Krištof Jacek Kozak
POLITIKA KNJIŽEVNOSTI I MEĐUKULTURALNOST
Sarajevske Sveske br. 32/33
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
Zaključak da je ljudsko stvaralaštvo, u šta, naravno, spada i književnost, bez granica, da se ničim ne može omeđiti, postao je već opšte mesto. Ko bi samo mogao da postavi granice imaginaciji, koja, poput vetra, poslužimo li se poređenjem iz Novog zaveta, “diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide” (Jovan, 3, 8)? To važi kako za književne unutrašnje, sasvim nezavisne kreativne podsticaje, tako i za sasvim konkretne spoljašnje uticaje. Od samih početaka književnost je – tada još u svom oralnom obliku – služila upravo presezanju konkretne datosti i obraćanju transcendenciji, koja je čoveku uvek bila fizički nedostupna, služila je poređenju i povezivanju svetova koji se u stvarnosti ne mogu sresti. Tako je još Gilgameš putovao po savet u vezi sa besmrtnošću starcu Utnapištimu, koji je uspeo da otkrije recept za večni život; drugi, manje hrabri, u egipatskoj (ili tibetanskoj) Knjizi mrtvih su imali vodiča, uz kojeg su mogli da očekuju mirno putovanje na onaj svet. Koliko vrlih junaka je odlazilo sa Haronom preko Tartara, Stiksa, ili Aheronta, kralo poput Prometeja sa Olimpa ili putovalo poput Orfeja u Had? Koliko njih se, tako reći božanskih ili polubožanskih, u Asiriji, Mesopotamiji, starom Egiptu i antičkoj Grčkoj, u uzvišenoj radosti spajalo sa boginjama i bogovima? Koliko autora se, kao i Dante, Milton ili Kamoiš vraćalo u te hronotope i oživljavalo ih novim pričama? Koliko čitalaca je drhtalo uz ljubavne priče iz Dekamerona ili Šeherezadinih beskonačnih noći?
Književnost, kao i ideje, dakle, nema granica. Uticaje njenih likova, događaja i priča ne zaustavljaju ni granice ni vreme. Možda tu i tamo oslabe, na trenutak se sklone u pozadinu, ali ubrzo opet ožive svom snagom autentičnih priča. Na tom mestu susrećemo se sa jasnim paradoksom: neka književnost bude koliko god neograničena, neposredna i trajna, (teorijsko) promišljanje o njoj može da je doživljava samo na partikularan, ograničen, “iskidan” način, jer već na samom polazištu podleže sasvim drugačijim zakonitostima. Pre svega, ono nema na raspolaganju toliko kreativne slobode kao što ima književnost, jer ga ograničava već sam predmet analize, ali i sam proces egzegeze se (obično) dešava uz konceptualni aparat, koji ima svoju imanentnu logiku, s obzirom na to da je pozajmljen od drugde. Književnost vekovima, zapravo, ostaje nepromenjena, ali menjaju se naši pogledi na nju, pitanja koja uvek iznova postavljamo, a time i odgovori koje od nje očekujemo. Zapravo, mogli bismo čak ironično reći da promišljanje književnosti više govori o nama samima nego o predmetu analize, jer, ukoliko parafraziramo H. Saussyja, sva književna dela su međusobno već a priori povezana, pitanje je samo, na koji način (Saussy, 2004, 31).
Ovaj tekst se zato neće baviti književnošću, već načinima i oblicima njenog sagledavanja, koji u najvećoj meri zavise od stanja društva u kojem se proučavana književnost nalazi. Tako možemo da zaključimo da je savremena analiza književnosti počela u vreme romantike, kada je univerzalna književnost počela da dobija nacionalne crte i kada su nacionalne granice počele da omeđuju i razmišljanje o književnom stvaranju. A ipak, kao što se ispostavilo, ono je uvek pokušavalo da prati imanentnu prirodu književnosti, prevazilazi ograničenja (nacionalne) stvarnosti i da nudi modele za književno stvaranje, koji su bili drugačiji, a pre svega širi od granica stvarnosti. Pomenuto važi za sve u ovom tekstu analizirane koncepte: svetske i komparativne književnosti kao i za multikulturalni i međukulturalni pogled na književnost. S obzirom na sve to, možemo verovatno da zaključimo da je cilj književnosti neprestano prevazilaziti stvarnost, biti nešto više od nje, neprestano nuditi onaj pogled izvan, koji nam stvarnost ne omogućava. Kako, dakle, ograničenim sredstvima obuhvatiti nešto što granica nema? Pošto je suština ljudske kreativnosti a time i književnosti neograničena, izgleda da je pravi način upornost a pravi pristup neprestano pokušavanje, pri čemu uvek treba biti svestan i onih drugih, spoljašnjih dimenzija.
