Jovan Čekić

Linije bekstva ili o “iluziji prijateljstva”

Sarajevske Sveske br. 35-36

Knjiga Beket prijatelj (2000) je strukturirana jednim brojem pisama i razglednica koje je Konstantinović u trenutku njenog nastanka imao kod sebe. To nisu sva pisma koja je Beket slao Kaći Samarđić i Radetu Konstantinoviću. Neka su izgubljena, dok je veći deo uništen u njihovoj rovinjskoj kući. Dakle, to nije celokupna prepiska, zapravo, nema Celine, a još manje Sistema u Konstantinovićevoj knjizi, reklo bi se, tu je promašaj unapred uračunat. Ova knjiga je tako u isto vreme beleška o tom manjku, nedostatku, kako dokumenata, tako i sećanja na jedno vreme i neke ljude. Sećanje kao nužni konstrukt koji nam omogućava da istrpimo promašenu sadašnjost i neizvesnu budućnost.

“Moć sistema jeste moć celine koja se svuda potvrđuje, potpuno i neposredno, pa je zbog toga svako biće, svako slovo, samo neka vrsta njegove manifestacije, ili 'izraza', njegov citat. ... Sistem je jedino human; mi, van-sistemski, marginalci, jesmo nehumani; otpad Sistema, đubre humanosti. Humano je u savršenstvu koje je savršeno jedinstvo Celine i delova. Nehumano je promašeno jedinstvo.” (84)

Prijatelj

Ovo “mi, van-sistemski, marginalci”, tačka je u kojoj se dve linije kretanja, Beketova i Konstantinovićeva, presecaju. Tu tačku preseka nije moguće imenovati, ali je ona polazište onoga što nazivamo postajаnje prijateljem. Tako “mi, van-sistemski, marginalci”, postaje moguće tek zahvaljujući tom preseku iz koga onda nastaje jedno prijateljstvo ili ono – razumeti prijatelja. To su dve sasvim različite linije. Beketova prelazi preko teksta, radija, pozorišta, do filma u jednoj kapitalističkoj mašineriji koja u diskursu Hladnog rata uspostavlja natkodiranja čitave zapadne kulture. Konstantinovićeva linija se kreće preko teksta i radija, ponekad televizije, iz jedne socijalističke mašine koja sebe vidi kao onu koja nije ni Zapad ni Istok, iz jednog miljea, konteksta, koji nije ni selo ni grad, već palanka, čiji dominantni diskurs uspostavlja jednu moćnu mašineriju palanačkog natkodiranja. Tako je Konstantinovićeva knjiga o Beketu, ili pre sa Beketom, strukturirana kao konstelacija odsjaja, bljeskova duž tih linija, čiji povod su Beketova pisma. Ti bljeskovi su nabačaji, sećanja, komentari, fragmenti otvoreni za različita povezivanja, nikada u potpunosti fiksirani, možda najbliži onoj liniji “pogleda na neku stranu”. Tako bljesne Rovinj, beleška Bore Ćosića o papiru, o knjigama iz Radetove biblioteke, razbacanim po ulici ispred njegove kuće. A među tim izgaženim papirima na ulici su još neka Beketova pisma, razglednice ili možda fragmenti onoga na čemu je radio.

Konstantinovićeva knjiga nije nikakva studija o značenju Beketa, još manje o prijateljstvu ili sasvim beketovski o “iluziji prijateljstva”, prijateljstvu kao “žrtvovanju sopstvene suštine”. Ona je možda ponajviše razmišljanje o mogućim strategijama izmicanja svim natkodiranjima, ili izmeštanja van svakog Sistema, o tome kako postati stranac u vlastitom jeziku, marginalac u vlastitoj kulturi. Čak i ako je teško znati šta znači reč “prijatelj” – već i kod Grka, koji su Mudrace zamenili filozofima, prijateljima mudrosti, ta reč je upućivala na neku kompetentnu prisnost, nekakvu materijalnu sklonost ka ostvarenju neke mogućnosti i potencijalnosti. Dakle, kako ostvariti mogućnost tog van-sistemskog, marginalnog i nehumanog, onoga što nije moguće podvesti pod Sistem, što ne pripada Celini? To je ono što zanima Beketa, ali i Konstantinovića – svakoga na svoj način. To je ona tačka preseka ove dve linije, gde započinje ono što zovemo prijateljstvom. To je izmicanje kao nepristajanje na dati Sistem jezika, misaonih slika, kodova, uglova gledanja, znanja... rečju, na bilo kakvo zatvaranje u izvesnost koju grarantuje Sistem.

