Ivan Milenković

Paradoks stvarnosti i zlo banalnosti

Sarajevske Sveske br. 35-36

Paradoks je strast filozofije.
Žil Delez

Iste godine, 1969., kada je Radomir Konstantinović počeo da objavljuje svoju Filosofiju palanke (na Trećem programu Radio Beograda), iz štampe izlaze dve knjige Žila Deleza, Razlika i ponavljanje i Logika smisla. Žak Derida je, dve godine ranije, objavio O gramatologiji, a nešto pre toga Mišel Fuko Reči i stvari. Iako je, sudeći po terminologiji i načinu izlaganja, prilično izvesno da Konstantinović nije poznavao radove francuskih poststrukturalista – ili, ako jeste, to se u tekstu ne vidi – Filosofija palanke se, na svoj način, upisuje u taj niz filozofskih remek-dela i to manje po izboru tema, pojmova, nadahnuća, ili teorijskih izvora, koliko po tome što paradoks za Konstantinovića nije čvor koji je potrebno zaobići, ili preseći, već izvor refleksije, sama strast filozofiranja. Konstantinovićevi teorijski izvori nisu jasni, njegov jezik je pseudo-hegelijanski, metoda spekulativna, dok su ključni termini bliski hajdegerijanskom rečniku. Ono, međutim, što Filosofiju palanke čini savremenom, ono zbog čega ona odgovara duhu vremena i time se suprotstavlja duhu banalnosti, jeste sumnja u samu stvarnost, sumnja u to da postoji koherentna struktura (realnost) koja, u krajnjoj instanci, odlučuje o tome šta je istina, a šta laž. Ne, dakle, sumnja u to da stvarnost postoji, time se Konstantinović ne bavi, već sumnja u stvarnost kao čvrstu i nepromenljivu strukturu. Sumnjati u samu stvarnost, sumnjati u pretpostavku same sumnje, jeste paradoks, ali ne metodski paradoks kao kod Dekarta, ne, dakle, kao pretpostavka koja kaže: hajde da zažmurimo i zamislimo da stvarnosti nema kako bismo videli kakve posledice to može da proizvede, hajde da se pravimo da stvarnosti nema pre nego što je mi, sopstvenim snagama, proizvedimo, mi, a ne Bog; ne, dakle, sumnja u postojanje stvarnosti pre čvrstog dokaza da ona zaista postoji, već sumnja u stvarnost kao paradoks koji nas ostavlja na tlu jezika lišenog unapred date istine . Motivi razlike i ponavljanja, igra smisla (odnosno smislova), jezik i biće, neki su od ključnih pojmova Konstantinovićeve knjige i svi su, ako se tako može reći, u službi ideje da se pokaže u kojoj meri je vera u koherentnu stvarnost banalna, a banalnost opasna, razorna, neizlečiva kad se čovek ili zajednica inficiraju njome. Istovremeno, u toj se knjizi Konstantinović pokazuje kao mračni prorok koji ne prorokuje. Njegova knjiga, iako univerzalna u tolikoj meri da je, bez razlike, primenjiva na bilo koju zajednicu bilo gde u svetu, zapravo je dijagnoza data unapred, pre bolesti i njenih simptoma, ona je opis uzroka bolesti koja će, tridesetak godina pošto je knjiga napisana, da izbije (nipošto ne naglo i neočekivano, valja dodati) i razori zemlju u kojoj je Konstantinović živeo. Ta se bolest zove – banalnost. Ako se na vreme ne dijagnostifikuje i ako se na vreme ne preduzmu odgovarajuće radnje, bolest je smrtonosna. Imali smo sreće da imamo Konstantinovića, genijalnog dijagnostičara. Nismo, međutim, imali sreće da bude onih koji će ga pročitati. U krajnjem, on je bio samo pisac i filozof. I ništa više.

