Ivo Svetina

RAZGOVOR SA PERSIJANCIMA

Sarajevske Sveske br. 21/22

RAZGOVOR SA PERSIJANCIMA

preveo sa slovenačkog: Milan Đorđević

Unsuri
(druga pol. 10. veka – 1039/40)

Kakva je materija tvog srca? Tamna?
Noćas kad se dopunila još jedna godina
i jeza noćne kiše žari kao gušterova
perjanica, lepeza mladog mesa,
usne, zašivene pljuvačkom da svaki poljubac potone

u mirisu, oduvek hodočasniku, i probudi se
tvoj davni lik: u senkama i talasima
i penama i olujama besramnog neba,
podsmevajući se klečećima, svim moljakajućim,
doprla si do sebe, kao da bi bila tigrica usred mladića
igrivih, kosmatih i nevinih,
pa se već pljuvačka prikuplja u njuški koja u njih gleda ...

Pre jedanaest vekova su te dotakle ruke
stranca, pevača pohvalnih pasama, i još danas je na tebi
mračni znak, oblik srca i plaho kao noć
iznad oaze, gde se karavan nikad ne nalazi.
Tada teskoba izbeli ti srce da ostane da leži
kao prudnik u isušenom koritu reke, u mojoj ruci.

Mahmud iz Gazne
(998 – 1030)

Je li umrla voljena ili neko oplakuje
smrt kraljevstva koje usred pustinje
kao utvara se čini, krečom izbeljenih palata
i u crnu, crnu svilu zavijenih žena? Gulistan.

Gulistan kao mesec u ranoj aprilskoj noći,
a ti nevesta njegova, bleda, slatka,
još gotovo dete koje nežnošću opijaš lava
da zuri, žutih očiju, u tebe kao u čopor
kosmate dece koje mora da ubije,

jer su rod takmaca. I vidi u tebi,
Gulistane, lavicu, da se spari sa njom,
da svakih deset minuta zarije svoj ud
u nju, koja krvari, crni potok lepe zveri.

Večna slava krasi vladara koji gleda na
kraljevstvo Gulistan, okruženo rekama
i snegom zavejanim gorama – poslednji iz
roda pobednika u crnoj, crnoj palati.

Baba Tahir Urjan
(11. vek)

Jesi li mi ti gospodar, lave, koji ždereš vruće
utrobe i prišiven si na zastavu
da lepršaš iznad palate dalaj-lame?
Koji se umorno sa lavicom pariš
da pognuta ide kroz kopljastu travu
i želi da je svila ogrne uz podnožje planine.
Ili je tvoj sin, koji na prestolu sedi,
i pevam mu pohvalne pesme
da u meni prepozna očevu okrutnost?

Da li je vuk, smrdeći na strvinu, moj gospodar?
Žute oči zijaju ledenu noć, časovi se skriju sami u sebi,
i snežna otvorena ravnica izgleda kao labuđa krila,
mašući prema zidu mesečine,
Ili strah koji ide za tobom, ubico,
pa se dlaka ježi i kljove zvuče kao sekira?

Srce, jesi li ti moj gospodar kome služim,
proklinjući? Jer bojiš se lava i vuka,
nečujno što ide oko tebe kao krug vatre,
nestajući u njihovim pritvorenim očima
kao da je zaspala, kao da je svega sita.
Ti, srce, nikad na nebu, nikad sinje, plašljivi
izvore, u kome se opere Taj krvavih ruku.

Senaj
(? – 1130/31.)

Dolazi putem, penjući se iz podzemlja,
sa licem u papirnatim rukama, još ne Orfej,
a za njima gomila, žudeći za pašnjacima
nebeskim. Svetlo treperi prestrašeno
od prizora koje su videle oči
pre nego su se u kamenu isplakale, kamen
providan i rupičast da je svaka suza
našla svoj dom, svoj mali grob.

