Vladislava Gordić Petković

KRATKA PRIČA U SRBIJI NAKON DVEHILJADITE

Sarajevske Sveske br. 14

Panorama kratke priče u Srbiji može da se posmatra kao pozornica slučaja – kao splet obaveznih i slobodnih tema, kao ispunjavanje dužnosti, otaljavanje obaveze, hvatanje daha između dva kapitalna projekta. Priča je, na žalost, često samo kondiciona priprema za velika dela: nikad nije manje bila na tragu metafikcija ranih Basare i Albaharija, nikad manje lirizovana naracija modernističkog eksperimenta iz doba «Crvenog šala» ili «Velike dece» Antonija Isakovića, ali opet nije ni samo svedena na reanimaciju stvarnosne proze.

Pisanje po zadatku

Možda će renesansa nepravedno marginalizovane forme kao što je kratka priča biti moguća tek zahvaljujući « pisanju po zadatku ». Jer, umetnička inspiracija ionako je oduvek bila mistifikovana. O tome ne svedoči samo figura muze u klasičnom epu ili konvencija snoviđenja u poeziji kasnog srednjeg veka, nego i vekovno izjednačavanje stvaralaštva sa trenutnim nadahnućem. Druga strana stvaranja, pisanje po narudžbi, uvek je relativizovana i etiketirana kao manje vredna. Međutim, treći stav, shvatanje da literatura nastaje iz literature i da se u njoj stari motivi preispisuju na nov način znak je suštinskog prevazilaženja ne samo arhaičnih ideja i tendencija, nego i iluzija o umetničkom postupku.

Zato je polovinom devedesetih u Srbiji kreiranje antologija kratke priče na zadate teme i pokrenulo mrtvo more u ustajaloj bari : za to treba zahvaliti časopisu « Reč », koji je svoje tematske projekte pretočio u antologije krimi i erotske priče. Jedini projekat koji se pokazao delimično neuspelim bio je onaj posvećen božićnoj priči : odziv pisaca bio je mršaviji, a rezultati prilično diskutabilni.

Na tragu ovakvih ideja nastao je 2002. godine i Projekat Kortasar. Petnaest priča u knjizi koju je inicirao i priredio Vasa Pavković bile su pokušaj provere kakav je uticaj Hulija Kortasara na savremene srpske pisce. Ovom piscu i kritičaru nije prvi put da testira literarnost književnosti, budući da i svoju prozu oblikuje kao splet korespondencija: lepše rečeno, on i sam piše u dosluhu sa književnim uzorima.

Petnaest autora, među njima i sam priređivač, krenuli su stopama argentinskog pripovedača, sa logičnom ambicijom da njihovi prilozi budu mnogo više od omaža i stilske vežbe. Očekivano iskušenje i rizik ovakvog projekta jeste okupljanje različitih generacija i poetika: priče po Kortasaru pišu, između ostalih, Voja Čolanović i Vule Žurić, Jovica Aćin i Ljubica Arsić, Miroslav Karaulac i Miloš Latinović, »interesna grupa« koju povezuje ne samo ljubav prema Kortasaru nego i svest o postupku.

Naum ovakve vrste u našim okolnostima više je od dosetke: on je prečica do reinstitucionalizacije kratke priče i pripovetke u srpskoj prozi. Iako vitalna i raznorodna, domaća kratka proza tavori – pa bilo to na marginama verizma ili u samodopadnom eksperimentu – jer je zatočena u anonimnost, večito u slepoj mrlji čitalačke percepcije u sredini gde se antologija strane priče po pravilu dočekuje sa većim zanimanjem nego zbirka kratke proze domaćeg pisca. Ovakav projekat predstavlja efektan pokušaj buđenja pripovedača iz dugog sna o kratkim formama. Podstrek i poticaj nužni su, a ponekad i dovoljni uslovi da se san o dobroj prozi ostvari.

