Mojca Kumerdej

PISMO

Sarajevske Sveske br. 14

prevela sa slovenackog: Ana Ristović

Kada je među muškim glasovima pod prozorom začula zvuk visokih potpetica koje su odzvanjale stepeništem glavnog ulaza, podigla je pogled iznad kompjutera. U unutrašnjem dvorištu je bio parkiran kombi i mladi momci su iz njega odnosili u kuću ogromne kartonske kutije, sanduke i stolice. Među njima je ugledala svetlokosu ženu u uskoj beloj haljini na sitne crne tačkice i u belim letnjim salonkama. Prepoznala je njihov zvuk. Iz susednog stana, u kojem su poslednjih nedelja od jutra do popodneva kloparale mašine i nepodnošljiva buka se širila po starim cevima dvospratne stambene zgrade, juče popodne je odjekivao njihov ravnomerni, spori ritam. Nova komšinica se nije posebno bavila svojim useljenjem i osim postolja za cveće, koje je hodajući za momcima nosila uz stepenište, nije ništa pipnula. A kada se ona useljavala pre dve i po godine, uz pomoć svog momka je kao mazga vukla teške kutije i velike crne kese u stan na visokom prizemlju; i to ne u štiklama − njih nikada nije ni nosila − i bez uslužnih pomoćnika, kakve je imala plavokosa Elena Jakobson − tako je pisalo na sveže zalepljenoj pločici na poštanskom sandučetu.
Cele subote su iz susednog stana dopirali zvuci aparata, kojima su sastavljali i pričvršćivali nameštaj, zveckanje stakla i šuškanje papira. Dobro, mogla bi barem da zatvori prozor i utiša te zvuke. Ali bilo je to jedno od onih izuzetno toplih leta koja su se od maja pa sve do sredine septembra, poput suve eterične mase, jedva pomerala među usijanim gradskim betonom. Letnje nevreme je prethodne noći ublažilo jedan od poslednjih nesnosno sparnih perioda.
U nedelju ujutru su zvuci u susednom stanu utihnuli.
Ona verovatno još uvek spava, premorena je, pomislila je cinično, i setila se buke od pre dva meseca. Bila je nedelja, tačno pre osam nedelja. Cviljenju i kevtanju
dalmatinca Apola pred vratima susednih vrata, koje nije prestalo ni nakon vlasnikovog grubog prigovaranja, pridružili su se muški i ženski glasovi, a onda je usledilo uporno kucanje na vrata, sve dok pod prozorom nije začula automobil, koji se parkirao u unutrašnjem dvorištu. Nakon još jačeg kucanja i razbijanja usledilo je provaljivanje u susedni stan. Kada su ljudi sa spoljašnje strane vrata konačno uspeli da uđu, nastupila je neobična tišina. Možda za nekoliko sekundi, možda za pola minuta se suzilo vreme i usisalo zvuke i buku. Ležeći na krevetu, potpuno se pokrila čaršavom, znala je da su ugledali ono zbog čega su i namerili da nasilno upadnu u susedni stan.
Skočila je iz kreveta, brzo obukla lanenu haljinu, istrčala iz sobe i ušavši u susedni stan skoro povratila i rukom pokrila usta i zapušila nos. To je bio taj smrad, koji se dva dana širio hodnikom kroz loše zatvorene prozore, pukotine na vratima i pore. Reski smrad amonijaka, koji nije želela da prepozna. Smrad smrti, koji se utisne u pamćenje i nikada ga ne zaboravljaš. U spavaćoj sobi je ispred kreveta stajao Apolov vlasnik sa prvog sprata i držao za okovratnik psa koji je drhtao od uznemirenosti, ali i od straha koji životinja oseti ugledavši leš. Pored njih je, pokrivši lica dlanovima, u krevet zurilo nekih pet, šest stanara i policajaca, od kojih je jedan pričao preko telefona. Na krevetu je ležao komšija. Sedamdesetosmogodišnji Jakob Blomštajn u plavo-beloj štraftastoj pidžami. Na grudima mu je ležala psica Mina dodirujući mu njuškom lice. Jakob Blomštajn je do detalja isplanirao svoju smrt. I sve što je potrebno za sahranu.
Na čiviluku pored kreveta bili su okačeni brižljivo opeglano crno odelo, nova bela košulja i crni šešir. Jakob je živeo usamljeničkim staračkim životom sa takođe starom psicom Minom.
Domarka je, držeći maramicu na licu rekla da je, navodno, bio teško bolestan, i da je sve češće zaboravljao. Kada je jedne večeri pustio vodu u zapušenu kadu, ujutru je počelo da curi u Ismetov podrumski stan, i morali su da pozovu vodoinstalatera. Najmanje dvaput je, dodala je, zaboravio da isključi šporet kada je odveo Minu u šetnju, i iz njegovog stana se po hodniku vio dim sve do glavnog ulaza.
Ubrzo nakon dolaska mrtvozornika, koji je počeo da razgleda bočice sa sredstvima za spavanje poređane na noćnom stočiću i da opipava Jakobovo i Minino beživotno telo, ušao je sudski istražitelj. Nakon kratkog razgovora sa mrtvozornikom, prišao je pisaćem stolu i krenuo da pregleda brižljivo složenu gomilu pisama. Sva su adresirana na njegovog sina, prokomentarisala je domarka, koja ih je na brzinu preturila i tek na zahtev jednog od pilicajaca ponovo lepo složila. Da, navodno je imao sina, dodao je Apolov vlasnik, koji se ponekad tokom šetnje, upleo u kratak razgovor sa pokojnikom, ali bili su u svađi. Teškoj svađi. Sin mu nije odgovarao na pisma i nije hteo da ih primi. Pored gomile pisama, na stolu se nalazilo još jedno. Ništa u njemu, samo prazan list papira, rekla je domarka, koju je istražitelj oštro pogledao, kao i policajce, jer nisu dobro vodili računa o prizorištu smrti.
