Ješa Denegri

OTO BIHALJI MERIN, UMETNIČKI KRITIČAR I PISAC O MODERNOJ UMETNOSTI

Sarajevske Sveske br. 35-36

„Otkako mislim svesno“ — zapisao je u autobiografskim beleškama Oto Bihalji Merin — „ja živim sa umetnošću. Ako se izložbe na kojima sam sarađivao i knjige koje sam napisao posmatraju kao stanice na mom putovanju kroz život, shvatiće se da su umetnost i politika dva toka koja prate moj životni put.“ U životnom putu ovog umetnika po obrazovanju (rođen u Zemunu 1904., studirao na Visokoj školi za opštu i primenjenu umetnost u Berlinu između 1924. i 1927.), pisca, umetničkog kritičara, autora brojnih knjiga o modernoj umetnosti, politika je zaista tok koji ga suštinski određuje: od 1924. član je Komunističke partije Jugoslavije, učesnik je Kongresa revolucionarnih pisaca u Harkovu 1930. na kojemu drži referat pod naslovom Proleterska i revolucionarna literatura u Nemačkoj, potom stupa u redove internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu (1936 – '37.), zatočenik je nemačkih koncentracionih logora između 1941. i 1945., iz kojih je pravim čudom uspeo da preživi. U ranim posleratnim godinama u Jugoslaviji na raznim je funkcijama u tadašnjoj kulturnoj politici. No, sve to podaci su (uz još mnoštvo onih koje je ovde nemoguće navesti) koji traže nekog drugog da ih detaljnije obradi i pobliže osvetli, za ovu priliku Bihalji Merin je bitan pre svega kao likovni kritičar i pisac o modernoj umetnosti, autor u čijoj spisateljskoj biografiji postoji nekoliko vrlo krupnih tema i poglavlja.

Godine studija Bihalji Merin provodi u Berlinu u okolnostima izuzetno burnih istorijskih zbivanja: vrhunca i skorog kraja Vajmarske republike nedugo pred dolazak na vlast nacionalsocijalističkog režima, i upravo u takvim prilikama presudno je formiran njegov politički i iznad svega ljudski svetonazor. Po povratku sa harkovskog Kongresa u Nemačku, susreće svoju doživotnu saputnicu Lizu i zajedno sa njom — kako sâm svedoči — 10. maja 1931. prisustvuje dramatičnom događaju spaljivanja knjiga pred Humboltovim univerzitetom u Berlinu, kao činu o kojemu će kasnije zapisati: „Gledajući u žar velike vatre osećao sam se krivim što nisu spaljene i moje, zamišljene, još nenapisane knjige“. Jedna od njih, pod uslovom da je dotada uopšte mogla da bude napisana, sasvim izvesno našla bi se na nacističkoj lomači. To je njegova slavna knjiga Modern German Art, objavljena povodom istoimene izložbe u New Burlington Gallery u Londonu 1938, zbog konspirativnih razloga potpisana pseudonimom Peter Thoene, sa predgovorom Herberta Rida, kao direktni odgovor progonu iste umetnosti pod hitlerovskom optužbom Entartete Kunst. Tek 1955. ova knjiga biće objavljena u Beogradu na srpskom, koliko kao istorijski dokument o jednom opasnom vremenu i o jednom časnom ljudskom izboru i moralnom stavu u tom vremenu, toliko i kao još uvek sveže i upotrebljivo štivo o nemačkoj umetnosti prve polovine XX veka koja će tek sa znatnim vremenskim zakašnjenjem u odnosu na pariske umetničke pokrete da bude priznata za jednu od ključnih tekovina velikog nasleđa novovekovne evropske umetničke istorije.