U svim pričama prepliću se erotsko i fantastično kao osnovni imenitelji Kortasarove proze, jer se autori prosto osećaju dužnim da se pozovu na njih. Pristup pisaca zadatku svodi se na nekoliko predvidljivih strategija: neki pišu pastiš, a neki Kortasarove junake i situacije koriste kao inicijalnu kapislu zapleta. Priča Ljubice Arsić »Tango bez nežnih reči« upušta se u temu ismevanja strasti i parodiju bliskosti, pripovedajući o otužnoj ljubavnoj avanturi na pažljivo kontrolisanoj granici ironije i lirizma. »Mršavljenje« Zorana Pešića oneobičava ikone modernog života tako što svoj diskurs preuzima iz kozmetičke industrije i marketinga. Marke proizvoda i reklamne poruke u priči o ženi koja mršavi do nestajanja, oneobičene su neočekivanim fantastičnim ishodom zapleta koji se naizgled bavi samo standardizacijom glamura i zavođenja. Vule Žurić se upušta u poetski, minimalistički jezik, koji je koliko stilizovan, toliko i preciozan, dok »Kuća ciklida« Edvarda Jukića sa kliničkom distancom u pripovedanju reaktualizuje motiv metamorfoze, u svoj njegovoj jezovitosti i začudnosti. Miroslav Karaulac slika žensku putenost i njenu neuhvatljivost i zagonetnost, razrađujući Kortasarov motiv seksualnog eksperimenta. Istinsko iznenađenje je priča »Capitulos prescindibles« Miloša Latinovića, koja kreira atmosferu napetosti, neizvesnosti i iščekivanja maestralnim fragmentarnim jezikom i koja pokazuje odlično umeće karakterizacije junaka. Stivenkingovski motiv tajanstvenog stopera, udružen sa momentom »preinačenja životne rutine«, inače očekivanom konvencijom fantastične proze, navode na zaključak da je prava literarna pozajmica ravnopravna s literarnom invencijom. Priča Voje Čolanovića »Načelo neizvesnosti« je majstorska minijatura, vrlo preciznog ritma i pažljivo vođena do antiklimatskog kraja. Jezik je istovremeno u funkciji kreiranja napetosti i njenog ironijskog relativizovanja: strah od virusa rubeole materijalizuje se na najneočekivanije načine.

Pravi pisci u stanju su da demistifikuju inspiraciju kao neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i sa sobom donosi sjajan umetnički produkt. Pisanje po zadatku pokazuje se kao mudar vid osnaživanja srpske kratke proze.

Pisanje po slobodnom izboru

Portreti privilegovanih, pisaca kratke proze koji simbolizuju kreativne raskrsnice stvarnosnog i fantastičnog, komercijalnog i eskapističkog, biće u daljem tekstu jukstaponirani tek da bi se sačinio ram za sliku raznoglasja koje vlada u srpskoj kratkoj priči danas.

Zoran Ćirić

Mnogo se pričalo o nekadašnjem boravku Slobodana Miloševića u Sjedinjenim Državama, u vreme dok je bio jedan od vodećih srpskih bankara. Kada ga je Sajrus Vens pitao o tom periodu njegovog života, Predsednik Milošević se nasmejao i izvadio cigaretu, potom joj odgrizao vrh, ispljunuo ga i rekao: „Bilo jednom u Americi...”

Gornji pasus nije istorija, već priča. Ona se zove „Sećanje za nezaborav”, a potiče iz knjige Zen srbiana: srpske herojske priče (Sfairos, 1997) samoukog pop pisca Zorana Ćirića. Tanušna knjižica preddejtonskih zen-zezalica samo je deo magnum opusa koji je poprište svih tehnika, stilova i prefiksa koji su se u periodizaciji srpske književnosti ikada mogli zamisliti. Ćirić je i zen-minimalista, i suptradicionalista, i pisac poststvarnosne proze, i pop-modernista, i prvoborac virtuelne književnosti jer je prvi stvorio kiber verziju rodnog grada i upustio se u fantasy role playing. Ispratio je sve svetske trendove – od metafikcije do političke korektnosti, a neke od njih i predosetio.

