Janoš Banjai

MANJINSKI KULTURNI KANJON

Sarajevske Sveske br. 29/30

(konflikt tradicionalnog i modernog)

Nacionalne manjine, manjinske kulture i književnosti postoje – kako su moguće; i tako se može postaviti pitanje, pitanje mojeg predavanja, koje nije retoričko, a često se i postavlja, mada ne uvek u ovako izoštrenom obliku. Slična pitanja su postavljana i povodom drugih predmeta. Prva polovina pitanja – nacionalne manjine postoje – je tvrdnja, koja isključuje svaku sumnju, dok je druga polovina pitanja – manjinske kulture i književnosti postoje – prožeta sumnjom i nevericom, tako da čak onesigurava evidenciju prve polovine postavljenog pitanja. Međutim, to da nacionalne manjine, manjinske kulture i književnosti postoje za mene je sopstvenim iskustvom i doživljajem dokazana evidencija, ali evidencija da manjine postoje nije istovremeno i dokaz da one imaju svoje kulture i svoju književnost. Prvenstveno zbog toga što je manjinske zajednice, pre svih mađarsku nacionalnu manjinu, koja živi u susednim zemljama, dovela u oval položaj istorija, ili grimasa istorije, a ne njihova sopstvena slobodna volja i izbor. Manjinska zajednica koja je tako dospela u manjinski položaj ranije je imala svoju jedinstvenu kulturu i umetnost, nju je prihvatila kao svoju, pored koje je postojala i živela i njena regionalna, “sopstvena” kultura i književnost, kao dodatak i dopuna nacionalne kulture, mada najčešće smatrana sporednom sa kojom se ne mora računati, jer se nije smatrala samostalnom, po svojim tematskim, jezičkim, formalnim obeležjima od nacionalne nezavisnom. Kolokvijalni izrazi, da se to kod nas ne kaže tako, ili “kod nas se to tako ne radi”, ili “kod nas se to tako ne slavi” nisu predstavljali posebnost, nisu predstavljali ni drugost sve dok ta zajednica nije dospela u manjinski položaj, predstavljali su samo različitost od drugih, možda već i od drugog sela, a povrh toga predstavljali su očuvanje malih regionalnih tradicija i običaja s čim je išla i njihova odbrana. Pitanje je sad da li će ovu različitost, koja se ogleda u načinu govora, u načinu odevanja, u načinu narodnog graditeljstva, u načinu narodnog prognoziranja vremena, a uključuje u sebe i oblike sećanja, legende i predanja, manjinska zajednica posle nasilnog odvajanja od jedinstvene nacionalne kulture smatrati uistinu osnovom za izgradnju svesti o sopstvenoj posebnosti i drugosti, odnosno smatrati takvim posrednim ili neposrednim kulturnim, istorijskim i jezičkim iskustvom, na kojoj se može sazidati zdanje sopstvene kulture u relativnoj samostalnosti. Ukoliko se iskustvo sopstvenog pokazalo nedovoljnim za očuvanje manjinske kulture, pogotovu za njeno nastavljanje i podizanje, a pri tome mnoge zabrane, zatim sve teže održavanje kontakata sa sopstvenom nacionalnom kulturom, usled koje su prekinute kako lične tako i institucionalne veze sa njom, dovelo je manjinsku zajednicu u težak položaj, što međutim nije ukinulo želju i potrebu za kulturom, jer se to i ne može ukinuti, pošto mnogi u manjinskoj zajednici kulturu ne smatraju ukrasom postojanja, već je smatraju legitimnim dokazom postojanja, uz to i legitimacijom egzistencije manjinske zajednice u istoriji. Pri tome smatra se evidencijom da ne postoje delimične kulture, postoje samo celovite kulture, jer su samo one sposobne za sopstvenu reprodukciju i razvoj. Zbog toga se manjinska zajednica suočila sa avetom nedostatka ili čak nepostojanja svoje sopstvene tradicije. Sve do danas se često pojavljuju mišljenja koja podcenjuju tradiciju manjinskih zajednica, jer je poriču, ili je smatraju pukim segmentom nacionalne tradicije. Relativni nedostatak tradicije kulturnu potrebu manjinske zajednice okrenuo je, radi prevladavanja frustrirajućeg osećaja napuštenosti, prema “mesnoj”, regionalnoj kulturnoj tradiciji. Započeto je isključivo naglašavanje sopstvenog, pronalažene su zaboravljene ličnosti, prašnjavi tekstovi i prašnjava kulturalne sećanja. Drugi su nasuprot tome bili okrenuti kulturi nove države, pokušali su učenjem jezika, prihvatanjem tuđih običaja i tradicija, prihvatanjem stranih kriterijuma i ideja stvoriti prostor za održavanje manjinske kulture za koje je neophodna tolerancija, kao i takav duhovni prostor koji je istovremeno sposobno da prihvata, ali i da šalje kulturne impulse i vrednosti. Sve to najčešće nije dovelo ni do kakvih rezultata, ali je kulturnu potrebu manjinske zajednice zatvorilo o jednosmernu ulicu. Naglašavam, ne u slepu, već u jednosmernu ulicu, odnosno umesto u kulturu koja je sposobna da prihvata, a istovremenu i da distribuira kulturne vrednosti, u jednosmernu ulicu kulture koja samo prihvata vrednosti drugih kultura.