Do suštinske promene kada je u pitanju promišljanje književnosti kao pojave došlo je relativno kasno. Analiza književnosti je nastala tako reći kao “usputni proizvod” šireg procesa, koji se zasnovao pre svega na oblikovanju savremenog razumevanja identiteta, do kojeg je došlo u romantici, i to u Nemačkoj. Teoretičari epohe romantizma su kao osnovu odnosno sredstvo za identifikaciju pojedinca, identifikaciju pre svega sa etnijom (odnosno etnosom, ukoliko bismo se oslonili na predlog I. Urbančiča (1989, 167)), narodom ili nacijom, odredili jezik. Tako se i, ako ne pre svega, za književnost ispostavilo da pored estetske (poetičke) uloge, o kojoj je govorio još Aristotel, ima i političku (naciogenu) ulogu, dakle, da je ključna u formiranju narodne, odnosno nacionalne (samo)svesti. I više od toga, ona je za nju čak i od suštinskog značaja. Poslednjih dvesto godina, dakle, književnost, koja postoji na pojedinim jezicima i podložna je njihovim kodovima, shvatamo pre svega kao nacionalnu, a to zbog toga što je jezik “vidljivi simbol etničke pripadnosti” (Lukšič-Hacin, 1999, 52), a gramatika, rečnik i folklor su “po shvatanju romantičara jedini pravi i neposredni izrazi nacionalnog identiteta” (Pogačnik, 1986, 164). Tako je književnost, shvaćena kao na primer nemačka, poljska, portugalska, slovenačka i engleska, postala ključni izraz nacionalnih monokultura. Nekada “bezobalna” književnost uhvatila se u (politički) krug nacionalnih jezika i kultura, iz čijeg zahvata sve do danas, zapravo, uzalud pokušava da se uspešno oslobodi.
Ukoliko, dakle, želimo da govorimo o književnosti, onda ne možemo zaobići pitanje naroda/nacije. Očigledno je i to da je sa pitanjem naroda i njegove književnosti automatski povezano i pitanje kulture, što istovremeno znači da je pitanje nacionalne književnosti pre političko nego što je estetsko. Bez obzira na to, suština nacionalnog razumevanja kulture je u tome da se ono uspostavlja na osnovu razlikovanja od ostalih, da već implicitno sadrži u sebi podelu na domaću i stranu, “našu i njihovu” kulturu. Reč je o postavljanju granica koje ipak nisu, kako upozorava Saussy, “samo arbitrarne linije, povučene na neprekinutom predelu” (Saussy, 2004, 17). Da to nije samo teorija, dokazuje naš sopstveni, slovenački primer: Lukšič-Hacin navodi mišljenja S. Južniča i R. Rizmana, koji zapadnoj varijanti formiranja naroda – a ona se zasniva na ovozemaljskoj konsolidaciji naroda i njegovih vladajućih struktura – dodaju još i srednjoevropsku, gde se narod “pojavio kao jezička i kulturna zajednica” koja se uspostavljala “uz podršku intelektualnih i kulturnih elita” (Lukšič-Hacin, 1999, 54). Mišljenju, da smo na primer mi, Slovenci, kao narod nastali u ontološkom okviru književnosti, ne protivi se tako reći niko.
Isključiva monokulturalna svest bi, naravno, za književnost bila pogubna. Isto važi i za društvo povodom kojeg M. Mesić kaže: “Iako društvo koje objedinjuje kulturne različitosti nije baš u svemu bolje, postoji veća verovatnost da će doseći bolju ravnotežu kvaliteta koje svako dobro društvo želi” (Mesić, 2006, 103). Ako je tako u sociološkim okvirima, onda to toliko više važi za umetnost i književnost. Međusobni dijalog različitih kultura može samo biti od koristi, jer njihova homogenizacija u suprotnom slučaju prouzrokuje gubitak njihove različitosti. Zato je sama teorija važan odgovor do kojeg se došlo tako reći istovremeno sa političkim oblikovanjem nacionalnih kultura/književnosti. Odatle pa dalje razmišljanje o književnosti odvija se na dva koloseka: uz dominantni model koji preovlađuje u društvu, može se primetiti i njemu suprotan pogled koji, čini se, brine o pravoj ravnoteži, s obzirom da “kulturna različitost […] stvara klimu za međusobno koristan dijalog raznovrsnih kultura, i to je ono što kreativni pisci i umetnici čine na sofisticiranom nivou” (Mesić, 2006, 102).