Pisac inače znan kao Magični Ćira iz Nišvila je negdašnje usmene forme pretočio u varijantu unplugged IRC-a. Usmenjaštvo Zorana Ćirića nije više pripovedanje priča oko logorske vatre, nego hvalisanje i tugovanje oko kafanskog stola, kao u Prisluškivanju (Zograf, 2000), romanu bez finala u kome tokom 78 dana „bembanja” nekoliko alkosa mekog srca tumači „vremensku prognozu za malo sutra”, izigravajući kamikaze pod vedrim nebom NATO-a. Ćaskanje u realnosti i o realnosti nalazimo i ranije, u antologijskoj priči „Perfektan dan za telefonsku sekretaricu”, u kojoj iz telefonskih poruka saznajemo tuge i muke glavnog junaka koji sve vreme ostaje nem, ne više pripovedač koji priča u prvom licu, nego onaj koji sluša u trećem.

Ćirićeva knjiga priča Starinska stvar (Narodna knjiga, 2001) navodni je oproštaj od kratkih proznih formi i melanholična rekapitulacija. Uvodna priča „1999./Bekstvo iz Nišvila” ima mesto i vreme koji sve govore o radnji i atmosferi: avetinjski prazan hotel „A i po” kategorije u primorskom mestu s dva putića, od kojih jedan vodi prema Domu invalida, a drugi prema Domu penzionera, i sve to prilikom dočeka nove 2000. godine. Priču ispisuje junak naoružan olovkom i pljoskom, autor koji više nije pripovedač i tvorac, već beležnik i ponovo prisluškivač, večiti tvorac fiktivne autentičnosti.

Ćirić je najveća srpska fabrika pop proizvoda jer njegova proza zagovara veselje, buku i bes, slično dadaizmu, koji je želeo da ovekoveči „buku ulice”, i novodadaističkom izdanku avant-popu, koji život vidi kao vrhunski medijski spektakl i fabriku zabave; melanholija služi tek kao uspešan surogat za mučeništvo i zlopamćenje. Baš nekako u vreme kad se u Americi kristalisao dotični avant-pop, pokret kršten prema istoimenom albumu džez trubača Lestera Bouvija, u vreme kad je nastajao kao autentična (i time nelogična) mešavina masovne kulture, dadaizma i anarhije, Magični Ćira je pisao „Lament za hadži trumpet”, hajdegerijansku kontemplaciju o istom tom Lesteru Bouviju i njegovom „mišljenju i pevanju”. Tu su se nametnule mnoge paralele između našeg pisca, belosvetskog trubača i američkog novog pisma: Bouvijev „sistem komponovanja baziran na koherentnom haosu” slavi život i umetnost, baš kao što to čine Ćira i avant-pop. Po Ćiriću, ovaj trubač zagovara „subverzivni tradicionalizam”. To je etiketa koju bi Magični verovatno rado video i na svom reveru.

Sava Damjanov

Delo ovog polustvarnog nepoznatog autora iz dvadesetog veka prikupljeno je u „best of” izdanju Save Damjanova Glosolalija (Orfeus, 2001). Kao i svaki naslov, i ovaj je tajno ime za suštinu dela: glosolalija je, naime, religiozna ekstaza u kojoj se brbljaju nerazumljive i besmislene reči. To je dovoljan putokaz: Damjanov se besmislom reči i smislom priče bavio i u svojim proznim knjigama kao što su Istraživanje savršenstva ili Kolači, obmane, nonsensi i Pričke. One su bile poligon za jezički i formalni eksperiment, prvi interaktivni tekst u predinternetskoj eri srpske književnosti. Damjanov se, kao i svi njegovi dvojnici, prozom igra do granice haosa: on je pisac koji traži čitaoca osetljivog na aluziju i blagi podsmeh, pisac koji u priču umeće sopstvene fotografije i sopstvene autobiografije. Damjanov & comp. parodira citat, igra žmurke sa istorijom književnosti, secira žanrove, eksperimentiše fantastikom i hororom, stripom i crtanim filmom, ne odustajući od (ozbiljno shvaćene) potrage za jezikom, formom i erosom.