Iako su prozori i vrata bili širom otvoreni, sve pore stana su bile požete nesnosnim smradom telesnog raspadanja i stanari su polako odlazili ka glavnim vratima i izdaleka posmatrali kako sudski istražitelj otvara nezalepljenu kovertu na kojoj je, Jakobovom rukom, bilo napisano sinovljevo ime i prezime. Iz koverte je izvukao papir. Beo, neispisan list. To je bilo sve što se nalazilo unutra. Nikakve rečenice. Ni jedne jedine reči. Jakob Blomštajn je nakon svih poslatih pisama koje mu je poštar vraćao u sanduče, napisao sinu poslednje pismo u znak oproštaja, u kojem nije pisalo ništa. Pismo bez jednog jedinog slova. Stari i bolesni Jakob, tako se kasnije pričalo, odlučio je da okonča svoj i Minin život. Mina je zavisila od njega i on je morao da postane zavisan od nekoga ko bi brinuo o njemu.
Za ostarelog Jakoba, ali i za druge stanare u kući, samotnjački život je postajao sve opasniji. Jakob nije hteo da ide u starački dom, jer nigde ne bi želeli da prime i Minu. A on bez svoje psice ne bi mogao i ne bi hteo da živi.
Zato je u petak uveče, tako su zaključili mrtvozornik i sudski istražitelj, za sebe i za Minu spremio večeru i umešao u nju veliku dozu sredstava za spavanje. Jakob se nekon večere okupao, obukao sveže opranu plavo-belu štraftastu pidžamu i legao na krevet. Uz njega se, verovatno kao nikada ranije, priljubila Mina. Spustio je ruku na njen trup, a ona je priljubila njuškicu uz njegovo lice. I onda je Mina, koja je možda uspela da oseti Jakobovu nameru i naslutila da je to njihova poslednja noć, pogladila šapicom Jakoba po licu i polako su zaspali.
»Kako to, da skoro tri dana ništa niste primetili?« okrenuo se istražitelj prema domarki, a ona je kao ulizivanju sklona učenica petog razreda objasnila, da je na visokom prizemlju Jakobov najbliži komšija ona mlada gospođica u širokom šlafroku.
»A šta da primeti?« uvređeno se okrenula ka istražiteljima, jer je među prisutnima bila jedina kojoj je bilo upućeno pitanje koje je sadržalo okrivljavanje. Istražitelj ju je i dalje ispitivao. Primer je bio nesumnjiv.
Jakob Blomštajn je pored praznog pisma spustio kovertu sa brojem i adresom advokata, koji je trebalo da se pobrine za sve što je potrebno, čak i za plaćanje sahrane, i kome je u petak, na dan samoubistva, kao što je dodao, poslao poruku o svojoj odluci.
Kada se vratila u stan, za kuhinjskim stolom je sedela njena cimerka. Nije je interesovala priča o mrtvom Jakobu i njegovom praznom pismu. »Pa ionako je bio star …«, dodala je ležerno, izležavajući se u stolici od pruća i držeći u rukama šolju vruće kafe nagnula se nazad i pri tom nije mogla da sakrije zadovoljni osmeh.
»Napustio ju je, zar ne?«
»Konačno. Sinoć joj je rekao. Doći će ovde da živi, sa nama, ako ti to odgovara.«
»Nemam ništa protiv«, odgovorila je, i pomislila kako je poslednjih nedelja tešila i bodrila svoju sustanarku, kad god je ova posumnjala da njen momak neće ispuniti svoje obećanja i prekinuti vezu sa svojom dugogodišnjom partnerkom. Kako je stala na njenu stranu samo zato što ju je poznavala. Jer su živeli zajedničkim studentskim životom u iznajmljenom stanu. Kako bi uvek stala na stranu devojke koju je napustio momak, samo ako bi je poznavala. Da su prijateljice, što ona i sustanarka nisu bile. Jer, u stvari, pravu prijateljicu ni nema.
Dan nakon što se u susedni stan uselila Elena Jakobson, pristavljajući vodu za kafu kuckala je po brojčaniku bežičnog telefona.
»Šta znam, koliko joj je«, užurbano je objašnjavala svom momku koji je bio i njen kolega. »Nije baš mlada; već je u godinama. Plavokosa je, ali nema onu pileću nijansu, već ledenu boju kose koja je blago ukovrdžana, skoro ravna, ali ne baš potpuno, kosa joj seže malo preko ramena«, nije dozvolila prijatelju da dođe do reči, dok je ovaj nije odlučno prekinuo.
»Vidimo se − večeras?«
»Ne večeras«, odgovorila mu je, »za dve nedelje imam ispit i u priličnoj sam frci.«
»Oboje imamo ispit za dve nedelje, što nije razlog da se ne vidimo …«
»Nemam vremena, učim, daju, čujemo se sutra«, naglo je odgovorila, prekinula vezu i zadubila se u jednu od knjiga, koje su prekrivale pisaći sto. U pola osam uveče je kroz prozor susednog stana primetila novu komšinicu.
