Vida Ognjenović

LIKOVNA FILOZOFSKA BAJKA MILANA TEPAVCA

Sarajevske Sveske br. 11/12

Slikarski rukopis Milana Tepavca već pri prvom susretu prepoznajemo po eruptivnom autorskom nagonu za likovnim preuređivanjem stvarnosti, zatim po pažljivo razrađenom filosofsko-bajkovitom misaonom jezgru u radovima kao i po energiji istraživanja u postupku, od upotrebe boje i prostora do punog vizuelnog sinkretizma u sferi naoko protivrečnih elemenata. Njegove slike u različitim tehnikama i kombinacijama, izvanredni crteži, maštovito izvedene instalacije, video radovi, pozorišne i filmske scenografije, beleške, asamblaži, skice, skulpturalni detalji i likovni zapisi daleko su od jednostavnog oslikavanja onoga što mu kao slikaru neposredno ulazi u vidokrug. Pre bi se reklo da su to silovito namaštani upadi u prihvaćene likovne navike, smišljeno razgrađivanje sakrosantnih celina, disputi, opomene, filosofska poricanja, pobune i rugalice, a sve to bez one, od česte upotrebe izlizane, koloritske manipulacije, kao i bez avangardnog poziranja, isprazne prenaglašenosti i napadnog samozadovoljstva.
Tepavac svakim svojim novim radom iznova uspešno dokazuje da nije šablonski eksperimentator. On se ne zadovoljava time da svoju intervenciju u prirodnim dato-
stima sprovodi samo kao doslednu likovnu destrukciju tog stvarnosnog ishodišta slike. Ovaj slikar očigledno smatra da bi to bila linija najlakšeg otpora, jer, ukoliko se složimo oko toga šta je stvarnost, podrazumeva se da svako pravo umetničko delo počiva na ideji izvesnog sukoba sa zatečenim poretkom stvari. Sluteći već na samom početku brojne zamke i nedoumice koje taj odnos skriva, on je nastojao da se njime ozbiljno bavi još tokom studija i u mnogome je uspeo da ga postepeno impostira već u svojim ranim radovima. Sada se ta impostacija kod njega očituje kao neutaživa volja za preformulacijom, najpre svega onoga što ulazi u sliku, a zatim i poimanja njenog sadejstva sa svetom posmatrača i sagovornika.
Polazeći od Vitgenštajnovog stava da stvarnost nije model filozofije, već se ona prepoznaje u postulatima koje joj filozofija formuliše, Tepavac, još od samog po-
četka, u traganju za autopoetičkim polazištem, naporedo istražuje proces stvaranja kao i samo biće slike, a pod geslom aktivno preokrenutog shvatanja o odnosu prirode i likovne predstave o njoj. On sliku stvara, kako bi se reklo, iz kontre, iz uverenja da autor likovnog ostvarenja treba da se izbori za to da slika koju je naslikao postane model stvarnosti, a ne da se zasniva na njenom autoritetu. Zato čak ni u najranijim potezima četkicom, skicama za scenografiju, ili u odabiru i grupisanju instaliranih predmeta, Tepavac ne dozvoljava da mu stvarnost neposredno pozira, a još manje da mu se nameće svojim sadržajima kao zadata tema, ili svojim oblicima kao mogući vodič ka formi. Ovaj svet u kojem smo, zanimljiv je za slikara Tepavca samo kao nedovoljno istražen zabran koji se neprestano obnavlja, beskrajno carstvo raznolikog mnoštva slobodnih slikovnih činilaca, čije ga osnovne prirodne zakonitosti ničim ne obavezuju. Naprotiv, on dostignuće slike vidi u stepenu oslobođenja citiranih stvari kako iz prirodnog tako i iz nadgrađenog miljea, što dalje od njihovog izvornog kontekstualnog odnosa, jer samo tako mogu nesmetano da deluju kao dejstveni elementi u suštinskom tkivu njegove likovne filosofske bajke o slici kao ishodištu sveta.