Ova knjiga, prvobitno objavljena u tiražu od 15.000 primeraka, podeljena je po sledećim poglavljima: Novi vidici i nasleđeni oblici, Istina, nauka i priroda, Prethodnici, istovremenost i impresionizam, Mostovi, Plavi jahač, Apstraktno i nadkonkretno, O skulpturi, Ograničenje i mogućnost, Posle petnaest godina. O njoj će u predgovoru srpskom izdanju Bihalji Merin posvedočiti: „Ovaj spis branio je pozitivne snage u nemačkoj umetnosti, i to u vreme kada to uopšte nije bilo popularno. Za jedne, one koji su uviđali opasnost koja preti od fašizma, sve što je nemačko bilo je omraženo, za onaj krug koji je bio spreman za klasno diferenciranje, za političku levicu, odbrana ’modernog’ bila je po sebi sumnjiva“. U pogovoru će zaključiti: „Da su Hitler i njemu slični pobedili, ta pobeda postala bi kraj umetnosti... Poraz fašizma spasao je umetnost“. Spas umetnosti u tom istorijskom trenutku duguje se krahu totalitarizma i afirmaciji ljudske slobode koja se upravo u modernoj umetnosti najpotpunije ispoljava; umetnosti koju — po tadašnjem poimanju Bihaljija Merina — najpotpunije inkarnira Paul Kle o kojemu iznosi sledeće: „Kle neće da ga vodi spoljni oblik, već unutarnji izraz primitivnog. Potreban je komplikovani mehanizam psihoanalize i nauke o minulom životu zemlje, da bi se nanovo osetili neposrednost deteta i naivni umetnički oblici straha i totemizma“.

Kontroverza pozicije Bihaljija Merina u ranim posleratnim godinama sastoji se u sledećem pitanju: kako je, naime, bilo moguće da kritičar sa tako bogatim iskustvom i naprednim poimanjem moderne umetnosti postane jedan od vodećih zagovornika vladajuće ideologije socijalističkog realizma u tadašnjim domaćim kulturnim prilikama, u prilog koje između 1945. i 1947. piše niz programskih i militantnih tekstova? Verovatno ga je na to navodila istinska nada u nastanak novog društvenog poretka izborenog antifašističkom pobedom i obećanjem socijalne pravde za koju se zalagao još od svoje politički angažovane mladosti. Između 1945. i 1947. Bihalji Merin uređuje časopis Jugoslavija – SSSR, 1948. osniva časopis Jugoslavija, posvećen afirmaciji stare i savremene domaće kulture, za to vreme grafički izvrsno opremljen i sa kvalitetnim fotografskim prilozima. Stavove koji će odudarati od striktnih službenih Bihalji Merin po prvi put javno će izneti 1954. na Vanrednom plenumu Saveza književnika Jugoslavije u Beogradu, kojom prilikom će u svom referatu saopštiti sledeće (navodi prema knjizi Ratka Pekovića Ni rat ni mir, Beograd 1986.): „Vrednost umetnosti jednog prelaznog perioda kao našeg je u eksperimentu i pripremama jednog budućeg sintetičnog i opet razumljivog stvaralačkog jezika... Raznovrsnost razvitka traži slobodnu koegzistenciju različitih instrumentacija, od kojih će jedna više prodirati u širinu, a druga, možda, pre u dubinu vremena“, da bi potom zaključio: „Kao što nas društveni, ekonomski i politički razvoj vodi u neosvojene zemlje, tako će umetnost ovde tražiti nove mogućnosti realizacije“. Otklon od donedavnog zastupanja ideologije socijalističkog realizma u smeru jezičkog pluralizma i oblikovnih inovacija ovde je potpuno evidentan i za prilike u kojima je izrečen dovoljno odlučan, što će navesti jednog od njegovih oponenata, pisca Mihaila Lalića, da Bihaljiju Merinu prebaci kako se „prekonoć preobratio u modernističkog teoretičara“.