Svetska književnost
Tako je i romantično shvatanje književnosti, koje pokazuje napor oblikovanja nacionalnog identiteta kao i “brigu za afirmaciju nacionalne kulture” (Kovač, 2001, 15), već od samog početka pratilo i suprotno stanovište da domaće kulture i književnosti ne bi bilo bez tuđih uticaja i koje je bilo svesno koliko je važno – i za razumevanje sopstvenog ja – prevazilaženje postojećih granica. Na ovom mestu treba pomenuti dijalošku definiciju sopstva, koju je uveo francuski filozof E. Levinas, i koja glasi da je definisanje vlastitog ja moguće samo u dijalogu sa drugim. Na tu definiciju se oslanja i Mesić, kada kaže da mi “definišemo svoj identitet uvek u dijalogu, ili ponekad u borbi protiv” (Mesić, 2006, 77) onih elemenata, koje drugi žele da vide u nama. Ona uključuje u sebe svest o tome da je i univerzalizam, za koji se zalagalo proteklo doba, imao veliki značaj za ljudsku samospoznaju. Takvu svest je već u doba romantike gajio J. V. fon Gete, saputnik V. fon Humbolta, J. G. Herdera, braće A. V. i F. Šlegela, F. Šilera i drugih, koji je, na primer, još svojim Zapadno-istočnim divanom upozoravao na prožimanje kultura, a kao teoretičar je preuzeo pojam koji je, doduše, uveo C. M. Viland, i tako u suštini reagovao na nacionalno uokviravanje književnosti. U pitanju je pojam svetske književnosti, odnosno Weltliteratur. Gete je 31. januara 1827. J. P. Ekermanu dalekovido poručio da “Nacionalna književnost sada ne znači mnogo, vreme je za doba svetske književnosti i svako se mora truditi da to doba ubrza” (Eckermann, 1928, 270), jer poezija je “javno dobro čovečanstva i […] svuda se uvek pojavljuje među stotinama, istinski stotinama ljudi” (Ibid). Teoretičari se ni do dan-danas nisu konsolidovali na kakav način bi trebalo da razumeju Geteovu misao, iako su skloni objašnjenju koje nudi jedno od savremenijih mišljenja, koje kaže da svetska književnost ne predstavlja zbir svih književnih dela koja postoje na svetu, već “način čitanja koji možemo da sasvim efikasno intenzivno iskusimo uz ne tako veliki broj dela kao što možemo da ga ekstenzivno istražujemo uz veliki broj pomenutih” (Damrosch, 2003, 299). Koncept svetske književnosti se, dakle, ne bi trebalo da zasniva na nasilnoj homogenizaciji kultura i književnosti, već na prefinjenom uključivanju odgovarajućih dela u svetski kanon, na svesti da unutar kultura postoje različiti kanoni koji često mogu biti i međusobno nekompatibilni (Caws, 1994, 374). Kada se pojam književnosti “nacionalizovao” Weltliteratur se pobrinula za “transnacionalnu” ravnotežu. A ipak, ona je ostala samo to. Svetska književnost je bila prva koja je u svetu razlika odlučno upozorila na kompatibilnost kultura i nužnost međusobnog preplitanja uticaja, čime je postala važan uzor za kasnije epohe.
Komparativna književnost
Društveni razvoj je u 19. veku nastavio da se kreće u pravcu vakcinacije ljudskog ponašanja. U to vreme, konsolidovale su se velike nacije: u Evropi, na primer, ujedinjena Nemačka i Italija. Nacionalnim obnovama usledile su promene i na svim drugim poljima ljudskog teorijskog delovanja i one su – pre svega u drugoj polovini 19. veka – doživele veliki zalet. Pored prirodnih počele su da se osamostaljuju i nastaju nove humanističke i društvene nauke: lingvistika, antropologija, sociologija, religiologija… Pretpostavka jedinstvenog i potpunog ljudskog iskustva sveta postala je još dalja, ako nije čak i nestala. A ipak je, upravo zbog toga, to vreme ponudilo ponovni pokušaj prevazilaženja svežih rupa, iskopanih u potpunosti našeg iskustva. Krajem 19. veka, nakon što su se, kao što kaže D. Feris, zasnovale tradicionalne podele nauke o književnosti (Ferris, 2004, 79), “rodila se iz pene” nova humanistička nauka: komparativna književnost. Sasvim sigurno, jedan od njenih ideala bila je upravo Geteova ideja svetske književnosti (vidi i: Birus, 2000), mada su njeni ciljevi bili prilagođeni drugom vremenu: više nije bilo u pitanju objedinjavanje čitavog iskustva pod štitom jedne nauke, jednog načina razumevanja – što je možda bio još Geteov daleki cilj – već je u iskidanom svetu, koji je već postao činjenica, komparativna književnost pokušala da prevaziđe partikularnost ljudskog iskustva. Pored Getea Saussy vidi prekursore komparativne književnosti i u Madam de Stal, koja je nakon putovanja u Nemačku i Austriju 1810/13. objavila čuveno delo O Nemačkoj (De l'Allemagne), kojim je uvela kontrastivni metod, kao i u Mađaru iz Transilvanije, H. M. de Lomnicu, koji je 1877. pokrenuo časopis Komparativna akta svetskih književnosti (Acta comparationis literarum universarium) itd.
Ipak, bez obzira na to što je komparativna književnost imala kao svoje polazište “univerzalnost ljudskog iskustva” (Saussy, 2004, 13), već na samom početku je morala da se suoči sa nerazumevanjem. Novoustanovljene nacionalne nauke o književnosti su je, naime, odbacivale, smatrajući da je previše kosmopolitska i time udaljena od prave materije proučavanja. Uprkos tom početnom otporu, komparativna književnost se istrajno razvijala i dosegla i svoj veliki uspeh (pre svega u drugoj polovini 20. veka s razvojem književnih teorija), koji je, kao i svaki vrh, istovremeno predstavljao i početak njenog, ako ne raskrajanja, a onda barem izrazitog sužavanja. Prva je, naime, ponudila na teoriji – između ostalog i klasičnoj, kontinentalnoj filozofiji – zasnovanu analizu književnosti. Nacionalne nauke o književnosti su, naravno, ubrzo prihvatile njen metod, koji Saussy vidi kao komparativistički refleks, odnosno način mišljenja (Saussy, 2004, 5), a time su se pobrinule i za spajanje metoda. Tako su postigle da se komparativna književnost ni po čemu više ne razlikuje od njih. To i nije tako nevažno: ukoliko je, naime, književnost jedan sistem, onda je promišljanje književnosti, tvrde komparativisti, samo uporedno, s obzirom da uspostavlja odnose između delova tog sistema. Upravo zato što su književnosti, kulture i jezici u neprestanom kontaktu, dolazi do hibridizacije oblika i mešanja uticaja (jedan od takvih primera u savremenom svetu je opus nobelovke E. Jelinek, a inače, na primer, konkretna poezija itd.). Logika komparativne književnosti je zapravo stara koliko i sama književnost.
