Kolja Mićević

RIME DANTEA ALIGIJERIJA

Sarajevske Sveske br. 15/16

Dante Aligijeri (1265-1321)

R I M E

Iako ga često svodimo samo na — nesvodivu na bilo šta
— Komediju, Danteovo pesničko delo je daleko raznovrsnije.
I odmah se može dodati da i pored te raznovrsnosti neke celine
u tolikoj meri zavise jedna od druge, da bi ih trebalo čitati
i tumačiti kao jedinstveni Triptih; taj lirski trolist sastoji se od
mladalačke zbirke Novi život, Komedije i Rimâ, mogli bismo reći
rasutih pesama, ili pesama rasutih u vremenu i prostoru kroz
koje je Dante prošao, i u vreme dok je, još uvek u relativno spokojnim
uslovima u Firenci do 1300, i kasnije, izbačen na istorijsku
vetrometinu, u progonstvu, sve do smrti 1321, u Raveni.
Novi život je neposredna najava i uvod u čitanje Komedije,
a pesme iz zbirka Rime, koje Dante nije ni objedinio za svoga
života, nastajale su ili uporedo s onima koje su na kraju ušle
u Novi život; ili uporedo s napredovanjem kroz Komediju. Neke
od tih se pesama, više svojom tematikom nego obradom, začuđujuće
razlikuju i gotovo protivreče nekim Danteovim idejama
— o ljubavi uglavnom — iznesenim u poslednjoj kantiki,
Raju. Kako pomiriti — ukoliko uopšte treba miriti — uzvišene
molitve i zakletve koje Dante upućuje Beatriči u završnim
pevanjima Raja, s oporim stihovima — videti dve sekstine pred
kraj rukoveti — za izvesnu donna pietra, ili Pietra, u svakom
slučaju reč je o nekoj gospi kamenog srca koja je već odocnelom
Danteu izmamila žestoke uzdahe, koji povremeno poprimaju
oblik kletve i opomene (CI i CII).
Izvestan broj pesama je epistolarnog tipa — sasvim u
stilu onovremenog ponašanja i saobraćanja — čime se pojačava
njihova biografska vrednost, jer malo bolje sagledavamo
neke likove — kao, na primer, Bruneta Latinija, učitelja, ili
Ćina iz Pistoje, pesnika i odanog prijatelja — koji se javljaju
i u Komediji pod iznenađujućim osvetljenjem. Da bih olakšao
čitanje i razumevanje povoda pojedinih pesama, povremeno
sam ih popratio kratkim komentarima, što je sasvim u duhu
Danteove poetike: i Novi život je zbirka u kojoj se pesme i
njihovi komentari — ali dignuti do savršenog oblika pesme
u prozi, kratke priče ili briljantnog ogleda o ljubavnoj strasti ili
jeziku — prepliću na najsrećniji način.

Preveo s italijanskog Kolja Mićević

660
XL
Vi znate dobro izneti svoj sud,
o stvore cenjen zbog svojega znanja;
stog, sukob s vama izbegavši lud,
uzvraćam kako znam na rečî tkanja.
Istinska želja, uz svu svoju ćud,
koja o časti i lepoti sanja
— to prijateljski ponoviću svud —
stvar datu meri, što ne sme bìt manja.
Odelo, od kog nema bolje nade,
biće ta, od nje što želite, ljubav;
i duh vaš to već sve unapred znade;
Kažem to, jer je on već bio tu sav.
Slike, pre mrtve, kad se jave mlade,
jesu čvrstine srca dokaz uprav’.*
* Ovaj i tri sledeća soneta upućena su pesniku Danteu od Majana, starijem
Danteovom savremeniku, koji je možda bio poreklom iz Firence; datiraju iz
vremena prve Danteove pesničke mladosti, dok je pisao zbirku Novi život,
dakle oko 1290-95. Prim. prev.
661
XLII
Mà ko ste, prijatelju, vašeg plašta
nauka, vidim, nije neka šala;
stog, jer to ne znam, sav besan od jala,
pohvala moja vâs bila bi tašta.
Vi znajte (i to neka mi se prašta)
moja su znanja spram vaših vlat mala;
ne plovim mudro kao vi vrh valâ,
tako ste mudar pitali vas ma šta.
Kad želite već saznati moj izgled
i vama ću ga pokazat bez laži,
kao mudracu što se treba zborit;
Svakako, ovo uspeo sam otkrit:
ko voli, a bit voljen zalud traži,
nosi bol srcem što je svima ispred.*
* Prijatelj, kome se Dante obraća, je pesnik Dante od Majana. Videti prethodni
i sledeći sonet. Neobična slika-opkoračenje iz prvog u drugi stih: vostro manto
/ di scienza prevedeni su doslovno. Prim. prev.
662
XLIV
Čak, prijatelju, i da ne znam ko se
iza vas krije, sa mnom pričat ràd,
znao bih da vam sneg pade na kose
jer mudrost vaš je svakodnevni râd:
Jer čovek mîsli što ne mìsli kose
zdrav razum ima i ja njega ràd
tog vidim da još oštri svoje kòse,
i treba da ga hvali ceo grad.
Prijatelju (tvrdim, jer u svom biću
upoznah ljubav) dobro znaj: ko voli,
a nije voljen, teže patit mora;
Jer ta bol vodi k njegovome biču
sve druge (je li pleo ga, kov’o li?):
to je najgora Amorova mòra.*
* Sonet je odgovor istom Danteu od Majana iz prethodna dva soneta. Dante
ovde primenjuje homonimne rime (četiri puta: nomo i parla) i u katrenima i
u tercinama, da bi starijem pesniku pokazao svoju veštinu. Ali, to treba shvatiti
i pomalo s ironične strane; Dante je dobro znao da je vreme versifikacijskih
vratolomija zauvek prošlo. Prim. prev.
