Tatjana Greif

Nemoćni alfa mužjaci

Sarajevske Sveske br. 39-40

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

O fenomenu maskulinosti na ”brdovitom” Balkanu, u državama i državicama koje su izrasle na zgarištu nekad zajedničke domovine Jugoslavije, mogli bismo pisati do u nedogled. Kulturno, istorijski, folklorno, etnološki, sociološki i politički to je i inače neiscrpna zona. Maskulinost i njen ekstremni aspekt mačizam, »pravi«, prirodom dat muškarac i njegova uloga, sveta misija potentnog alfa mužjaka, badže, semenosejača i oplodioca, osvajača ”pravih” žena. Glave arhaične porodice, svesnog patrijarhaliste, pristaše obilne mesožderske hrane i oštrih pića. I – strasnog navijača lokalnog sportskog kluba, po svoj verovatnoći fudbalskog. Pojam tradicionalne balkanske maskulinosti i njenog mačističkog ogranka je takoreći neopisiv, nemoguće je obuhvatiti ga jednom ili bilo kakvom definicijom uopšte. Zato ćemo ka mačo masuklinosti proviriti samo kroz jednu pukotinu – kroz sport, tu relikviju ekskluzivnog, čistog mačizma.

Kao i mačizam, i sport na ovim prostorima ima večno pravo na prebivalište. Što je mužjačkiji, grublji i neotesaniji, tim bolje. Sportu se daje neobično mnogo prostora u medijima. Sportske strane u dnevnim novinama po svom broju daleko prevazilaze stranice kulture. Novinska izdanja ponedeljkom sadrže skoro samo sport. Na srednjim stranicama dnevne štampe šepure se obimne sportske rubrike, propraćene masom fotografija u boji, radijske i televizijske vesti uvek i u svim terminima sadrže rubriku ”sport”, dok rubrika ”kultura” nastupa u izuzetnim slučajevima, recimo, u glavnim vestima. Svedoci smo opšte poplave elektronskih medija i sadržina namenjenih sportu, proizvode se preopširne sportske emisije u kojima zna da se do u nedogled diskutuje o jednom jedinom golu, ili o tome zbog čega se taj gol nije dogodio iako je trebalo da se dogodi.

Sportski novinari, koji se zovu komentatori, karakteristično vulgarnim, militatnim žargonom zagrejanog sportskog bojišta koje podseća na večno ratno stanje, predano i istrajno zaglupljuju narod. Sport je rat u mirno doba. To dokazuje već i sama sportska terminologija. Ne samo da je u pitanju militantni diskurs koji vodi poreklo iz vojničkog arsenala – napad, juriš, sukob, ofanziva, manevar, sastav, proboj, odbrana, pobeda, poraz, protivnik, neprijatelj, rival, boj, invazija, opsada itd. – i suočavanje dve sile, pri čemu jedna nužno pobeđuje drugu, dok ova druga ostaje pobeđena i poražena, već i čitava paleta rasističkih, nacionalističkih, ksenofobičnih i homofobičnih praksi u kontekstu sporta i navijaštva.

Uzmimo za primer fudbal. Navijački klubovi imaju karakteristično zastrašujuća imena: Grobari, Južni Front, Delije, Bad Blue Boys, Armada, Varvari, Torcida, Green Dragons...

Sportska okupacija medijskog i javnog prostora, naravno, ima svoj cilj. Sport je nacionalna svetinja koja se sistematično upotrebljava kao sredstvo za odvlačenje pažnje populusa sa važnih političkih i životnih tema, sredstvo za depolitizaciju i demagnetizaciju uma. U mas-medijima i sferi pop-kulture sport postaje instrument za sistemske potrebe po receptu ”hleba i igara” ili ”zavadi pa vladaj”. Pomoću sporta se veoma lako potpaljuju niske strasti, nacionalizam, netolerancija, rasizam, ksenofobija, homofobija. Orkansko zavijanje fudbalskih hordi i dimne bombe na stadionima, molotovljevi kokteli, baklje, pijano razbuktavanje nacionalističkih strasti na tribinama, nacionalno slavljenje ”naših heroja”, naše momčadi sa medaljom oko vrata, uvek iznova i svuda. Javni mitinzi dobrodošlice, kada se ”naši momci” vrate iz inostranstva. Jeste li ikada na aerodromu doživeli masovni svečani doček nacije za kakvog naučnika ili umetnicu? Ne, niste.

