Oskar Davičo

KROV OLUJE

Sarajevske Sveske br. 25/26

BRODOLOM

1

Vidom teku te glave jutarnjih umora
Šuplje mi vode niz kičmu umiru
O trula strujanja peščanih satova.
Pašću u reku kao kiša ili noć
Na usnama nemira nestaću sve vlažniji
A na dnu će se topiti strasno
Beli uzburkani kreč
Srce moje!

O kako sam pusto usidren
Na ovoj davno osušenoj stazi
O što ne grane
Pa makar i hajduk bratski da razgrnem
Kožuh od dima stada proletnjih!

Bacaj te usijane rakete za nekog znak
Svedoka mami smrt od ruke dobre
Sve plodne ženke zvezda i odjeka

***

DETINJSTVO

1

Rasli smo između guvernanti, krizantema,
čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zeljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpki
jer su glupi.

Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
i bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.

Uzalud. Uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama...
bez srama...
kako se prave deca?

Rasli smo žurno
bez daha
jureći lestvama dana
gonjeni nemirom straha
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.

***

15

Dobijao sam batine,
porodica je prema meni
postajala gruba.
Ali ja sm drugi put napisao
ljubavnu pesmu
za levog beka
mog kluba.

On se zaljubio do ušiju
do očiju
zaljubio do zuba,
zamislite, pitao me:
„Hoćete li
da trampite
jednu pesmu
za dve šam-pite.“

Bilo mi ga je u stvari žao.
Odmah sam seo
i napisao:
„Juče si se osmehnula
usred žara ludog jula,
vodom si me obasula
pet, šest mojih žednih čula.“
Posle se spominjala
Amorova strela,
koja se, sećam se, zarila
u srce levog beka
kao parče šrapnela.

I to parče šrapnela
njenog
crnog
oka
bacilo je beka
u gužva-pred-ogledalom stanje.
Moj levi bek je dobio
u srcu krvoliptanje
i pao
u očajanje.

A ja sam, kao što rekoh,
pojeo obe šam-pite
koje toliko site
da nisam večerao.
Porodica me pretukla
(mamina teška ruka).
Svu noć sam se
u grobnoj nepravdi
prevrtao.

16

Posle rata smo se vratili u Srbiju.
Ja sam voleo što sam Srbin,
Srbin Mojsijeve vere kao i otac
Srbin, jer smo potukli Švabe,
jer tata kaže da Srbi vole tačnost
kao što tačnost volimo, brate, ja i ti,
jer Srbi vole jesti i, brate, popiti
i, brate, jer Srbi nisu pokvareni
i nisu antisemiti.

u Beograd smo stigli noću,
tata je poljubio pristanište,
neki mladi gospodin zviznuo je drugom
tačno dva šamara,
i rekao: „Ja sam Solunac, sunce ti kalajisano.“
U donjoj kafani pevačice vrište
a amali loču
a žandari sprovode kržljavog džepara.

Sutradan je moj otac počeo da pravi poslove,
ni luk jeo, ni luk mirisao, zaradio je lepih para
i kupio mi belog zeca i žutu ticu,
a ja sam njemu bez muke
naučio ćirilicu.

Svakog je jutra dolazio Miša da me zove
da odemo na Dunav.
Igrali smo fuzbala i ajnca u love
kao sva deca,
a mama je tad pobacila
jednu malu seku
od tri meseca.

***

Hvala ti, noći blistava kao ljubavnica,
noći otvorenih puteva, nepomirenih jedino s
ravnodušnošću,
noći okrugla pogleda kao smrt, ili
ma koji drugi sat u krugu grljenja,
noći prožeta letovima zrikavaca pod nezabrinutim
očima
zvezda i mrtvaca,
noći podignuta do reči uraganskim vetrom,
uzneta do ljubavnog delirija srčanim umom
ponekad što je u graškama rose bez pupka,
ponekad što je uspavana kao ti,
noći hitnuta iz sebe svom snagom sigurnom u
svoju istovremenost sa smislom svega sigurnog u sebe
kao kriška hleba u zajednicu gladi;
o, noći, parobrode pristali uz mene u nerazmrsivom
buketu čežnje,
noći naoštrenih čula,
predugo brušenih o kamene ploče vremena,
noći probila na sva vrata istovremeno,
noćinoći nejednaka sebi, toj zajedničkoj gladi,
noći budna od ljubavi ogoljene do ispod mesa bez
ležaja,
noći s krestom zakovrdžalom od bleskanja,
noći – noćinoći
upaljenih lampiona na sve strane bez sjaja, noći
prvi put nalik na devojku bez skazaljki,
na devojku iz petnih žila i ispod tih žila devojačkih
na devojku još niže skroz kroz zemlju i izvan nje i
nekih njenih

zvezdanih korenja za koje se držim
obema rukama ljubavi uhvaćene za ljubav uprkos
mraku oduvek,
noći, o, noćinoći i po drugi put nalik na devojku
koju volim,
noći oduvek nalik na nju, noći pre zemlje, sunca,
vremena, noći,
kad ničeg još nije bilo, ni sveta ni vazduha,
samo noćinoćinoći –
te blistave staze ljubavi na kojoj je zagrcnuto
volim
jer je devojka.

