Mirjana Miočinović

POZIV NA OPREZ U ODNOSU NA PROFESIJU PISCA

Sarajevske Sveske br. 04

Protekla decenija uči nas nečemu što ni ovom prilikom ne bismo smeli smetnuti s uma: pisac je sklon da uzima na sebe zadatke kojih se običan čovek kloni, a preuzima ih svestan da neće imati posledica koje običan čovek ima za svoja dela i izgovorene reči. Jer pisac je zaštićen svojom profesijom, što će reći rasprostranjenim uverenjem da vidi više i bolje od drugih, da ima dar predviđanja, pa tako i pravo da vodi po nekakvim putevima koje drugi nisu kadri ni da nazru. Ta magijska aura koju je svet uveliko skinuo sa glava svojih pisaca i intelektualaca uopšte, poučen primerima njihovih velikih izdaja tokom ovog veka, i dalje krasi glave pisaca sa ovih prostora, bili oni srpski, bošnjački ili hrvatski, i dalje su oni neka vrsta vrača-iscelitelja, učitelja koji nam kazuju šta nam valja činiti, koji nam tumače značenje pojava i onoga što se iza njih skriva. To da bi pisac mogao videti bolje od drugih, da bi mogao razumeti bolje od drugih smisao stvari, da bi mogao registrovati «svojom senzibilnošću pojave koje su tek u povoju, koje se tek slute» (D. Kiš), to nije sporno. No ta sposobnost, ostavimo li dar saopštavanja po strani, nije među piscima ni rasprostranjenija ni ređa, no što je rasprostranjena, ili neverovatno retka, među ostalim božjim stvorenjima obdarenim razumom i osetljivošću. Stoga, pripisati čitavoj jednoj profesiji te gotovo božanske sposobnosti jeste veliko ogrešenje o istinu. Kažem opasno, jer su sredstva širenja predrasuda u našim vremenima moćnija no ikad: pružite nekom ko slovi za pisca priliku da svoje tobožnje “istine”, da svoje takozvano “viđenje stvari” saopšti preko televizije više puta, obavezno više puta, vi ćete ne samo od njega napraviti ličnost, no ćete njegove “istine”, njegovo “viđenje stvari” najbrže pretvoriti u “javno mnenje”. I nema tog “drugog glasa” iz bilo koje druge profesije (izuzmemo li možda sveštenike u religiozno fanatizovanim sredinama) koji se tome može s jednakom ubedljivošću suprostaviti. Kažem to iz surovog iskustva stečenog tokom ove poslednje decenije: pisci su u sredini iz koje dolazim stvarali ideološke matrice po volji i za potrebe vlasti (gde ideologiju treba shvatiti kao skupinu slogana kojima vlast predočava javnosti tobožnje ili stvarne ciljeve svoje politike) i njima se verovalo više no ostalima, u prvom redu zbog te magle predrasuda koja još postoji oko pojma pisca i njegove takozvane misije. Zato uvek s izvesnim podozrenjem gledam na pokušaje da se iz sfere kritičkog govora o profesiji, na koji nas upućuje skorašnje iskustvo, pređu u sferu futurističkih predviđanja ili, što je još opasnije, koji pokušajima da se iznova odrede zadatke književnosti, pa činili nam se oni i najplemenitijim. Jer, kako će oni isti koji su najviše doprineli razaranju i rastakanju ljuskoga duha, koji su vojim pisanjem zapravo označavali čitave ljudske skupine kao mete, ili su pak među prvima spakovali svoje kofere i otišli u neka pitomija područja sa oreolom mučenika ili disidenata, štiteći sebe kao neku vrlo dragocenu vrstu, ili su, ne zaboravimo ni ovu treću vrstu, pisali nekakve svoje sastave “u miru sa sobom” i bez osvrtanja na svet oko sebe, kako će oni, ne samo pojedinačno, već u ukupnosti svoje profesije, imati bilo kakvo pravo da zaceljuju rane ili bilo šta grade? Jer desila se za ovih deset godina na našim prostorima jedna neobična inverzija: dok je nekada bilo mogućno da se pisac-pojedinac, kao neka vrsta izuzetka u odnosu na moralne i druge kodekse profesije (a nema te profesije koja takve kodekse ne poseduje), ogreši o njih, ne dovodeći time u pitanje, baš zato što je izuzetak, osnovnu prirodu svog esnafa, danas profesija pisca baca senku na svakog pojedinca koji joj pripada (pojava do sada zamisliva samo u svetu kriminala i prostitucije).Kako onda, bez već pomenutih mistifikacija, povratiti poverenje u pisanu reč, kako razviti mehanizme odbrane od njene zloupotrebe, kako razviti sluh za stvarne vrednosti, prigušene zaglušnom bukom pisaca-seoskih proproka i pisaca-pelivana. Odmah treba reći da će posao biti gotovo neostvariv sve dok bude postojala glad za seoskim prorocima i pelivanima, ta glad što su je i stvorili pisci ovog žilavog soja. Jer svest je kontaminirana, neka su oštećenja gotovo ireverzibilna. Kad ovo kažem imam iznova u prvom redu na umu sredinu iz koje dolazim i u kojoj buđenje, a do njega je došlo, još ne znači i želju da se priznaju nedolični snovi. Verovatno ćemo još dugo biti svedoci njihovog potiskivanja, još dugo će se tražiti zaštita u paternalističkoj vlasti koja treba da nas, kao nezrelu decu, štiti od saznanja. Rečju, “jadi srpske duše”, o kojima se jedino Miodrag Stanisavljević usudio da u ovim godinama piše s ironijom i gađenjem, i dalje traju. A utešitelja, osobito među piscima, uvek će biti. Verujem, međutim, da nije mnogo lakše živeti, da nije lakše pisati, hoću reći dobro pisati ni sa osećanjem koje u ssebi nosi žrtva. I čini mi se da bi to mogao biti problem s kojim se suočavaju pisci u BiH. Jer ima nečeg “zazornog u patnji”, rekao bi Kiš. Hoću reći da “čitalac (treba da) oseti i jezu opisanih događaja, ali i estetsku jezu koju izaziva književnost” (iznova citiram Kiša), jer je ova poslednja jedini pouzdan dokaz prisustva dara. I kad jednoga dana svi mi budemo kadri da u onome što je plod patnje ili onome što je plod pobune razaznamo nepobitno prisustvo dara, tek ćemo onda moći da uspostavimo valjanu vrednosnu skalu i tek ćemo onda imati šta jedni drugima da ponudimo. I tek ćemo onda moći da govorimo o stvarnoj rekonstrukciji naših svetova i naših pokidanih veza.