Međutim, upravo u tome je i problem. S obzirom na to da je “transnacionalna dimenzija književnosti i kulture univerzalno priznata” (Saussy, 2004, 3), u komparativnoj književnosti su se, kao što tvrdi Feris, sukobila dva toka – s jedne strane težnja za formiranjem nauke, zbog čega je, kako dalje upozorava Saussy, sklona “raskrajanju identiteta […], svođenju njihovih pojedinačnih ekspresija na zajednički izvor” (Saussy, 2004, 7), a s druge toj sasvim suprotna želja za prekoračivanjem (upoređivanjem) bez granica (tu Feris navodi mišljenje F. Šilera koji je već znao da je sam svet načelno fragmentatizovano iskustvo (Ferris, 2004, 84). Zbog toga je komparativnoj književnosti, zapravo, nedostajala njena suština: sopstveni metod, differentia specifica, zbog čega više nije mogla da se formira kao izrazito i prepoznatljivo polje (Ferris, 2004, 85; Culler, 2004, 238), odnosno, drugačije rečeno: bila je toliko uspešna i efikasna, da “smo svi [postali] komparativisti” (Saussy, 2004, 4), što i ne bi bilo toliko loše po komparativnu književnost, kada do toga ne bi, naravno, došlo na “najnižem zajedničkom imeniocu” (Ibid). Teorijom su “ovladale” i nacionalne nauke o književnosti, tako da komparativna književnost već duže vremena ima problem sa identitetom, pa i sa vizijom svoje budućnosti. Posledica tog procesa je zapis francuskog filozofa A. Badjua, koji je u Malom priručniku inestetike zabeležio da “ne veruje […] previše u komparativnu književnost” (Apter, 2004, 54). Kao usputnu belešku možemo da zapišemo da komparativnu književnost u današnje vreme istinski izbaciju sa univerziteta: 2003. godine zatvorili su katedru za komparativnu književnost sa više od četrdesetogodišnjom tradicijom na Univerzitetu u Alberti u Kanadi, a 2010. jednaka sudbina je sustigla i katedru za komparativnu književnost na Univerzitetu u Torontu, takođe u Kanadi, koju je 1969. ustanovio N. Fraj i na kojoj su predavala imena poput, na primer, L. Doležela, E. Kušnera i L. Hačion. Komparativnoj književnosti, koja predstavlja prvi ozbiljan pokušaj prevazilaženja uspostavljenih nacionalnih granica, a mogli bismo čak reći i međukulturalni pogled, bila je oduzeta upravo njena funkcija “pogleda preko,” a time i – kako sudi većina “nacionalnih” teoretičara književnosti – raison d'être. Bez obzira na to, ostaje pitanje da li danas svet koji se globalizuje nudi drugačiji, pre svega produbljeniji uvid u pitanje kultura.
S istinski univerzalnim proširenjem polja u radionicu komparativne književnosti ušle su i američke, azijske, afričke i druge književnosti, što tradicionalnoj nauci nije bilo baš od velike pomoći. Zbog toga je komparativnoj književnosti brzo počelo da se zamera na evrocentričnosti (Hutcheon, 2004, 225). Ukoliko su komparativisti bili “oduševljeni neukrotivom raznolikošću Vavilona” (Steiner, 1995, 7), onda je sve jasnije počelo da se ispostavlja da i tako velika raznolikost ipak ima svoja ograničenja. Komparativnoj književnosti su tlo pod nogama počeli da podrivaju i drugi svetski procesi koji su omogućili nastanak novih nauka i novih pogleda – između ostalog i na književnost. Jedni zbog toga mogućnost komparativne književnosti vide u njenom razvijanju u studije kulture (S. Tötösy de Zepetnek; pri tom mu – sa sasvim drugog polazišta – sekundira Saussy mišljenjem da su studije kulture zaista komparativne studije kulture (Saussy, 2004, 20), drugi razmišljaju o kraju nauke (G. C. Spivak u svojoj knjizi Smrt nauke (Death of a Discipline), dok treći predlažu dijalektički povratak komparativne književnosti pojmu svetske književnosti (D. Damroš u knjizi Šta je svetska književnost? (What is World Literature?). Ponovo možemo da se pitamo da li je univerzalno upravo ono od čega su počele da se brane nacionalne literature, uopšte još moguće?