VOLIM TVOJE RUKE

Volim tvoje ruke za igračke,
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku pree i drema.

Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

SRBIJA

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta što ljube, što piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali, bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari...
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari

i zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više prosom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

U SUMRAK

–Reci mi smeh koji ne zna grč
gorčine?
–O, ja sam muk i dubok vrč
tišine.

–Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
–O, ja sam san koji nema dna
ni ruba.

POJAVA VETRA

Tad je duhnuo gnevni vetar stojeće krvi i vremena
uraslog koščatim korenjemu zemlju. Samo
takva bura može da
razveje oblake uvreda. Palih.
Bol je dolazio duvajući svojim
posuvraćenim usnama u žar koji
me je opekao. Pao je.
Plima je dolazila dižući svoja modra usta
svud oko mog vrata. Pala je.
Stajao sam na obali. Jedne su ptice
odletele sa suncem, druge su doletele
za zvezdama. Pale su.
Treće su ptice kriknule i nečujno
letele pod suncem. Ono je dolazilo i
odlazilo tonući čas u srebrnu lokvu meseca,
čas izvirući za rubom pučinskog lokvanja. Pao.
Palo. Stajao sam
na obali poprsknoj
mesinganom krvlju sunca. Palo je.
Poprskani talasi škrgutali su. Pali su.
Ni stenje nije ništa razumevalo. Palo je.
Krvavilo je sve do zore.
Ni ona nije ništa shvatala. Pala je.
Stajao sam
a oko mene rušila se obala
na kojoj još stojim
kao i pre dvadeset godina. Palih.
Nisam znao koliko ubedljive krvi još sadrže
davno probušene žile. Pale su.
Ali zemlja ostaje u propnju i pod ozbiljnošću sveta.
Pao je.

Ja stojim i prepoznajem se
u njegovom širokom ogledalu punom krvi mladića
koji su pali kao ljudi. Stojim.
Dečak je isplivao i ne misli
na večnost. Pala je.
Ne misli na ljubav. Stojim za svet
između sna i jave nad busenom tuge pale
u jamu,
za sve ljude koji još nisu pali,
da ne padnu
između želje i nade,
između tamnice stare i nove,
između smrti i jutra u koje treba zakopati
sve što je mrtvo i boli.

Slobodan.

***

Ne branim pijanstvo, iako sam prečesto bivao
netrezan.
Ne zato što sam piću šljivnulom praznio čaše lozne;
ja sam – osećanja samo. Nisam član stranke
uplašenih. Vezan
za ljude, unajmljen smelosti za javne i tajne posle;
njen sam ostao i sad kad mi je dlan postao ruci bezdan:
za danima ljubavnim naišle su noći kostne.
Kako da primim večnost kad sam od ljubavi srezan
a bitkama spojen za sve što je bilo i sve
što dolazi posle.

Dok uvis, na greben sebe izvlači iz zemlje – drvo,
ja – obratno, mada i mene zove sunce i meni
isto pomično.
Ja nisam drvo beskraja, a beskrajim nju
morem sebe, zapljusnuto sobom ostrvo
što ujedinjuje ne izjednačujući oblike večnog u
smislu bezobličnom.
Ne spominji me. Ja tvoje ime, u ime
budućnosti večno buduće – ne izgovaram,
ja, koji te, i u meži u kojoj se koprcam, iz sebe
kao pauk stvaram.

SMRTOGRAMI

K vrgu obale! kažu morski vuci dok tonu
dubinama zrelim,
gde podietinjeli vali ne grizu prste bele od opeklina.
Kome da kažem to „k vragu“ kad malko se i ja
ustrelim,
ja, koji, po mornarski, volijem ženu no sva
rampaška vina.

Moram li se odreći svega što ja hoću ako više ne
želim
svet u kom blago stajsko plodi cvetanje ruzmarina?
Šta mi dođe voljenje? Razlog nedovoljan da srdžbi
ne odvelim
u lice kako mi se veli, šta mislim o svom
voljenju u lice vukojebina
zapljusnutih dlanom vučarne noći. Šta rekoh?
Voli taj dvoslog , ta čarna...

I ona je bila takva tamnoravna, tako zarno nemarna,
kao ta reč što me volela žarno, čarobnica ljubavosadna,
kako volim, kao glad ljubavna što za noć ljubi tri
dana radna.
kako volim. Svud. I u dekoru jutra. Pod vežom.
Nasred stubišta...

