Robert Alađozovski

Prozna groznica

Sarajevske Sveske br. 13

Pre neki dan se u okviru novog medijskog formata blogosfere razvila žestoka polemika u vezi s tim da li se može kritikovati književni tekst samo na osnovu naziva dela. Koristeći oštri jezik blogoreje, iskusniji čitaoci nisu se složili s autorom bloga, mladim i ambicioznim piscem-komparativistom, koji se brutalno poigravao s nazivima 39 romana dospelih na ovogodišnji konkurs za najprestižniju proznu nagradu u Makedoniji - roman godine dnevnog lista Utrinski vesnik. Oponenti su argumentovali da je površno i neetički raditi takvu kritiku. Iako sam duboko saglasan s tim stavom, ja sam ipak dao tajnu podršku drskom blogeru. To može biti dobar hermeneutički trik: naslov kondenzuje mnoga značenja koja su rasprsnuta po tekstu; a nemojmo biti ni naivni, doušnici su mi već javili o eksplicitnom stavu dvojice uglednih članova komisije koji govore o tome da im nije ni na kraj pameti da za dva meseca pročitaju 40 romana. Još iščekujem da dobijem informaciju o tome koji su metod ta cenjena gospoda primenila u okviru svog komisijskog rada. Na kraju krajeva, bloger je imao (ili nije imao) kontekstualnih informacija koje već mogu stvoriti tzv. horizont očekivanja. A baš su te vantekstualne lucidnosti mladog kolege, koje su dale puno indikacija o književnoj sceni u Makedoniji, ostale neprokomentarisane. Zamislite: 39 prijavljenih romana u jednoj fiskalnoj godini, u zemlji od dva miliona stanovnika! A sigurno ima i onih koji nisu prijavljeni. Nasuprot 12 prijavljenih romana u dvaput većoj Hrvatskoj, na tamošnjem konkursu, o čemu nas mladi bloger informiše.

Dakle, prva karakteristika poslednjih desetak književnih godina je da se generička paradigma definitivno promenila. Ako smo u prošle četiri decenije književnog razvoja bili opsednuti poezijom, pa je svaki tinejdžer piskarao stihove na rubu svojih svesaka, danas se svaki nabeđeni pisac, ni manje ni više, hvata u koštac s kraljem književnih vrsta – romanom. Naravno ima svega i svačega u toj bujici romana: debitanata svih generacija, žanrovske i stilističke raznovrsnosti - popularnih formi (detektivskih, ljubavnih, patriotskih romana), "smelih" tematskih eksperimenata na kontraverzne teme (lezbijstvo, homoseksualnost, narkomanija, rat, korupcija, kriminal), romana teorije zavera (ko je ubio predsednika Makedonije?) itd. Ipak, ova demokratizacija žanrova zavarava. Kad se uz pomoć hermeneutičke metode mladog blogera odstrani sva očita trivijalnost, ostaje užasna istina – makedonski književni prostor je veoma skučen. Tu nema mesta za autsajdere i slučajne igrače. U nedostatku razvijene književne industrije, autsajderima ne ostaje čak ni uteha visokog tiraža i carstva popularnosti i slave. Oni su osuđeni da žive u paralelnom svetu između vlastitih ega i zamaranja svoje bliske rodbine.

Dakle, prvu ligu čine hardcore profesionalci: profesori književnosti s univerziteta, njihovi asistenti, postdiplomci, eventualno dugogodišnji književni radnici. Tek poneki autor koji je svoj status pisca stekao u bivšem sistemu, pa ga sad pokušava održati pišući, uglavnom zanatski dobra, ali u svakom drugom pogledu anahrona dela. Baš zbog incestuozne bliskosti pisaca generalne linije žanra nisu razgranate. Tako se u Makedoniji piše u okvirima tri dominantne poetike: modernizma, postmodernizma i modernizma u okviru postmoderne tj. modernizma nakon postmodernizma (prema teoriji Miška Šuvakovića).

Modernizam se javlja u relativno malom broju slučajeva, incidentno (Kole Čašule, Jordan Danilovski), zbunjeno (Dragi Mihajlovski), i tek prisustvo tvrdoglavih strukturalista, semiotičara i akademika u književnim komisijama može predstavnicima ove struje dodeliti poneku nagradu (Dimitru Baševskom za Bunar, Luanu Starovi za šta ono već ...) i privući interes javnosti.

Kao rezultanta mutnog tranzicijskog doba i izvođenja složene operacije nacio-bildunga u postmodernoj globalnoj situaciji, najviše pažnje i lovorika ide na račun dela modernizma u okviru postmoderne, gde najbolje rezultate ostvaruje Venko Andonovski, čiji je roman Pupak sveta (2000) već postao ikona zeitgeist-a Makedonije na prelasku između dva milenijuma, bilo po dobru ili po zlu. S nekima od svojih romana ovoj paradigmi pripadaju i Vlada Urošević, Goce Smilevski, Slobodan Micković, Mitko Madžunkov.