Multikulturalnost
Ovo pitanje ima utoliko veću težinu, s obzirom na to da se svet našao u stisku dva međusobno suprotna procesa. S jedne strane je, pod uticajem teorijskih pravaca kao što su postmodernizam i dekonstrukcija, počeo da se raskraja na području društvenih nauka i humanistike. Propadao je svet koji se formirao na temeljima nacionalnog, zato i reificirani svet, koji je zanimala pre svega realnost. Proces evolucije je ponudio novo razumevanje sveta, sveta Bodrijarovog simulakruma, za koji je pre svega karakterističan raskroj apsoluta, propast do tada neoporecivih vrednosti. Time je istekao rok i shvatanju naroda i nacije kao večne i nepromenljive kategorije. Umesto toga, shvatili smo koliko su porozne sve apsolitizujuće odredbe, koliko su neuhvatljivi pojmovi kao što su narod i nacija, kako diskutabilan je pojam jedinstvenog identiteta… S druge strane, upravo takav, raskrajajući svet, na ekonomskom i političkom području počeo je da se ponovo sastavlja i ujedinjuje. Reč je, naravno, o procesima (pre svega, ali ne isključivo ekonomske) globalizacije, kojima se u poslednje vreme prilično brzo pridružilo i političko ujedinjavanje (na primer, širenje Evropske unije). Jasno je i to da kada je reč o globalizacijei, nije u pitanju povratak u pre-dekonstrukcijsku stvarnost, u proteklo doba jedinstvenih nacionalnih i individualnih identiteta.
Istovremeno sa globalizacijiom i kao odgovor na nju u društvenim naukama i humanistici iznova je oživela teorija multikulturalnosti, jer, kao što upozorava Rizman, globalizacija omogućava fragmentarizaciju (Rizman, 2008, 14). Na to da je u pitanju komplikovan i samom sebi protivurečan pojam opširno je ukazao Mesić u knjizi Multikulturalizam. Pre svega (još uvek) nije sasvim jasno i konačno određeno kakve konotacije sadrži taj pojam, s obzirom na to da njegovo značenje često zavisi od kulture u kojoj se pojavljuje. Multikulturalizam je, na primer, i zvanična politika Kanade, i zbog toga u njoj ima donekle drugačije značenje nego drugde. Upravo Mesić se bavi različitim drugim odrednicama ovog termina (2006, 55 i dr.). Sasvim sigurno važi da postoje njegove ukrštene definicije između političke, sociološke, ekonomske ili antropološke upotrebe. Mesić se zalaže za razlikovanje između multikulturalnosti i međukulturalnosti na osnovu njihovog razumevanja kulture, jer multikulturalnost samo spoznaje pluralizam kultura (Mesić, 2006, 66-67). Pri tom, veoma brzo može da zapadne u “esencijalističku podršku kulturnoj zatvorenosti” (Ibid). To je pojam koji ima praktične posledice po organizaciju društvenog života, zato su toliko komplikovaniji međusobni odnosi koje uspostavlja.
Multikulturalnost na globalizaciju načelno ne gleda negativno, već polazi od pretpostavke da u okviru jedne potpune, globalizovane kulture postoje njeni mnogobrojni, različiti oblici. Kao pogled na svet multikulturalnost je pre svega povezana sa kulturnim relativizmom, s obzirom da predstavlja “racionalno ograničavanje nacionalne suverenosti” (Rizman, 2008, 21). Teorijski su ga oblikovali pre svega F. Boas i njegova učenica R. Benedikt. Za sintagmu “kulturni relativizam” karakteristična je vizura da su “sve kulture jednako vredne” (Lukšič-Hacin, 1999, 32). To je moguće tvrditi pre svega na osnovu polazišta da su kulture jezički oblikovane nacionalne tvorevine. Ako je tako, onda to pre svega znači da je uslov za svođenje na zajedički imenilac, na osnovu kojeg se kulture međusobno mogu upoređivati, pre svega otvorenost za drugog (vidi i: Spivak, 2003, 8 i dr.), izjednačenost interesa među kulturama i njihovim korisnicima, znači i – a to je suštinski važno – aksiološku ekvivalenciju. Lukšič-Hacin navodi reči K. Tejlora da je “glavni zahtev i pretpostavka za multikulturalizam […] priznati kulturu i kulturni identitet kao takav, priznati pravo na različitost i jednako poštovati sve kulture” (Lukšič-Hacin, 1999, 34). Tek na toj osnovi multikulturalnost može da se zastupanjem kulturnog relativizma odupre monokulturalnosti (Lukšič-Hacin, 1999, 59).
