Anastasis Vistonitis

PROBIJENI BUBNJEVI

Sarajevske Sveske br. 39-40

prevela s grčkog: Gaga Rosić

1. (Vojvodina – tragom Danila Kiša)

Danila Kiša sam otkrio 1983. u Njujorku. U knjižari Strand, opčinjavajućem lavirintu za književne toreadore, na jednoj od desetina tezgi nalazili su se njegov roman Bašta, pepeo i knjiga priča Grobnica za Borisa Davidoviča. Kasnije ću pročitati Enciklopediju mrtvih i Peščanik.
Ne znam ko je i kada rekao da je Kiš bio poslednji jugoslovenski pisac. Devetnaest godina kasnije, zateći ću se u njegovom kraju, Vojvodini, uzaludno tragajući za mestom i ljudima koje opisuje. Kiš je umro 1989. i ubrzo potom Jugoslavija više nije postojala.
U Novom Sadu neko mi je pokazao mesto na kojem se pre NATO bombardovanja uzdizao jedan od najvećih mostova na Dunavu. Njegov graditelj, mađarskog porekla, tast moga prijatelja, pisca Vladislava Bajca, i dalje živi u tom gradu, ali više ne odlazi u šetnju obalom reke. Ne može, kaže, da je gleda bez mosta. Kao da su mu odstranili deo pamćenja.
Da bi srušili most NATO avionima bilo je potrebno da ga bombarduju tri puta. Graditelj, rekao mi je Bajac, nije davao nikakve izjave za štampu, nije otišao da plače nad ruševinama. Skupio je nacrte, napravio fotokopije i poslao ih NATO-u, u Birisel, proprativši ih uputnom porukom: "Šaljem vam nacrte da vidite kakav ste most srušili i da vam pomognu kada ga budete ponovo gradili."
Danilo Kiš, poslednji jugoslovenski pisac. Posmrtna ploča nad njegovim delom. Danas dajem prednost njegovoj Grobnici za Borisa Davidoviča u odnosu na Solženjicinov Arhipelag Gulag. Kišova knjiga je višestruko manja, a ne znam koliko puta bolja od Solženjicinovog anti-epa. I ako zaista opisuje onog trojanskog konja koji se naziva Kominterna, kao što govori Brodski, nema više značaja. Kiš, strasni sledbenik Borhesa i Džojsa, započeće taj opis još u Peščaniku. Šta znači isleđivanje? Šta je čovek koga progone? Šta znači progonstvo?
Na Fruškoj gori, gde sam proveo deset dana, Saša, pisac oštrih eseja, u kojima sa katalitičkom ironijom dovodi u pitanje nadobudnost velikih ideja, kaže mi da mu se više dopadaju knjige Milorada Pavića od Kišovih. Zbog čega? Evo objašnjenja koje mi je prvo palo na pamet: Saša je Rus i smatra da je u ovom kraju, nad kojim se nadvija senka Austrougarske monarhije, ali ga Srbi nazivaju malom Svetom gorom (uporište Istoka na produženom prstu centralne Evrope), potrebno da se i simbolizam menja. Dakle, na Pavićevu "hazarsku facu" u svakom slučaju gleda povoljnije nego na mračne Kišove komesare.
Kritični izbori. U susednoj Kikindi jedan političar pre tri dana je organizovao predizborni skup. Govori pred vrlo malim auditorijumom – ni dvesta ljudi. Posmatram ga izbliza, ispred mikrofona. Bled, gotovo apatičan, kao da to radi iz obaveze. Svet na trgu ispija kafu i jede sladoled. Neki starci, kao zaostali iz titoističkog režima ili sišli direktno sa Kišovih stranica, gledaju ga sa nepoverenjem. Sutra će biti gore nego danas.
(...)
Setio sam se onoga što mi je rekao jedan Slovenac: "Kiš je sve to prezirao. Koliko je bio Jugosloven, toliko je bio i srednjoevropejac. Napustio je Jugoslaviju i otišao da živi i umre u Parizu. Već tada je predosetio raspad. Pušio je tri paklice goloaza dnevno. Kao da je hteo da izgori pre vremena."
S prozora se video Dunav. Bez trupa Osmanlija i grofa Esterhazija – Sloveni i Mađari na obalama vremena.