Sva tri kanonizovana pokušaja samopotvrđivanja nacionalnih zajednica, koja su dospela u manjinski položaj: iskustvo nepostojeće tradicije, uvećavanje mesnih, regionalnih sistema kulturalnih znakova i najčešće nekritičko prihvatanje “tuđe” kulture, proizašla su neposredno iz iskustva ugroženosti. Nije doživljena mogućnost istorijskih promena, niti je doživljena mogućnost procvata kulture. Zato je došlo do neprekidnog traganja za sopstvenim, ali nikako do kritičkog suočavanja sa njim, odnosno nije razvijena kritika sopstvenih kulturnih vrednosti. Naprotiv, doživljaj ugroženosti manjinske zajednice doveo je do precenjivanja kulture nasuprot privrede i politike. Iskustvo ugroženosti manjinske kulture, pošto je ova kultura iskustva istorije i stvarnosti, ali ne i kritičke svesti, dovelo je do toga da očuvanje i negovanje sopstvene kulture postane od svega drugog važnije, jer se verovalo da je moguće kulturom se odupreti ugroženosti imovine, privredne zapostavljenosti, pa i ukidanju kulturnih institucija, pre svega škola do kojih je dolazilo odlukama “većine”. Iz ove okolnosti proizilaze jake tendencije očuvanja kulture i njenih institucija u mađarskim manjinskim zajednicama, usled čega ove kulture postaju pre svega književne kulture. Ukoliko je kultura uistinu “interpretacija stvarnosti” i kao takva “u suštini se uvek menja” doživljaj ugroženosti doveo je manjinske zajednice uz prilagođavanja istorijskim okolnostima i do niza konflikata samoidentifikacije. Znači dovelo je do unutrašnjih konflikata sa željom da se stvari rasčiste, ali je dovelo i do polemika koje ništa nisu raščistile, kao i do spoljnih konflikata kako u odnosu na nacionalnu kulturu, tako i u odnosu prema kulturi većinskog naroda. Ove polemike i konflikti nisu ni do danas dovršeni ni unutar manjinskih zajednica, ali ni u odnosu na druge. Nekad se rasplamsaju, nekad se utišaju, ali ne prestaju, jer i ne mogu prestati. Pošto je nemoguće poricati postojanje manjinskih zajednica, upitanost manjinskih kultura i književnosti pitanjem “kako su moguće” proizilazi upravo iz ovih nedovršenih konflikata i polemika.