Strategija

Sistem garantuje izvesnost samo tako što zatvara – kodira i reguliše flukseve, natkodirajući i upisujući. Izvesnost je fantazam sistema, konstitutivan za njegovu produkciju efekata realnog. Kod Beketa se to realno emfatički izoštrava preko onih smeštenih u azile, zatvore, ludnice, skitnice ili beskućnike koji svedeni na par obeležja destabilizuju svaki fantazam izvesnosti. U njih, i situacije u kojima su zatečeni, nije moguće upisati gotovo nikakvo značenje, nema egzegeze ili hermeneutike, tek puko postojanje, bivstvovanje, prisustvo kao bljesak na obodima sistema. Svaki upis koji ih vidi kao žrtve sistema, još uvek je u funkciji sistema otvorenog za kritiku, kao potvrda brige o neminovnom otpadu, đubretu koje proizvodi Sistem, zapravo, perverzna ekologija jedne biopolitike.
Konstantinović detektuje nešto od Beketove strategije izmicanja. Ovde je moguće govoriti o strategiji u sasvim dišanovskom smislu. Najzad, Beket je tridesetih godina igrao šah sa Dišanom, što je mnoge interpretatore navelo da povuku izvesnu paralelu između ova dva umetnika. Kao što je Beket pokazivao veliki afinitet prema vizuelnim umetnostima, tako je i Dišan umetnik koji je puno pažnje posvećivao literaturi. Najzad, mnogi su potvrdu ovakvih tvrdnji videli u Beketovom komadu Kraj partije. To izmicanje se na jednoj strani može detektovati u onoj igri prisustva-odsustva: boravci u malim mestima, nepoznata lokacija stana u Parizu, neprisustvovanje dodeli Nobelove nagrade i još dosta toga moglo bi se naći kod Beketa... Na drugoj strani, čitava Beketova produkcija je neprekidno izmicanje od značenja, interpretacije, razumljivosti, imenovanja. S onu stranu intelektualnih brbljanja, diskusija, tumačenja – tačnije, odsustvo bilo kakvih prihvaćenih ideja.

Beketova strategija nije u tome da minuciozno otvara, kritički razlaže kako bi ukazao na užase Sistema, na stravičnu cenu koja se plaća da bi se pripadalo Celini. Naprotiv, njegova strategija čini da se nešto ne može fiksirati, imenovati, pa tako izmiče mogućnosti ustaljenih interpretacija, vrednovanja, značenja. Beket stvara pukotinu koja se ne može zatvoriti, maskirati, nema aproprijacije od strane sistema i to upravo u trenutku kada Sistem počinje da prihvata i veliča njegovo delo. Ne-moći-zatvoriti-u: jezik, značenje, sistem, celinu, nije ništa drugo do otvaranje jedne linije bekstva, jednog vektora koji neprekidno izmiče ustaljenom kodiranju fluxa, upravo onog heraklitovskog, neprekidne promene. To je strategija koja, ne samo što čini vidljivom tu paranoidnu potrebu Sistema da sve natkodira, već, istovremeno, upućuje na ono izvan – marginalizovano, odbačeno, nečitljivo – što tek tako postoji. “Ono što treba izbegavati, ne znam zašto, jeste duh sistema ...” (85) Duh sistema je ono što brine o neprekidnom zatvaranju Celine, kao što je Celina aproprijacija svih prvobitnih kodiranja u Sistem koji nije ništa drugo do monstruozna mašinerija natkodiranja koje svemu daje značenje, i tako čini da se sve može tumačiti, razumeti, imenovati. Ono što treba izbegavati, a što ne traži nikakavo objašnjenje, što samo treba živeti, kao performativ koji ništa ne imenuje – upravo je to zatvaranje.

Hamm: What is happening? Clov: Something is taking it’s course. Hamm: Clov! Clov: What is it? Hamm: We’re not beginning to… to… mean something? Clov: Mean something! You and I, mean something! Ah that’s a good one!

Džojs ili What is happening?

Džojsa interesuje “galaxy of events”, kao sklop svih mogućih iskaza, znakova, kretnji, pogleda... koji neprekidno kruže oko događaja i tako strukturiraju “jednu minijaturnu sliku sveta u kojem živimo”. Džojs kao bujanje značenja, kao sveznanje koje vodi do inflacije interpretacija, kao kompjuterski virus koji će zagušiti sistem, gde svaka intervencija znači uvećanje, dodavanje. Neprekidno dodavanje novih priključaka, novih konekcija, jedna vavilonska mreža, na koju se priključuje Joyce scholars. Otuda je za Beketa on umetnik koji “teži sveznanju i svemoći”.