Elena Jakobson je odvijala turkizni šal, polako otkopčavala haljinu da joj je na kraju skliznula niz telo, na trenutak nestala i vratila se obučena u beli bade mantil, držeći telefon u jednoj ruci, a četku u drugoj; izašla je na balkon i dok je još uvek razgovarala preko telefona, počela da raščešljava kosu. U zalazećoj svetlosti koja je crvenkasto klizila po ugrejanom malteru, primetila je kako se raspršila boja Elenine kose kao usijan snop metalnog sjaja.
Nakon dva dana je kasno popodne, vraćajući se iz biblioteke, nekih sto metara ispred kuće ugledala Elenu. Usporila je korak, hodala za njom i primetila njihanje njenih bokova. Je li to negde naučila? Je li to uopšte moguće naučiti? Je li joj taj način hoda urođen, razmišljala je i bezuspešno pokušala da je oponaša u svojim ravnim cipelama na pertlanje.
Uz tu ženu pred sobom, koja je hodajući nije primetila − ili je možda, ipak osećala pogled koji klizio uz njena leđa, zadnjicu, noge? − sama sebi se činila kao loše odgojeno dete. Tokom kretnji, njeno telo se u suprotnosti sa Eleninim nije spiralno uvijalo oko nevidljive ose, već se horizontalno gegalo levo desno i njena uska, blago spuštena ramena su bila sve vreme zgrčena.
Njen glas, bila je svesna toga, zvučao je kao da neprestano lovi vazduh i blago se guši i nikada nije mogla da dobro izgovori ono šta želi. Slabih pedeset metara pred glavnim ulazom je ubrzala korak, namerno je pretekla i uskoro već gurala ključ u bravu svog stana. Kada se Elena približila svom ulazu, naizgled usputno ju je pogledala i Elena se osmehnula, možda iz pristojnosti ili čak zbog toga što je naučila da se u sličnim situacijama smeši. Elena bi možda čak prišla, možda bi joj se, o čemu je sanjarila još od prvog dana kada ju je ugledala pred svojim prozorom, predstavila, čisto iz komšijske ljubaznosti. Možda, kad ona ne bi pocrvenela pri Eleninom pogledu, zbrisala u stan i sela za pisaći sto. Gledala je kroz prozor kako je Elena ušla, spustila tašnicu i držeći piće u ruci izašla na balkon i sela. U njenom stanu je bilo mračno, zato Elena nije mogla da je primeti sa svog balkona. Ili je možda, ipak? Elena je sigurno bila naviknuta na poglede i verovatno je s lakoćom prikrivala da primećuje tuđu pažnju koja se lepila za nju.
Nedelju dana kasnije, oko pola deset je začula zvonce na vratima i u pidžami i napola otvorenih očiju krenula ka poštanskim sandučićima. Potpisujući prijem preporučenog pisma koje je stiglo sa fakulteta, poštar ju je upitao da li možda poznaje Elenu Jakobson iz stana br. 3. U slučaju da je adresant odustan, dodao je, preporučene pošiljke obično preuzima domarka, koja trenutno nije kod kuće …
»Naravno, mogu da preuzmem poštu …«, prekinula ga je, u trenutku prepoznala dobru priliku da sa Elenom uspostavi kontakt, i potpisala prijem paketa. Na njemu je bio žig Milana. Odnela je u sobu paket, koji je s obzirom na veličinu bio iznenađujuće lak, okrećući ga u rukama ga razgledala, nekoliko puta ga protresla, i spustila na krevet. Napisala je Eleni poruku, dopisala svoje ime i broj telefona i zalepila je na njena vrata. Preturajući po knjigama je usput pravila beleške i neprestano virila kroz prozor, sve dok u unutrašnjem dvorištu nije začula zvonko kucanje. Otrčala je u kupatilo i stala ispred ogledala. Na brzinu se očešljala, poravnala kosu navlaženim prstima, prešla cimerkinim karminom preko usana.
Onda je sela i čekala. Pola sata kasnije je zazvonio telefon.
»Da, ja sam vam ostavila poruku. Ukoliko želite, mogu sada da vam donesem paket«, rekla je i uskoro već stajala pred otvorenim vratima Eleninog stana. Elena, obučena u beli bade mantil, pozvala ju je da uđe. Stan nije mogao da se prepozna. Nije bilo nikakvog traga od toga da je tu nekada živeo Jakob, nikakvog vonja smrti. Zidovi su bili okrečeni u boju svetle kajsije i mirisalo je na grođe koje je stajalo u velikoj žutoj keramičkoj činiji nasred kuhinjskog stola. Domaćica joj je ponudila sveže isceđen voćni sok, ispitivala je o ovom i onom, o njenim studijama, otvorila paket, iz njega izvadila i počela da slaže uzorke materijala raznih nijansi i iz kutije izvukla maramu boje vanile uvijenu u ceofan.
»Sviđa vam se?« upitala ju je Elena.
Naravno da joj se sviđa, sve što je u vezi sa Elenom joj se sve više dopada. Elena je primakla maramu uz njeno lice, neko vreme posmatrala, blago napućila usne a onda klimnula glavom i odvila tirkizni šal: »Ovaj je lepši, slaže vam se uz oči.« Dok joj ga je vešto obavijala oko vrata, ona je žmureći udisala Elenin slatkasti miris cimeta i melise. Kada je ponovo otvorila oči, Elena joj je odobravajuće klimnula glavom: »Lepo vam stoji.«
Obuzeli su je snažna uzbuđenost i istovremeno nelagodnost. U naručju je nespretno držala otvorene dlanove i osećala da nešto mora da kaže. Da mora da okonča taj nesnosni trenutak u kojem joj se činilo da će joj telo eksplodirati.