Hirurzi mišljenja dobro znaju kako lako mogu da se rasplamsaju niske, skrivene sportske strasti, i uz njih afektirane predrasude kada su u pitanju one najslabije, najpotisnutije, rubne grupe, kao što su gejevi i lezbejke. Kako lako mogu da se manifestuju kao masovna grupna katarza homofobije i mržnje. Upravo sportski huligani su oni koji veoma rado, veoma često i veoma vidljivo manifestuju nasilje nad gejevima i lezbejkama, oni koji pišu grafite ”Smrt pederima! ”; fudbalsko nasilje redovno prati parade ponosa po celom Balkanu i Istočnoj Evropi. Potrebni su čitavi bataljoni policije, koji učesnike parada čuvaju od mržnjom zadojenih ekstremista, fudbalskih i klerofašističkih, što je često jedno te isto. Setimo se samo krvavih parada ponosa iz Zagreba ili Beograda; na Balkanu svaka parada ponosa već u svoje svitanje dobija ”sportsku prognozu” pretećih poruka, najavljenu porciju nasilja koje će se dogoditi ukoliko pederi budu slučajno razljutili prave muškarce, uzorne hetero-momke, te mamine sinčiće.

Veštački travnjaci nisu samo prepuni pesticida, tu su i ostale kontaminirane stvari i đubre. Austrijska nobelovka Elfriede Jelinek šarenoliki militarizam u ”zdravom sportskom duhu” lepo obuhvati mišlju koja glasi: ”Sport, ta tvrđava malog čoveka iz koje može da puca. ”

”Multikulturalnost je beli genocid”

Slovenija – ne znam tačno iz kojih razloga – u širokoj narodnoj tradiciji važi za skromnu, u svemu umerenu i kultivisanu državu kojoj su južnjački temperament, afekti i ekstremizam tuđi. Međutim, to sasvim sigurno nije moguće reći za njen sport i sportske privrženike kao i za njihovu politiku prema strancima ili manjinama. Kada je sport u pitanju, Slovenija je ekstremistička – s jedne strane imamo neverovatnu inspiraciju individualnih esktremnih sportista koji vole da se upuštaju u najegzotičnije, ponekad često i lude svetske rekorde i pri tom ne žale ni vlastite živote; a s druge strane se ravnopravno meri sa ostalim narodima ne samo u regionu već i šire, po pitanju sejanja sportske netrpeljivosti, ksenofobije, rasizma, homofobije, nacionalizma i drugih oblika mržnje.

Februara ove godine mariborski navijači su na rukometnoj utakmici između klubova Branik Maribor i Gradačca iz Bosne skandirali: ”Nož, žica, Srebrenica!” Gostujuća bosanska ekipa je na to neopisivo uvredljivo dranje morala da se zvanično prituži, i tek onda su lokalni preduzeli mere. Navijače su potom ”ljubazno upozorili” da prestanu da uzvikuju uvredljive parole. Tako mlako upozorenje, naravno, nije imalo nikakfog efekta, navijači su i dalje uzvikivali prostačke parole i ponižavali žrtve genocida u Srebrenici. Šestoricu najzagriženijih odvela je policija. Mediji su potom objavili izjavu direktora kluba Branik Maribor, Andreja Baumana, koji je povodom tog incidenta izjavio: ”Navijanju navijača koji nisu naši, ne bih pridavao toliki značaj. U pitanju je bilo nekoliko pojedinaca koji su neprimerenim verbalnim ispadima pokušavali da isprovociraju osamdeset ili devedeset njihovih navijača koji su došli da sasvim kulturno navijaju za svoju ekipu. Svi u našem klubu ćemo veoma ozbiljno pristupiti ovom problemu i već danas mogu da vam zagarantujem da ćemo momcima koji su navijali na neprimeren način protiv Gradačca, svakako zabraniti ulazak u dvoranu na budućim utakmicama. ”

Kako je mlaka i bleda, a naizgled korektna ta izjava gospodina direktora, koji, dakle, događaju ne pridaje ”previše važanosti”. Sportski ekstremizam i nasilje se kamuflira i pokušava da omekša oznakom ”nekoliko nevaspitanih momaka”. Ali, tu nije reč o nekoj maloj, sporednoj pojavi, to nisu neki simpatični ”nevaljali momci”, već neko ko krši zakon, počinioci kažnjivog dela.