Avet nepostojanja sopstvene tradicije, zatim neizmerno uvećavanje sopstvenog, mesnog, regionalnog, potom nekritičko prilagođavanje većinskoj kulturi su ujedno tri činjenice koje se povlače po svim polemikama o postojanju manjinskih kultura i književnosti. Kornel Senteleki, koji se s pravom smatra “osnivačem” mađarske književnosti u Vojvodini, verovao je u nepostojanje sopstvene tradicije i to je smatrao nepremostivom smetnjom osnivanju i razvoju mađarske manjinske kulture i književnosti, ali ga je smatrao i određujućim faktorom manjinske kulturalne situacije. “Najpre nedostaje tradicija, prošlost, započeti pravac, fundament koji se može nastaviti, koji se može rušiti, preoblikovati, poricati što je uvek lakše, nego započeti nešto novo. Na ovoj umetničkoj čamotinji i nizini nema nikakvih uspomena...”, pisao je Senteleki i svom polemičnom tekstu pod naslovom Pismo prijatelju D. J. o “vojvođanskoj književnosti”. Docniji napori za mapiranjem regionalne prošlosti duhovnoga života nisu do danas utihnuli. Sa time međutim nije prestao uticaj aveti nepostojanja tradicije. Nije prestao ni posle objavljivanja zaboravljenih tekstova, posle mnogih iskopavanja, objavljivanja arhivske građe, otkrivanja mnogih arhitektonskih i umetničkih uspomena. Nedostatak tradicije i dalje određuje manjinsku kulturalnu svest i njeno nadomeštanje vrednostima “velike” nacionalne prošlosti, često i baštine svetske književnosti, što nije ništa drugo sem izraz provincijske svesti. Zagušljiv osećaj nepostojanja tradicije ne može se utišati objavljivanjem iz prošlosti izvučenih tekstova, niti to može učiniti nekritičko prilagođavanje tuđem, makar je ono deo svetske kulturalne baštine, već bi ga mogao utišati, čak i iskoreniti pokušaj da se u manjinskoj kulturi omogući sopstveni kritični izbor kulturne tradicije. Po mišljenju Vila Kimlickog očuvanje i razvijanje jedne kulture zavisi od “konteksta izbora, a njegovu vrednost daje, ako će se stvoriti uslovi za izbor od mnogih ponuđenih mogućnosti.” Za ovaj izbor, odnosno za kontekst izbora primer nam daje opažanje Arpada Težera, mađarskog pesnika iz Slovačke, koji je suočavajući se sa pitanjem postojanja manjinske književnosti zabeležio sledeće: “Književnost, dobra književnost, velika književnost proširuje znakovni sistem nadnacionalnog jezika, i možda ne moram ni kazati, da je to proširenje vidika istovremeno i vrednosni kriterij dotične književnosti, i da ’manjinsku' književnost, kao i 'većinsku' vredi pisati samo sa ovim htenjem, i sve što je ispod ove crte (može biti po svom poreklu ’manjinska' ili 'većinska') nije ništa drugo nego izraz pismenosti mesne vrednosti.” Ne postavljam pitanje kakav je to sistem znakovni sistem “nadnacionalnog jezika”, jer je upravo ovaj sistem znakova – kažem po naslovu Težerove knjige – onaj “nepostojeći predmet” koji očekuje tumačenje: sama književnost, čiji nasleđeni i prirodni aristokratizam nikakva politička demokracija ne može načeti, ali ga može načeti zanemarivanje kritike, na primer onoga što je “ispod crte” prosuđivanje kao da je “iznad crte”, nekritičko pripisivanje vrednosti onom što je samo “manjinsko” i onog što je samo “većinsko” u književnosti, koja je zaštićena estetikom i poetikom, na osnovu korisnosti, a možda još češće neknjiževnim, čak i nekulturnim iskorišćavanjem.
Svest o nepostojanju tradicije zbog toga se ne može iskoreniti uvećavanjem mesnog, regionalnog i provincijalnog, lakše ju je utišati, ili je čak iskoreniti razvijanjem sposobnosti izbora tradicije, kao i njegovim kanonizovanjem, što dovodi do saznanje da kulturu može očuvati samo sama kultura, ukoliko sebe smatra održivom i promenljivom, odnosno otvorenom. Kultura ima svoja stvarnosna iskustva i saznanja, ali ima i kulturalna iskustva, čije proširivanje se odigrava u samoj kulturi, jer je upravo to održava sve dotle dok je održiva. Samo raznolikost kulturnih iskustava može povući iskustvo svesti o nepostojanju tradicije, ali se ni ovako ne može potpuno iskoreniti. Različitost odlaže, ali ne ukida sve boljke.