Poleđinu multikulturalnog pogleda na svet moguće je otkriti upravo u razumevanju književnosti. Kulturni relativizam, naime, veliki značaj pridaje univerzalnosti, koju je u zametku definisao još Gete, a u savremeno doba njoj se vratio E. Auerbah. U eseju Filologija i svetska književnost (Philology and Weltliteratur) je, naime, zapisao da su “osobine dobrog polazišta […] njegova konkretnost i preciznost s jedne i potencijal za centrifugalno zračenje s druge strane” (Culler, 2004, 244). Tako se u promišljanje savremenog sveta umesto nacionalne književnosti iznova vraća ideja svetske književnosti, koja nikako nije više sasvim bez mrlja. U obilku u kakvom je navodi J. Habermas, ta ideja dobija značenje “svetskog državljanstva” (cit. po Lukšič-Hacin, 1999, 58), što znači i udaljavanje od nacionalnih identiteta, i istovremeno, kako upozorava Lukšič-Hacin, nosi sa sobom i opasnost kulturnog nihilizma (Lukšič-Hacin, 1999, 33), odnosno, po Mesićevim rečima, gubitak individualnog identiteta, umesto kojeg uvodi “specifične oblike kolektivnog identiteta” (Mesić, 2006, 49). Primetno je da je globalizacijski razvoj sveta u “globalno selo” (koncept je u svojoj Gutenbergovoj galaksiji 1962. godine upotrebio i kasnije razvio u “globalni teatar” M. Mekluan) sa sobom doneo velike napetosti između univerzalnog i partikularnog pogleda, između zajedničke političke, kulturne, umetničke kulture kao i njenih nacionalnih varijanti, u koje spada i književnost. Čak se ni komparativna književnost više nije mogla snaći, jer je iznova postala multipolarna profesija u monopolarnom, globalizovanom (Hutcheon, 2004, 224), a uz nacionalno fragmentarizovano društvo (Mesić, 2006, 69).
Međukulturalnost
Činjenica globalizacije je imala značajne posledice po razumevanje sveta, jer je “garancija istorijskog napretka bila […] privremeno zaustavljena, […] zbližavanje znanja, etike i dobrog suživota prekinuto i […] dominacija imperije, ujedinjene u tehničkoj moći i čistom ekonomskom umu potvrđene” (Nancy, 2002, 15). Zbog toga je u humanistici i društvenim naukama došlo do velikom otpora prema relativnosti, sumnji i skepticizmu, a do tada upotrebljavani termin multikulturalnost je dopunila nova kovanica, interkulturalnost, odnosno međukulturalnost, koja je nastala kao naslednica pojmova upotrebljavanih pre svega u studijama kulture, kao što je, na primer, hibridnost. Ukoliko se multikulturalnost – barem teorijski – još uvek oslanjala na pojam zajedničke, globalne kulture, ukoliko je još uvek predstavljala pokušaj ostvarivanja jednakosti (Saussy, 2004, 28), univerzalnosti, onda s tim u međukulturalnosti nije više kao što je bilo, jer pojedinačne kulture više nisu podređene jednom krovnom pojmu i ujedinjavanju na zajedničkom imeniocu. Međukulturalnost pretpostavlja otvorenost za sve kulture, među kojima su naglašene komunikacijske veze (Mesić, 2006, 67).
Međukulturalnost proizlazi iz uverenja da univerzalizam u oblasti kulture nije moguć i iz pretpostavke da je i u etnički heterogenim, multikulturnim društvima polazište upravo nacionalna kultura, iako ona sama po sebi nije sasvim neproblematična. Međukulturalnost se, izgleda, sasvim okrenula protiv globalizacije, koju je na najjednostavniji način definisala upravo G. C. Spivak, rekavši da je “Globalizacija […] nametanje svuda istog sistema razmene” (Spivak, 2003, 72). Globalizacija odbacuje državu kao regulatorski princip i otvara slobodan put tržištu koje, što je razumljivo, deluje isključivo u korist vlasnika (zbog toga i sistemi poput školstva i zdravstva postuju profitni). Vlasnik je onaj ko otelotvorava najveći brojilac na zajedničkom imeniocu, onaj, koji diktira “isti sistem razmene” što za posledicu ima asimetriju uticaja i netransparentnost međusobne razmene (Saussy, 2004, 28). To, naravno, nije neka neulovljiva i od konkretnog života udaljena kategorija, već ima veoma očigledne parametre, zbog čega Saussy može da jasno zapiše: “Globalizacija je amerikanizacija” (Saussy, 2004, 25). Slično tome i J. Culler u svetskoj književnosti vidi opasnost da bude oblikovana na osnovu hegemonističkog nosioca moći, a to su u današnjem svetu Sjedinjene Američke Države (Culler, 2004, 245). Za međukulturni pogled je globalizacija, u kojoj bi sve kulture bile izjednačene na osnovu jednog zajedničkog imenioca, dakle, fikcija, a ipak je fikcija i potpuni kulturni relativizam. Više ne postoji nikakav jedinstveni princip; to nakon postmodernizma više nije moguće negirati, mada se tek na zajedničkom imeniocu zapravo pokazuje koliko različitu “specifičnu težinu” imaju različite kulture. Zbog toga možemo da tvrdimo da globalizacija donosi nejednakost, možda pre svega na područje kulture. Nema “globalne” kulture, čiji izrazi bi bile sve pojedinačne kulture, već se za svoj opstanak bore svaka za sebe, a zbog toga između njih opstaju odnosi hegemonije i dominacije, odnosno podređenosti.
