda plovak.
Napunim kolica, odložim lopatu i
zaletim se da bih izvukao pesak uz brdo.
Izručim pesak kraj zidarevih nogu,
protrljam šake i
osetim toplotu u nozdrvama.
To je bilo dobro.
To mi je i trebalo.
TUNJEVINA
Nisam znao koga imam za protivnika,
posao mi je izgledao besmislen,
trebalo je stajati za mašinom neprekidno,
dozvolio sam da budem pojeban,
nisam mogao otkriti sa kim se borim
a borio sam se,
želeo sam da ostanem na nogama,
ruke su me slušale,
šljakao sam povremeno,
ipak
kad god sam završavao
i izlazio iz radionice
palio sam cigaretu
izgužvan
upotrebljen
jednostavno
bio sam jedan par loših čarapa.
KLINČ
Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju, matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstvena zamućenost me je naterala da kroz ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.
TODA UNA VIDA
Mladi Andalužani, njih četvorica, stoje na pesku i
flaša crnog vina ide od jednog do drugog. Pevaju i
povremeno vrište, jedan od njih me pogleda i nasmeje se,
verovatno prepoznavši stranca. Nigde nisi toliko tuđ
kao u andaluškom selu, potpuno stran i tuđ.
Kad se putuje autobusom iz Madrida ka jugu, ka Andaluziji,
ima jedan prelaz, bez ikakvog obeležja naravno,
iz pečene sijene, tamno oker boje, u niziju obojenu u
svetlo-zeleno i ponegde sprženo-žuto. Dve starije žene,
uspravne, prođu obalom. Zdrava kičma i uspravna leđa,
visoko podignuta ramena. Tradicija. Zakopam tabane u
vrući pesak. Posle tamnih oblaka sinulo je sunce. U daljini,
nad okeanom, naziru se tamni kumulusi, ali dotle
prži se ovo selo. Stvari se brzo odvijaju.
Vetar je sve vreme jak. Treba ići daleko,
da bi otišao još dalje. Vidi se jedan talas mnogo veći
od drugih, približava se, nastao ko zna gde,
od ko zna koliko manjih talasa. Uskoro će se razbiti
na obali i onda će doći ono što sleduje, neki drugi talas.
I onda ona devojka, Ahmel, koja je iz Poatjea,
sa juga Francuske, ali dede i babe su joj iz Maroka a ona
se jedino u ovom selu oseća kao kod kuće, samo to nije mogla
nikako da objasni ili ja nisam uspeo da razumem.
Ali pio sam kaipirinju jedno veče, rakiju od šećerne trske,
stajao sam kraj kovčega u kojem je navodno Kolumbov leš,
pipnuo sam zid zatvora u kojem je sedeo Servantes i
nemoguće je da nisam drugi čovek. Iznenada,
okean se zatamnio, povukao se nekoliko metara od obale i
pripretio, galebovi su se postrojili na obali, krila su im
drhtala na vetru. Mogao sam jedino da ukopam tabane
još dublje u pesak.
Talasi su lomili, ljuljali, dolazili.
Do mene.
JEDAN MINUT JE DOVOLJAN ZA STID
Tog dana nisam odoleo piti od bundeva.
Pojeo sam
jedno parče. Popio čašu vode naiskap.
Podrignuo dvaput. Jezik mi je bio lepljiv,
samo lepota i istina. I titraji i treperenje.
Neke stvari ću da zaboravim od svega ovog,
neke ću da zapamtim. Tog dana sam ustao rano ujutru,
lako se probudio, poželeo da ustajem još ranije,
sve ranije i ranije, što više budan.
Sve što sam video, naučilo me je.
Sve što sam dodirnuo, pomoglo mi je.
I nikako da se snađem a neku snagu ipak imam,
vežbam se da poverujem u to, vežbam snagu da dohvatim celinu,
da skupim trunčice, hiljade, u jednu šaku,
i da kažem: dobro je,
tu je.