Kolaž teksta i stripa – koji ne može bez Diznijevih junaka i Štrumfova – samo je šaljiva obrazina piscu koji rešava iskonski problem pripovedanja: kako napisati priču, a da se to ne primeti? Na ovo pitanje Damjanov nudi poluozbiljne odgovore. Njegovo pravilo broj jedan glasi: „Odustani već na početku: nemoj ni pisati priču, jer nijedna priča nikada doista nije napisana!” Priča, kaže dalje Damjanov, „uvek predstavlja tajanstveni putopis kroz Jezik; stoga je tvoj zadatak da rečima posoliš rep, da ih oslobodiš obaveze da znače i da im na samom početku u usta staviš trip”. Čudesna radost stvaranja, kaže Damjanov, u biti je „stvaranje radosti”. Da bi radost i bila stvorena, evo šta on predlaže piscu da učini: „udari rukom o sto i pokaži ko je gazda u tvojoj sopstvenoj priči”.

Literatura, tako, stvara radost na tajanstvenom putovanju kroz jezik. Damjanov se kreće konceptualnom trasom srpske književnosti, igrajući se tradicijom (njegovi drugari u igri i žrtve su Luis Kerol, Karl Maj, Po, Borhes, Rable, Vinaver, Beket, Harms i mnogi drugi), a njegov neoavangardni literarni eksperiment udružuje veselje, opscenost i mistiku. Okrećući se smehu, snu i seksu, ovaj pisac nesigurnog uporišta i još nesigurnijeg identiteta kao svoj cilj postavlja istraživanje jezika i dozivanje priče.

Mirjana Pavlović

Beogradska spisateljica Mirjana Pavlović nudi u svojih pet knjiga proze prizore opustelog i nelepog megalopolisa, slike prostora koji guši i sapinje, u kome je ili pretoplo ili previše hladno, gde se ne pomaljaju ni nebo ni horizont. To je svet osuđen na verbalizovanje praznine, jednako kao kod Pinčona. Samo, za razliku od Pinčonovog pokušaja da ničeovsku „tamnicu jezika” pretvori u igraonicu, ovde se prljavi realizam, rezultirao iz susreta urbanog miljea sa paganskim silama, posreduje hirurški čistim, čak sterilnim jezikom.

U proznom svetu Mirjane Pavlović nema jakih emocija i naglih preokreta jer nema ni života koji bi se intenzivno proživeo ili radikalno promenio: egzistenciju zamenjuje rezignacija, a delanje – tavorenje. Iako su njegove boje svedene na gamu sivila, shvatićemo da minimalistička skučenost krije tajne i zanimljivosti ravne otkrivanju novih kontinenata. U svom bavljenju sivilom proza Mirjane Pavlović pokazala je da sumornost i depresija imaju mnoštvo nijansi, a da stagnacija i tišina mogu u sebi sakriti bezbroj pokreta i zvukova.

Peta knjiga priča Mirjane Pavlović Zrno zrnu (Narodna knjiga, 2002) sačinjena je u formi triptiha. Svaki njegov deo sastoji se od nekoliko proznih celina koje se prizivaju i prepliću. Većina priča okončava se autorskim kurzivom – dužom fusnotom, smeštenom na hipertekstualnu marginu, koja sadrži ironični i distancirani moralno-refleksivni komentar. Potreba za takvim naknadnim razmišljanjem potiče svakako i od onespokojavajućeg saznanja da priča više ne može adekvatno posredovati svet koji se opire tumačenjima i istinu fikcije koja više nema nijednu validnu verziju.