Stvarnost i jezik

Duh palanke je, napisaće Konstantinović, duh banalnosti, trajanje kroz ponavljanje uvek-istog . Potom pojačava formulaciju:

Banalnost ne govori; to, da je sve "uvek isto", da promene nema niti sme da je bude, jeste uvod u negovoreće ravnodušje, u bez-jezičku letargičnost i pasivnost izvan-sebnog bića, a s tim i uvod u prepuštanje ćutanju kao "govoru" istine koja je istina po sebi, i za sebe, bez nas, po svojoj unutrašnjoj logici koja se ne može (ali i ne sme) da promeni (101).

Banalnost je držanje koja pretpostavlja rascep između reči i stvari, između jezika i stvarnosti. Reči su jedno, stvari nešto drugo. Reči su slučajne i zamenljive, stvari su nužne i nepromenljive. Imamo dakle, s jedne strane, veru u stvarnost/istinu koja prethodi našem delanju i našem govoru, veru u koherentnu strukturu koja je izvan nas, jednaka sebi, večna, objektivna, suštinski nepromenljiva i, s druge strane, nepoverenje u jezik kao subjektivnu strukturu, kao puko sredstvo prenošenja informacija. Stvarnost je ono "uvek isto". Utoliko je govor ono što istinosnoj strukturi pridolazi i što je, u boljem slučaju, opisuje, ali na nju ne utiče, niti može uticati, budući da je ta struktura izvan nas, pre nas , pre naše volje i našeg jezika. Hijerarhija u poretku reči i stvari potpuno je belodana. U jednom drugom registru može se reći da je stvarnost/istina jedna i nepromenljiva, te o njoj nema spora, dok se sporimo samo o tumačenjima te istine. Koje god tumačenje da prevagne istina/stvarnost ostaće nedotaknuta, jer kriterijum istine nije u onome što stvarnosti pridolazi, već je sama stvarnost kriterijum istine. Što nije stvarno nije ni istinito. Ono što se sa stvarnošću slaže, to je istina. A stvarnost je izvan nas, izvan naših subjektivnih, zabludama podložnih sposobnosti . Svaka promena utoliko je neželjena, no čak i ako je, kojom nesrećom, bude, ona ne dira u suštinu stvarnosti: sve je isto pod kapom nebeskom. Upravo je ta vera u istinu pre samog govora ono što će Konstantinović nazvati banalnošću, a priču – priču o jeziku, ili priču o ćutanju – koja takav pristup opravdava, duhom banalnosti, duhom palanke. Ukoliko je istina određena kao nepromenljiva, ukoliko je ona ontološka kategorija zarivena u samo srce bića stvarnosti, govor nije ništa drugo do puko prenošenje informacija, prenošenje nekakvog sadržaja od jednog pojedinca do drugog, ali bez one supstacije koja bi tom sadržaju dala svojstvo opštosti. Jezik je deo rituala koji potvrđuje identitet onog uvek-istog, on je u službi neporecive stvarnosti, "stvar čistog opštenja, samo jedna društvena funkcija" (102), forma koja potvrđuje da stvari stoje upravo onako kako su zapisane za vjek i vjekova. Palanka, utoliko, kao ono što je okrenuto pojedinačnoj, privatnoj egzistenciji zaštićenoj neupitnom kolektivnom oblandom, ima reči za stvari, ali ne poseduje govor kojim ih objedinjuje . Bez svoje stvaralačke (saznajne) funkcije, bez mogućnosti da proizvodi slike i pojmove koji bi bili izvan zadatog registra pretpostavljene stvarnosti – zvala se ona komunistička, nacistička, fašistička, nacionalistička – jezik, paradoksalno, tone u ćutanje. Ukoliko je jezik tek potvrda ponavljanja onog uvek-istog, ukoliko je on puka mantra, ukoliko nije ništa drugo do molitva smislu koji dolazi pre njega samog, jezik gubi sebe samog i postaje puko brbljanje. Jezik ne budi, nego gura u ravnodušnost. Jezik postaje nedelatan, privatan.
Nije Konstantinović, u jednopartijskoj državi i sa ideološkim prtljagom koji je nosio na svojim leđima, imao na raspolaganju terminologiju koju je, bez problema, mogla da koristi Hana Arant, odnosno on nije mogao da govori o jeziku kao uvek već javnom jeziku, o jeziku kao političkoj činjenici, te o suprotstavljenosti privatnog i javnog, ali sva njegova pojmovna dovijanja i sva lucidnost gustog izvođenja dopuštaju ovakvo tumačenje. Duh palanke je duh privatnog jezika koji ne osvaja opštost svoga izraza jer je u funkciji očuvanja onog istog, jer je on puko, mehaničko ponavljanje mudrosti, narodnih umotvorina, onog već rečenog koje je kao takvo, kao istorijom i tradicijom potvrđeno, zalog istinitog govora . To je ona Konstantinovićeva letargična pasivnost izvan-sebnog bića, to je ona duboka spokojnost pred svakim vidom nepravde, užasa, zločina – koji, dabome, ne prete nama i našima, nego su drugde, ne tiču nas se jer nam ne prete neposredno – to je ćutanje koje prekriva, ili prekida svako delovanje koje ne utvrđuje sopstvo zajednice kojoj pripadamo. Jer, istina pripada zajednici i ona je nepromeljiva, te je, utoliko, moguće samo ponavljati je. Opsesivno. Ali opsesivno ponavljanje ne proizvodi razliku. Utoliko se brbljanje i ćutanje slivaju u isto: nema se tu šta govoriti jer svi znaju kako stvari stoje. Ako neko i ne zna, ponovićemo ako treba. To "svi" jemstvo je neotuđivosti onog "uvek istog".