»Znate li za priču o Jakobovom pismu?«
Elena je zavrtela glavom i popravila joj šal.
»Muškarac koji je pre vas živeo u ovom stanu je svom sinu, sa kojim godinama nije pričao, ostavio pismo, koje, u stvari, uopšte nije bilo pismo.«
»Nema pisma koje ne bi sadržalo neku poruku«, Elena je podigla pogled.
»Jakob je sinu ostavio kovertu adresiranu na njega, u kojoj nije bilo ničega osim presavijenog, praznog belog lista papira.«
»Dakle, nije tačno da u njemu nije bilo ničega.«
»Ne razumem …« prokomentarisala je.
»Praznim listom je otac sinu poručio više nego što bi mogao da to učini rečima. Na praznom papiru je sin čitao sve ono što je znao da mu otac prebacuje. Ispisivale su mu se rečenice koje su izgovorili jedno drugom, kao i one za koje zna da bi ih čitao u očevim pismima. A ako pismo možeš da odbaciš, ne da bi ga prethodno uopšte otvorio, a kamoli pročitao, nije moguće tek tako utišati svoj unutrašnji glas koji postaje najglasniji upravo u tišini, kada je čovek sam sa sobom. Često je to potpuno nemoguće.«
Posmatrajući Elenine usne, iznad kojih su se dok je izgovarala neke reči i slogove urezivale borice, pomislila je, da li je moguće na taj način izraziti i ljubav? Reći ono što veoma želiš, ali bojiš se da izgovoriš?
»Ali, ko zna šta se desilo između njih, možda je sinovljeva zamerka bila tako snažna, da mu se činilo da je očeva smrt nužna i pravedna«, trgla se i Elena i pogledala je:
»Uskoro imam u planu nekoliko službenih putovanja. Da li biste mogli da u mom odstustvu, svaka tri, četiri dana zalivate cveće i pokupite poštu iz mog sandučeta, i kao i danas preuzimate preporučene pošiljke, za šta ću se dogovoriti u pošti?«
»Naravno«, odgovorila je, »vrlo rado«, dodala, zahvalila se za šal i pozdravila se sa Elenom blago se ljuljajući i noseći ključeve Eleninog stana i poštanskog sandučeta. Uveče je svom momku koji joj je doneo beleške, ponosno u sobi pričala o čemu je sa Elenom razgovarala, i pokazivala mu je šal.
»Uopšte ti ne stoji«, prokomentarisao je ležeći pored nje na krevetu.
»Kako mi ne stoji?! Ako se ko u to razume, onda je to Elena, koja je dizajnerka …«
»Nesumnjivo«, odgovorio je, nežno je poljubio i uzeo za ruku: »Ali ti nisi tip za takve stvari …«
»A ona pa jeste …?« brzo je izvukla svoju ruku.
»Ona je drugačija …«
»Kako drugačija? Šta je to što ima ona, a ja nemam?«
»Šta znam«, pecnuo je sa dozom uvređenosti, »ona je … žena … sigurno bih je povalio …«
»Svinjo, neću da tako govoriš o njoj!«
»Daj bre, daj, valja znaš da se zezam«, omekšao je, pomilovao je, privio uz sebe i želeo da vodi ljubav sa njom.
»Pusti me!« odgurnula ga je. »Danes mi nije do toga.«
»Nikada ti nije! Uopšte ne znam zašto smo zajedno. Zato, da razmenjujemo knjige i beleške, da zajedno studiramo!? Kada god se čujemo, pričaš o drugima, kada god poželim da pričamo o nama, ti me prekineš ili ti se žuri i spustiš slušalicu. Ako ti se približim, ti me hladno odgurneš. Tebi nije do nežnosti, uopšte ne želiš dodir. U stvari, uopšte ti nije stalo do mene!« uvređeno joj je odbrusio, zgrabio torbu i otišao.
Nije se osvrnula za njim. Njihove sve češće prepirke je nisu baš doticale. Ustala je iz kreveta, ispružila se u naslonjač i zagledala se u Elenin prozor. Zurila je u njen stan, dok nikada zastrti prozor susedne spavaće sobe nije zasvetleo.
U toploj svetlosti je videla Elenu, koja se neobično razuzdano osmehivala i pričala, dok joj iza leđa nije prišla muška figura, odlučno je, jednim pokretom okrenula ka sebi i poljubila je. Elena ga je milovala po kosi, prstima mu klizila po licu, a on je spustio na sto, tako da je glavu blago nagnula nazad i u njegovom stisku i ponavljajućem ritmu počela da se njiše.
Trgla se sedeći za pisaćim stolom, spustila roletnu, legla na krevet, preko lica spustila šal i utonuvši u blago slatkasti miris cimeta i melise razmišljala, kako će sama živeeti, kada bude njenih godina. Hoće li imati porodicu, decu? Hoće li biti sa svojim momkom? Nekim drugim? Sama?
Elenin stan joj je postao utočište gde je svraćala bežeći od cimerke i njenog momka, studija, života koji je poznavala i živela. Elena joj je sa putovanja donosila poklone; komad odeće, narukvicu, kutiju čokoladnih bombona, ukrasni predmet. Sve što je bilo u vezi sa Elenom bilo je lepo. I njen svet je postajao lepši, jer ju je poznavala. Nakon svakog njenog povratka je sa dečijom radoznalošću i uznemirenjem čekala da zazvoni telefon i da je Elena pozove kod sebe. Elena bi pohvalila zbog toga što se tako brine o biljkama i ovlaš prokomentarisala poštu, dok je ona već odvijala poklon. A kada je bila sama u njenom stanu, nekoliko puta joj je munjevito sinulo da malo pretura po njenim fiokama; da bi otkrila neki detalj o njenom životu o kojem nije pričala. Međutim, nikada ne bi mogla da izda Elenino poverenje. Nikako ne bi želela da je razočara.