Prvi deo triptiha, „Mirnodopske mirakule i moraliteti”, polazi od ideje o srednjovekovnoj drami koja se bavi predstavljanjem čudesnih događaja, odnosno alegorijskim raspravama o etičkim pitanjima: on otkriva pripovedačevo opredeljenje za ironijsku transpoziciju čuda u svet lišen logičke konzistentnosti. Jedna od konstanti ove proze je obezvoljeni junak nastanjen u novobeogradskoj zgradurini s pogledom na medijski košmar savremene istorije. U centralnom segmentu, nazvanom „Ljubavne bajke”, suočavamo se s duševnim bolom čiji je najpribližniji ekvivalent praznina: taj bol nema početak i kraj, vrhunac i smiraj, postojao je oduvek i život je samo beskrajan niz njegovih potvrđivanja. Treći deo knjige, „Ratne basne”, forsira temu egzistencijalne strepnje. Odsustvo autorskog kurziva u šest priča iz ovog ciklusa može da posvedoči upravo o opraštanju od smisla, pa i o opraštanju od patnje. Kataklizma se dogodila, iako kasno i ne u onom izdanju kakvo su postapokaliptički paćenici prizivali i priželjkivali. Finale zbirke, „Oda zrnu”, predstavlja simbolično-ironični povratak u mnoštvo, beg u „ulogu broja”, gubitak „unikatnog imena” za sopstvenu nesreću.

Proza Mirjane Pavlović pati od nesumnjive i neizlečive predoziranosti stvarnošću. Od prejake doze ne stradaju ni junak ni čitalac, nego stvarnost, koju sam njen višak obezličava i pretvara u apsurd.

Sve priče Mirjane Pavlović su varijacije na temu stvarnosti, želje i privida. Umesto precizno karakterisanih junaka i pomno opisanih događaja pred nama su fragmentarna svest i ista takva percepcija, nepovezana svedočenja, emotivna disleksija. Junaci ove autorke su groteske, u značenju koje je ovoj reči pridavao američki pisac Šervud Anderson: u uvodnoj priči zbirke Vajnzberg, Ohajo on opisuje pisca koji je stvorio groteske, junake koji su jednu istinu prigrlili kao apsolutnu i tako je pretvorili u laž. Groteske Mirjane Pavlović ponikle su u sivoj srpskoj provinciji i još sivljem Beogradu, njihov život je pisanje sivim po sivom, intenzivno doživljavaju jedino otuđenje i usamljenost a poraz prihvataju kao deo svoje prirode, opis posla i način života. Priče Mirjane Pavlović su basne o otuđenju i neodređenoj gladi - za životom, za ljubavlju, za mogućnosti da se bude negde drugde i neko drugi, neretko i sa nekim drugim.

Slobodan Tišma

Zahvaljujući veoma raširenom a ne naročito dobro argumentovanom uverenju da živimo u zanimljivom vremenu, nastaje sve više dosadne proze koja ne korespondira ni sa običnim čitaocima ni sa profesionalnim tumačima: ponavljanje opštih mesta postaje vremenom monotono, ma kako ta opšta mesta bolno svedočila o silovitim potresima i nenadoknadivim gubicima. Otud generacije pisaca koje »pevaju posle rata« moraju najpre da se obračunaju sa neadekvatnim jezikom svojih prethodnika, koji je uglavnom nemoćan da posreduje i užas i ravnodušnost, i patnju i otupelost.

Otpor »nasleđenom« jeziku pokazuje i Slobodan Tišma, ne samo tako što njegov junak tvrdi da ga »malo interesuju dosadne reči koje se rvu grčko-rimskim stilom, koje se boksuju kao miteseri, kao nepojmljivi pupoljci zla«, nego i zato što zna da su »sve reči iste, pošto je svaka rečenica ćorsokak, tj. rečenica je rupa bez dna, tako da reči propadaju«. Rođen u tako neadekvatnom jeziku, svet je »neka vrsta ludnice, bučanje nebrojenih pokušaja, beskrajnih monologa, klizanje nesuvislih rečenica koje ne mogu da se okončaju, da postave uskličnik ili bar znak pitanja«. Šta bi se dogodilo ako bi se »svet« zamenio subjektom kao što je »književnost«, »umetnost« ili - »srpska proza«, nije teško naslutiti: mlako defetistički iskaz pretvorio bi se u tešku optužbu. Sa ovako bezbolnim subjektom, pak, dobijamo tek poetski lament, ali koji ipak dovoljno jasno svedoči o nesrećnom braku jezika i literature.