Drugim delom svojeg stvaralaštva ovi pisci pripadaju čistom postmodernizmu. Gde se već nalaze i najraspisaniji romanopisci poslednjih godina: Ermis Lafazanovski, Olivera Ćorvezirovska, Dimitrije Duracovski, Danilo Kocevski, Lidija Dimkovska. To što ovi incestuozni profesionalci sužavaju u pogledu generalnih narativnih strategija, nadopunjavaju eksplozijom narativnih tehnika na mikro-retoričkom nivou, mada uglavnom crpljenom iz repertoara postmodernizma. Na nivou žanra uvode se različite tehnike hibridizacije, poližanrovstva, dekanonizacije, karnevalizacije, konstrukcionizma. Na nivou tekstualnosti uvode se sve forme inter-, meta-, auto-, hiper-, trans- tekstualnosti, citatnosti, palimpsestnosti, pa čak i intermedijalnosti. Piše se fragmentarno, šizofreno, montažno. Subjekt se decentrira, akcentuje, ignoriše, transgresira. Od retoričkih figura najprisutnije su: alegorija, ironija, parodija, pastiš, renovacija.

Ipak, u 80% slučajeva ovaj se retorički arsenal ispaljuje u okvirima samo jednog, mada najomiljenijeg, postmodernističkog podžanra: istoriografske metafikcije. Da se razumemo, ja strašno volim prošlost i njene junake. Odrastao sam uz Robina Huda, Kraljevića Marka, Anrija Navarskog, Matiju Gupca. I sam već godinama tražim svoj istorijski lik (Josip Broz, Vladimir Iljič, Ernesto Če ...). Ali, brate, nešto su mnogo uporni ovi Ekovini svedoci. Sestra Zigmunda Frojda, Spinoza, Pikolomini, Sveti Naum, Carica Teodora. Ako već prigovaram, a moram prigovoriti, jer bih se inače ispravio pred polilemom: koji od ovih približno podjednako dobrih romana da preporučim (mada mi se čini da je rano delo Slobodana Mickovića Aleksandar i smrt iz 1992. međaš koji su gotovo svi kasniji romani podžanra prevazišli u baroknosti znakovnosti, ali ne i na planu značenja), onda bih istoriografskoj metafikciji prigovorio sledeće: internacionalna mitomatika je, koliko god bila odbrambeni intelektualni gard u doba socijalističke utopistike, isto toliko i čist eskapizam danas u uslovima globalizovane, mada tranzicione, liberalne demokratije. Ona putem intelektualne mimikrije svodi sebe na stilsku vežbu (što bi rekao Rejmon Keno), bez obzira na to koliko barokna i kvazisubverzivna izgledala. A kad se istorijski lik izabere iz domaće riznice, makar to i nenamerno bilo, i pored svog tekstualnog subverzivnog potencijala, on na generalnom planu ulazi u državotvorni projekat što odmah negativno zrači zbog loših uspomena i prenaglašene konfliktnosti balkanskih naroda. S mog stanovišta, ta zla sreća prati tri najznačajnija romana u poslednje tri decenije: Pirej (Petra M. Andreevskog), Mirakule grozomore (1984, Slavka Janevskog) i roman Aleksandar i Smrt (1992, Slobodana Mickovića).
Nažalost, novi milenijum još uvek čeka četvrtog u ovom romanesknom jevanđelju, nadam se različitog od navedena tri.

Dakle, u nedostatku jednog romana kojeg bismo izdvojili kao vrhunac u poslednjih deset godina, pokušaćemo stvoriti nekakvog analitičkog Frankenštajna - navešćemo par romana koji deluju osvežavajuće na makedonskoj romanesknoj sceni, i pored problema koje imaju s aspekta estetskog holizma. Podsećam, amputirali smo istoriografsku metafikciju iz ovog izbora jer je ona svet za sebe u makedonskoj književnosti i trebalo bi joj posvetiti posebnu pažnju.