663
XLVII
Znanje i ljubaznost, vežba i napor,
plemenitost, lepota i silina,
raskoš i skromnost i srca širina,
junaštvo i sjaj, silom ili nazor,
Svaka od ovih čari i vrlinâ
po tom što nude, jače su neg Amor:
sve međusobno imaju jak nadzor
nad njim, al’ nije njegova srž njina.
Stog, prijatelju, da ostvariš spoj
vrline urođene il’ stečene,
budi im odan kako Amor traži,
I nemoj sve te da poričeš draži:
jer naspram njega svi smo slabe sene,
kada zapodet s njim želimo boj.*
* Još jedan sonet iz serije za Dantea od Majana. Videti tri prethodna soneta.
Prim. prev.
664
XLVIII
Čitaš li me, Lipo prijatelju*, sad,
pre neg posvetiš bar sat
rečima koje poželeh ti donet
od toga kojim za tebe beh počet,
stižem tebi u posed
i pozdravljam te koliko si ràd.
Časti ti, pomno prosudi taj râd
i ostvari potpun sklad
uma i duha, svaki njihov pokret:
ja koji se zovem skromni sonet
tebi, ponavljam opet,
stižem, jer u tvoj sud polažem nâd.
Dovodim ti curicu obnaženu
koja je za mnom tako puna srama
jer ne sme ići sama
bez ruha što bi skrilo nagost njenu;
Dobro ti srce preklinjem u trenu
da je obuče i prigrli namah,
da može, kad tu menu
doživi, ići kud želi, k’o dama.
* Ne zna se ko je taj Lipo (nadimak od Filipo). Dante očekuje od njega da ukrasi
njegovu kanconu pre nego što je pošalje gospi, ali ne zna se da li taj prijatelj
kome se obraća treba da napiše odgovarajuću muziku, ili da je lepo kaligrafski
prepiše i ukrasi. Prim. prev.
665
XLIX
Da vam srce mi krotko
preporuči Amor, što vam ga dao,
i da Milost čini kao
da sećate se vi mene katkada;
jer vaš lik me protk’o
pre nego što sam od vas otišao,
i tešit me znao
da će se meni vratit slatka nada.
Bože, blizina bila bi mi ràda
i premilo to mesto:
jer u svom duhu često
posmatram vaše lice puno sklada;
stog na svom putu i tim daljinama,
nežna mi gospo, prepuštam se vama.*
* Ova pesma je sonet samo po broju stihova; inače, po svojim prepletenim
rimama i nepravilnom (slobodnom) ritmu podseća na odlomak kakve kancone
ili balade. Prim. prev.
666
L
Sećanje bolno, koje uvek gleda
proteklo vreme i njegov hod čio,
s jedne mi strane zada srcu zamor;
a s druge želja ljubavna mi ne da
da zaboravim blag kraj gde sam bio,
dok svojom snagom pomaže joj Amor;
ne mogu tako da učinim napor
da mogao bih odolevat dugo,
predobra gospo, bez pomoći vaše:
ali, ako vam paše,
za moj spas, ništa ne činiti drugo,
molim vàs bar mu pošaljite pozdrav,
jer trgnuće se ono vâs prepoznav’.
Molim vas, gospo moja, neka zna se
da pomoć ćete srcu što vas voli
sa odanosti toliko i strasti;
jer pràv gospodar ne steže kajase
kad treba spasit slugu što ga moli,
ne tek zbog njega, već zbog svoje časti.
I bol još veći u njemu će rasti,
kad mislim, gospo, da ste naslikana
u središtu mu, Amorovom rukom:
i zbog tog njemu pukom
morate pružit pomoć sa svih strana;
jer smo Tôm čiju blagost svako traži,
po slici zdani njegovoj, još draži.
A želite li, slatka moja nado,
odložit problem koji sam dotak’o,
znajte da više čekati ne mogu;
da veliki je zamor mene svlad’o.
To poznato je vama sve, otkako
nâd zadnji krenuh tražit, ràd tom bogu;
jer terete sve mora, lomnih nogu,
nositi čovek i još tovar smrti,
pre no što nađe tog ko mu je sklon,
a gde — to ne zna on:
a ako taj mu odgovor dâ škrti,
to stvar je gora od otrovnog vrča,
jer smrt ga stiže i brža i grča.
667
A vi ste ta koju najviše volim,
i možete mi dat najveći dar,
u vama moj nâd spokoj će da sretne;
jer služeći vas ja postajem boljim,
da čast uvećam vašu svaka je stvar
bitna i draga: sve druge su štetne.
Vi možete otklonit sve smetnje,
jer sva da il ne u vaše je ruke
stavio Amor; to je moja slava.
Moja odanost prava
stiže iz vaše blagotvorne luke;
a svako ko vâs gleda spolja, shvata
da je iznutra dobrota vam dana.
Zato nek najzad dođe od vas spas
i uđe usred srca, što ga čeka,
predobra gospo, ta vam je stvar znana:
al’ znajte da ulaz preči u taj čas
na kome stoji ona strela meka
kojom me Amor prože jednog dana;
ne može niko više ući svana
do Amorovi glasnici, što mesto
znaju otvorit to, uz kretnje dobre.
Zato sred moje borbe
dolazak njegov bio bi prokletstvo
ako s njim skupa ne bi mogli doći
glasnici onog u čijoj sam moći.
Šansono, tvoj put neka bude kratak;
jer ti znaš da ti vremena tek malo
treba da stigneš tu gde bi trebalo.
668
LII
Gvido, želim da ti i Lapo i ja
zateknemo se kao usred čuda
i da nas jedan brod ponese svuda
uprkos vetrova i provalijâ,
Tako da zla kob il’ doba mračnija
ne mogu za nas bit prepreka huda;
da, živeć uvek zbog istoga truda,
želja se, da smo zajedno, razvija.