Paradoks stava realističnosti
Banalnost je prvo načelo ništavila (77), a ništavilo se ogleda u duhu realističnosti koji posvećuje stvarnost "obogotvorujući" je.

Duh trajanja kao sami osnovni duh duha palanke jeste ćiftinski po (...) "praktičnosti" koja se ne rađa samo u sferi socijalne poslovnosti (iako je, nužno i razumljivo, njome moćno određen), već se isto tako rađa i u nedostižnosti "realističkog" stava (realistička svest), kao čista posledica njegove nemoći da, posvećen samo stvarnom, ne obogovi stvarnost i samim tim ne učini suvišnim i "praznim" sve što ovo božanstvo stvarnosti ne može da dostigne, da "poseduje", a pre svega mišljenje jezika i jezik mišljenja (102).

Duh trajanja kao duh palanke jeste grčevito nastojanje da se održi status quo , a nepromenjeno stanje održava se ukoliko se neprestano radi na njemu na takav način da svaka promena, zapravo, potvrđuje istost. Menjati se, a ostati isti, omiljena je doskočica duha palanke. Taj rad bez zapitanosti o smislu samoga rada, dakle duh praktičnosti, pokazuje se, međutim, kao svojevrsni negativni izraz samoga rada, kao rad bez one Marksove prakse, kao rad bez rada. U rad je upisana zapitanost o smislu samoga rada, što rad čini uslovom mogućnosti bilo kakve promene, odnosno, još jednom u marksističkom ključu – praksom. Rad koji ne postaje samosvestan, koji, dakle, ne postaje praksa, onaj rad koji ne menja ni onoga koji radi, niti menja samu stvarnost, ostaje ropski rad koji ne zaslužuje to ime. Praktičan stav, međutim, u Konstantinovićevoj terminologiji, ne znači i rad. Rad, po definiciji, nešto menja: u hegelovskoj perspektivi menja svest, u marksovskoj menja stvarnost . Ali praktičnost u palanci znači samo to da se ne sme postaviti pitanje o smislu samoga rada, jer tada se postavlja pitanje o stvarnosti koju palanka označava i ovaploćuje (te bi se ukazao problem i drugih stvarnosti, što je nedopustivo i nemoguće s obzirom na to da je, po definiciji, stvarnost jedna) i načinima na koje se stvarnost konstituiše. Razume se, palanačka svest ne može da postavi problem stvarnosti, a naročito ne može da postavi problem o konstrukciji stvarnosti, budući da stvarnost nije problem, niti je konstrukt, već koherentna struktura koja prethodi svakome problemu, stavu, ili pitanju o sebi samoj. Za palanačku svest, dakle, konstitutivan je paradoks sa kojim ona, ta palanačka svest, nema nikakav problem: stvarnost je toliko stvarna da se o njoj nema šta pitati, iako je ona uslovom svake zapitanosti. Nema nikakvog smisla problematizovati ono što, naprosto, jeste . Problem