Ana Ristović
LINGUA FRANCA
Po povratku sa nudističke plaže
u hladu sobe prelistavam
Noama Čomskog –
u pauzama između teže shvatljivih termina
posežem za melemom kiselog mleka
i pomišljam:
nudistička plaža je idealni prostor
da telo posmatraš
kao ovaploćeni jezik...
Gde svi su nagi, drugačije je:
najednom toliko muškaraca
koji među nogama čuvaju
oborene mikrofone
i toliko žena kojima pod trbuhom
miruje mali, tamni disk
kao long-plejka od četrdeset pet obrtaja
koja nikako da se zavrti...
Toliko dobrih prenosnika zvuka
na nudističkoj plaži, a niko
ni glasa da pusti: retkost je
podignuti mikrofon u hladu
i to su obično glasnogovornici
brbljivci, bukači –
A ploče se na suncu pregrejavaju i tope
i igla preskače
ponavljajući isti ton sve do prvog mraka.
Između tela i govora, vidiš
kako čudna nesaglasnost raste,
nesporazum caruje
pod krunom od razjarenog Sunca.
Nag čovek među nagima
prvi put ne zna šta da radi
sa svojim posebnim delovima:
to je kao sa rečju koju
prvi put izgovara naglas –
i lako prevaljena preko usana
kao da je tuđa.
OKO NULE
Nezavisne smo žene.
U iščekivanju nove ljubavi
dišemo astmatično. Hranimo se pilulama
neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove.
Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav
sa migrenom
i opraštamo joj jer je ženskog pola.
Nezavisne. Svojim muškarcima
kuvamo jela kojima su nas naučili
njihovi prethodnici.
Makarone u obliku klitorisa.
Kečap što klizi kao menstrualna krv
i obećava samo lizanje tanjira.
Al još uvek verujemo u trijumfalne kapije
koje rastu između postelje
i kuhinjskog stola.
Puštamo im muziku koju smo slušale
pri gubljenju nevinosti i devojaštva.
Među zavodljivim vešom
setno čuvamo primerke
sa nevidljivim tragom prethodnih spermi.
Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin:
posle izvesnog vremena curi
još samo lepljiva žuč.
I kažemo, da ne verujemo više
u zajednički vazduh
koji se može deliti između usta i usta,
a sve češće ostajemo bez daha.
I kažemo, da centrifugu veš mašine
koristimo samo kada se na njoj
može odigrati dobar snošaj.
A u program pretpranja i ceđenja
sve češće, umesto rublja, ubacujemo
parče po parče svoje istanjene kože.
Nezavisne žene. Cenzurišemo
svoje odveć meke reči.
Podupiremo reviziju osećanja i teoriju
po kojoj je prvo nastala nedužna Eva,
a Adam zagrizao otrovnu jabuku
jer je poželeo da mu Bog
od zmije stvori još dva falusa:
mislio, jadničak, da mu jedan
dovoljan neće biti.
Nezavisne, kažemo, više no ikad.
A u osamljenim noćima, u usku vulvu
spuštamo svoj čudesni prstić sve češće,
kao da ubacujemo metak u puščanu cev
koja opaliti neće.
I smešimo se, s tugom, u snu bez snova.
I ruka je na sigurnom, dok kruži
oko meke nule.
PODZEMNA LJUBAV
Kada smo se uselili
Bili smo napola u zemlji
napola nad njom –
stan u suterenu sa pogledom na vrt
pun breskvi i višanja u cvatu.
Znali smo da natrula tela uplaši prejaka svetlost
i isuši vlagu koju mogu deliti samo udvoje.
I ležali smo nagi u hladnoj sobi
i klizili jedno po drugom
i razmenjivali male, hranjene smrti
kao džempere u koje su moljci
davno utkali legla.
Kada smo se uselili, rekao si:
"Nekim knjigama treba dati pravo na olakšanje",
i na policu u WC-u, u vertikali
do podzemnog sveta
postavio Džojsova pisma Nori.