Maja 2011, na fudbalskoj tekmi između Olimpije i Triglava članovi grupe Green Dragons su mahali transparentom Za porodicu, Stop gay paradi!. A onda su mahali zastavom u duginim bojama, precrtanom znakom ”stop” i potom je i zapalili. Tek septembra meseca je policija podnela krivičnu prijavu protiv pet osoba, starih između 19 i 23 godine, zbog sumnje da su počinili kažnjivo delo javnog izazivanja mržnje i netolerancije na fudbalskoj utakmici.

Fudbalski huligani države Slovenije su i inače poznati po bolesnoj averiziji prema svemu što nije heteroseksualno. Tu averziju izražavaju povremenim prebijanjem gej aktivista ili napadima na LGBT lokacije... Cafe Open u Ljubljani malo malo pa zaspu molotovljevim koktelima, porazbijaju stakla na prozorima, fasadu ižvrljaju grafitima s neprijateljskom sadržinom. Ta bolesna averzija prema homoseksualnosti je neverovatno čudna stvar, s obzirom na to da, po insajderskim podacima sa homo scene, među najzagriženijim navijačima, zakletim mrziteljima LGBT populacije, priličan broj je i onih koji su i sami gejevi. Prikriveni homoseksualci, ili, što se kaže, u ormaru.

Slovenački mediji su početak svetskog prvenstva u fudbalu 2010. godine iznad svega pompezno najavili sloganom na travnjacima Johannesburga: ”Rat je počeo!”, slovenačka reprezentacija je ”nacionalna svetinja”. Fudbalom, kao i arhivom Trećeg Rajha je – kako se čini – nadahnuta i tv reklama za mobilnu telefoniju, na kojoj možemo videti plavokosog, belog momka u fudbalskom dresu nacionalne reprezentacije, kako na praznom, megalomanskom stadionu, pod snopom bele reflektorske svetlosti, uspravljen, himnično peva Kekecovu pesmu i pri tom zanosno zuri nekuda u tamne visine. Kekec Josipa Vandota, taj vedri alpski pastirčić, doduše je lep primer književnosti za decu koja je prožeta rasizmom i ksenofobijom. Ko vesele pesme peva ide po svetu lakonog... Kekecova pesma je postala prava himna subalpskih sportskih podviga.

Kekecova fudbalska himna, uzgred budi rečeno, snimljena je na bečkom stadionu i bila bi dobra konkurencija propagandnim nacifilmovima tipa ”zdrav duh u zdravom arijevsom telu”, kakve je za berlinsku olimpijadu tridesetih godina snimala Rifenštalova. Arijevska rasa dece – fudbalera u reklamnom spotu je rasa dečaka. Dečaka, koji izrastaju u muškarce, u ”prave” muškarce.

Fudbalsko nasilje je, između ostalog, dobilo spomenik u umetničkom projektu koji je deo zvaničnog programa Evropske prestolnice kulture Maribor 2012. Prestonica evropske kulture Maribor je nasilje prikazala kao estetski i umetnički fenomen u obliku stripa velikog formata, izloženog na ulicama i trgovima grada na Dravi. Strip favorizuje ozloglašene, nasilne i tuči sklone Viole, lokalni navijački klub. Autor ovog stripa, Zdravko Duša, bio je izložen brojnim kritikama građana Maribora kao i šireg zaleđa, koji mu prebacuju da je brutalnim Violama podigao spomenik, mada se autor na te kritike nije osvrtao, kao što se nije osvrtalo ni umetničko vođstvo Evropske prestonice kulture. Tako smo u Mariboru, ove godine, između ostalog, ”kulturno proslavili” i fenomen nasilništva lokalnih navijača.