se, međutim, pojavljuje upravo zato što nema problema. O čemu se drugom pitamo ako ne o samoj stvarnosti? Šta, pitajući, dovodimo u pitanje ako ne uslov mogućnosti samoga pitanja? Ali ako to pitanje, pitanje palanačke stvarnosti, nije moguće, a u palanci nije, onda usled odsustva tog i takvog pitanja svako drugo pitanje ima prođu, čak i ono najidiotskije, jer svako pitanje koje počiva na zaboravu osnovnog pitanja, pitanja o samome pitanju, naprosto je proizvoljno. Realizam je, dakle, svest (paradoksalna, ali to nije problem) o realnom i praktičnom: "ja nisam za puno priče i filozofiranje, zanimaju me praktični rezultati".
Iz jednog paradoksa prelazimo u drugi: praktičnost je stav koji već time što je stav, dakle time što se izriče i što traži opravdanje za sebe, dovodi sebe u pitanje, jer, strogo uzev, praktičnost ne bi zahtevala nikakvo opravdanje, nikakav govor, već bi, naprosto, delala bez ikakve potrebe ili želje da opravda sebe. Međutim, samolegitimacija koja kaže "ja sam praktičar, ne zanimaju me nikakva teorija, nikavo razmišljenje, nikakva priča", istovremeno je deligitimacija jer u performativnom činu izricanja negira ono što je upravo rekla. Dosledan praktičan stav značio bi ćutanje. Radim i ćutim i baš me briga za brbljivce. Čim sebe legitimiše kao praktičan, čim kaže da nema druge stvarnosti do one jedne jedine, stav praktičnosti više nije praktičan nego je, budući jezičke prirode, teorijski. On nije više suveren jer na svoju teritoriju pušta uljeze (premda ne zna da to radi): teoriju i jezik. To Konstantinović kaže kada piše da je za palanačku svest duh realističnosti, opet paradoksalno, nedostižan. Palanačka svest, Konstantinovićevim jezikom, nastoji da obogotvori stvarnost, da je apsolutizuje i, na taj način, jezik i mišljenje načini praznima, suvišnima, nepotrebnima. S druge strane ona ne može ni bez jezika ni bez mišljenja, jer bi se, bez jezika kao mehanizma samolegitimacije, samoukinula. Drugim rečima, čak i kao obogotvorena, dakle apsolutna, stvarnost ne može da ovlada jezikom i mišljenjem i upravo to, ta nemoć, ta svest o nemoći da se stvarnost načini apsolutnim merilom svih stvari, unosi tmurno raspoloženje u duh palanke. Utoliko duh palanke dobija još jednu definiciju: to je duh nemoćan pred jezikom. To je nesrećni duh koji bi radije da nema jezika – jer čemu jezik kada je sve jasno i bez njega, čemu jezik kada on unosi smutnju u glatku, čistu i prozirnu stvarnost, čemu jezik koji, kada nije puko ponavljanje, brbljanje, ili čak rečito ćutanje, razara našu čistu, glatku i apsolutnu stvarnost.