"Neke snove treba zauzdati", rekla sam
i kraj uzglavlja, poput koplja
porinula Kratki pregled raspadanja.
Kada smo se uselili, napola u zemlji,
napola nad njom,
povukla sam kao Arijadna pupčanu vrpcu
koja ti je rođenjem bila tri puta
obmotana oko vrata.
I ti, mojih pola kilograma
koji me nekad deliše od inkubatora
pretvorio u silu ljubljene mi teže
što nedostajaše sirotoj zemlji
da me pričvrsti za sebe.
Bili smo dva napukla čuna
iz kojih je neko godinama vadio vodu
i vraćao je u more.
Danas smo dve šupljine
u kojima rastu dva čuna
što znaju za rub,
a ipak podižu vesla u tišini.
Više se ne propinjemo na prste
da bismo videli nebo:
verujemo, ono čas beskraj, čas pustoš
pozajmljuje od nas.
Truljenje je, dušo, privilegija zrenja;
nad zemljom i u zemlji,
isti užitak, ista razmena.
GLEDAJUĆI U DRVEĆE
(strah od toga da nećeš čuti)
Zdravo, tata. Ovde nema ničega novog pod nebom.
Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo
pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata,
a bila je običan prutić. Nekada, kada bi sleteo
vrabac, težinom bi sasvim povio tananu granu.
Sada sleće čitavo jato, i tek ponekad, čuješ,
kako tiho zašušti. I s proleća, ujutru, vidiš dva-
tri bela cveta, a već predveče, na njih stotine
obaspe koršnju kao iznenadni sneg što svetli,
čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće
ili perje; a na prozorskom simsu osvane još uvek
lepljiva koštica, i pusti za sobom svetlo-crveni
trag. I pita se, svih ovih godina, gde si. A kada
želim da povratim mir, setim se jednog jedinog
trenutka; ti i ja, na dunavskom keju, u letnje
popodne, napola u hladu, napola na suncu,
jedemo sendviče, i čitamo, svako svoje. Ti Seneku,
ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda. I svetlost
pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u
pauzi između čitanja, obeležavamo travkama
koje pamte, više od nas: kao i drveće, pod kojim
se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo,
i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde.
Čuješ li kako šušti? Samo sam to htela da ti kažem.
Dejan Aleksić
RESTRIKCIJA
Tada – kad je najednom potamneo ekran
Gaseći svet piva, deterdženta i čipsa,
Dražeći tišinu kojom se širi lepra
Naših prećutanih reči, a apokalipsa
Namah nastalih državnih interesa,
Ekonomije, mode i promašenog penala
Sažela se, poput citata, u pucketava, mala
Sazvežđa elektriciteta – u taj tren, tesan
Do nesvestice – dok ležasmo nemi i sušti,
U mraku, sa mislima koje u skupu su
Ličile na heruvimsku narkozu – čusmo gde pljušti,
Kao po nekom božanskom kupusu,
Prva jesenja kiša, i mogli smo, u tom času,
Raspeti na slepilo i slutnje očinje,
Znati da, iako pred nama gluvo rasut,
Svet, napokon, počinje.
NEDALEKO
Previše peska u zglobovima života.
Da ne poveruješ. Kao da od svih sablasti
Jedino savest, majka teskobe i fusnota,
Migrenozno bdi. Naučeni smo da je
Istina gladna, a provincijske postaje
Tužne s jeseni, pod trbusima tmastih
Oblaka; i da će, vremenom, pasti
U zjapove srca strah od sporih godina.
Ipak, naučeno nas napušta, nalik krasti
Kad rana zaceli. Gluva znanja gluvo tonu,
Gluvo ležu, kao hladan mesec u gnezda rodina
Po gluvome svetu. Carstvo za misao dokonu!
Ali neću o tome... Hteo bih, zamoren vraški
Od proporcija sudbinskih premisa,
Da hvalim nešto nedaleko, lakrdijaški
I sa nedoličnim spokojem. Miris katrana
Iz obližnje toplane, zveket susedovih kašika – prisan
U svakodnevlju – neku sitnicu što je smatrana
Za uspomenu... Onda i sa svešću lakše bude;
Blizina miri namere, a smisao, za nešto blizu pripet,
Istinitije leči. Jer, kažem, zima je. Studen.