Ali nas odvodi prema izučavanju mesnih vrednosti. Imre Bori je ukazao na to da je Kornel Senteleki, koji se krajem dvadesetih godina prošloga veka bavio brigom osnivanja (manjinske) književnosti, morao prići teoriji “mesnih boja”, u godinama kada su po delima Ferenca Hercega, Eleka Goždua, Zoltana Ambruša, Bele Balaža, “čak Morica a pogotovu Miksata” – imena navodi sam Imre Bori – “u mađarskom književnom životu ustaljene specifične regionalne atmosfere, koja su do tada uočena samo u bojama Erdelja, ili po Krudijevim motivima u bojama Gornje zemlje”. Ove predele svojevremeno je Daniel Pap nazvao “književnim vilinjakom”, kazuje Imre Bori, ali se na to ne osvrće, kako je na početku prošloga veka, i u ranijim decenijama, u tematskom repertoaru velikih evropskih književnosti, došlo do procvata književnih dela, koja govore o mesnim, tačnije o egzotičnim krajevima i narodima, naročito u novelama i romanima nastalim u to doba. O tome detaljno govori Jeleazar Meletinski u svojoj knjizi o poetici novela u poglavlju o tipovima novela na prelazu iz devetnaestoga u dvadeseti vek. Senteleki se dobro snalazio u evropskim književnostima, prema tome može se kazati da ga do otkrivanja mesnog i regionalnog u književnosti nije odvelo samo prinuđenost na mesno i regionalno, već i poznavanje evropskih književnih i kulturnih tendencija, njegovo dobro poznavanje svetske i evropske književnosti svoga doba. Znači nije samo “polazak od ništa”, kao ni prosto korišćenje mesnih duhovnih rezultata odvelo Sentelekija ka njemu ponekad sa nipodoštavanjem pripisanoj teoriji o “mesnim bojma”, već – sasvim skriveno – njegova izuzetno književno znanje i kultura. Iz kojeg, naravno, nije na neposredan način proizilazilo, niti je moglo proizići stvaranje književnih vrednosti u smislu “proširivanja” nadnacionalnog jezika o kojem govori Arpad Težer. Ukoliko je Senteleki teorijom “mesnih boja” želeo da uzdigne mađarsku (manjinsku) književnost u Vojvodini, postigao je upravo suprotno. U ime te teorije sve se moglo prodavati kao književnost, često i nešto što nikakve veze sa književnošću nema. Sam Senteleki, kao i Karolj Sirmai osnivajući i uređujući časopis Kalangya (Rukovet) ubrzo će se suočiti sa divljim granama teorije o “mesnim bojama”, zapravo sa provincijalizmom, istovremeno sa samozadovoljstvom, sa težnjama da se mesnim interesima i vrednostima sve, najčešće književne i kulturne vrednosti nadomeštuju. Svoju borbu nisu uspeli do kraja sprovesti pa je teorija “mesnih boja” može smatrati i danas virulentnom tradicijom mađarske književnosti u Vojvodini. Skriveno, često pod drugim imenom, uživajući spoljnu i unutrašnju podršku ona je i danas živa u mađarskoj manjinskoj kulturi. Jedan od dirljivih dokumenata ovoga je pesma Jožefa Papa pisana za rođendan Imre Borija iz 2003 godine u kojoj je govor o tome da će po predviđanju pesnika istoričar književnosti napisati “pozitivnu recenziju” o pesnikovim pesmama, i preporučiti ih izdavaču za objavljivanje, zbog toga što se u njima govori o nečemu što je deo “našeg života”. “Iz našeg života” je podcrtano mesto u pesmi, izraz koji uzdiže mesno i lokalno u potpunom saglasju sa napred kazanom lokalnom izrekom, da se to kod nas tako ne govori, koje kazuje snažno verovanje u različitost. Ma koliko da je dirljivo obraćanje starog (već preminulog) pesnika starom (već preminulom) istoričaru književnosti nije teško u njemu otkriti preko kultne upotrebe jezika i jezički gest traganja za identitetom. Jer od Sentelekija naovamo nije prestalo traganje manjinske mađarske književnosti i kulture za sopstvenim identitetom, što – možda se može kazati – tokom celoga prošloga veka do danas određuje sve manjinske mađarske književnosti u Vojvodini, u Rumuniji, u Slovačkoj, u Ukrajini, pa i na Zapadu. To se ogleda u neprekidnom traganju za samodefinišućim metaforama. Ovo traganje na najvišem nivou se otkriva u poeziji Ota Tolnaija, koja kao da se u svom jeziku, u svetu svojih doživljaja, u poreklu njegovih pesničkih slika, simbola i metafora, može smatrati svojevrsnom zbirkom u mesnom muzeju, jer se sve što ta poezija