Nažalost, još uvek neprevaziđeni action art

Spisateljska karijera Slobodana Mickovića (1935-2002) je jedna od najneobičnijih pojava u savremenoj književnosti, naravno, imajući u vidu kvalitet ostvarenog. Ovaj dugogodišnji kritičar i univerzitetski profesor, znalac i diskretni delitelj književne pravde, na samom kraju svoje karijere je napravio preokret i u veoma kratkom roku napisao nekoliko izvanrednih romana. Slavu je odmah stekao spomenutom istoriografskom metafikcijom Aleksandar i smrt (1992). Ali slava i tri objavljena romana sa solidnom prođom i kod kritike i kod publike nisu bili dovoljni ovom piscu da dobije subvenciju ministarstva kulture. A bez subvencije, zbog malog tržišta i neizgrađene prodajne strategije, makedonska literatura je skoro mrtva. Čak i kad se delo izda, to znači da neće biti nikakve novčane nadoknade za autora. Gotovo svake godine nađe se neki oštećeni pisac koji skrene pažnju na haotičnu i štetnu (a)politiku ministarstva, ali Mickovic je jedini (uz to i u poslednjim godinama života) koji je svoj protest protiv politike iskazao u najboljoj tradiciji action art-a, pozivajuci postmodernistički (putem tehnike replay) rusku avangardnu tradiciju iz dvadesetih, ali i disidentske forme iz vremena posleratnog komunizma. Micković je svoj odbijeni roman Kuća Mazarene (1999) objavio kao samizdat, spajajuci fotokopije desetak primeraka knjige. Knjiga je odmah dobila već spomenutu nagradu lista Utrinski vesnik, a bila je objavljena i u elektronskom formatu na internetu, mediju koji je formu cenzure učinio nemogućom. Ipak, samim tim činom naglasio je svu nenormalnost književne politike. I baš ovaj Mickovićev roman poetički pokušava da porekne i problematizuje ono što se piscu desilo u realnom životu. Ako je čin primoranog Mickovićevog samoizadavaštva označio podudaranje realnosti i fiktivne književnoistorijske situacije, i pokazao da je herojski čin u doba spektakla ipak moguć, roman pokušava pokazati suprotno. Dakle, ovaj roman je sav izgrađen od literature. Roman se bavi samim sobom, svojim konvencijama i sačinjenošću, tako da je priča čista konstrukcija, bez namere uveravanja u referencijalnu iluziju. Kako bi prikazao nepodudarnost zbilje i fikcije roman Mazarena je konstruisan u dve narativne jedinice. Prva uspostavlja nekakvu naraciju, a druga je poriče, razotkriva njenu verodostojnost, ukazuje na njenu preteranost, izmišljenost i uspostavlja alternativni, ”istinski” tok događaja. Zbog toga se Micković u romanu krije iza čak dva naratora, iza pretpostavljenog irskog pisca O’Vajka i fikcionalnog autora, ličnog lekara glavnog lika Mazarene. Ova strategija brisanja jednog sveta i njegovog poklapanja drugim uz pomoć dubokog reza problematizuje ontologiju i način konstruisanja svetova, a posebno aristotelijansku logiku i zakon isključenja trećeg.

Istim problemom, preplitanjem fiktivnog i realnog, bavi se i životno najusamljeniji, a literarno najkomunikativniji pisac, Dimitrije Duracovski. U svojoj prozi, kao niko drugi u makedonskoj književnosti, Duracovki se bavi savremenošću, svojim životom pisca, slikara i intelektualaca, prizivajući mnogo svojih prijatelja, živih i mrtih, u svoju prozu; time izazivajući seriju ontoloških skandala na planu književnosti. Ovaj flert transsvetovnih identiteta je čas u funkciji ostvarivanja fantastičkog diskursa, čas intelektualne debate o savremenosti, kojom se Duracovski bavi u svom nagrađenom romanu Insomnia (2001). Dakle, ovaj roman je jedan literarni omnibus u najpozitivnijem smislu te reči. U njemu narator intelektualno komentariše svet u kojem živi, događaje koji se dešavaju, esejizira o pitanjima umetnosti, zaokupljen je autoreferencijalnošću, intermedijalno meša žanrove, uvodeći u delo svoje i tuđe strip kaiševe, likovne i grafičke priloge, i prvi se u makedonskom romanu bavi literaturizacijom novog internet medija i mejl-komunikacije. Diskurs Duracovskog impresioniše spojem intelektualnosti i lirske meditativnosti. Njegova hrabrost u pokušaju da autobiografski komentariše svoje vreme, a da istovremeno ne padne u banalizaciju svog autorskog pisma, je ono što čini ovu knjigu naročitom.