I gospe Vanu i gospu Lagu još
sa onom što je bila trideseta,
blag čudotvorac da uz nas tu stavi:
I pričaćemo samo o ljubavi
i njoj nijednoj to neće da smeta,
a ni užitak naš neće bit loš.*
* Slavni sonet u kome se Dante obraća prijateljima, deset godina starijem
Gvidu Kavalkantiju, kome je posvetio zbirku Novi život, i Lapu (nadimak od
Jakov) Đaniju koji je takođe bio pesnik, pripadnik slatkog novog stila, dolce
stilo nuovo.
Vana je nadimak od Đovana, ime Kavalkantijeve dame; Laga je nadimak
od Pelagija, ime dame Lapa Đanija. Trideseta, na kraju stiha 10, izvesno nije
Beatriče. To je možda jedna od Firentinki koje su Danteu služile kao štit, ili
zaklon — chermo — da njegova ljubav prema Beatriče ne bi bila otkrivena. Zna
se, sledeći ono što je zapisao u poglavlju VI Novog života, da je Dante za Beatriče
bio odredio broj devet kao simbolički znak prepoznavanja. Prim. prev.
669
LVI
Sve ràd jednog venčića,
koji videh, svaki cvet
uzdah će da mi stvara.
Videh vas, gospo, nosit
venčić od cveća mila,
i ljubavlju sav opit
anđela gde širi krila;
a njegova je bila
pesma:”Kad me vidi svet
hvaliće mog gospodara.”
Ako tu sad sluša sama
Cvijeta mi priču celu,
reći ću da moja dama
uzdah nosi moj na čelu.
A da želju budi vélu
dama imaće mi splet
Amorov sav od šarâ.
Moje reči te vesele
što cvećem spleše baladu,
za ukras su poželele
tuđe ruho da imadu:
ali vi je za nagradu,
ma ko da je počne pét,
slušajte sa puno žara.
670
LVII
Damo, taj gospar što se gnezdi vama
u očima, koji moć svaku svlada,
uverava me sada
da ćete biti milostiva dama,
jer tamo gde on živi odvajkada,
i gde je kružen mnogim lepotama,
dobrota stiže sama
k njemu, k’o osnov moći kojom vlada;
zbog tog me uvek teši moja nada
koja je bila tako pobeđena
i skoro izgubljena
da joj ne dade Amor
snagu da svaki prevaziđe razdor
svom pogledu i sećanjima ràda
na blag kraj i lep cvet čiju lahor
rasprši novu boju
ovivši glavu moju
milošću vašom što na mene pada.
671
LVIII
Ah, Ljubice što, u liku Amora,
kroz oči moje naglo mi se javi,
smiluj se srcu gde ranu napravi,
što s nadom u te od želje mret mora.
Ti, Ljubice, više no ljudskog lika,
žar stavi usred duše mi i tela
lepotom što me pleni;
potom dejstvom duha vrela
dâ nadu, koja pomoć je velika
dok se smeškaš meni.
Ah, znaš da krhki zaveti su njeni,
stog gledaj silnu želju što me slama,
jer kažnjena je često mnoga dama
od drugog, zato što bejaše spora.
672
LIX
Svrnite oči da vidim tog što vuče
k sebi me, jer ne smem više do vas,
i čast mu dajte, jer on je taj vàs
sa kojim dobre gospe druge muče.
Moć mu, što nežno ò nas lomi pruće,
molite da vam mogu doć na čas,
i reći ću vam, da mu vlast i spas
svako tek shvati kroz uzdahe vruće:
Okrutno uđe on sred srca moga
i naslika tu lik otmene gospe
uz čije stope želim biti opet;
I tad od njega tihi glas mi dospe
što reče:”Znači, želiš bez razloga
svom oku tako lepu gospu otet?”
673
LX
Ah, popričajmo malo sad, Amore,
i spasi muke što mi misli rije;
a da nas oba usrećiš što prije
o našoj dami zborimo, majstore.
Svakako manje put traži napore
kada se krene duž staze mirnije,
i povratak već sada lakši mi je
o njenoj draži kad usne nam zbore.
Stog, Amore, sad kreni kroka laka
i dođi to da učiniš zbog čega,
da u mom društvu zatekneš se, prista,
Il’ iz milosti il’ iz dobročinstva;
jer moj duh sav od moje misli bèga,
tako je želja za slušanjem jaka.
674
LXI
Ptičarâ lavež i lovaca zov,
zečeva bekstvo i svet u gomili,
i pušteni sa uzâ hrti čili
jureć kroz lep dol i rijući rov,
Sve to, znam, dovoljno je da se lov
srcima srećnim i slobodnim mìli.
A ja, što tonem kroz ljubavne misli,
od jedne primam prekor uvek nov;
I to mi kaže (već znana predika):
“Eto to nežnog srca sav je napor,
zbog zadovoljstva i divljega krika
Napustit gospe i kras njinog lika.”
Tad, dok sav drhtim da ne čuje Amor,
stid pritisne me i žalost velika.
675
LXII
Što više Amor ò vas lomi pruće
treba ga slušat brže, bez obesti;
od saveta tog, i od ove vesti,
ja nemam bolje: a ko želi, čuće.
Al’, kad čas dođe, on ublažujuće
meleme meće tu gde sad se žesti,
jer bol Amorov čak ni deo šesti
blagosti nije njegove. Nek vruće
Srce vam krene za njim sve u ime
višnje mu moći: a ako vas ràni,
što se kroz vaše lepe vidi rime,
Nemojte ostat od njega po strani,
jer radost ćete osetit tek s njime,
a on sve sluge svoje nadom hrani.
676
LXIII
Sonete, Mûća*, kada ti se javi,
pozdravi bodro čim te videt mogne,
i trči i baci mu se pred noge
da tako odgoj svoj pokažeš pravi.
Da ćaskaš s njime ti samo nastavi,
i pozdrave mu još izruči mnoge;
a onda počni, ne uz reči stroge,
ali nasamo, da ko vas ne gnjavi;
Reci mu:”Mûćo, taj kome si baš drag
šalje ti blago što najviše vredi,
da postane tvoj prijatelj napokon.”