U dugoj i ritmičnoj Tišminoj rečenici u kojoj nema zastajanja, ali ni dinamike otkriva se da jezik nije poligon verbalnog eksperimenta ili stilske bravure, nego pre nevoljni instrument sećanja i nostalgije. Kao svaki primeran pripadnik jedne izgubljene generacije, Tišma se trudi da formira artikulisanu priču koja ne želi da povlačenje i nepristajanje formuliše kao politiku življenja, niti da ih proklamuje, nego da ih evocira.

Jedanaest priča i fantazija u »Urvideku« Slobodana Tišme (Narodna knjiga, 2005) isprva deluju prepoznatljivo i već viđeno, ali njihova namena nije da povrede, nego da podsete: ne samo što podsećaju na zaboravljene i zanemarene tačke u gradu čije se alternativno ime skriva i potiskuje sve dok ne padne duboko u zaborav preovlađujućeg jezičkog i kulturnog monizma, nego podsećaju i na zaboravljene »generacije iks« toga grada, na nesuđene slikare, režisere i pisce, na ljude koji su se poluneostvareni povukli u ljušturu gorde suvišnosti. Zato se Slobodanove priče mogu nazvati i legendama: one pripovedaju o dalekom vremenu kad je takozvana umetnička samosvojnost bila moguća i dozvoljena, bezmalo etablirana suvišnost, o vremenu kad se moglo – s tačke gledišta građanske ideologije i komunističke politike - ne biti ništa i ne raditi ništa. Istini za volju, prisustvo rata, inflacije i bombardovanja u Tišminim pričama navešće na pomisao da se radi o sećanjima i zapisima čoveka koji je pregrmeo štošta, preživeo i preboleo sve traume i gubitke: drugim rečima, na pomisao da se radi o svojevrsnoj postapokaliptičkoj prozi nikloj na razvalinama nastalih posle tektonskih poremećaja istorije i kulture na koje se ne reaguje baš ležernom ravnodušnošću.

Tišmina »poza za prozu« podrazumeva pomalo mrzovoljnog, ali tihog i nenametljivog junaka-pripovedača koji se prilagođava i povlađuje bez roptanja, ali i ironično-autorefleksivno govori o svom »palanačkom podaničko-izdajničkom mentalitetu« . Autorova »persona« voli da se šali na račun stereotipskih predstava o Novom Sadu i Panoniji, i tako ih čuva od potpunog zaborava. Centralna tačka ove proze i nije neki bački Pipo Fink ili panonski Jozef K: glavni junak je kamuflirani grad sa jednoličnim ulicama i opustelim trgovima. Čini se da će Novi Sad konačno doživeti onu šarmantnu mistifikaciju kakvu odavno ima Beograd sa svim svojim salonima i udžericama, da će steći zasluženu auru atraktivne apsurdnosti, sličnu onoj kakvu ima mihajlopantićevski Novi Beograd.

»Urvidek« je redak dokaz o suvišnosti tumačenja. Ova zbirka postavlja mnogo metodološki odlično utemeljenih pitanja i na zdravoj sumnji zasnovanih dvoumica koje, pak, postupak odgovaranja i odgonetanja čine neočekivano besmislenim. Da li je junak-pripovedač panonska verzija Ugrešićkinog Pipa Finka koji sanja roud muvi u sigurnosti maminog okrilja, socijalistički Oblomov ili Jozef NS – nije čak ni retorsko pitanje. Čitamo li mi to baladu etabliranog luzera ili nervoznog izopštenika, isto nije važno. Da li potraga za ocem ima psihosocijalne uzroke i posledice, pitanje je za poligon teorija rodnosti a ne za čitalački doživljaj teksta. Crta li Tišma geopoetiku Novog Sada, isto je hipoteza za neki dosadni zbornik tipa »prozi u pohode«. Pisanje, kako nam lepo reče Tišma, ne može iskupiti patnju.