U stvari, ipak ne „prekonoć“ nego postepeno, jer — sudeći prema podacima njegove biografije — Bihalji Merin 1953. boravi u Švajcarskoj (gde posećuje Tomasa Mana) i Zapadnoj Nemačkoj (gde obnavlja neka ranija i uspostavlja nova prijateljstva), odakle uviđa da se savremena književnost i likovna umetnost u tim sredinama neizbežno kreću putevima stilske raznovrsnosti i nezaustavljivih inovacija. Vrativši se, podržava Petra Lubardu, tada mlade slikare Miljenka Stančića i Lazara Vozarevića, kao i mlade skulptore, saradnike Majstorske radionice Tome Rosandića. Piše pionirski tekst Očima fotokamere u prilog fotografije kao umetničkog medija, zalaže se za legitimnost apstraktne umetnosti (u tekstu Apstraktno i konkretno). Da već krajem decenije Bihalji Merin poseduje znatni ugled u međunarodnoj umetničkoj javnosti potvrđuje podatak o njegovom članstvu u selekcionom odboru velike izložbe Pedeset godina moderne umetnosti u sastavu Svetske izložbe u Briselu 1958. u koju uspeva da kao učesnike predloži i uvrsti Petra Lubardu, Vojina Bakića, Krstu Hegedušića i Ivana Generalića.

Među četiri odabrana autora — pored dva vrlo ugledna slikara i jednog vajara — poslednje navedeno ime pripada samoukom slikaru-seljaku, što odaje tadašnje simptomatično krajnje pluralističko Bihaljijevo poimanje savremenih umetničkih polazišta: on, naime, ravnopravno uz visoku klasičnu modernu postavlja tzv. naivnu umetnost. Iste 1958. godine jedan je od organizatora Prve svetske izložbe naivne umetnosti u holandskom gradu Knok le Zutu, 1959., objavljuje knjige Umetnost naivnih u Jugoslaviji i Naivna slika sveta (prvo izdanje na nemačkom: Das naive Bild der Welt), za kojim do 1964. slede izdanja na francuskom, engleskom i italijanskom, sa znatnim odjecima u stručnoj javnosti, pored ostalih i sa recenzijama Vila Gromana i Đila Dorflesa, zaključno sa srpsko-hrvatskim izdanjem, Zagreb 1972. No, kada zapazi hiperprodukciju i komercijalizaciju naivne umetnosti, Bihalji Merin neće ustuknuti da otvoreno iskaže svoje oštro kritičko gledište: „naiva, akademski usvojena, muzejski mumificirana interpretacija ovde postaje investicija i time gubi karakteristike naivnog“. Ovde, naravno, posredi nije čin odbacivanja fenomena naivne umetnosti u celini, za čije vrhunce on će se i dalje zalagati (između ostalog pišući, zajedno sa Lizom, monografiju o Cariniku Rusou, 1976.), ali jeste principijelni gest kritike zloupotreba i opadanja vrednosnog nivoa u ovoj vrsti umetnosti, a što ukazuje na moralni integritet i dignitet njegove intelektualne ličnosti.