Al’ pazi da ti primi prvi poklon
sa tvojom braćom, i još im naredi
da ostanu s njim i ne idu natrag.
* Dante se obraća sonetu (sonete…) i moli ga da pozdravi izvesnog Muća,
Meuccio, što je nadimak od Bartolomeo. Reč je o satiričnom sijenskom pesniku
iz čuvene porodice Tolomei. Prim. prev.
677
LXV
U očima se moje dame krije
sjaj tako čist da, kad me tu sreću,
vide se stvari ljudskome umeću
sve nedostupne i od svih čudnije:
I kroz te zràke srcem mi se lije
takav strah jezu što budi još veću,
i kažem:”Ovde vratiti se neću”.
al’ gubim svoje sve moći kasnije:
I onamo se vraćam gde se predah,
tešeći svoje oči uplašene
jer njih je prve zasenila ta moć.
Kad dođem one, vaj, su zatvorene,
želja, vođ njihov, mora uzet predah:
nek u mom stanju pomogne mi Amor.
678
LXVI
U ruke vaše, nežna gospo moja,
predajem duh svoj što oseća zamor:
i pošto tužan ide, nek ga Amor
milosno gleda i dâ mu spokoja.
Vi vezaste ga i stega pokoja
Amorova mu onemoća rs i sav zor,
tè može reći ovo tek:”Vaš razbor,
gosparu, biće pomoć mi dostojna.”
Ja znam da greška najmanja vas dira:
stog smrti, ničim njen bes ne zasluživ,
moje će srce bit još gorča žrtva.
Nežna mi gospo, dokle još sam tu živ,
da umrem utešen i usred mira,
očima mojim ne budite škrta.
679
LXVIII
Očajna ljubav što mi sprema kraj
s onom u kojoj sve čari se gnezde,
zbog koje radost u srcu negovah,
sad otima mi sve dan po dan sjaj
što joj u oči stizâ s takve zvezde
tako, da zbog njih mreću, ne verovah:
a udarac njen i strogost njegova,
otkrivaju se sad uz patnju veću
jer rađa se iz žara
što radost razara,
tako da odsad samo zlu se nadam;
a moj će život (to je već stvar stara)
da sve do smrti uzdiše i kliče:
“Zbog nje mrem što se zove Beatriče.”
To slatko ime, od kog duh je grk sav,
uvek kad njega napisano spazim,
znaće da svaki obnovi moj jad;
i postaću od patnje tako mršav
u telu, i s licem tako žalnim,
tè, ko me vidi, neće mi bit ràd.
I malo vetra biće dosta tad
da me ponese, da bih pao sleđen;
i zateći ću tu smrt,
a bol će bit poduprt
dušom dok ona ne iščezne tužna;
i uvek oslon ona biće mu čvrst;
snijuć o slatkom licu svem u sjaju
na koje ništa ne liči u raju.
Misleć na sve što s Amorom iskusih,
ne traži moja duša sreću drugu,
nit štit od briga ma kakve da behu,
jer kad iz tela mog odu svi dusi,
ljubav, što u svom stezala me krugu,
s njom će ić’ Onom koji dâ utehu;
a ako oprost ne pruži joj grehu
krenuće s patnjom kako i zasluži,
nimalo uplašena;
i tu zaustavljena
680
misliće na lik kojim bî krenuta,
tè neosetna biće kazna njena;
i, dok na ovom nju izgubi svetu,
Amor na drugom ispraviće štetu.
Smrti, što činiš užitak toj gospi,
zaboga, pre neg skratiš mi sve nîti,
idi k njoj, nek ti kaže
zbog čega sjaj očiju plemenitih,
što rastuže me, sada mi je otet:
ako će drugi zbirati ga opet,
reci mi, da mi bude jasna greška,
tako i smrt će biti manje teška.
681
LXIX
Pred mene izbi damâ lepa grupa
tu za Sve Svete pre doba nekoga,
i jedna prva, mada s njima skupa,
jer Amor bî njoj do boka desnoga.
Spazih da oči njene svetlost kupa
što ličaše na duha plamenoga,
i pogledah joj hrabro, dok pristupah,
lice, i videh anđela jednoga.
Dostojne toga pozdravi tog časa
kretnjama dobra ta i puna milja,
i sva vrlinom srca zatalasa.
Verovah da je sa nebesa zbilja,
i da na zemlji bî zbog našeg spasa:
blažena ta što njena je pratilja.
682
LXX
Otkud stižete tako zamišljene?
Recite, molim, to je važno za me,
jer uplašen sam da zbog moje dame
sad vraćate se tako ucveljene.
Ah, dobre gospe, poslušajte mene,
na tome putu zastanite same,
i zborite tom što želi, pun čame,
čuti da damu neko mu spomene;
Iako sve to teško mi je čuti:
tako me Amor gna iz svoje svìte
da se u svem’ što čini na me ljuti.
Glete mi snage tako bolno svîte
da od mene će duh da se uputi,
ako me, dame, vi ne utešite.
683
LXXI
“Vi, gospe, u svom sažaljenju tiše,
ko je ta gospa što tu leži snena?
je li u mome srcu slika njena?
Ah, ako jeste, ne krijte to više.
Tako se njene crte izmeniše,
a preko lica pade tamna sena,
tè ne liči mi na tu što svih žena
beše cvet koji blaženstvom odiše.”
“Ako prepoznat ne možeš nam damu
toliko slabu, čudo baš i nije,
jer i mi na nju naličimo samu.
Al’ pogledaš li malo pažljivije
oči joj, nju ćeš poznat po tom plamu:
ne plači više, bol ti snagu pije.”*
* U mogućnoj varijanti, drugi deo poslednjeg stiha ovog
soneta mogao bi da glasi: već si sav ispijen.
684
LXXII
Sretoh pre neki dan Melanholiju
i čuh je:”Želim malo biti s tobom”;
i kao da je vodila sa sobom
Bol i Bes, svoju družbu najmoćniju.