I, osim toga, povremeno je otvarala klizna vrata njenog garderobera i obazrivo odmicala odeću i poneki komad na vešalici prinela sebi i u ogledalu se posmatrala, razmišljajući da li je posegla u njenu privatnost. Ipak, Elenina odeća je delovala na njoj kao nešto potpuno tuđe.
Kao nešto što sama nikada neće biti. Prvi put je iskreno poželela, da izgleda drugačije; ne sa tom kratkom smeđom čekinjastom kosom, već da njena kosa, kada stane uz prozor, zasija i rasprši se kao usijana bujica. Elenin stan je bio svet kojem nije pripadala i nikada mu ne može pripadati. I bila joj je zahvalna, jer ju je pustila, barem malo, u taj prostor, iako, kako se pokazalo kasnije, ona nikada nije bila zaista deo Eleninog sveta.
Jednog jutra je kao i obično kada je Elena bila na putu, otključala vrata i ušla u njen stan. Otišla je do kuhinjskog stola i spustila poštu, u vazama opipala zemlju koja je bila dobro natopljena vodom od pre dva dana, kada joj se odjednom učinilo da iz spavaće sobe čuje disanje.
Oprezno se približila vratima i odškrinula ih. Na krevetu se budio mlad muškarac, sigurno najmanje deceniju mlađi od Elene i, dakle, nekoliko godina stariji od nje i njenog momka.
»Evo, idem, da biste mogli da na miru pospremite stan«, rekao je, bezbrižno ustao sa kreveta ne pokrivši se, i ona je videla njegovu golu zadnjicu.
»Pa ja nisam spremačica!« u trenu je postala neprijateljski raspoložena. Zar u vunenom puloveru koji joj je Elena donela iz Pariza, i udobnoj dugoj suknji izgleda kao žena koja dolazi da čisti četvrtkom? Još više ju je naljutila njegova bezobzirnost, uopšte ga nije interesovalo šta oseća pri pogledu na golo muško telo, i to samo zato jer ga ona ni malo ne zanima.
»A ko ste onda? Očigledno ste ušli kroz vrata, što znači da imate ključ?« ni on nije bio posebno ljubazan prema njoj.
»Nije vam rekla?«
»Šta?«
»Za mene?«
»Za vas? … Ništa …« nemarno je odbrusio, ne da bi je pogledao.
Naglo se okrenula i vratila se u svoju sobu. Prvi put je bila besna na nju. Elena je trebalo, tako joj je rekla pre odlaska, da se vrati tek sledećeg dana. Mogla je barem da joj nagovesti, da joj pošalje sms poruku, a ne da je prepusti iznenađenjima. I na nju je bila besna, jer je dozvolila tako arogantnom muškarcu da uđe u njen život. U njen krevet. U stan.
»Uopšte mu ništa nije rekla«, kasnije je nepovezano objašnjavala svom momku.
»Za … šta?«
»Za mene …«
»A zašto bi mu pričala o tebi?«
»Zato, jer joj u njenom odsustvu čuvam stan …«
On je skrenuo pogled i podsmešljivo se nasmejao iz prikrajka.
Dakle, ti zvuci koje je prethodne noći čula, škripanje nameštaja, što je tako prezirala, pomeranje, udaranje o zid, nisu bili snovi. Možda je čak veoma dobro znala da se Elena kasno uveče vratila kući, i to ne sama, i ujutru je, kada je čula da je Elena izašla iz stana, to htela i da proveri. Eventualne tragove u kupatilu.
U spavaćoj sobi koja je bila prožeta nesumnjivom mešavinom telesnih mirisa, koju je kod Elene prvi put prepoznala jednog subotnjeg jutra, kada ju je srela u hodniku. Ta organska isparavajuća mešavina bila je potpuna suprotnost Jakobovom mirisu, dok je još bio živ. Elena miriše na život, teskobno je tada pomislila i kroz pritvorena vrata začula muški glas.
Prvi put tada nakon povratka, Elena je nije pozvala. Čekala je, posmatrala kroz prozor mladog muškarca koji se motao po stanu, i Elenu, koja se voljno odazivala na njegove reči i dodire.
Trećeg dana nakon Eleninog povratka se kasno popodne kod nje nenajavljeno pojavio njen momak.
»Moramo da razgovaramo«, bio je odlučan.
»Pa ne baš danas. Prekosutra imamo ispit …« zurila je u ekran, ne da bi ga pogledala. On je seo na sto, nemarno se izvalio i naslonio na zid i glavom klimnuo ka prozoru.