2. (BEOGRAD)

"Najružniji grad sazdan na najlepšem mestu", rekao je nekada Le Korbizje za Beograd.
Visoko, sa tvrđave Kalemegdan, koja opasuje istoimeni park, gledam u nizini kulu u kojoj je ubijen Riga od Fere. Još niže, Dunav se sreće sa Savom; nekada je Gadafi tražio da kupi deo te impresionističke slike. Priroda podstiče ambicije diktatora.
Sa ove razdaljine povratak u prošlost izizava mitske slike nemoćne da promene depresivnu sadašnjost, ali se, bar tako govore, neko ipak može predati njihovom treptaju i zaboraviti da je NATO 1999. bombardovao Beograd. Omladina je, naravno, aktivna na svoj način i ne prestaje da se zabavlja u desetinama kafića i barova u centru Beograda – uostalom, ne tako davno, u tom gradu je kucalo srce Jugoslavije.
Srbija je u predizbornom periodu. Juče popodne, blizu opštine gde se nalazi i moj hotel, drugi političar, ekstremni radikal, po jakom pljusku je, uz pratnju pesama, povika i udarce bubnjeva, držao govor. Lalićevi stihovi, napisani pre dvadeset godina, zvučali su proročanski:

Zaspao sam i sanjao bubnjeve. Drevne bubnjeve.
Ogromne crne probijene bubnjeve izbačene na kiši.

"Šta kažeš, koliko procenata će dobiti ovaj?" – zapitao sam Milana.

"M-m-m, vrlo mali. Ne više od tri posto" – rekao je.

(Vrativši se u Atinu čuo sam rezultate na vestima. Radikal je dobio više od dvadeset posto.)
U hotelskom baru televizija prenosi suđenje Miloševiću u Hagu, ali samo poneko od posetilaca, koji ćutke ispijaju svoje kafe, to gleda. Nekadašnji Sloba, a današnji "neko drugi", sedeo je, bezizražajan, za optuženičkom klupom, predstavljajući lice koga nisu želeli da se sećaju. Čak ni onih demonstracija sa pištaljkama protiv njega.

"Pavić mi je juče pomenuo kako je i on izlazio na demonstracije noseći pištaljku" – rekao sam.

"Sada daje takve izjave? " – nasmejao se.

"Da, zašto?"

"Pusti, bolje ne pitaj."

Bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija i jedan jezik koji su nazivali srpskohrvatski, a danas se zove čas srpski, čas hrvatski, čas bosanski. Vrhunski filolog koji ga je utemeljio, Vuk Stefanović Karadžić, sahranjen je ispred beogradske Saborne crkve. A Ivo Andrić bio je Bosanac – to stalno ponavljaju u Sarajevu, kao da je reč o pogrešno datiranom rukopisu, mada je Andrić pre svega bio Jugosloven. Srbi ga smatraju Srbinom, a fanatični Zagrepčani ne žele ni da čuju za tog vrhunskog pisca, kao što se srpski nacionalisti ježe već na pomen imena velikog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića, koji je bio poreklom iz Zagreba, a danas ga razni postmoderni prosvetitelji klasifikuju u rečnicima kao Amerikanohrvata. Meštrovića, kome je nekada Sikelijanos posvetio jednu divnu pesmu.
"Ako želiš da shvatiš kako smo stigli do ovog užasa, ponovo pročitaj Milovana Đilasa" – kaže Milutin koji ne vidi nikakvu budućnost zemlje u narednih dvadeset godina.
Ali, danas kao da se niko ne zanima za mrtvog lisca. Kvalitet života je pao na predratni nivo. Ekonomiju u svojim rukama drži monolitna paradržavna vlast, ponikla iz ratnog pepela. Kada je reč o piscima, jedino im preostaju crni humor i sarkazam.
Večernji specijalitet u restoranu je pečena prasetina.
"Sada ćemo uživati u Kirkinoj večeri" – kaže pesnik Borislav Radović, zadovoljno se osmehujući. Izgleda miran, ali nije. Od značajnih pesnika, Vasko Popa i Ivan V. Lalić više nisu živi. Miodrag Pavlović provodi vreme između Srbije i Nemačke.
Narednog jutra, šetajući gradom, spazio sam između mnogih razglednica i jednu koja je prikazivala nekog divljaka duge brade, koji je silovao Mikija Mausa sa sadističkim izrazom radosti na licu – sasvim u suprotnosti sa prestrašenim pogledom junaka crtanog filma. Potom sam prošao pored bombardovanih zdanja, koja nisu stigli da ponovo sazidaju. Sa zakašnjenjem se kajem što nisam kupio onu razglednicu.
Tih dana je prikazivana pozorišna adaptacija Pavićevog Hazarskog rečnika. Pisac je sanjao da vidi isti komad na grčkoj sceni. Imao je jednu vrlo maštovitu ideju: da dvorana bude podeljena na dve sekcije, za muškarce i žene, kao i sama scena. Tako bi teatar upućivao na oblik krsta.