A ja njoj:”Idi, beži mi s očiju”;
a ona ne okasni s odgovorom;
dok zborila je u stavu oholom,
gledah i videh Amora ò čiju
Senku se behu crni vèli spleli
i šešir velji nosaše, da znate,
a suzama se pravim lik mu preli.
Tad mu ja rekoh:”Nesrećniče, šta te
to muči”, a on:”Misli i jad veli,
jer naša gospa mre, moj slatki brate?”
685
LXXXIV
Reči moje što svetom prolećete,
rođene onda kad potražih sklada
da kažem to toj gospi s koje stradah:
“Vi što svod treći duhom pokrećete”,
Idite k njoj, jer vi je poznajete,
zovuć je vaših da posluša jada;
recite joj:”Vaše smo, al’ od sada
bez nas u broju ovakvom ostajete.”
Ne stojte kod nje; jer tu nije Amor,
već nastavite u odelu tuge
k’o vaše sestre koje nosi lahor.
Kad gospu, koja zaslužuje napor,
nađete, pred nju padnite k’o sluge,
zboreć:”Čast vašu slaviće naš hor.”
686
LXXXVI
Dve gospe skupa navrh misli moje
stigle su da tu zbore o ljubavi;
u jednoj ljubaznost je i duh pravi,
uz nju još mudrost i poštenje stoje;
Druga lepotu ima, ljupke boje,
i punu nežnost, ukras njenoj slavi:
a ja, kog blagi gospodar tu stavi,
na kolenima kràj te dve gospoje.
Lepota i Vrlina zbore duhu
i glože kako jedno srce vrelo
može dve dame volet u dosluhu.
Tada im reče lepih reči vrelo:
možemo volet slast u lepom ruhu
i vrlinu što čini dobro delo.
687
LXXXVII
“Ja devojčica sam lepa i mlada,
željna da svima pokažem pre svega
lepote mesta tog jer stižem s njega.
Ja beh na nebu i opet ću tamo
da sjajem svojim drugima dam sreće;
a ko me vidi i gleda me samo
taj ljubav nikad upoznati neće,
jer dare dobih lepote najveće
kad Priroda me zatraži od Njega
da, gospe, budem društvo vam i nega.
Svaka mi zvezda iz očiju lije
svetlosti svoje i svoje vrline,
lepote moj svet još vid’o nije,
jer one su mi stigle iz visine,
a može draži razumeti njine
jedino čovek svestan, u kojega
Amor lik stavlja bića još boljega.
Sve misli te se čitaju na liku
anđelke koja iznenadno granu;
a ja, sve motreć lepotu toliku,
izlažem život na opasnu stranu:
jer dobio sam jednu takvu ranu
od bića što joj u očima lega,
tè plačem i tih ne reših se stega.
688
LXXXVIII
Pošto se vidiš mlađana i lepa,
tol’ko da kroz moj duh budi se Amor,
srce ti posta i hol i grub zatvor.
Hola i gruba zadaješ mi zamor,
jer tebi mene ubit, avaj, godi:
znam da to činiš da vidiš da l’ napor
i moć Amora pravo u smrt vodi.
Al’ videć da me teže od svih zgodi,
milosti nemaš za mog duha razdor.
Hajde iskali još na njemu sav zor!*
* Ovih deset stihova deluje kao odlomak veće pesme, utoliko pre jer prvi stih
nema odgovarajuću rimu, bella, lepa. Ovako, liči na istinsku lirsku impresiju.
Prim. prev.
689
LXXXIX
Ko mogao je gledati bez straha
u oči ove lepe devojčice,
što tako su me skolile da nice
čekam smrt, što me muči siromaha.
Vidite moju kob kako je plaha,
jer život moj bî izabran, sred tmice,
da svako shvati kako njeno lice
gledati, — znači ostati bez daha!
Moj kraj mi beše određen za primer,
jer trebalo je jedno biće strti
da drugi bi se izbavili smrti;
I zato morah, avaj, na toj crti
stajati naspram stabla kao iver,
isto kao spram moći zvezde biser.
690
XCIII
Ja Dante tebi, što me nazva tako,
uzvraćam kratko ne misleći mnogo;
nikakav uzmak ne bi mi pomog’o
jer misao me tvoja zbuni jako.
Al’ voleo bih znati gde i kako
ti raspita se, ču mišljenje strogo:
možda bi moje pismo poslat mog’o
kako bi za te prestalo zlo svako.
Al’ ako dama ta već nosi vele
tad uveren sam u tome do kraja
da će ti smetnje načiniti vele.
Dosta mi o njoj ti već reče, da ja
mogu znat da je grešna — kako vele —
ne više nego anđeo iz raja.*
* Sonet je Danteov odgovor nekom nepoznatom pesniku koji mu je prethodno
poslao svoj sonet; prepiske u sonetima bile su u to vreme u velikoj modi.
Prim. prev.
691
XCV
Ja video sam dosad bez korena
granu, gde sveži sokovi poteku,
da taj što vide u lombardsku reku
pad sina*, lisjem ovi je tog trena;
Ne voćem, jer je tom suprotstavljena
priroda, koja tu stavlja prepreku,
jer zna da na laž ličio bi neku
ukus što pravu hraniteljku nema.
Mlada se dama sva tako zelena
očima znade zagledati u dno,
da posle izić kuša uzaludno.
Dama tog ruha opasna je čudno:
bolje se čuvat od sveta zelena
i čak odustat od lova željena.
* Pad sina u lombardsku reku, aluzija na legendu o Faetonu kome je Helios
— ime za Sunce, kod Dantea samo: taj — dao da jedno vreme upravlja njegovim
kočijama i koji je tako prinudio Zevsa da ga sruši u reku Po (lombardska
reka), da bi spasio Zemlju od propasti! Dante ovu istu mitološku priču preuzima
i u Komediji.