»Sa svime si upoznata, zar ne? Neprestano je imaš na očima. Pratiš svak njen korak… O, vidi, vidi … to je taj njen ljubavnik? Prilično je mlađi od nje. U pravu si, Elena ima ukusa, odličan izbor za ženu srednjih godina; kao što vidim, tip ima opasno negovano telo. Nema šta, da je žensko, odmah bih ga kresnuo; sada, ovog trena bih izjurio iz stana, gurnuo vrata, onda odgurnuo i nju, zgrabio ga za vrat i pojebao ga. Možda ga se tako prihvatila i ona; uhvatila ga je za đoku, odvukla ga u spavaću sobu i srušila ga na krevet.«
»Ućuti!! Gadiš mi se, kada tako govoriš!«
»Stvarno? Ali ona sigurno nema problema sa tim. Uzima ono šta želi. Ono šta neće, to odbaci. Nisi primetila? … Kao što sasvim sigurno nisi primetila ni to da tip dobro izgleda. Jer tebe ne zanimaju tipovi. Jer uopšte ne voliš muškarce!«
Oštro ga je pogledala: »Na šta namiguješ!?«
»Čak i spavaš sa tim glupavim šalom …«
»To je moja stvar.«
»Da, tvoja, i od sada nikako više ne i naša. I već dugo ni moja. Pre nekoliko nedelja sam upoznao nekoga … sa njom sam nekih mesec dana …«
»U kakvom smislu!?«
»U svakakvom. Spavam sa njom.«
»Šta!? Kako si mogao … da me prevariš!?« besno se okrenula ka njemu.
»Nisam te prevario ja, ti varaš samu sebe. Naš odnos već dugo više ne postoji. U poslednjih nekoliko meseci spavali smo samo jednom i još i tada je bilo očigledno, da ti apsolutno nije do toga. Da se gnušaš muškog dodira. Ovde ti vraćam knjige i beleške i … šta da ti kažem … možemo da se čujemo … ako želiš …«, okrenuo se i otišao.
»Čekaj«, povikala je, ali nije krenula za njim. Kroz otvorena vrata je slušala njegove korake koji su se udaljavali po hodniku. Dok su iz cimerkine sobe dopirali zvuci ljubljenja, zurila je u dvorište i u svetlosti koja je dolazila kroz suprotan prozor, posmatrala svog momka koji je odlazio stepenicama. Učinilo joj se da će briznuti u plač. Činilo joj se da bi morala da brizne u plač … već treći dan je čekala Elenin poziv. Kojeg nije bilo. Zbog muškarca koji je u tom trenutku sa njom, pomislila je, obuzeo ju je neizmeran bes. Zagrabila je telefon i okrenula Elenin broj, koji je zvonio u prazno. Zapušila je uši, ali glasove iz cimerkine sobe nije mogla da utiša; čak i više od toga, sve više joj se činilo da zvuci dolaze iz stana na drugoj strani. Brzo je ogrnula pulover i u pidžami otrčala do Eleninih vrata i pozvonila.
Trajalo je neko vreme, dok se Elena nije u bade-mantilu i razmršene kose pojavila na vratima.
»Otkud vi u ovo doba?« očigledno nevoljno, ali još uvek uljudno je upitala.
»Pa tek je devet. Čula sam vas, pre nekoliko dana sam primetila da ste se vratili.«
»Ah, naravno«, odgovorila joj je Elena hladno. »Hvala za poštu. U stvari, dobro je što ste došli. Od sada to više nećete morati da radite.«
»Šta?«, pogledala ju je začuđeno, kao da ne razume.
»Da zalivate cveće i slično.«
I slično? Pomislila je. Elena sa njom razgovara kao sa osobljem!?
»Zašto ne više?« insistirala je, kao da joj nije bilo sasvim jasno. Da je tamnokosti napadni tip zauzeo njeno mesto i izbacio je iz Eleninog života. Elena je bila hladna. Njen glas je zvučao ledeno. Možda uopšte nikada nije bila prema njoj zaista ljubazna. Možda u stvari nikada nije zanimala Elenu. Elena je bila samo ljubazna. Zato, jer joj je bila potrebna. Jer je njenim biljkama bila potrebna voda, jer joj je bio potreban neko da se potpisuje umesto nje i preuzima preporučene pošiljke. Eleni je, u stvari, bio potreban pas da bi joj čuvao stan, i ona je bila mnogo manje nego Mina, koja je bila najdragoceniji deo života Jakoba Blomštajna. Bila je čak manje od Apola. Elena je brinula o njoj, hranila je i oblačila, ali kada se pojavio neko drugi, dosadila joj je kao kućni ljubimac i pokazala joj vrata.
»Najbolje, da mi sada vratite ključeve od stana i poštanskog sandučeta«, rekla je Elena, »nužno su mi potrebni.«
Otišla je u stan i vratila se sa priveskom ključeva. Kroz širom otvorena vrata je videla muškarca koji se naginjao nad stolom za crtanje. Ovlaš ju je ošinuo pogledom, ne da bi je pozdravio. Elena joj se zahvalila i poželela joj laku noć. Ne da bi je, iako u stvari nije ni imala tu nameru, barem iz pristojnosti pozvala da uđe.
Kada se vratila u svoju sobu, pala je na krevet, pokrila se čaršavom i plakala. Iz cimerkine spavaće sobe su još uvek dopirali zvuci, i uprkos tome što je dlanovima tesno zapušavala uši, nije mogla da utiša glasove.
Narednih dana se podbulih očiju naginjala nad kompjuterom, bacala pogled ka prozoru susednog stana i kada god ju je ugledala, zabolelo ju je. Želela je, da on, onako kao što se onog jutra pojavio, zauvek nestane. Ali, ništa nije govorilo da će tako biti. Viđala ju je, kada su zajedno dolazili, kroz prozor je posmatrala kako razmenjuju nežnosti, kako ga je ona poljubila a on je zagrlio. Elena nije smela da je tako bezosećajno odbaci, pomislila je, i duboko u utrobi osećala, kao da joj je neko surovo iščupao meso.
Nekih nedelju dana kasnije je nešto pre deset zazvonilo na vratima.