”Fudbal je grub sport”

Ljubitelji fudbala su uglavnom bili i među ekstremistima koji su opkolili i iz zasede napali učesnike parade ponosa u Splitu. Prva splitska parada ponosa krenula je 11. juna 2011. na svoj kratki put; mala i mirna povorka od oko dvestotinak učesnika. Uz veliko interesovanje medija, krenula je iz Đardina Marmontovom ulicom – gde su Splićani već izjutra, do poslednjeg ćoška zauzeli položaje u kafićima i na terasama, ne bi li mogli da odgledaju tu nečuvenu paradu – ka Rivi, gde je šačicu šetača sačekala masovna zaseda – hiljadoglava rulja fudbalskih huligana, nacionalista, klerika i drugih netrpeljivaca koji su ih napali suzavcem, molotovljevim koktelima, dimnim bombama, petardama, kamenjem, flašama; iz okolnih lokala su letele pepeljare, čaše, cigle, kamenice, vazne, iščupani oleanderi... Opkoljeni sa svih strana, našli smo se u unakrsnoj vatri letećih predmeta, dima i urlajućih povika: ”Ubij pedera!”, ”Ubij Srbina! ”, ”Cigani! ”, ”Ubij, ubij, ubij”... Policija je, na kraju ipak uspela da zadrži nasilnike iza metalnih ograda i da evakuiše aktiviste sa prizorišta napada. Grafiti, koji pozivaju na nasilje nad gejevima i lezbejkama i dalje prekrivaju ceo Split. Niko nije bio kažnjen, niko nije bio kriv. Prilikom ovogodišnje najave druge parade ponosa, koja je trebalo da se dogodi 9. juna 2012, Split su preplavili novi, sveži grafiti i transparenti, koji pozivaju na prolivanje krvi i linč homoseksualaca. Na Lovrencu...

Ali, takvi su, naime, impulsi koji dolaze iz fudbalskog generalštaba. Izvršni potpredsednik hrvatskog kluba Dinamo, Zdravko Mamić, izjavio je novembra 2010-e, da za hrvatsku državnu reprezentaciju nikako ne može da igra neko ko je gej. Sud u Zagrebu, na čelu sa sudinicom Jadrankom Travaš, potom je, 2011. godine, fudbalskog funkcionera Dinama, Zdrava Mamića, optuženog za diskriminaciju na osnovu seksualnog opredeljenja, jednostavno pomilovao. Nevladine organizacije, koje su Mamića tužile, ovakav rezultat suđenja su okarakterisale kao sudsku sramotu. Mamić je na to izjavio: ”Znao sam da ću zbog te izjave imati problema. A ipak sam htio samo da objasnim, da je fudbal grub sport i da ne mogu da zamislim da homoseksualac ide glavom na kopačku. Takve osobe vidim kao baletane, tekstopisce ili novinare”. Dodao je još i to da ne zna da li u svlačionicama Dinama ima uopšte homoseksualaca.

Negde u isto vreme, predsednik fudbalskog saveza Vlatko Marković je tvrdio da ”nogomet igraju samo zdravi ljudi”. Sve dok on bude predsednik fudbalskog saveza, nijedan gej neće igrati za hrvatsku prezentaciju. I on se zbog te izjave našao na sudu. Na isti način se kunuo i bivši selektor Otto Barić, i zato ga je Uefa oglobila kaznom od 3.000 švajcarskih franaka. Ta ista Uefa je tom istom Bariću prethodno uručila časno odlikovanje za njegove zasluge.

Februara 2010, zagrebački Bijeli anđeli tokom prvog poluvremena utakmice u Zagrebu između Zagreba i Rijeke razvili su džinovsku zastavu duginih boja i transparent Nogometom protiv homofobije. Armada im je na taj gest odgovorila transparentom Loptanjem protiv fobije od žena. Idite lečite se!.