Ovaj sonet — složeniji nego što se čini, i u kome je legenda o Faetonu samo
jedna metafora — u stvari je odgovor na jedan sonet Danteovog prijatelja
Ćina iz Pistoje u kome mu se ovaj žalio kako je popustio (naseo) ljubavnoj šali
neke mlade devojke. Prim. prev.
692
XCVII
Pošto divanit više nemam s kime
o gospodaru čiji ste vi i ja,
osećam želju što odsvud izbija
da kažem svoje misli u to ime.
Ne mogu vama opravdat mà čime
mûk dug i težak, sem tim mestom čija
narav je tako od svega tužnija
da dobre stvari tu se retko prime.
Dame tu nema s Amorom na liku,
nit bića što zbog njega nežno ječi;
a da to čini, izazv’o bi viku.
O gospar Ćino, kakvu nepriliku
spremi vreme za nas i naše reči,
kad dobro od zlog ne može proć’ nikud.
693
XCIX
Gospar Bruneto, ova mlada séla*
stiže da gozbu sa vama učini;
ali ne gozbu neku u kuhinji,
zbog jèla, već bi čitana bit htela.
Ne traži ona da se brzo dèla,
ni bučno mesto nit ugođaj ini;
pre nego vam se smesti u duh sinji
želi da bude osvojena cela.
A zbog tog muke jave li se male,
međ’ vašim dosta braće je Alberâ**
kojim će ova stvar biti jasnija.
S njima se zato skupite bez šale:
a ako to vam sumnju ne rastera
idite najzad kod gospar Đanija***.
* Sonet je upućen Brunetu Latiniju, Danteovom učitelju; mlada séla, u originalu
pulzelletta, je verovatno neka nova pesma, ili neki drugi književni rad,
koji mu Dante šalje na uvid i sud. Prim. prev.
** Pod Alberima, frati Alberti, Dante verovatno pomišlja na sledbenike čuvenog
srednjevekovnog mistika i znalca Velikog Albera! Prim. prev.
*** Nije mogućno ustanoviti o kojem Đaniju se radi, ali to je svakako neko iz
kruga gospara Bruneta. Prim. prev.
694
C
Dospeo do te nebeske sam tačke
u kojoj vidik, kada sunce mine,
čini da sine taj blizanski znak,
a ljubavna nam zvezda tad dugačke
zrake šalje, sve više iz daljine,
kao da velom prekrije je mrak;
a ta planeta što stvara led jak
sva javi nam se vrh velikog luka
u kom svih sedam njih izmiče tami:
ali ne napušta mi
ljubavna misal, što je moja muka,
duh, koji posta tvrđi nego kamen,
jer tako snažni grli oblik kàmen.
U pustinji se diže etiopskoj
nemirni vetar, koji vazduh tera,
zbog sunca od kog velika je žega;
i pređe more, noseć sve sloj po sloj
maglu tè, ako ne promeni smera,
hemisfera je naša puna svega;
i topi se i pada kao snega
pahulja bela il dosadna kiša,
od čega vazduh tužan je i plače:
a Amor što sve jače
podiže mreže i vetrom juriša,
ne napušta me, tako j’ lepa dama
okrutna, dana da mi bude dama.
Pobegle sve su ptice koje traže
topli kraj van Evrope, što ne gubi
nikada sedam tih zvezda od leda;
a druge glase utišaše blaže
da ne jave se dok traje mraz grubi,
osim zbog kakve žalosti il’ jeda;
a druge zveri tad čija ćud ne da
da nisu vedre, ljubav ne osete,
jer im hladnoća umrtvi duh sav:
a moj još veću ljubav
nosi, i misli nisu mi otete,
nit su mi date zavisno od dobi,
već mi ih dama daje, mlade dobi.
695
Prošlo je vreme zelenih krošanja
koje je znala razvit moć Ovnova
da ukrasi svet, a mrtva je trava;
grana sad lišće k’o da od nas sklanja
sem lovorova, jele il’ borova
il’ onih koje vel zelen spasava ;
a studen tako snažna je i prava
da, ispod krila hladnoće sveopšte,
mrtvi su mnogi cvetići i grm:
a iz moga srca trn
ne može Amor da izvuče jošte;
jer ja sam spreman da ga nosim uvek,
ceo svoj život, mà živeo uvek.
Levaju vrela svoje hučne vode
od para koje krije ponor dubok
i izvlači ih prema površini;
u lepo vreme putić beše ovde
gde teče potok sad, i biće tu dok
ne dođe ovoj kraj zimi i tmini;
zemlja se k’o da od gleđa je čini,
a voda mrtva biva kao staklo
jer je hladnoće steže obruč opak:
a unazad ja korak
još ne načinih otkad zlo me taklo,
nit želim; jer ako je muka slatka
smrt mora da je od sveg više slatka.
Kancono, šta će bit sa mnom znam li sâm
u slatku novu dob, kada gledamo
ljubav gde pljušti zemljom sa svih neba,
ako sred ovog leda
ljubav je tek u meni, i tu sàmo?
Biće što svakom stvoru od mramora
s djevom što ima srce od mramora.
696
CI
Na kraj dana i kruga punog mraka
stigoh, vaj, i kad bela su sva brežja,
kada se gubi svaka boja trave;
a moja želja još je sva zelena,
ukorenjena u taj tvrdi kamen
što govori i postupa k’o dama.
Slično je tako ova nova dama
sleđena ovde kao led sred mraka
ne primećujuć, ne više no kamen,
to lepo vreme što greje vrh brežja,
i menja ih iz belih u zelena,
jer stavlja na njih sag cveća i trave.
Kad venac ima na glavi od trave,
iz srca gna mi lik svih drugih dama;
jer tu se kosa zlatna i zelena
lije, tè Amor zastane sred mraka,
i izmeđ tih me nežnih steže brežja
snažnije nego teški čekić kamen.