govori može lokalno odrediti na čemu ništa ne menja pesnikovo izuzetno snalaženje u svetu moderne i postmoderne književnosti. Tome pripada i metamorfoza njegovih reči i slika uz intertekstualnost, uz aluzije, uz označenih ili neoznačenih citata, uz niza parafraza. Ovo uzdiže Tolnaijevu poeziju na rang poezija koja stvaraju kanone, pri čemu se nikad ne odvaja od mesnih i lokalnih izvora. Može se kazati kako u “mesnom muzeju” Tolnaijeve poezije stanuje velika poezija koja govori u onom nedokučivom sistemu znakova o kojoj se čita u citiranim rečima Arpada Težera. O tome govori Težer i u svojoj najnovijoj pesničkoj knjizi, u pesmi koja je u stvari “čitanje” poezije drugog jednog mađarskog pesnika iz Slovačke, Lasla Čelenjija. “Danas posle naše usijanosti svetskom književnošću i nekadašnjom mađarskom književnošću u Slovačkoj one zajedno znače parlament naših sećanja” - govori Težer u svojoj pesmi, zatim ovako nastavlja: “Ti – naime Laslo Čelenji – kao nepatvoreni rimski karakter, Antonije XXI veka, hvaleći sahranjuješ grešni deo naše prošlosti, moje priznanje za to!, ali, nemoj mi zameriti, da ja na način Kasijusa, pravim kiselo lice.” Pesma Postmoderno kiselo lice Arpada Težera opominje da je manjinsko – sada slovačko, a mogao bih reći i vojvođansko – nastojanje tokom niza decenija u prošlom veku da se ova književnost samodefiniše sada pretvorilo ako ne u svoju suprotnost, onda svakako u svoju upitanost i problematizaciju, što drugi deo mojeg retoričkog pitanja – kako su moguće – pretvara u poricanje, naime nasuprot Čelenjija koji hvaleći poriče, Težer govori o nekadašnjoj (manjinskoj) književnosti, a isto tako bi mogao govoriti Oto Tolnai ukoliko bi o tome progovorio, kao da je gubitkom države došlo do poricanja manjinskog kulturnog i književnog kanona.
Ima međutim teorija o “mesnim bojama” i jednu praktičnu interpretaciju, koja nema nikakve veze ni sa Sentelekijem, ni sa govorom Jožefa Papa o “našem životu”, ni sa Imre Borijem, koji je mnogo učinio za otkrivanje sopstvenih manjinskih književnih i kulturnih tradicija, niti sa Čelenjijem koji hvaleći sahranjuje, pa ni sa kiselim Težerovim rečima, pa ni sa Tolnaijem, koji razvija u svojoj poeziji svojevrsne jezičke metamorfoze, ali je u tesnoj vezi sa najgorom interpretacijom teorije o “mesnim bojama”, to jest sa provincijalnim, sa banalnim, sa mnogim varijantama nekritičkog unitarističkog pogleda na književnost, jer ove ideje proklamuju korisnost i iskorišćavanje kulture i celokupne književnosti podređujući kulturu i književnost njima nespojivim razmišljanjima i interesima. Ova primena prokazane teorije zatvara pred kulturom i književnošću one prostore na kojima one mogu jedino postojati, prostore “interpretacije stvarnosti”, prostore kulturalnog izbora i kulturalnog konteksta. Ni interpretacija, ni izbor, samo isticanje mesnog i provincijalnog, samospoznaja samo u regionalnom – tu je dovela Sentelekijeva ideja o primeni teorije “mesnih boja”. Ne vredi i dalje se zadržavati na tome.
Treća odrednica manjinskog kulturalnog i književnog kanona je prihvatanje tuđe kulture, u manjinskoj situaciji prihvatanje kulture većinskog ili susednog naroda. Jedan od uslova za to je prevođenje, a drugi je komparacija. Senteleki je to rano uvideo pa će zajedno sa Jožefom Debrecenijem, kome je uostalom upućeno ovde citirano njegovo polemičko pismo, već na kraju dvadesetih godina objaviti antologiju modernog srpskog pesništva. Senteleki je dao dvostruku kulturalnu ulogu ovoj antologiji. S jedne strane je želeo prikazati modernu srpsku poeziju vojvođanskom čitaocu, a sa druge strane želeo je dati primer iz modernizma svojim manjinskim književnim savremenicima, često početnicima i amaterima. Poznavajući malo književnu modernu, uz to odnoseći se prema njoj sa nerazumevanjem manjinski – “provincijalni” - pisci i pesnici su međutim uzalud dobili lekciju od Sentelekija, nije se pojavila pukotina na njihovoj zatvorenosti u svoj provincijalni svet. Toj zatvorenosti nije naškodilo ni vredan talas avangardne književnosti, koji je zapljuskivao tadašnju mađarsku književnost u Vojvodini. Mala