”Vojsku” iz Armade je možda odgojila tamošnja katolička crkva; a o tome kako plodotvorno se prepliću zdrav sportski duh i zdrava klerikalna propaganda, lepo nam govori primer riječkog župnika Franja Jurčevića, koji je odmah nakon teškog nasilja do kojeg je došlo na beogradskoj paradi ponosa 2010-e, na sav glas javno pozivao na nasilje nad gejevima i lezbejkama: ”Bravo za normalne Beograđane! Tako i treba sa tim bolesnicima koji okupiraju ulice!” Župnik je pozvao srpsku policiju da ne štiti učesnike parade, već da pusti huligane da se obračunaju s njima. Gospodin župnik je potom bio osuđen na zatvorsku kaznu, doduše uslovnu.

Na fudbalskoj utakmici između reprezentacija Hrvatske i Izraela 2011. godine, hrvatski navijači su svoj klub bodrili povicima ”Igrajte ustaše, igrajte pederi!”. Skandirali su ustaškim pozdravom Za dom spremni!, pevali ustaške koračnice i uzvikivali imena ustaških vođa. Svaki put kada bi se kraj lopte pojavio tamnoputi igrač Izraela, navijači su glasno huktali. Niko od političke elite i fudbalskih funkcionera na utakmici nije osudio to ponašanje, protestovao je samo hrvatski Helsinški odbor. Selektor hrvatske reprezentacije Slaven Bilić je nakon utakmice razočarano izjavio: ”Igrači bi poginuli za Hrvatsku, a oni im skandiraju sa 'igrajte pederi' ”.

Vatrenoj fudbalskoj homofobiji organizatori jedne od zagrebačkih parada ponosa hteli su da postave ogledalo. U seriji plakata, koji je trebalo da imaju za cilj ”izazivački preokret”, prikazali su plakat sa slikom dva zagrljena mladića, koji se ljube u fudbalskim dresovima sa motivom crveno-bele šahovnice.

”Pederi sektaši Crveni zvezdaši”

Lezbejska grupa ŠKUC-LL iz Ljubljane je davne 2005-e Ambasadi Srbije i Crne Gore u Sloveniji poslala protestno pismo zbog napada huliganskih navijača fudbalskog kluba Budućnost na gej aktivistu Atilu Kovača iz Novog Sada. Bio je napadnut ispred zgrade televizije u Podgorici, gde se pojavio kao gost u nekoj emisiji. A danas, koliko mogu da primetim u medijima, javlja se dilema, ko u Srbiji ima veću gledanost, ”fudbaleri” ili ”pederi”. Dakle, da li Bjelogrlićev Montevideo, bog te video ili Dragojevićeva Parada. Producentske kuće su zagovarale svaka svoje i takmičile se u rekordnom broju gledalaca. Na kraju je Montevideo prešišao Paradu zbog činjenice da su ga širom Srbije puštali i na stadionima i drugim sportskim objektima.]

Nakon napada srpskih huligana na francuske navijače pred utakmicu Partizana i Tuluza septembra 2009. u Beogradu, kada je bio ubijen Francuz Bris Tatun, tužilac je od Ministarstva unutrašnjih poslova zahtevao dokumentaciju o navijačkim grupama, smatrajući da ih treba zabraniti. Uefa je Partizan više puta oglobila i čak isključila iz takmičenja zbog nasilništva. Partizanovi Grobari su 2009. na utakmici Partizan-Tuluz raširili transparent Gej parada, sramota Beograda. Naravno, ni te godine, kao ni prethodnih, parada ponosa se u Beogradu nije dogodila – iz bezbednosnih razloga. Dakle, zbog pretnji ultradesničkarskih i navijačkih ekstremista.