Glavninu pozne spisateljske produkcije Bihaljija Merina čine tiražne knjige kod uglednih izdavača (kao što su, između ostalih, Du Mont Schauberg, Harry Abrams i Thames and Huston), što govori o njegovom vrlo primetnom plasmanu na međunarodnom izdavačkom tržištu: to su, navedene prema srpsko-hrvatskim naslovima, Prodori moderne umetnosti — Utopija i nove stvarnosti (1962), Graditelji moderne misli u literaturi i u umetnosti (1965), Kraj umetnosti u doba nauke? (1969-71), Jedinstvo sveta u viziji umetnosti (1974). „Nije igra reči kada kažem da je umetnost samo onda umetnost kada nije samo umetnost“, glasi jedna od Bihaljijevih posebno provokativnih tvrdnji koja upućuje na zaključak da njegovo poimanje umetnosti zasnovano na heteronomnim, drugim rečima prevashodno sociološkim i ideološkim faktorima kao nadređenim autonomnim, dakle interno i imanentno umetničkim parametrima. Ali osim u kratkotrajnom periodu podržavanja ideologije socijalističkog realizma, Bihalji Merin uvažava prioritet ličnosti umetnika i vrednosti umetnosti nad svim izvanumetničkim kontekstima i zahtevima, što je posebno došlo do izražaja u knjizi Graditelji moderne misli sastavljene od monografskih profila vrhunskih protagonista epohe modernzma kao što su Man, Kafka, Džojs, Breht, Fokner, Beket u književnosti, odnosno Pikaso, Kandinski, Kle, Mondrijan, Šagal i Mur u likovnoj umetnosti, Iako su njegovi kriterijumi zasnovani na uvažavanju modernističkih „velikih naracija“, Bihalji Merin se ipak ne kloni izazova problematizacije u njegovo vreme aktuelnih tema, jedna od kojih jeste upravo ona gotovo hegelijanske slutnje „smrti umetnosti“ u savremenom svetu dominacije nauke. No, takav, uslovno rečeno, apokaliptički zaključak mogao bi da se izvede jedino iz naslova pomenute knjige (sa karakterističnim znakom pitanja na kraju), nipošto pak iz samog njenog sadržaja iz kojega izbija na videlo Bihaljijeva nepoljuljana vera u humanističku misiju i perspektivu moderne/savremene umetnosti uprkos svim okolnim po nju nepovoljnim svekolikim prilikama. A navedene knjige samo su neki, iako najvažniji naslovi ove jedinicama veoma bogate bibliografije koju čine napisi na vrlo različite i široke teme, nastali u gotovo svakodnevnoj strasti pisanja kojoj je on bio posvećen radeći takoreći do poslednjeg dana na dovršenju monografije o Goji kao jedne vrsti svoje duhovne oporuke.

Poslednje dane Bihalji Merin će, osim u radu posvećenom jedinim preostalim mu snagama, provesti verovatno potpuno skrhan i zgrožen događajima koje kao ni mnogi drugi nikako nije mogao da izbegne. Pored poodmaklih godina i bolesti (sopstvenih i njegove životne pratilje) dotukli su ga krah ideje i realnosti politike socijalizma, raspad zajednice kojoj je namenio jednu od svojih ranih knjiga (Jugoslavija, mala zemlja između svetova, sa Lizom, 1954) i ostaće joj do kraja ubeđenim privrženikom uprkos bujanja raznih nacionalizama koji su ovom po ubeđenju i životnom iskustvu potvrđenom internacionalisti morali da budu nepodnošljivo strani. No ukoliko mu je politika kao jedan od izbora njegove svesne egzistencije donela konačno razočarenje, iskupila ga je kultura kao drugi i zapravo jedini izbor u koji je život zaista vredelo delatno uložiti. Iako je glavninom pisao na nemačkom (potom su mu tekstovi prevođeni na srpski) i većinom objavljivao u inostranstvu, ostaće dubinski ugrađen u kulturi sredine u kojoj je Beograd bio mestom njegovog stalnog boravka. Ne samo u užoj ovdašnjoj nego i u celoj ranijoj jugoslovenskoj i na međunarodnoj kulturnoj sceni Bihalji Merin je u oblastima svoga delovanja predstavljao — uprkos jednoj epizodi koja ga čini kontroverznim — vrlo privlačnu ličnost protagoniste posleratnog prosvetiteljskog internacionalističkog modernizma. Bihalji Merin upravo to jeste po svojim kontaktima, poznanstvima i saradnjama sa mnogim vodećim predstavnicima moderne epohe u književnosti i likovnoj umetnosti, ali on je to pre svega po svojim ulogama i naročito po predviđanjima jednog u svemu naprednog sveta budućnosti koji će, onakav kakvim ga je zamišljao, očito zauvek ostati utopijskim. Njegova je zasluga u tome što se za takav svet svojski založio, što se za takav svet svojim životnim činom i spisateljskim delom do sagorevanja borio, što je uprkos svemu u svetu stvarnom i postojećem neopozivo verovao u neostvarljivo i nepostojeće.