pometnja nije ništa promenila. Zna se, prevod nikad nema vodeni znak originala, u osnovi on je nekad dobra, nekad slaba interpretacija originala, zato postoji samo jedan original, a postoje mnogi prevodi istog dela, čak mogu postojati i više dobrih prevoda istog originala, ali Senteleki i Debreceni nisu se povodili ovim poimanjem prevoda, već su u prevodu prepoznali kulturalnu mogućnost samospoznaje, zapravo to da je prevod pre svega kulturalni kontekst izbora, pošto ne postoji potreba za prevodom svega, mada svako književno delo strpljivo čeka svog prevodioca, kao što strpljivo čeka i svog čitaoca i interpretatora, već postoji potreba za prevodom pre svega onih dela koji će svojom rečju stranog učiniti ciljnu kulturu celovitijom. Sentelekijeva antologija, koja se tada i ne drži čvrsto samo srpske poezije, jer će prevoditi i objaviti i druge pesnike, prihvata ovu kulturnu ulogu, koja će biti prisutna i u kulturnim i književnim dešavanjima docnijih godina, s izuzetkom možda poslednjih godina kada će mađarska književnost i kultura postati delimično slabo informisana o dešavanjima u srpskoj, u hrvatskoj, u slovenačkoj itd. kulturi i književnosti, jer se smanjio mada nije i nestao interes za njih, što se može pripisati – ne treba to posebno naglašavati – sve prisutnijim, spolja i iznutra delatno potpomognutim i podržanim tendencijama otvaranja širom kapija pred provincijalnim, a pri tome zatvara puteve prema stvarnoj samospoznaji, prema pravcima svojevrsnog saznanja o šansama i hendikepima rubnih kultura i književnosti, kakve su po prirodi manjinske književnosti.
U prisustvu ovih triju činjenica manjinskog kulturnog i književnog kanona, u kontekstu izbora tradicije, u ocenjivanju mesnog i lokalnog, kao i u načinu prihvatanja tuđih kulturnih i književnih vrednosti, čime se određuje sopstvena književnost i kultura, neprekidno se da zapaziti sukob tradicionalnog i modernog u manjinskom književnom i kulturnom kanonu. Nije to prvenstveno konflikt otvorenosti i zatvorenosti, već je pre svega sukob ustaljenosti i promena u kontinuitetu. S jedne strane zatvorenost, koja ide zajedno sa osećanjem ugroženosti, sa druge strane – isto prema doživljaju ugroženosti – potreba za promenama, stvaranje konteksta promena u životu kulture i književnosti.
Pitanje je, šta se danas da započeti sa ovim konfliktom, koji traje decenijama i ni sada se ne stišava? Nigde nas ne bi odvelo prećutkivanje ovih konflikata, niti njihovo nadomeštanje nečim drugim u doba kada je moderna već prešla u tradiciju, jer je upravo ovaj konflikt, ova neprekidna rasprava između tradicionalnog i modernog osnovna oznaka manjinskog književnog i kulturnog kanona. Vredi obratiti pažnju na to i stoga što je upravo konflikt tradicionalnog i modernog stvorio specifičan diskurs manjinske književnosti u okviru celovite mađarske kulture i književnosti. Znači, odgovaram na pitanja sa početke ovog predavanja i tvrdim da ne postoje samo manjinske nacionalne zajednice, već postoje i manjinske književnosti i kulture, ali kako su one moguće, na taj deo pitanja se ne može jednoznačno odgovoriti, već odgovor treba tražiti u njihovoj istoriji, s prihvatanjem sve novih i novijih pitanja na koje se uvek daju nejasni odgovori, sa prihvatanjem sumnji i konflikata, što znači da se na ova pitanja mogući odgovor treba tražiti u polemikama, jer u svetu kulture retko ima pravih novosti, uglavnom na ista pitanja se odgovara različitim rečnikom. Rečnikom polemičkih dijaloga.
Uvodno predavanje na Kongresu Međunarodnog hungarološkog društva, Debrecen, 2006.
Bodó Barna: Az identitás egyetemessége. Kolozsvár, 2004. 90. old.
Citira Imre Bori u svojoj istoriji mađarske književnosti u Jugoslaviji. Bori Imre: A jugoszláviai magyar irodalom története. Újvidék, 1968. 9. old.
Citira Barna Bodo u spomenutom tekstu.
Tőzsér Árpád: A nem létező tárgy tanulmányozása. Pozsony, 1999. l74. old.
Imre Bori citiranoi delo, 14. str.
Tőzsér Árpád: Léggyökerek. Új versek. Budapest. 2006.
Bazsalikom. Modern szerb költők antológiája. Bosiljak. Antologija modernog srpskog pesništva. Novi Sad, 1928.