Ne osvrći se i ne ljubi svoje lice
kome će možda još prerano ukazivati počast,
ka njemu polagati poklone, mirisne, krvlju oblivene,
da bi u podnevu bleštali kao nokti nje
koja još ostaje dole, jer čeka rođenje
da je oslobodi propasti i života uz pesmu
pod nežnim nebom, ljubičastim, skoro svečanim.

Nisam još kip, uz koji deca polažu venčiće,
ali ne više ni toplo biće koje je nekada volelo,
mada samo kratak tren neposredno pre svitanja
da su usne zaboravile na slogove i sricanje.
Spasene od zuba zverova koji su grizenjem ušli
u jezik tvoj, istežući se ka večernjoj hostiji.

MAHSATI
(pesnikinja što je živela u vreme Hajama)

Još je mokra kosa njena – čije suze
su je blagosiljale? da blistaju
kao rasute ogrlice na dlanu, suncem oprane.
Bila je u njegovoj senci, svirala i struna,

da te je vetar dodirivao kao češalj
od slonovače, boje nežne kao cvet orhideje.
Dlan se zatvori i mesec se na tvom noktu
ogleda, samodopadljiv kao pevač slavljeni,

pa se ka njemu slavuj čak okreće, zatvorenih očiju
kao da ne veruje svom glasu: kišne
kapi su posrebrile noć u kojoj sam poslednji put
legla sa mokrom kosom u postelju,

koju sam opila suzama.

OMAR HAJAM
(sredina 11. veka – 1122)

Gleda u nebo da u prvom jutarnjem trenu
spazio bi pojavu neshvatljivu, možda kraj predviđajući,
dok njegova noćna sestra oseti studen
pa joj oko odluta gore ka svetlom prozorčetu u kome tone mesec.

A samo pust dan je pred njim koji će iscepati
sa njega radost plašljivu i nigde nema lakih koprena
u koje se u pijanim mladim danima u tom času zavijao
da vonj nepoznate žene vrteo se oko njega
kao životinja što skita, pretučena, napuštena.

Na drugoj strani – izmeđi reka, more, okean? –
cvetajući jablan će stupiti ka belom zidu,
sestra u molitvi sabranoj, svoj toploj od prikrivenog daha
koji iz kamena prizove gmizavca smaragdne glave
mada je Sumatra još dalje od kraja.

Reči mi se u brojeve pretvaraju i svota
je ista neznanom broju koraka u smeru
ka beskraju da sakrijem se u ništavilu i udvojim se.

I kad izmerim udaljenost do ruke, roba, počivajuća
u skloništu učenosti i bičeva dremajućih,
pa znani su već svi zakoni, kako na nebu
tako i na zemlji, idem za njom na mračno dvorište,
opasano modrim zvezdama, i svoju strast
neutešno nežno molim za oproštaj.

Ljubav je – umreti bez uzdisanja...
Zar stvarno? pitam tebe koji si odavno već otišao,
jer sebi nisi dozvolio oplakivanje kože nimalo više bele,
zaboravljene kao detinjstvo slatko, kad preko
plićaka išao si za tankonogom pticom.
Otišao si jer je odaja vaša umrla pre nego što je
ustala iz postelje da razbije ogledalo,
svu noć vrebajući kretnje, što opijenost obećavaju.

Slavuja ni ne poznajem, dok peva, mislim
da se dete probudilo od teških snova:
da oči ružne ima, čitao sam tamo gde se javi
takođe i ševa odmah kad jutro sazri.
Pa ipak kao blagoslov iz raja čuje se melodija

njegova, već tužbalica, jer turobnost se kezi
po terasama i baštama, po kojima krivudaju staze
kao tvoje tamne vene na čijim obalama
prespavao sam najbolje časove svog života.

Pod kišom nemirna kosa, glas drhteći
jer se grlo seća gutljaja, studenaca
zrelog meseca, kad se stvarnost pretvara u utvaru
da put je zmija među mirisnim grmovima, stražarima
vernim pod slavolukom proleća.