I rasipaš se svojom zebnjom i širokim svojim zdravljem,
Sabran u nečemu nedalekom, kao opali list lipe,
Zarobljen u plavom ledu, i besmislu, nešto plavljem.
TAKO JE MLADA ISTORIJA DANAS
Tako je mlada istorija danas.
Jeste, brao sam kajsije u vrtu,
Listao Jejtsa, i jednu tek mrtvu
Spustio pčelu u grob svoga dlana.
Recimo da se primicala kiša,
Nalik na čistu misao, već stvarna;
Suvišna, premda trik je baš taj višak,
Kao kad zograf dodaje inkarnat
Bledilu puti čineći ga jačim.
Jeste, prolaznost rado bira način
Da pravda raskoš sopstvenog trenutka.
Već pospan bejah, a u trnce očne
Jedan je prizor hteo da se utka.
I nova prošlost mogla je da počne.
Nenad Jovanović
ČVOROVI, KLUPE I POLEN
Najpre se ukaže pukotina u porcelanu,
potom brojčanik. Bumbar se obesi o cvast.
Znam tvoj ožiljak, tebe ne znam
i niko mi nije kriv. Sunce sija naizmenično
u potiljak i čelo. Ušmrkujem burmut,
Mc Chrystalls'. Koreografija pauka
na ozeblim mestima istorije.
Uz mnogo šuma, zaobiđoh
hrapave statue olovnih bašti.
Legendu nagrdiše: čvorovi, klupe i polen.
Plavet oplodi balkon, kroz džak krompira
vetar struji, moped je parkiran pred crkvom.
Deca u ograde uglave kolutove za igranje.
Niz krš se valja lučni povik,
vibrira Sunce. I verovatno tu
življahu svetle grane.
Ćutanje je žetelac, kao i arhitektura.
Kada sam želeo da čujem "Midnight Special",
nisam imao tu pesmu. Gde zemlja odiše medom.
Zapustio sam spokoj, zadivljen bršljanom,
u ponoć. Ostadoh u svome horoskopskom znaku.
PČELA
Smrt sam izbegao u Baltimoru, na
pešačkom prelazu, u čudu što i travnjak
i sanduče za poštu i dobar dan
imaju kaloričnu vrednost.
Prolaznik sa platnenom, kariranom kapom
je rekao: That was close.
Ðavo Vilhelma Buša ne razlikuje
mastionicu od škropionice, ni
škropionicu od pljuvaonice. Njegov
bezobrazluk ne umanjuje slavu firme
Kodak. Biografijama njenih službenika
dominira nastojanje da ljudi na
snimku ostanu kakvi jesu,
bez obzira na religiju, nacionalnost, pol.
U Napijeu, na Novom Zelandu, živi
moj sestrić, sedam meseci star.
Wegova fotografija stoji na
mom frižideru. Jednog
popodneva budi me zujanje:
između prozora i roletne
zaglavljena je modra pčela, pčela
kakvu sam snimio pre sedam godina, na
moru, kino-kamerom Quarz 5,
i koja je, projektovana na platno,
sticala sestrićevu današnju veličinu.
Napominjem da je sestrić, pre sedam
meseci, bio neuporedivo manji od pčele.
Stvari na Zemlji se odvijaju tako:
neke se smanjuju, neke rastu.
XIX
Kada bi turiste iz XIX veka
u pešačenju po šumi zatekao mrak,
oni bi, verovatno, nešto uzviknuli.
Dotičući nož za ljuštenje jabuka,
ja sam poprimio njegov miris.
Pomirisao sam ruku i pomislio
da je to mogući trag, i da bi
trebalo da ga sledim.
Bio je ne-ljudski, što je naročito
važno (do tada sam sledio ljude,
sve su mi oni darovali).