»Hoćete li vi preuzeti preporučeno pismo za gospođu Elenu Jakobson?« upitao je poštar. Skoro da mu je odgovorila da ona od sada nema ništa s tim, kada je na pismu, koje joj je pružao, ugledala žig ginekološke klinike. Naravno, odgovorila je i potpisala; ne sebe već Elenu Jakobson. Vratila se noseći pismo u svoju sobu i posmatrala ga. Je li možda Elena trudna, pomislila je? Želi da zatrudni i odlazi na nekakve preglede, terapije? Ako nije to, onda je već nešto drugo. A to ne znači ništa dobro. Otišla je u kuhinju, pristavila vodu za kafu i naparila pismo, tako da se koverta polako otvorila. Sa punom šoljicom je sela za kuhinjski sto i iz otvorene koverte izvukla presavijen list papira: Poštovani, pisalo je u pismu. Pozivamo vas da se što pre javite na klinici kod svog ginekologa.
Kada je njena majka pre deset godina primila poziv sa sličnom sadržinom, koji je u stvarno bio nužan poziv, to nije značilo ništa dobro. Mati je njoj, srednjoškolki, jednog jesenjeg popodneva pročitala naglas obaveštenje i činilo se da u njenom glasu odzvanja osveta celoj porodici. Sada ćete videti, dobićete šta ste zaslužili, razumela je u majčinom sasvim ravnodušnom glasu. Majka se odazvala pozivu mirno, kao što ga je i pročitala. Usledile su godine lečenja, operacija, hemoterapija i zračenja, sve dok majčino telo nije popustilo i podleglo.
Već je nameravala da obaveštenje vrati u kovertu i zalepi je tečnim lepkom, kada je u kuhinju odjednom ušla njena cimerka.
»Dobila si poštu?« upitala je, u stvari bez ikakvog posebnog zanimanja, pri čemu se ona snažno trgla i kapljice vruće kafe su poprskale pismo.
»Ah, ništa … ništa posebno«, jedva je uspela da prikrije svoju zbunjenost, drhtavim rukama uzela pismo i kovertu i sklonila se u svoju sobu. Gledala je poliveni papir. Ne može joj predati takvo pismo. Tu mrlju je nemoguće odstraniti. Elena bi bila ljuta, jer je otvorila njenu poštu, posebno sada kada preuzimanje Elenine pošte nije više njen zadatak. Pored toga bi pomislila, da je to po svoj verovatnosti, činila i ranije. Pa valjda su u bolnici verovatno uzeli i Elenin telefonski broj, i ako se ne javi, pozvaće je. Sigurno su je pitali i za elektronsku adresu, razmišljala je prevrćući pismo u ruci i na kraju ga stavila u fioku.
Svaki put, kada bi srela Elenu koja je od tada bila hladno uljudna, kada god ju je posmatrala kroz prozor, pomilila je da Elena ne zna ono što ona zna. Da Elena ni ne sanja, da se pod njenom probranom odećom, pod površinom njenog predivnog tela razvija bolest. A kada bi to saznao on, sigurno bi je napustio. Kao što je i Elena napustila nju. Muškarci, posebno mladi muškarci, teško izdrže pogled na bolesno žensko telo, čiji vonj se, ne samo zbog terapija, promeni. I nikakav miris cimeta i melise ne može više da otkloni smrad telesnog raspadanja.
Kada je nije videla nekoliko dana, pred očima joj se iznenada pojavila slika Elene koja umire. Tada joj je došlo da joj priđe, uruči joj pismo i izvini se, čak i ako nakon toga Elena ne bi želela da s njom progovori ni reči. A već sledećeg trenutka je pomislila da je Elena izveštačena, bezosećajna, nezahvalna kurva, koja je zbog spavanja sa svim tim muškarcima zaslužila bolest. Na kraju krajeva, Elena uopšte nije lepotica. Možda izdaleka, kada je posmatra kroz prozor, kada je ugleda na ulici, mada je već prilikom prve posete primetila na njenoj svetloj koži bele pigmentne mrlje, a na njenom nikako ne simetričnom licu se između brade i nosa oko usana duboko utiskuju bore. Elena, kada nije brižljivo našminkana, izgleda prosečno. I uopšte se, od kada je s tim muškarcem, ugojila, i njena uska odeća oko bokova i trbuha postaje sve napetija. Elena se očigledno potpuno zacopala u tog mladog muškarca. Njene kretnje, njen hod su se ljupko smekšali i njena očaravajuća samoživost je nestala. Kada bude saznala, pre li kasnije će je pozvati sa klinike, govorila je sebi, i kada mu bude to saopštila, a moraće da mu saopšti, on će se povući. I onda će joj preostati samo ona. I ona će joj verovatno, ona će Eleni sigurno oprostiti. Opet će biti bliske. Prvi put će zaista biti bliske. Brinuće se o Eleni, sa njom će odlaziti na lekarske preglede, posećivati je u bolnici. Sa njom će, ako bude potrebno, biti do kraja. Elena tako nikako neće biti sama, kao što je bio sam Jakob Blomštajn sa Minom. Elena će imati nekoga, ko će brinuti o njoj.