Lepota joj je čvršća nego kamen,
a nisu lek za udarac njen trave:
stog bežah kroz polja i preko brežja,
da ne budem tu gde je takva dama,
od njenog bleska pružiti mi mraka
ne može ni zid ni krošnja zelena.
Videh je ispod već ruha zelena
takvu da bi osetio i kamen
ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
želeć da se kroz dol lep sav od trave
zaljubi ko dotad nijedna dama,
i u obruču visokoga brežja.
697
Al’ pre će reke vratit se uz brežja
neg se ta grana vlažna i zelena
razgoret, k’o što čini lepa dama,
od mene; nek mi krevet bude kàmen
sav život i nek pasem vlati trave,
tek da njen vidim plašt uprkos mraka.
Kad iznad brežja bude više mraka
ispod zelena bleska mlada dama
skriće ga, kao kamen ispod trave.*
* Ovo je prva Danteova sekstina, oblik koji je preuzeo od čuvenog trubadura
Arnoa Danijela, koji je izmislio sekstinu. Pesnik ne rimuje, nego uzima šest
ključnih reči (ombra, mraka; colli, brežja; verde, zelena; erba, trave; donna,
dama; petra, kamen) koje se smenjuju kroz šest strofa po matematičkom redu,
da bi se u sedmoj strofi od tri stiha sažele na jedinstven način. Prim. prev.
698
CII
Amore, dobro vidiš da ta dama
ne haje tvoju moć u svako vreme,
sem da je iznad svih lepota dama;
a kada vide da je moja dama,
jer na mom čelu beše tvoja svetlost,
svih okrutnosti ona posta dama;
kao da nema srce kao dama,
već k’o zver divlja od ljubavi hladna:
jer tako u doba topla i hladna
meni se čini da je ova dama
sva sačinjena kao lepi kamen
rukom tog što najbolje kleše kamen.
A ja, što postojaniji no kamen
služim te — tako hoće moja dama —
skriveni nosim spomen na taj kamen
kojim udari ti me, kao kamen
koji je neko smetao ti vreme,
sve do dna moga srca što je kamen.
I nikad takav ne bî nađen kamen
koji, uz sunca il’ vlastitu svetlost,
imade takvu čvrstoću i svetlost
koje bi mogli sakrit mi taj kamen
da ne prožme me njegova bît hladna
tamo gde smrt će čekati me hladna.
Gosparu, ti znaš da od zraka hladna
postaje voda kristalasti kamen
pod zvezdom tu gde prostranstva su hladna,
kada se vazduh sav u tela hladna
pretvara, tako da je voda dama
na tom tlu, jer je okolina hladna:
i tako ispred lepog lica hladna
moja se ledi krv u ovo vreme,
a misao što krati moje vreme
sva dobija oblik zrna hladna,
koje iz mene izlazi kroz svetlost
tu gde ulazi tek okrutna svetlost.
699
U njoj se skuplja sve lepote svetlost;
tako sve trči okrutnost joj hladna
u srce, tvoja gde nestaje svetlost:
jer mi kroz oči lepa lije svetlost
kada je gledam, i vidim k’o kamen,
svuda gde moja okrene se svetlost.
S očiju njenih stiže blaga svetlost
kakvu mi druga ne može dat dama:
što nije ona milosnija dama
spram mene, kroz mrak dok zovem i svetlost,
tek nju da služim, svuda i svo vreme.
Živet zbog druge želje — gubit vreme.
Al’, Moći, ti što bî pre nego vreme,
pre nego pokret i vidljiva svetlost,
smiluj se meni, jer me muči vreme;
uđi u srce njoj, jer već je vreme,
da pred tobom se izgubi bît hladna
koja mi ne dâ, k’o drugima, vreme:
jer udari l’ me tvoje ružno vreme
u ovom stanju, taj će nežni kamen
videti gde me prekri grobni kamen
iz kog ću dić’ se kada dođe vreme
da saznam da l’ bî tako lepa dama
na svetu, kao ta svirepa dama.
Kancono, u mojoj je duši dama
koja mi takav, mada je sva kamen,
dâ žar spram kog je svaka druga hladna:
stog načinih, dok vladaše noć hladna,
novu stvar, kojoj tvoj oblik dâ svetlost,
što nemišljena bî sve ovo vreme.*
* Iako je oslovljava kao kancona, u poslednjoj strofi, i ova pesma je jedna
sekstina s tim što je Dante udvostručio karakteristične reči. Ova i prethodna
pesma pripadaju, izgleda, kasnijem Danteovom razdoblju, u vreme kad je
pisao izvesnoj gospi kamenog srca, donna petra, ali nikada nije ustanovljeno
da li je reč o imaginarnoj ili stvarnoj ličnosti. Prim. prev.
700
CV
Vidiš li moje oči željne plača*
ràd novog bola što mi srce čupa,
ràd nje te molim, što svud s tobom stupa,
Gospode, da ih tvoja moć ojača.
Da tî što pravdu nište od Tvog mača
plaćeni budu, i beže svi skupa
tiranu silnom, čiji otrov kupa
njih i svem svetu želi potop mračan;
A takvim ledom straha on je spleo
srca vernika tvojih, da su néma.
Al’ ti, ljubavi žar, dar neba ceo,
Tu moć što naga i sleđena drema
podigni obučenu u svoj veo,
pošto na zemlji bez nje mira nema.
* Jedan politički Danteov sonet, kao molitva upućena Gospodu, da najzad
izbavi i Firencu i Italiju od tih koji nište pravdu — verovatno papa Klement V
i ljudi koji žive u okrilju Crkve — i beže silnom tiranu — to je francuski kralj
Filip Lepi koga Dante ne prestaje da optužuje za strašno rasulo u zemlji. Neki
komentatori su mišljenja da je silni tiran papa Bonifacije VIII, ukleti Danteov
neprijatelj, a ti koji nište pravdu su Šarl Anžujski i Korso Donati, s kojim je
Dante, preko svoje žene Đeme, bio u srodstvu; ali, kao što znamo iz Komedije,
Korso Donati — pripadnik crnog krila gvelfske stranke — bio je Danteov krvni
neprijatelj, i jedan od onih zbog kojih se pesnik nije usudio vratiti u Firencu,
nakon boravka u Rimu ujesen 1301. Dante, kroz usta Korsovog brata Forezea,
u XXIV pevanju Čistilišta, neverovatno realistično opisuje njegovu smrt, u
oktobru 1308, kad je i sam postao žrtva političkih obračuna. Prim. prev.