Borcu koji ni u smrt ne odnosi zastave bele, svuda
su poprišta.

***

Ah, to telo tvojeg duha...
Učitalju nesretnih ljubavi

Udvoje mi šumimo kao raskloplena školjka,
mi šumimo i kada se obe polovine duha telesnosti
Neugašenih lampiona zaklope iznutra.
Ljubav se prevrće u snu, nikad smirena,
nikad nepomična u svom jednosobnom
stanu, u svojoj uskobedroj tami bez odgovora.
Ah, kakav su prsten ta usta
omotana oko mog srca, mojih usta,
ah, kakvi su to rvački zahvati zvani
stručno „kragna“ dok ih devojke stručnije
zovu „dupli nelzon“.
Ispijaju li i one partneru snove na slamku
sve dok mu ne isprazne sve četiri boce ljubavi. Ah,
kakva samica zazidanih izlaznih vrata; ah
kakva postelja bez prozora što razapinju usku
pažnju, ah, kakvi tesni zidovi
što ne dopuštaju bilo čemu drugom
da se nametne; ah, to tvoje telo
nalik na tavanicu kojoj je drugo patosno telo
podmetnulo noguoborilo na leđa; ah,
kakva sen taj bagrem, ta igla sjaja
zabodena u uglove pamćenja: njeno je oko
slavujilo toplije od ilinjskih kresova.

***

Oh, ridam ja – uvređena lutka, ja – silovana devojčica
Druge narodnosti, ja dečak – povređen do dna bića
Ja – zloupotrebljen i oskrnavljen isto, ja
posrano groblje,
Ja delom od svojih predaka druge narodnosti,
Ja telo još nedoraslo za ljubavni čin izvršen
Maločas ipak mržnjom,
Nošen surovošću:
Oh, ridam ja – nepostojeće biće potomaka, ja prinuđen
Na povratak polaznim daljinama
Ja – sav od navika, od ponavljanja
Mekoglavog uskogruđa, od slepila za sličnosti,
Ja – popljuvano dostojanstvo, izgaženo
iskustvo, silovana
Devojčica druge narodnosti, ja – ista sudbina druge
Narodnosti pobunjene
Protiv sebe kao iskrlještenog pojma, kao
druge narodnosti
Osuđene da bude silovana, kao da je
Nasilje sudbina etnički nebitne drugojačijosti.
O, milovanje svih na svetu narodnosti, zar razlike
Privlače zaboravljene divljine koje su
pradavno pokopane
Svuda van nas,
Zar nas sve nepoznato ne priziva sebi snažnije
Osmehom i dobrodošlicom pod vijornim zamahom
Suknje ljubavi? Oh, ridam ja –
Cvokot druge narodnosti, ja – njena ćutnja, ja
njena progonjena
Utišalost, ja – njena nespremnost za ljubav.
Ja – njena bol
Ja – povređena tuga starica i detinjstava druge
narodnosti
Ja – otpor druge narodnosti čijoj reči
Vezuju usta, ja koji ih odvezujem, ja – rod
rođeni i krvni
Rođak svake silovane devojčice i starice bilo
gde na zemlji.
Ovde, ja svaka istokrvna a različita narodnost ljudske
Istovetnosti
Ja – dignut iz zvučnog ležišta raznih pomora
Za jezik koji nije kriv, za razlike,
Za sličnosti koje to isto nisu,
Ja – seča druge narodnosti, ja – prodiranje
kame u vratove
Druge, prve i treće narodnosti, u koren strave postojanja
Pete, devete i stote narodnosti, koje sve zajedno jesam,
Ja njihov sveukupni broj, ja svaka druga
Manjinska narodnost na zemlji obespravljenoj
Dogod će postojati prve a svoje, i druge a tuđe
narodnosti,
Ja koji sam sav od tih drugih silovanih
Narodnosti, zvale se kako bilo. Ja –
Odjek imena njinih i mojih povreda tuđom
spermom ispljuvane krvi.
Ja – sav od progonjene ljudskosti,
Ne od većinske oholosti, ja – silovano
detinjstvo muškarčića,
Ja – zaklana igra, ja – uvređena starica
Do dne ćutnje, ja – ojađena devojčica,
Ja – ta raskrvavljena lutka u blatu što se grči,
Ja – plač, ja – rani grob druge narodnosti,
ubijene na spavanju,
Ja – reč koja se prevođenjem pretvara u krik
Druge narodnosti, ja – koren strave
postojanja, ja – škrapno dno
Mora ubijeno na spavanju, ja – strah mornih snova
Druge narodnosti, ja – polazak u život, u razumevanje
Obe narodnosti i preostalih još nerazumevanja, ja
–obe mržnje,
Ja – jedna još narodnosna mržnja nesahranjena
plitko u meni.
Bez obzira na koje se ime odazivam, ja
Prokletstvo nasleđa etničkih rođakanja
Ja – razumevanje duge, te žirafe povijenih
leđa nerazumevanja,
Ja – uobličen u gomile koje bi mogle biti
samo ljudi
Predstavljajući se lažno kao ove druge, one prve
narodnosti. Ja – koji jesam svi nepodeljeni ljudi
Na kandže naroda,
Na očnjake narodnosti,
Ja – koji nisam ni bolesni
Ni divlji ni bezumni silujući masturbator
Nadražena seksa brahijalnom
Snagom nevoljenja, ja nisam ni neoplemenjeni nekrofil
Koji spaja led zadovoljstva sa ubijanjem
Pripadnika druge narodnosti,
Tim svetogrđem drugosti što postoji
Drugačije od znanog i praktikovanog
postojanja, ali drugačijosti
Što se razvija krećući se
U pravcu istog nestajanja. Postojeći,
Ono uzbuđuje pobožne
Maloumnike koji se danas svete za zla
Koja su nekad davno drugi možda činili
Ali ta zla nije skrivila
Ova silovana devojčica,
Ta starica zadavljena, taj izmučeni dečak, od
osam godina!
Oh, ridam
Ja – nož zadrhtao u ruci što ne drhti ulazeći
U tanke vratiće druge narodnosti,
Oh, ridam
Ja – nož zadrhtao u ruci što ne drhti ulazeći
U tanke vratiće druge narodnosti,
Oh – ja, koji ridam dnom
Srditog gneva svih na svetu ljudi ne-
Oplemenjenih narodnostima koje čine
nasleđa, otimačine
Preci i drugo što nude poreklo
Raznobojne kože, a krecave ili glatke
Kose, ja – kivan na glupu
Surovost, ja digao ruku protiv bludnih radnji
Izvršenih
Nad nedoraslim i preraslim, ja ubeđen da
Ni perjanice suznih glasova i škrtih ridanja
neće rasterati
Magleni dim ovih ili onih pobožnosti,
Onih – s tri prsta, onih – celom šakom ili
Onih – praktikovanih obaveznim klanjanjem,
ja ipak plačem, ja ipak ridam
Nad nerazuđenim umom
Nad moždanim vijugama bez dubine, nad vijugama
Koje će se jednog dana ipak razuditi i probuditi
Da mudrost bude što jeste – jedina čovekova
narodnost. Rastite,
Narodi, priđite sebi, ljudi; mogućoj čovečnosti
pristupite!
Ona će vas i činiti sve, mada još
Ne čini u najvećem broju.