Vino, reči i ljubav spleo si u snopić
cvetni, mavlavi* koji kradem sa tvog
bogatog stola, mada nisam prosjak ponizni,
ni pas koji između šutiranja čeka posle gospodarove
ruke mirisni zalogaj – možda kuja
što se ulizuje, od koje ide vonj opor.

Zaželeo sam se opojnosti, dlana svilenog, bokova
koje planine plave opkoljavaju tvoj Nišapur
da bi dočekali svetlost smrtnu, izliv poslednji,
nežniji od daha jedva rođenog,
da preseče me kao kama gnjili plod.

*majstor

Zar me zaista na kraju čeka novi početak?
A šta ako već sad samo od spavanja živim
koji alkohol pretvara u senoviti gaj u Jazdu
gde na patuljastom drvetu raste plod
skoro onakvog imena kao moja mrtva ljubav.

Zar zaista na kraju put novi iz smrtnog
umora se izvije kao šarka pod stenom,
lobanje u koju se zavukao pacov
da je dlaka kao suzama posuta?

Je li s one strane kraja zaista raj i sestre rajske
sa čašama istanjenim od žeđi neutešive?
Što žeđaju posle koraka prvog kad išao si u noći
jesenjoj kroz šumu prvi put ka toplom telu.

Ruke svoje iznova razašiljem u sedam gradova,
čamčiće lake, u kojima sede molbe,
sve još sveže, mlade, radosne od očekivanja.
I dlanovi dodiruju predmete strane,
sitne kao dečji zubi, da se pljuvačka
sliva preko svetih stena, položenih
na prelazu vetra i snegova.

Velika mudrost u svakom gutljaju:
svetlost tečna kao iz indijskog hrama,
rumenilo jutra, zaljubljeno u još mračno vreme,
ogrne srce bledo koje tuguje za sestrama
još skoro u prvom od sedam gradova,
negde u Kapadokiji.

Saznanje da gutljajima reči same
u pesmu se ne upliću, ishlapi kod prvih zvukova
jutra kad se kapak podigne i oko golo
premreženo i gladno, okrene se nazad ka snu
pijanski, obećavajući rano ludilo
i nevinost detinju, zauvek izgubljenu.

Onaj ko je pošao na put ne zna ni gde
ni kuda, a sigurno je za sobom ostavio
reči bezbrojne, decu koja u danu
sunčanom penju se na majčin brežuljak.
Strmina je patnja majčina koji je njoj
podario onaj što nikad nije spavao sa njom.
Ali i pored toga uvek je svoje ruke prao
vinom da je mirisao kao poljubac
koji je upalio u mesu gde je čuo srce.

Vaspitalo si me kao da sin sam tvoj,
žudeći za slavom i ugodnošću južnom
gde zlato popodneva spaja se sa ruzmarinom
a on sa šimširom, tik do gležnjeva nje
koja prolazi pored i peva o kraju neprolaznom.

Zato da bih slušao govoriti o sebi, na trgu
i pred palatama, nikuda ne odlazim
jer bojim se da bi me prebrzo zaboravili,
pa ni slika ni sanjarija ne mogu da traju
duže od pevanja pohvale milosrdnom vremenu.

Ako o poslednjem času još znaš da tad se duša
sama pred sobom sakrije, jer bol
je prejak da bi iznova mogla da proživi
život koji se upravo savio u klupko
kao dete u naručju majčinom,
pa već sledećeg trena je nepoznat:
nikakav stih ne može da opeva nešto
što ne treba pesme –
ni odu radosti, a još manje tužbalicu.
Neznana je boja vina koje ćeš tamo s one strane
piti, Hajame, neznana kao slepcu
buket persijskih ljubičica.

Samo znamo to da našu odsutnost nećemo
moći zvati pakao, još manje nebo: za nama
ostaće možda samo senka koja je nesvesno
dodirnula lice devojke, obrubljeno
svežnjem cveća, kao jegulja blistajući
na suncu kome su već odbrojani časovi.