Nakon dva meseca je na Eleninom licu počela da primećuje promenu. U početku nije bila sasvim sigurna i pomislila je da joj se samo čini da je njeno izrazito bledilo počelo da dobija peščanu boju. Onog dana, kada je na fakultetu predala diplomski rad, kasno popodne joj je cimerkin momak usput napomenuo da je oko podneva došla hitna pomoć. Da je kroz prozor video kako je Elenu pod ruku držao njen muškarac, dok je u drugoj ruci nosio neseser. Sledila se. Znala je da će se pre ili kasnije to dogoditi. Od trenutka, kada je u fioku stavila poliveno pismo, postala je svesna brzine kojom takve bolesti mogu da načnu i unište telo. Elenu su verovatno odvezli na kliniku i tamo je bez sumnje ispitivali zašto se nije javila, s obzirom na to da je preuzela poziv i potpisala ga. Elena onda sasvim sigurno zna ko je primio poziv, i pita se zbog čega joj ga nije uručila.
Sledećih dana je gledala ka stanu, u koji se u kasne večeri vraćao on. Sam. Pa valjda možda uopšte ništa nije tako ozbiljno, razmišljala je, možda su Eleni sa klinike ponovo poslali preporučeno obaveštenje i on je, prateći je u hitnu pomoć u stvari nije podupirao, već je samo s ljubavlju držao pod ruku. Ali, pomislila je već sledećeg trenutka, kada ne bi bilo ozbiljno, onda kola hitne pomoći uopšte ne bi došla. Pošto ih niko ne bi pozvao, razmišljala je i u trbušnoj duplji sve snažnije osećala grudvu koja se tresla, koja je mesecima ispunjavala prisutnu prazninu i sa svakim potresom još više rasla i postajala sve teža. Jednog jutra je iz fioke izvukla poziv, neko vreme zurila u telefonski broj i okrenula ga. Pitala je da li su možda nedavno primili Elenu Jakobson. Žena na drugoj strani je potvrdila i dodala: »Ali gospođa više nije kod nas, otišla je na lečenje kući.«
»Kući? Gde kući? … A šta je sa njom … loše je?« nastavila je, ali kada ju je medicinska sestra upitala ko zove, ona je spustila slušalicu i briznula u plač …
Dve nedelje nakon što su Elenu odvezla kola hitne pomoći, ugledala je njenog muškarca kako sa grupom mladih momaka u kombinezonima odnosi stvari iz stana. Napolju je bilo hladno i blago je padao sneg. Kada je muškarac ubacio u kombi metalni vešaonik, koji je pre dobrih pola godine Elena unosila u stan, zastao je i okrenuo se ka njenom prozoru.
Stajao je u dvorištu i nepomično zurio u nju, tako da se blago odmakla od prozora. Možda ju je video, a možda i ne ...
Neko vreme je još gledao ka prozoru, a onda seo u auto i odvezao se.
Krajem marta je zima još uvek tvrdoglavo trajala i retki sunčevi zraci su jedva dodirnuli sveže napadao sneg. Kasno popodne je ušla u višespratnicu i iz sandučeta zajedno sa reklamama izvukla pismo. Zakoračila je u stan, svukla kaput i spustila torbu sa službenom dokumentacijom. Sela je za kompjuter, uključila ga i pustila da počnu da pristižu elektronske poruke. Na velikoj smeđoj koverti je prepoznala rukopis nekadašnje cimerke, koja je u prethodnom stanu ostala sa momkom. U koverti je bila još jedna, manja bela koverta, adresirana na nju i poslata na njenu bivšu adresu. Polako je otvorila belu kovertu i zažmurila. Iz nje je izvukla presavijen list papira i iz sve snage − kao i svaki put kada je otvarala retke koverte koje je na njenu novu adresu slala bivša cimerka − poželela da konačno otvori pismo koje je iščekivala. Nakon nekoliko trenutaka je otvorila oči. Pred njom su zaplesala slova i razočarano je skrenula pogled i zagledala se kroz prozor. Više od tri godine čeka na nešto što bi ukazalo na to da je Elena preživela. Da živi, pa s kim god bilo. Da je ozdravila. Iščekuje razglednicu, dopisnicu, još radije dugo pismo u kojem će prepoznati njen rukopis, makar bilo natopljeno uvređenošću, prebacivanjem, razočaranjem, besom. Moglo bi da bude samo nekoliko reči. Mogla bi da bude jedna jedina. Možda ni to. Moglo bi da bude ono belo, prazno pismo bez jednog jedinog slova i reči. Poznaje njegovu sadržinu. Na početku Elenino prekorevajuće pitanje i zatim njen odgovor, tekst koji se ponavlja do u beskraj: da joj je žao, strašno žao, što joj tada nije uručila poziv, makar i poliven kafom; da žali što ga je uopšte primila umesto nje i otvorila; da svaki dan razmišlja o tome da li je živa, i, u stvari, uopšte ne zna kakvu bolest je imala; na kraju krajeva, možda uopšte nije bilo ništa tako sudbonosno; i da ona zbog toga, jer joj tada nije uručila to pismo poliveno kafom, sigurno … verovatno … možda … nije i ne može biti kriva … da joj Elena nedostaje, toliko, koliko joj niko nikada nije. Da je zahvalna Eleni, ker ju je upoznala, uprkos tome što ju je kasnije bezosećajno izbacila iz svog života … Da želi, da je barem još jednom sretne, makar je Elena ne primetila, ko što je u stvari nikada i nije primetila … Dok je automatski gužvala prispeli poziv na neku predstavu, oblile su je suze. Otvorila je fioku, izvukla tirkizni šal, prinela ga licu i posmatrajući drveće i krovove pod snegom na kojima su sedeli golubovi, pokušala da uhvati izbledeli ostatak Eleninog mirisa. Onda je šalom obrisala oči, složila ga i vratila u fioku, polako spustila pogled i utonula u kompjuterski ekran.