Ipak, to još uvek ne znači da nacionalna kultura, odnosno identitet koji proizlazi iz nje, nije kompleksna i višeslojna. Upravo suprotno tome: međukulturalnost je svesna imanentne razlike koja osmišljava suštinu nacionalne kulture i koju nije moguće redukovati i poništiti, odnosno, svesti na zajednički imenilac. Tu globalizacija ništa ne može. Upravo u tome je moguće otkriti značaj dijaloga između kultura (zapravo on je bio preduslov već i za samu multikulturalnost), pri kojem je reč o već pomenutoj otvorenosti za drugog, a s tim i promeni pogleda na njega i, posledično, promeni razumevanja samog sebe (Rockefeller, 1992, 92-3). To, naravno, podseća na termin Gadamerove hermeneutike, na stapanje horizonata (Horizontverschmelzung). Na ovom mestu treba iznova upozoriti na izuzetan pokušaj oblikovanja međukulturalne istorije književnosti u (južno)slovenskom svetu Z. Kovača, koji je međukulturalnu istoriju umestio upravo između neodređenosti svetske književnosti i preuskosti nacionalnih književnosti. Međukulturalna analiza je suštinski više od same analize književnosti, jer je suprotstavlja čitavoj kulturi iz koje proizlazi, i tako osvešćuje one procese koji istinski utiču na stvaranje književnosti. Ukoliko parafraziramo već pomenuto Saussyjevo mišljenje (2004, 20), možemo da kažemo da su studije književnosti već same po sebi komparativne studije književnosti. Zbog toga ne sme da nas čudi to da se promišljanje književnosti mora baviti i drugim sociološkim činiocima. Kao što smo prethodno već zapisali, ispostavilo se da je globalizacija hegemonistički projekat. Jedna od njenih varijanti, tzv. “novi globalizam” zapala je u još veći ekstrem i pretvorila se u “krovnu”, uzvišenu kategoriju. E. Apter upozorava da taj globalizam “sve zna” o svetu, ne da bi ga uopšte upoznao, odnosno da “teoretizuje mesto, ne otputovavši u njega” (Apter, 2004, 60).
Možda nekome može da se učini da je time krug koji smo postavili na početku zatvoren, da smo se iznova našli kod međukulturalnog koncepta svetske književnosti a time i na početku romantike. Ipak, razlika je suštinska. Međukulturalni pogled na književnost suštinski pretpostavlja da je književnost koju je Gete označio kao nedeljivu i bezgraničnu, deljiva po nacionalnim parametrima, dakle da se, kao i u slučaju multikulturalnosti, nastavlja onaj teorijski pogled na književnost koji je postavlja u položaj zavisnosti od konkretne društveno-političke situacije naroda/nacije. To je, doduše, polazište i za međukulturalnu svest, mada ova tu osnovnu podelu prevazilazi i stremi presezanju tih podela kao i njihovom povezivanju. Mogli bismo da oblikujemo pretpostavku da je međukulturalna književnost svetska književnost bez totalizirajuće ambicije i sa ugrađenom poniznošću u odnosu na druge kulture (i kulture drugih, što nije nužno isto; poniznost je kao osnovno polazište za međukulturalni dijalog istakao M. Boutn (2008, 135 i dr.). Ključnu ulogu u tome igra, naravno, međukulturalni dijalog (nota bene Evropska unija ga nije slučajno izabrala za moto 2008. godine). Kultura, shvaćena na međukulturalni način, kultura je bez realpolitičkih ambicija, čime postaje platforma za poređenja, nosilac, doduše, različitih osobina, koje su ipak međusobno uporedive, nudilac različitih kultura bez isticanja jednih na račun drugih. Međukulturalni pogled na književnost pristaje, doduše, na nacionalno – a time i jezičko – dakle, formalno polazište književnosti, jer je svesno da je književnost na sadržinskoj ravni sasvim “nečista” (na to posebno upozorava Kovač, koji definiše multikulturalni, multikonfesionalni horizont književnosti. Po njegovom mišljenju književnost je “etnički nesrećno nečista, upravo međukulturalna,” Kovač, 2001, 8).
Više nego jasno je da imamo posla sa paradoksom koji je posebno svojstven za naš savremeni globalizovani hronotop. Apsolutnim vrednostima je odzvonilo, umesto njih su stupili na scenu aksiološki nihilizam i totalni utilitarizam, koji postavlja svoju i te kako efikasnu lestvicu vrednosti, samo što ih ne zove vrednosti, već ih opisuje, na primer, kao “nužne mehanizme delovanja tržišta” itd. Iznova treba upozoriti na to da je nepodnošljiva lakoća izbora takva samo na papiru. U stvarnosti, na šta posebno upozorava Damroš (2004, 48), ponuđena mogućnost izbora i broj istinski sprovedenih izbora su – pre svega zbog ograničenog vremena i naših mogućnosti – obrnuto srazmerni. Drugačije rečeno, što više možemo da biramo, to ćemo manje raznovrsno birati. Uplašeni, držaćemo se poznatih, ustaljenih, proverenih modela. Taj paradoks se jasno otkriva i u razmišljanju o književnosti. Uporedivost svega sa svim je izrazito dekonstruktivistička, postkanonistička, jer ne pretpostavlja nikakvu taksonomiju koja bi se otkrivala u obliku opštih vrednosnih lestvica. Zato se u igru opet vraća teorija, dakle, meta-nivo, od koje očekujemo da nam otkrije “nužne zakone” značaja književnosti i istovremeno je procenjuje (o tome vidi u: Damrosch, 2004, 44 i dr.).