Zlo privatnog jezika
Nasuprot raširenom, ali, čini se, olakom uvidu da je jugoslovenska katastrofa bila posledicom odsustva realističnog uvida u to kako stoje stvari "na terenu", odnosno kao posledica nerealnih političkih apetita, nasuprot tom raširenom mišljenju analiza Konstantinovićeve analize realnosti nudi drugi obrazac razumevanja: uzrok katastrofe nije manjak, nego višak realističnosti. Nije se Jugoslavija raspala zbog pukih fantazija nezrelih političara, niti su se poklali tek istoriji nedorasli narodi, već sama realnost nije dobila zadovoljavajući simbolički izraz, usled čega je onako sirova, neobrađena, nahrupila u naše živote da ih izmeni do neprepoznatljivosti. Nasuprot raširenom mišljenju da smo u krvavi rat ušli jer su nam tumačenja te jedne i nepromenljive stvarnosti bila u tolikoj meri suprotstavljena da se spor tumačenja nije mogao razrešiti drugačije do ratom, Konstantinovićev tekst nudi drugačiji interpretativni model: tumačenja nisu bila problem – savršeno smo se razumeli (da se nismo tako dobro poznavali i tako jasno razumeli, ne bismo se ni tukli) – no je problem bio i ostao u odbrani zacementirane stvarnosti. Jer, ako je stvarnost jedna, ako je istina jedna, onda se ona, po definiciji, ne može deliti. Drugi su, dakle, u zabludi. Oni ne vide očiglednu istinu (da su muslimani, u stvari, Srbi koji to ne znaju). Budući u zabludi potrebno je izvesti ih na pravi put. Potrebno je pokazati im stvarnost samu, utuviti im to u glavu i srce. Kako od filozofiranja nema vajde, a i drugi se pravi kao da nas ne razume (iako govorimo istim jezikom), prinuđeni smo da zaćutimo i pozornicu prepustimo samoj stvarnosti. Ukoliko, uz to, imamo i topove kao praktično pokazno sredstvo, stvarnost će se ukazati sama. Kako to da smo, u međuvremenu, baš mi postali posednici stvarnosti same, njeni povlašćeni tumači, odnosno kako to da smo baš mi dobili tapiju na bezgrešno razumevanje stvarnosti, zapravo nije pitanje jer, kao što je rečeno, stvarnost je jedna, a ko to ne shvata zaslužio je da ga ova ošine po nosu. Logika je palanački savršena i u svome naopakom, glupom savršenstvu, zastrašujuća.
Hana Arent je, gledajući Ajhmana u staklenom jerusalimskom kavezu, bila zapanjena njegovom običnošću. Ajhman se nije pravio običnim. On jeste bio običan. Ali bio je i samo zlo. Otrežnjena tim utiskom, Arent je shvatila da su mitologizovane slike zla izraz imaginarijuma koje je zlu nasatojalo da dâ veličinu kako bi ga načinilo dostojnim protivnikom. Ali zlo se zvalo Adolf Ajhman i bilo je banalno. Zlo ima lik Konstantinovićeve palanke .
Primetila je Hana Arent još nešto. Ne samo da je izgledao obično i da je bio običan, nego je Ajhman i govorio obične, nezanimljive stvari. Njegov jezik bio je drven, neinventivan, njegova odbrana kruta, svedena na ponavljanje istog. I taj utisak bio je, na prvi pogled, razočaravajući. Od ubice takvog formata očekivalo bi se da bude zavodljiviji. Ne mora da bude crven, da ima rogove, trozubac i bljuje vatru, ali bi makar mogao da ne bude tup. Ali ništa od toga. Ajhman je tek nevoljni palančanin, mastiljara, tip banalan do srži. On ne poseduje sopstveni jezik. Njemu jezik ne služi da bi artikulisao (raščlanio) stvarnost, izveo razliku, da bi stvarnost na bilo koji način doveo u pitanje, već da bi je utvrdio u njenom identitetu, u njenoj sraslosti za sebe samu. Ajhmanov se jezik nije pobunio protiv stvarnosti u kojoj je hiljade vagona železničkog sistema za koji je bio odgovoran, prevozilo ljude u direktnu smrt, a nije se pobunio jer se protiv stvarnosti ne možemo pobuniti. Suludo je pobuniti se protiv stvarnosti. Ludaci su pobunjenici protiv stvarnosti. A palančanin nije lud. On je samo palančanin. Zato ni junakinja Šlinkovog romana