Danas mi se dva puta učinilo da vidim
sneg, a jesen je i dalje. Zato
sam rešio da više ne odlažem život,
da najzad sustignem drvo jabuke na
jednom od zavoja Bulbuldera.
Idući ka njemu sam zastao ugledavši
mačku na kamenoj ogradi
i upitao se: Hoće li meni naočigled
poprimiti boje ograde dok se oblizuje i
njuši ružu? Hoće li ruža
da se preobrazi u desert marljivog učenika,
stanara kuće iza vrta? Hoće li na božanskim
terazijama prevagnuti tas sa slatkišima ili
onaj drugi, sa cvetovima koji odolevaju studi?
BELEŠKA NA DVADESET DEVETI ROĐENDAN
Vino je mastilo toplokrvnih sipa, kažem
a voleo bih da govorim o tome kako
rođendan provodim sam.
Juče mi je, na poslu, videvši simbol
protivničke bande na mojoj majici,
prišao čovek i promumlao dve-tri reči
ni jedna od njih ne beše:
vino, mastilo, sipa.
Kao i obično ispod nebeske kape,
gaćice se dezeniraju srcem,
prima se Oskar, odbrojava bakšiš.
Bih ja da ošamari to što nedrage
mi rođake nazivahu realnost, ali
bih da šamar bude obao
kao lopta za vaterpolo.
Idi u bazen, kažem
jednoj od zaturenih fioka svoga jastva,
i vikni: More;
šapni ime u hlorisanu vodu,
zapitaj se o zdravlju devojke sa duplerice
iz hiljadu devetsto sedamdeset treće.
Kad shvatiš da je i ona morala
da sluša vesti o ratovima vođenim
od tvog rođenja,
poželiš da joj napišeš pismo:
"Izvini."
Želja
je mehurić što izranja iz najstrašnije
materije tvoga detinjstva: školskog
bureta sa pomijama,
nesklada koji je bezglasnošću
dostizao smrdljiv sklad.
Pomijar vozi bure na obod pločastog sveta
gde se zaustavlja i dugo ćuti,
dok moja žena, kod prijateljice,
na TV-u posmatra dodelu Oskara
i čeka da najavljivač uzvikne moje ime.
Pomijar žmuri, a ja znam:
ne moli se.
Osvrćem se prema našoj saksijskoj biljci
i, pripit od vina Južne Afrike,
pokušavam da se podsetim
činjenice da je i ona živo biće.
Uspeću samo ukoliko sutra
ne odeš na posao, okvasivši
morem peščani sat za
kuvanje jaja i stavljanje u stih
(bilo kojim morem, baš
ovaj peščani sat)...
Ana Seferović
VETAR GAZIRAN LIŠĆEM
Kisela voda u zelenoj flaši
Kao kad ujutru
Dugo i polako
Okrećeš stranice novina
Kao da je Slika zastoj
Greška u kretanju
Brzo zamrznuto povrće
Osećaj da sam tečna
I samo ispunjavam
Nove kosine
TAJNI ŽIVOT
Rastopljeni u čokoladi
Industrijski rastrojeni dani
A noću preobučena Boginjica
Belih plastičnih butina
Izlazi maskirana u go-go denserku
Da posmatra bića raznoraznih osobina
Među kojima vrebaju zavodljivi plesači
Ne slušaj dalje ne izgovaraj im ime
Tiše tim štiklicama!
Ako jedan od demona vidi
Šta je boginjica noćima radila
Ucenjivaće je osobinama prvog deteta
Tražiće zauzvrat da mu svira
Uz opako zračenje kvarcne peći
Tokom čitave zime
ČISTO PROTIVREČJE S ONE STRANE KAPAKA OČNIH
I onda je izronila
Veličanstvena zlatna ribetina
Kasnije je znalac protumačio sliku
I rekao ističući jednu zlu obrvu:
Da! To se Apolon protezao!