Očigledno je, međutim, da i razmišljanje o književnosti podleže politici stvarnog sveta, jer je književnost samo jedna od ljudskih aktivnosti preko koje čovek ogleda samog sebe, svoju egzistenciju i svet. Zbog toga bi bilo iluzorno očekivati od književnosti da bude apolitična i da samozadovoljno odražava Arkadiju, bukolički svet, koji to, zapravo, nije. U stvarnom svetu, naime, teorijske pretpostavke obično više ne važe, tu se menjaju i podležu hegemonijskim zakonitostima stvarnog sveta, u kojem preovlađuju veći, moćniji. To nesumnjivo važi i za kulture, jezike koji te kulture reprezentuju, i narode koji se na osnovu tih jezika konstituišu. Međukulturalna politika književnosti istinski ne sme da izgubi iz vida raskorak između teorije i životne prakse. Ali, od nje možemo da zahtevamo da bude tu i da analitički komentariše događaje kojima je svedok.
Književnost je politička pre svega zbog spoljašnjih okolnosti. Očekivati od književnosti, odnosno teorijskog razmišljanja o njoj da ukazuje na pravac razvoja savremenog seta, znači pomešati uzrok i posledicu, a pre svega kratkovido proceniti ulogu kulture, odnosno njenog eksponenta, književnosti. Iako bi mnogi autori želeli da tako reći sudbinski utiču na događaje u društvu (posebno simptomatični smo u tome mi, Slovenci: od Trubarovog “formiranja” naroda, preko čitaoničkih pokreta, do “spisateljskog” ustava), promišljanje književnosti mora posebno biti svesno i toga da postoji i druga strana. Zbog toga književnost mora da bukvalno odražava sve: ono što ostavljamo za sobom, ono što nosimo sa sobom i možda čak i to što imamo još pred sobom. Uloga promišljanja književnosti je zbog toga u toj korektivnoj funkciji, bilo u obliku nacionalnih književnosti, komparativne književnosti, studija kulture, multikulturalnih varijacija ili međukulturalne analize.
BIBLIOGRAFIJA
Apter, E. (2004): Je ne crois pas beaucoup à la littérature comparée: Universal Poetics and Postcolonial Comparatism. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 54-62.
Bernheimer, C., ur. (1995): Comparative literature in the age of multiculturalism. Baltimore, London: Johns Hopkins University Press.
Birus, H. (2000): The Goethean Concept of World Literature and Comparative Literature. V: CLCWeb: Comparative Literature and Culture 2.4. http://docs.lib.purdue.edu/clcweb/vol2/iss4/7
Bouton, M. (2008): Medkulturni Management. V: Mikolič, V.; Kozak, K. J., ur. Medkulturni dialog kot temeljna vrednota EU. Koper, Annales, 133-138.
Caws, P. (1994): Identity: Cultural, Transcultural, and Multicultural. V: Goldberg, D. T., ur. Multiculturalism. Cabridge, Blackwell.
Culler, J. (2004): Comparative Literature, at Last. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 237-248.
Damrosch, D. (2003): What is World Literature? Princeton, Princeton University Press.
Damrosch, D. (2004): World Literature in a Postcanonical, Hypercanonical Age. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 43-53.
Eckermann, J. P. (1928): Goethes Gespräche mit Eckermann. Leipzig, Im Insel Verlag.
Ferris, D. (2004): Indiscipline. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 78-99.
Hutcheon, L. (2004): Comparative Literature: Congenitally Contrarian. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 224-229.
Kovač, Z. (2001): Poredbena i/ili interkulturna povijest književnosti. Zagreb, Hrvatsko filološko društvo.
Lukšič-Hacin, M. (1999): Multikulturalizem in migracije. Ljubljana, Založba ZRC.
Mesić, M. (2006): Multikulturalizam: društveni i teorijski izazovi. Zagreb, Školska knjiga.
Nancy, J. L. (2002): La création du monde ou la mondialisation. Paris, Galilée.
Pogačnik, J. (1986): Književni susreti s drugima: jugoslavističke teme. Rijeka: Izdavački centar Rijeka.
Rizman, R. (2008): Globalizacija in avtonomija: prispevki za sociologijo globalizacije. Ljubljana, Znanstvena založba Filozofske fakultete.
Rockefeller, S. C. (1992): Comment. V: Taylor, Ch. Multiculturalism and the Politics of Recognition. Princeton, Princeton University Press.
Saussy, H. (2004): Exquisite Cadavers Stitched from Fresh Nightmares. V: Saussy, H., ur. Comparative Literature in an Age of globalization. Baltimore, Johns Hopkins University Press, 3-42.
Spivak, G. C. (2003): Death of a discipline. New York, Columbia University Press.
Steiner, G. (1995): What is Comparative Literature? V: Steiner, G. An Inaugural Lecture Delivered Before the University of Oxford. Oxford: Clarendon Press.
Tötösy de Zepetnek, S. (1999): From Comparative Literature Today toward Comparative Cultural Studies. V: CLCWeb: Comparative Literature and Culture 1.3. http://docs.lib.purdue.edu/clcweb/vol1/iss3/2/
Urbančič, I. (1989): Aporije teorije o etničnem in nacionalnem ter problem identitete. V: Migracijske teme. Zagreb, Institut za migracije i narodnosti 2-3.