Svaki pokušaj održavanja parade ponosa u Beogradu bio je već unapred meta opsesivnih pretnji nasiljem od strane sportskih huligana i klerofašista. Prva Parada ponosa u Beogradu 2001, bila je meta teškog nasilja. Oktobra 2010. u Beogradu se dogodila druga Parada, koja je bila izvedena uz izuzetno stroge bezbednosne mere pod nadzorom specijalnih i antiterorističkih jedinica policije, ali, uprkos tome, bilo je ranjeno više stotina policajaca i obavljeno je dvesto aretacija. Divljanje, u kojem su alfa-mužjaci razrušili centar Beograda, palili autobuse i automobile, razbijali izloge i pljačkali prodavnice, po izveštavanju medija prouzrokovalo je štetu od milion evra. Onda je Politika.com objavila vest, da su ”pederi rasturili Beograd. ”

Vođa Obraza, Mladen Obradović, ove godine je bio osuđen na deset meseci zatvorske kazne zbog širenja mržnje pred otkazanu Paradu ponosa 2009-e. Osuđeni je javno huškao na nasilje, pisao grafite poput: Čekamo vas! i Beogradom krv će liti, gej parade neće biti. Sudinica je zaključila da je optuženi u LGBT populaciji budio strah i osećaj ugroženosti, a tužilaštvo je nakon zaključenog govora navelo da je svojim delima javno izražavao ideje koje promovišu nasilje i diskriminaciju na osnovu seksualnog opredeljenja. Nevladine organizacije su izrazile razočaranje, jer je kazna previše blaga.

Zavod za ravnopravnost polova iz Vojvodine je u razdoblju 2009. – 2010. u Novom Sadu evidentirao 224 grafita koji su sadržali govor mržnje. Od toga se više od polovine, čak 56 procentata tih grafita, odnosi na LGBT manjinu. Poruke na zidovima su jasne: ”Smrt pederu”, ”Ovo nije zemlja pedera”, ”Nećemo paradu, srušićemo vladu”, ”Srbija bez pedera”, ”Ubij pedera”, ”Smrt pederima”, ”Pedere u logore”, ”Anti-LGBT”, ”Sramota Srbije, gay nije OK”, ”Samo mrtav peder je dobar peder”. Preostali grafiti su bili neprijateljski usmereni ka Romima, Mađarima, Hrvatima i Kinezima.

Iz Novog Sada su protiv parade ponosa pozivali preko fejsbuka i to krajnje militantnim parolama kao što su: ”Krv nek' lije, nož nek' bode, peder ode, peder ode. Smrt pederima! ” i ”Ubi pederčinu! ” . U tom istom Novom Sadu su januara, na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu u rukometu, zamaskirani huligani napali hrvatske navijače sekirama, kamenjem, čeličnim polugama, noževima, i palili automobile sa hrvatskom registracijom.

Srpski gej aktivisti su za medije rekli da je ”srpski fudbal pun pedera”, ali da ne žele da navode imena, jer neće da im unište porodice i karijere. ”Mnogi između njih izgledaju veoma muževno i poželjno... Za porodične časopise vole da se slikaju sa svojim devojkama u idiličnim kućama. Kunu se u to da vole svoje žene. To je samo maska. Kada se pogase svetla i odu u ilegalu, mnogi sportisti dolaze kod nas. Najviše homoseksualaca je upravo među fudbalerima i vaterpolistima... Veoma dobro se skrivaju od javnosti, brojni među njima traže svoje partnere u inostranstvu... ”. A ipak, gejevi fudbalere veoma cene i obožavaju, jer je sve što čine veoma erotično, poput ”pljeskanja po zadnjici, znojenja, valjanja i grljenja na travi, zaskakivanja prilikom svakog gola... ”.

Gore naveden sočni komentar Ognjen Koroman iz Crvene zvezde je komentarisao u smislu da nikada nije igrao sa gejevima niti je razmišljao o tome kako bi se ponašao kada bi u ekipi imali homoseksualca i dodao, da verovatno ne najlepše. Fudbaler Marko Perović je izjavio, da misli, da u Srbiji nešto poput toga ne postoji. Kada bi neki homoseksualac došao da igra za njegov klub, s njim se sigurno ne bi družio. Fudbaler Pavle Ninkov je izjavio, da se začuvši izjave gej aktivista prilično naježio. Tvrdi, da ne može da veruje da iko može da tvrdi da u fudbalu postoje pederi, do sada nije upoznao nijednog i ne daj bože da mu se to desi. To je, ipak, Srbija i za takve tu nema mesta, dodao je. Vateropolo reprezentativac Nikola Rađen izjave aktivista nije hteo da komentariše, u smislu da nije raspoložen za tu neukusnu temu i da u vaterpolu toga, jednostavno nema.