***
Ridaj
ne brini, hrapava moja reči, duž svog arapsko-
grčkog profila! Oh,
Ridaj i ti, zahvaćena daljinskim čežnjama u hrpama,
Oh, ridajte nagomilani
horizonti. I vi koji nas rađate i hranite kao da ste deo
Zamamnih majki smisla, izroditeljenog
povremeno, i ispod pojasa
umno nerazuđenih žena i muškaraca.
Ridajmo! I ja, i mi,
i oni; pridružimo sva svoja ridanja bloku
nezaustavljivih snova koji se grle međusobno
namirisanih udova! Ah, snovi, ah, ridaji,
ah, tame, ah, mirisi,
oh, ljubavnice i ljubavnici zaobljeni s obe strane
kao višekrake zvezde što zrače
nalik na zlatne ogrlice oko visokih bisernih
vratova vedrih
noći neizgubljenih fizionomija u mraku.
Ah, noći vrlo razuđena ukusa, ah, noći sveže kože,
oh, snovi uspavani i kad vas grubijani gurnu
iz jednog naručja jave u drugo, isto budno. Ali
javnost ne peče,
ubija samo: privržena je dvostrukim svojim
suprotnostima.
Zato i
pitam: Zar se toliko bojimo gubljenja
snohvatne jave i javnih snova
u lavirintima smrti, kad
dužinom staze uobličene u nas dvoje, ne
ispuštamo naše ruke
ili kad se, poneti ljubavlju, predajemo igrama
plođenja
i uplašeni ulazimo u more našeg uzbuđenja
što nas već cele
obuhvata, odnosi i promenjene vraća prolaznom
bekstvu od očajanja. Ono oduvek i još uvek
jauče u nama. O, more udvojenosti, o, more
nad sobom samim,
O, more poda se, šta znači ta topla ruka koju držim
dok izboden srebrnim iglama ridam? Daleko
već od ljubavi. A bio
sam predan zanosnim igrama plođenja. I još
sam njihov. Uzalud.