U toj svojoj polaznoj odlučnosti da sliku stvara ne naporedo, već uprkos datim okolnostima, Tepavac, u zavisnosti od tematike, majstorski menja likovne vrste. U njima do perfekcije izgrađuje i modernizuje svoj postupak. Poseže za tehnološkim citatima, čime proširuje idejni opseg slike komponujući je od različitih materijalnih, zvučnih, svetlosnih, tekstualnih i video elemenata, ali tako da u svakoj pulsira živo misaono jezgro logosa. Njegova likovna tvorevina, ma od čega da je izgrađena i ma kako se zvala, retko je samo dovršen objekat koji izložen miruje u svom snu o večnosti, podatno se nudeći oku posmatrača. Naprotiv to su uzurpirajuće aktivni radovi, jer Tepavac, nastoji i uspeva da do usijanja dovede njihov unutrašnji intenzitet, razarajući u prvom redu taj san o trajanju, koji je inače najčešće prerušen u bezbolnu dopadljivost, ili arogantni narcizam eksperimenta. U središtu njegove pažnje je zapravo suštinski opak visoki napon slike koji deluje i opstaje izvan potrebe za dopadanjem. Otuda je sasvim razumljivo da se on ne iscrpljuje u traganju za čistotom likovne vrste, ili žanra, njega zanima sveslika, baš kao i prostor koji ona definiše, senka koju baca na svet, kinetička pomeranja koja sugeriše, njen omnipoten- tni, zasićeni likovni namaz, gde sve može biti boja, a ona sama je tek jedan u neo- graničenom broju izražajnih elemenata.
Poznati književni kritičar Harold Blum je u jednom tekstu o danskom bajkopis- cu Andersenu podvukao da je slavni književnik između ostalog, preuzeo od narod- ne bajke postupak animizovanja sveukupne prirode, odnosno da o svakoj stvari (objektu) piše kao o živom biću. ”U njegovoj prozi, piše Blum, nema ni jedne stvari koja je puki objekat, svako drvo, grm, životinja, artefakt, ili komad odeće, sve to ima svoju dušu, glas, seksualne želje, potrebu za statusom i užas od pomisli na smrt”. Na sličan način se može govoriti i o animizmu predmeta u kreativnom postupku njihove primene u instalacijama Milana Tepavca, pa i drugim njegovim likovnim radovima u prostoru.
U projektu “Granica” (Galerija ”Haos”, 2004) u ogromnom akvarijumu su potopljene knjige (poezija, istorija, kalendari), satovi, slike zapisi, arheološke iskopine, diskete i razni drugi predmeti, a sve to pod supervizijom Ničea, koji na krilima lebdi iznad akvarijuma i makovom čaurom održava kontrolu nad tim poretkom. Ti sakupljeni i nabrojani objekti nisu kolekcionaraki izloženi, već naterani u neobičan ambijent, potopljeni u vodu, nadrealno šaržirani. Tepavac ih je na andersenovski način vitalizovao, dajući svakom od njih priliku da privuče naročitu pažnju i ispriča svoju priču, da ogoli sopstvenu dušu u mračnoj bajci o našem svekoliko ograničenom duhu. Sve te stvari, zajedno sa vodom, osvetljenjem i video radom koji ih dopunjava, zatvaraju kolo osećajnog strujanja čineći zastrašujuću najavu mogućeg potopa kataloga mnogih humanih dostignuća.
Filosofsko učenje da se totalna stvarnost deli na aktuelno i moguće, Tepavac u svom likovnom rukopisu dovodi u odnos obrnute binarne opozicije, nastojeći da dokaže da je privid upravo ono što je aktuelno, a realno ono što se nalazi u ideji. Zato se on ne prepušta ugodnoj poziciji nekoga ko vodi likovni dnevnik o prirodi, beležeći njene pojavnosti i mene. Njegovu slikarsku ruku ne vodi urgentni vizuelni pritisak spolja, već njegova ideja o njemu. Slika koju stvara nije tu zato da ulepša okruženje, da prikaže izuzetnu pojavu, ili da nas umiri blagotvornim skladom linija, boje i poruke.
Tepavac slika, postavlja, snima, skicira, gradi, obrušava i sve to kombinuje u snažne likovne celine i fragmente o svemu što ga izaziva, plaši ili ugrožava i tu svoju viziju nudi prirodi kao jednu od njenih novih mogućnosti. Likovnost je po njemu u nezadrživom dejstvu slike na sve što je okružuje, a ne u pikturalnom odsjaju oslikanog objekta. To svojim radovima dosledno dokazuje.