Na ivici

U religijski obnovljenom društvu, tranzicijski demokratizovanom i u neoliberalno kapitalistički prezrenoj atmosferi naizgled pluralističke medijske politike u središtu medijske javnosti su one koje zabavljaju i opuštaju. I, među njima glavno mesto zauzima upravo sport.

Sport nije sporedna, minorna stvar. On je i ideologija i doktrina i javno mnenje. On je mašinerija političke propagande. Mašinerija za društvenu katarzu netolerancije, mržnje, nacionalizma i rasizma, za globalizaciju ksenofobije, homofobije, mizoginije.

Zbog čega horde odraslih muškaraca prebijaju gejeve? Da li je tu, u suštini, reč o traženju i potvrđivanju razlike između njih, pravih muškarčina i pedera, feminiziranih slabića? Po kom mačističkom principu, po kom nagonu muške moći, gejeve treba tući, šutirati do krvi, dati im lekciju iz muškosti, ”pravog” muškog ponašanja. Ako pri ruci nije peder, onda ionako kod kuće mogu da tuku svoje žene.

Afroamerički gej pisac Džems Boldvin jednom prilikom je zapisao: ”Zovu nas pederi, jer je ostalim muškarcima to potrebno.” Gejevi u suštini održavaju društveni imidž muževnosti hetero muškaraca. Služe im kao model svega što pravom mačo muškarcu ne pristaje, što im se nikada ne sme dogoditi, čega se smrtno plaše. Zato su hetero muškarcima gejevi u suštini potrebni kao njihov antipod, jer ne mogu bez njih. Potrebni su im jer pomoću njih utvrđuju svoju sopstvenu, privilegovanu polnu i seksualnu matricu. Potrebni su im zato da bi mogli da gaje visoko mišljenje o samima sebi kao o čvrstim, neumoljivim alfa mužjacima, čija ekskluziva su muškost, muževnost, snaga, agresija, moć, sirovost. Utisnuto u kodove ruralno klerikalnog patrijarhata, u balkanski mentalni rentgen koji zrači fobijom prema svemu što odstupa od okoštale, zarđale matrice ”normalnosti”.

Destilacija, sintetizacija odstupanja od normalnosti se neprestano odvija. Duštvo prihvata samo ono što vlast i dalje lansira kao ”normalno”. Ono što može da lako svari i proda kao ”društveno prihvatljivo”. Tako vlast povlači oštru podelu između hetero normalnih i homo nenormalnih državljana. Normalni zaslužuju više prava od ostalih, koji predstavljaju razliku, otklon, opasnost, pretnju ustaljenom redu. Distanca prema svakom otklonu od ”normalne” većine, od svake drugosti, konstitutivni je element svih konzervativnih politika, onih koje se grade na podelama i oštrom razdvajanju. Bezbednu razdaljinu od društvenih razlika treba brižno čuvati i održavati: razdaljina između većina i manjine je nužna za očuvanje sistema političke ekonomije heteroseksualnosti. I, ukoliko je potrebno, razlike se održavaju i na silu. Pesnicama, šutiranjem, prolivanjem krvi. Na tom mestu agenti netolerancije ulaze na velika vrata. Čuvari ognjišta, otadžbine čiji deo su i huliganska pelemena, navijačke horde pustošenja svake drugosti.

Britanski fudbalski savez je letos lansirao nacionalnu kampanju pod nazivom Opening doors and joining in, pomoću koje pokušava da obuzda homofobiju u fudbalu. Antihomofobične parole su odštampali na ulaznicama, programima, lecima, reklamnim panioima, njima osvetljavaju stadionske džinovske ekrane. Tog tvrdog oraha latili su se nakon što su više od decenije LGBT aktivisti pokušavali da ubede javnost, da protiv homofobičnog nasilja u fudbalu nešto treba preduzeti. Ne mogu da zamislim da jugo-fudbalska scena učini nešto slično. Zatresle bi im se gaće. I u tome i jeste glavni problem, problem nemoćnih alfa mužjaka.