Kada Konstantinović pravi analogiju između Hama/Džojsa i Klova/Beketa, čini se da ga, pre svega, zanima razlika između dve strategije, dva pristupa, koji se ne isključuju, već paradoksalno nadopunjuju, gde je Beket nekakva “unutrašnja” negacija Džojsa; “Džojs pobunjen protiv Džojsa”. Ham “slepi tiranin” od koga Klov ne može da umakne, ali koji unutar tako strukturiranog “galaxy of events” ipak može da vidi liniju bekstva, vektor uzmicanja.

Beket ili Something is taking it’s course

Kako ocrtati tu liniju bekstva? Na jednoj strani neophodno je uračunavati horizont tog “galaxy of events”. Na drugoj, istovremeno u duhu onog dišanovskog diktuma neophodno je svoditi, redukovati, stalno n-1, zapravo kretati se prema čistoj imanenciji, jezika, života, pukog postojanja. Kod Beketa koegzistencija vidljivog i izrecivog, kao onoga što se ne preklapa, a još manje kao onoga što ilustruje jedno drugo, ocrtava liniju bekstva. To je pukotina koju je nemoguće zatvoriti, to je ono ne-moći-zatvoriti-u... jer tek kroz tu pukotinu postaje moguće videti da something is taking it’s course. Ali, to videti – upravo zbog nesvodivosti vidljivog i izrecivog jednog na drugo – upućuje na to da ne treba ni pokušati nikakav transfer u režim izrecivog. Tako Beketovo ćutanje možda nije samo efekat puke redukcije jezika na neko biće-jezik (“zujanje insekta”), već istovremeno okretanje prema onom “učiniti vidljivim”, “izneti na videlo”. Kako? Ne više kroz mukotrpan rad, već kroz igru.

Konstantinović napominje da Beket nikada nije izgovorio reč literatura ili pisanje, već da je tu u pitanju “đavolski težak rad... rad redukcije, služba siromaštvu”. Kada nakon Comment c`est piše sve manje, sve kraće, kada sužava, komprimuje jezik, sledeći agoniju vlastitog jezika, on za Konstantinovića postaje umirujući Beket. Ali, komentarišući Beketovo pismo od 24. 09. '67. Konstantinović primećuje kako je dva dana nakon njegovog javljanja u berlinskom Schiller Theater Werkstatt održana premijera Kraja partije, koju je režirao Beket, a da on o tome ne kaže ni reči. Zapravo, i u sledećih par godina, koliko je još trajala njihova prepiska, Beket nije pominjao svoj rad u pozorištu koji “kao da nije bio za nas”. Tu dve linije počinju da se razdvajaju jer Beket je “pokušavao da iziđe u pozorište, da ulogu pisca zameni ulogom reditelja: da đavolji rad zameni igrom?” (135)

Dve godine kasnije Konstantinović će objaviti Filozofiju palanke, vlastitu mikroanalizu duha Sistema kao duha palanke koji je neprekidna težnja za zatvaranjem. To je minuciozna analiza natkodiranja koju duh palanke, kao karikatura Sistema, neprekidno sprovodi. Kao da je već tada Konstantinović naslućivao da ono something is taking it’s course, barem kada je u pitanju balkanski duh palanke, vodi u užas i da je u tom slučaju ćutanje bilo jedina strategija izmicanja. Tako se neobično preklapa sudbina knjige i njenog autora; kao osuda na ćutanje. Čini se da je ćutanje jedina preostala strategija da se izmakne natkodiranju Sistema, a opet unutar svakog sistema postoji jedna prinuda na postojanje koja nije ništa drugo do “prinuda na mišljenje”.

Komentarišući poslednje Beketovo pismo od 15. 12. '72. Konstantinović ponovo pominje Klova kao onoga koji je “ipak uspeo da se pokrene”, koji je uspeo “da ode?” Nije li Klov, kao onaj koji vidi, za razliku od slepog despota Hama, otkrio drugu strategiju, onu koja više liči na igru, koja neprekidno povlači linije bekstva između vidljivog i izrecivog. Taj izlazak u nešto drugo, to izmeštanje na samu liniju bekstva, nije samo prinuda za drugačijom strategijom, već i za drugačijim mišljenjem koje mapira najrazličitije putanje onoga something is taking it’s course... ali, da li je ćutanje tada sve što preostaje?