Čitač, pripadnica nacističkog poretka, nije mogla da shvati zbog čega joj sude. Na pitanje sudije zbog čega nije otvorila vrata zapaljene crkve u kojoj se nalazilo nekoliko stotina ljudi, zbunjeno je odgovorila da bi se oni, da je otvorila kapiju, naprosto razbežali, a to nije mogla da dopusti jer je ona bila odgovorna za njih, za te ljude u zapaljenoj crkvi. Šlinkova junakinja je, naprosto, idiot. Kao i Ajhman. Idiot, ovde, valja razumeti u izvornom značenju te reči, kao onaj ko je zagledan u sopstveni trbuh (sopstvenu, privatnu stvarnost) i koji, usled te zagledanosti, ne primećuje okolni svet, a u težim ga slučajevima čak i negira. Idiot je privatna osoba koja ima privatni jezik i koja, stoga, jeziku ne može da podari opštost. Kako nema opštosti, nema ni javnosti. Kako nema javnosti, nema ni politike. Sve je stvar privatna i, kao privatna, proizvoljna. Upravo je privatnost jezika jedna od odlučujućih odrednica palančanina. Jezik je, za njega, takoreći stvar intime. Ono što izgovara u javnosti tek su klišei. On u svoj jezik ne prima ništa spolja, ukoliko to što dolazi spolja ne prepoznaje. No, ako spolja dolaze zvuci koje razaznaje, ako su to reči koje gode njegovom uhu jer su razumljive, jasne i mudre, ako ga baš te reči izvlače iz njegove intime jer mu nude intimu čitave zajednice, njegove zajednice, ako ga pogađaju i prožimaju, ako mu zbog njih srce zaigra snažnije, a telom se razlije milina, ako ga zvuk plemenskih instrumenata tera da (nesvesno) pocupkuje i nagoni na ritmični ples oko vatre (što, dabome, zahteva i žrtvu), tada njegov jezik postaje javan, ali ne tako što bi konstituisao javnost u političkom raznoglasju, već postaje javan na način izvikivanja na trgu, na način oznojenih muških tela spremnih na herojstvo i zanjihanih ženskih sisa nad slikom voljenog vođe . Na trg se iznosi privatan jezik i on ostaje privatan. Logika je savršeno dosledna. Ne postoji paradoks koji bi bio u stanju da je pokoleba, jer paradoks dolazi spolja, iz sfere tamne i nerazumljive, dakle nestvarne. Ono što se ne može razumeti, to nije stvarno, jer, rečeno je, stvarno je lako, razumljivo, prozirno i, razume se, istinito. Paradoks je nestvaran.
Zbog toga Konstantinović paradoks suprotstavlja duhu banalnosti. Zbog toga je gotovo svaki pokret njegove velike knjige kretnja delotvornog paradoksa. Zbog toga je njegova knjiga i bila tako temeljito neprihvaćena. Jednopartijskom sistemu ona je mogla biti opasna samo da je imala dostojne čitače i tumače. Na neki način i bilo ih je, ali nedovoljno. Njen moćan ali neproziran jezik – pri čemu ne treba zaboraviti da je Konstantinivić bio i veliki pisac, dakle jako je dobro umeo sa jezikom, ali jezik filozofski nije isto što i jezik književnosti – nije se lako probijao, nije bio prijemčiv, pa se jednopartijska država, umnogome ustrojena prema principima palanke, nije imala čega plašiti. Stvarnost jednopartijske države dobro je podnosila paradokse, ne osvrćući se na njih. Miloševićeva Srbija osetila je ponešto od snage ove knjige, naročito na samom početku katastrofe, ali onda je nestalo svetla, potonuli smo u mrak, u ćutanje, u ono konstantinovićevsko ćutanje pred zločinom, u ono odvratno prećutno odbravanje zločina u naše ime, izgubili smo i jezik i njega i njegovu knjigu i bilo je kasno i bilo je strašno.
Konstantinović je umro i ponovo smo dobili priliku da zavirimo u njegovu knjigu. Šansa da se nešto uistinu dogodi, da se naše palanačko iskustvo možda povuče pred nečim drugim i drugačijim, možda baš pred Konstantinovićevom knjigom, nije naročita izgledna. Ali ponovimo li još jednom grešku koju pravimo više od 40 godina ne čitajući Filosofiju palanke, nijedan izgovor neće nam biti dobar, više nikad i ni na jednom mestu.