A ona je u pastelno roze soknicama
Počela da plače od lepote
Videvši neproporcionalne čamce
Kako tonu u akvarelsku lakoću
Premda mrzi takve lirske momente
Nije mogla da smiri srce danima
Sve dok nije popila veliku čašu
Šumećeg magnezijuma
Jasmina Topić
U ZGRADI
Trebalo je kroz sve to proći ponovo:
Vreli julski dani. Nedoumica i zebnja,
dvostruko iščekivanje.
Kao da se pljusak sve vreme spuštao
na pitanja i neme odgovore, u daljini.
Zatim, na strpljivo odlaženje i bivanje,
među istim zidovima.
Trebalo je ponovo saznati
sve što je bilo jasno i onima
koji su sa govornice, odmereno,
ispod oka, dobacivali:
Stvari neće biti spoznate!
Navići se na duga stajanja u redovima,
ispred šaltera.
Čekajući na pečat
produženog vremena, u nedogled,
i tako dalje... zbog čega?
Da bi se probdelo nad knjigama,
u kojima dugo boravi tišina −
Dok veje prašina, i veje čađ,
na prozore čitaonice.
Trebalo je proći ponovo
kroz sve te hodnike,
I nikada se ne osvrnuti!
(Kako to zvuči suvišno i tačno.)
Zaboraviti, među mnogim imenima,
ona zbog kojih je sve i bivalo...
Ne viriti kroz ključaonicu zagonetki.
Odrasti.
Da bi postalo vidljivo da
kroz sve to treba proći ponovo.
Vreme je da se tišina ponovo podigne
sa listova, da pustoš oživi jer
Sve što dodirnem, u mene će ući i ostati.
ZRENJE U NEPOMIČNOSTI
Odrastam (- odrasla!) među senkama leta,
u tajanstvenoj kretnji asfaltom, ka dosadi. Kao da
još uvek traje: zrenje, slatkoća zrelog,
prezrelog. Bljutavog.
U kolima, putevima u krug, prija povetarac,
iznenadan smeh - kao prah odnet u senku.
Skupljeni na istom mestu, zatvoreni u sobe
naših strahova, već prodati u bescenje.
Tek nekolicina, drugara, zaista budna.
Priče se isprepliću...
Ne putujemo nikuda. Odredišta su kao luke
na sedmoj strani sveta, isijavajući iz tv aparata.
Nužne obmane, da se u sebe vraćamo
jedva okusivši užitak. Slobodi da se bude svoj,
ipak u tajnosti. Tu u mraku, gradskoj mitologiji,
između svega što nam neće dati da budemo,
još jedna tura: penušavca i iskamčene sreće.
Vodi se simulirana strast.
Pamtićemo se po mirisima kože.
I vidim, poređani kao svetiljke autoputa,
i u ludilu smo, i u dosadi.
Šta je ispred, nego mrak.
SLUTNJA ZIME
Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.
J. Hristić
Uvek, na kraju, mora biti taj pljusak.
Zamišljena međa između lakoće i ozbiljnog -
Završili smo svoja putovanja,
željni sunca i igre - svega!
Još jedno leto iza nas, i more,
veliki sentiment, u kojem bi se mogli udaviti.
Napuštali smo naše zimske kaveze, kao
obavezu održavanja plamena u peći,
drhtavicu smetova, svet u snu.
Završili smo s pejzažima, kroz prozor
autobusa u suncu, svetlucavoj vodi zalaska.
Dok putem isplovljavamo
ka dobrim starim sobama vidim nestvarni su...
Gradovi, kao preslikani, na vodi.
U noći, dok duša spava otvorenih očiju.
Gradove u kojima smo mogli poživeti,
daleko od svojih, vraćajući se sebi.
Isprali nakupljenu kišnicu otrova.
Na trenutak odložili maske.
Patetika roni iz vozačevog kasetofona,
ka zavičaju.
U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo,
S ponovnom slutnjom zime.
Prisećajući se lakoće,
stvarnosti svojih udova...
U senovitom kutu sobe ta maska čeka.