701
CXI
Ja živeo sam uz Amora skupa
otkad me sunce devet puta òvî,
i sad znam kako on goni i lovi,
i kako srećom i suzama kupa.
Ko jak i uman protiv njega stupa
taj je što zvoni dok huče vetrovi
misleć, kad prođu oblaci sve ovi,
rat parâ staće i tutnjanja tupa.
Al’ nikad krugom u kom se on rodi
slobodna volja ne bî otvorena,
i strela će vas zalud da pogodi.
Može vàs podbost tako iz korena,
al’ treba, mà kud ta nas radost vodi,
sledit je, ako druga je smorena.
702
CXIII
Dostojnim čini vâs svakoga blaga
vaš glas čist tako i mek, sličan svili,
ali sa srcem uvek odveć čìli,
gde Amor jošte ne ostavi traga.
Ja, koga ràni do izmaka snagâ
trn kome lek su tek uzdasi bili,
nađem nît zlatnu iz koje moć čîli
od koje bledim, ali mi je draga.
Nije to greška sunca ako slepi
ne vidi kad se javlja ili sklanja,
kriv mu je udes tužni i svirepi.
Čak da vas oči peku od plakanja,
da poduprete tako govor lepi,
u meni sumnja ne bi bila manja.
703
CXIV
Verovah da su daleko ostale
te rime naše za mnom, gospar Ćino*,
jer drugi jedan put osta jedino
za moju lađu dalje od obale;
Al’ pošto često čujem k’o od šale
da trzate na svaki mamac fino,
sa velikim bih zadovoljstvom svin’o
oko tog pera svoje prste male.
Ko zaljubi se, kako vi radite,
čas tu čas tamo, a veže se i ne,
kaže da nežna Amora je strela.
Stog, kad vam srce lako se raspline,
molim vas dajte snage mu vlastite
da s rečima se slatkim spoje dèla.
* Sonet je upućen Ćinu iz Pistoje, Danteovom prijatelju i odličnom pesniku,
pripad-niku slatkog novog stila. Ćino je napisao tužbalicu povodom
Beatričine, 1290, i Danteove smrti, 1321. Prim. prev.
704
CXVII
Putem lepota kojim hita ràd
Amora što se u duhu uspav’o
ide Lizeta odlučno-uspravno
k’o ta što misli da njoj biću ràd.
A kada stiže pred utvrđeni grad
što otvara se kad je duši pràvo,
začu glas što je nju upozorav’o:
«Vrati se, lepa gospo, ne staj tu sad,
Jer unutra je jedna druga dama
koja sve vlasti dobila je žezlo,
čim beše došla, od Amora sama.”
Tada Lizeta* ugledavši namah
da tu već Amor ima gnezdo, sve zlo
shvati, i ode crveneć od srama.
* Tumači nisu uspeli ući u trag ovoj Lizeti. Zato su je obavili mnogim
pretpostavkama, bolje reći vlastitim sanjarijama. Prim. prev.
705
TROJEZIČNA KANCONA*
Aï, faux ris, pour quoi traï avés
oculos meos? Et quid tibi feci,
da takve varke izložiš me sili?
Iam audivisent verba mei Greci.
Et selonch autres dames vous savés
da nije hvale dostojan ko cvili.
Znaš kako su časi mili
miserum eius cor aui prestolatur:
je li sper anc, e pas de moi non cure;
Ai Dieus, quante malure
atque fortuna ruinosa datur
onom što, čekajući, vreme gubi
a ni da prstom ružicu poljubi.
Conqueror, cor suave, de te primo,
jer šta to mali prestup oka znači,
vous non dovris avoir perdu la loi;
al’ volim kada i strele i mači
sempre insurgant contra me de limo,
dount je seroi mort, pour foi que je croi.
Fort me desplait pour moi,
pošto sam kažnjen bez ikakve greške;
nec dicit ipsa “malum est de isto”;
undue querelam sisto.
Zna ona, ne bih ni sred muke teške
a penser d’autre, que d’amour lesset,
le faux cuers grant painë an porteret.
Zbilja toj gospi srce je od leda
e tant d’aspresse que, ma foi, est fors,
si pietatem habuerit servo.
Bien set Amours, si je non ai secors,
umreću ovde bez njenog pogleda
neque plus vitam, sperando, conservo.
Ve omni meo nervo,
s’elle non fet que pour soun sen verai
lik vedri njen ne ugledam li ja.
Ah, Bože, svoja je sva.
Mes je m’en dout, si gran dolor en ai:
Amorem versus me non tantum curat
quantum spes in me de ipsa durat;
706
Chianson, povés aler pour tout le monde,
namque locutus sum in lingua trina,
ut gravis mea spina
da čuje sav svet. I svaki čovek zna:
možda će gospa postati manje zla.
* Ova kancona, ljubavna i duhovita u svojoj trojezičnosti, potvrđuje Danteovu
sklonost da meša jezike, što je u Komediji izvanredno sproveden postupak. Na
osnovu ovog teksta može se zaključiti da je Dante vladao francuskim jezikom,
a to je možda i dokaz da je boravio u Francuskoj. Ostavljam strpljivom čitaocu
da sledi sve nijanse koje Dante postiže, skačući iz jezika u jezik, jer ova pesma
više liči na vežbu ili lirsku šalu. Kad bi postojala i najmanja sumnja da tekst
nije Danteov, ne bih ga uključio u ovaj izbor; ali, nema sumnje da je zaista
njegov. Prim. prev.