Venčanje akademizma i subliterarnosti

Prozna groznica uhvatila je i jednog od najboljih makedonskih pesnika, Vladu Uroševića. Ovaj doajen nadrealističke poezije i fantastične kratke priče, u poznim godinama svog stvaralaštva rešio je da svoju naučničku preokupaciju naučnofantastičnim žanrom prevede u, zamislite, tad (1995) prvi naučnofantastični roman u Makedoniji. Naravno, akademik Urošević u žanr umeće sva svoja poznavanja ne samo ove nego i mnogih drugih istorijskih poetika, putem strategije postmodernog nagomilavanja kataloga tehnika i toposa koji, inače, nisu tako kontingentno prisutni u "normalnim" romanima naučne fantastike. Tako je Dvorski pesnik u aparatu za letenje uslovno nazvan avanturističkim romanom (pre svega s obzirom na labavu narativnu strukturu) i eksplicitno sadrži i elemente gotskog romana, srednjovekovnog romana, fantastike, akcionog romana, menipove satire. Koncepte paralelnih svetova, distopije, istorijske fantazije Urošević meša s najrazličitijim intertekstualnim citatima, aluzijama, parafrazama, parodijama, stvarajući pritom jedan posebni postistorijski prostor gde se sve susreće, prepliće, sudara. Intermedijalno, roman je ispričan poput naučno-fantastičnog filma B-produkcije, s narativnim linijama rešenim poput video igre, što romanu škodi, naročito u očima onih koji bi hteli videti umetnost plus izvan ostvarivanja zamišljenog autorovog koncepta. Ipak, ovaj roman nije stilska vežba. Postistorijski prostor je stvoren nakon vremenske regresije, koja je posledica nuklearne katastrofe. Sve tragove prošlih epoha Urošević municiozno plete u svom romanu: srednjovekovlje, gotika, avangardna iskustva, totalitarni režimi, tehnološka otkrića, ali sve to ironizovano i distancirano uz pomoć fokalizatorske neupućenosti u te tragove. Roman završava kao rekurzivna struktura, uz eksplicitno korišćenje tehnike kineskih kutija, čime se pretvara u epistemološku metaforu, narativizujući najnovija teorijska i meta-teorijska istraživanja.

Dakle, Urošević je, kao i Micković, značajan između ostalog i po tome što svojom književnom radoznalošću zamenjuje celu jednu nepostojeću narativnu tradiciju, osobito mladim autorima, a na ovom iskustvu trebalo bi da počiva i razvoj makedonske literature u celini. Ovako ostaje da renesansnom raznovidnošću jedni isti autori igraju nekoliko književnih uloga, i meinstrim i alternativu u isto vreme.

Prodor undergrounda

Ipak, kao poslednje, u svoj izbor svrstao sam i jedno delo koje potiče iz autentičnog undergrounda, mada, istovremeno, i iz iste poznate postmoderne matrice kao i sva ostala dela nabrojena ovde. Treba napomenuti da ovo delo stvaraju dvojica autora kojima književnost nije vodeća preokupacija, iako se, istini za volju, Stankovski sve više upliće u nju, kao što se upliće i u film, pored iskonskog bavljenja tradicionalnom slikarstvom i performansima. Dakle Fajl: Drogeraš (2000) Aleksandra Stankovskog i Vlada Mančevskog je delo svesno napisano na rubu literarnosti, u svom originalnom obliku realizovano kao "radio-drama" emitovana u nastavcima na kultnom radiju Kanal 103. Zato ovaj "roman" nije značajan zbog zanatske perfekcije nego zbog svih naratema koje su kontingentno natrpane u ovu fragmentarnu naraciju, kao i zbog tog novog, svežeg daha u pogledu direktnog tretiranja nekih tema i ideologema kao što su homoseksualni tabu, politička nekorektnost i zavisnosti od droge. Žanrovski roman je realizovan kao nisko-tehnološka jeftina naučna fantastika gde se, kao i kod Uroševića, kontingentno trpaju toposi vanzemaljske invazije, susreta s vanzemaljcima, distopije, paralelnih svetova. U vidu intertekstualnih tragova u romanu su date mnoge aluzije na savremeni život u Makedoniji kao i elementi bivše jugoslovenske pop kulture. Kao i Duracovski i Stankovski i Mančevski su skloni transistorijskoj zabavi i ontološkom skandalu uz uplitanje mnogih poznatih likova iz makedonske kulturne, političke i underground scene. Roman je realizovan kao karnevalizovana paranoička teorija zavere, u kojoj se glavni lik arhi-levantinac Teneke Bavče Bej bori da uspostavi globalnu kontrolu, pri čemu je glavno bojište Mausdonija, zemlja devastirana heroinskim ratovima, nuklearnim testovima i genetskim eksperimentisanjem. Ovaj roman je jedna neverovatno zabavna parodija koja postavlja naglavačke sve književne kanone literature, koristeći se strategijom antijezika i paronomastičkog iskrivljivanja vantekstualnih imena. Ako moramo žaliti za nečim, onda je to pre svega žal za činjenicom da i ovaj udarac na literaturu dolazi izvana, od strane dvojice autsajdera, koji su jedini i bili hrabri da desakralizuju i vrhovnu svetinju makedonske literature, singularno autorstvo.

Preveo Nenad Vujadinović