Bernard Nežmah

KONCEPTUALNA NEVOLJA:PSOVKA VS. KLETVICA

Sarajevske Sveske br. 35-36

prevod sa slovenačkog Stevan Šićarov

Nije li ideja psovanja u tome da se drugome spreči da odgovori, da mu se začepe usta, pita se Largiš [Largueche]. Biti tako šokantan s rečima, da sagovornik zanemi. Ukratko—izreći nešto na šta ne može da se odgovori.

S druge strane, ipak ostaje činjenica da se kletvica latimo onda kad nam ponestane drugih reči, kad smo očajni, kad u pomoć pozovemo đavola i druge nadzemaljske sile. Teško je složiti se s Largiš da se u proklinjanju vidi majstorija govorništva, tim pre što izricanjem kletvica samo ponavljamo relativno ograničen repertoar obrazaca.

Samu ideju da kletvice začepljuju usta je ipak potrebno promisliti. Slučajevi fizičkih obračuna koje su psovke izazvale potvrđuju da su usta zanemela i da su nadalje progovorile pesnice, odnosno, oružje. Takođe i slučajevi kada se posle izgovorenih psovki sagovornici raziđu u neprijateljskom raspoloženju, potvrđuju tezu o zatvaranju usta. Međutim, često psovke ne prekinu verbalnu komunikaciju definitivno, nego onaj ko je opsovan za trenutak ostane bez reči. Kletvice, naime, iznenađuju – dok nisu izgovorene ne možemo da predvidimo: „sad, evo baš sad ćemo da čujemo psovku“. Ukratko, psovka uvek iznenadi, ona je čista interjekcija koja nije deo iskaza jer je iskaz sama po sebi.

Kao takva zato uzrokuje ćutanje koje se može rastegnuti od jednog trenutka pa do večne uvrede, odnosno prokletstva.

Termine kletva i psovka dovde smo upotrebljavali naširoko. Možda bi im trebalo pridodati još i uvrede i pogrde, što ne bi bilo plodno, jer su oba termina uključena u psovke. Međusobno se razlikuju u tonu govornika, to jest, u stepenu glasovne, odnosno, semantičke agresivnosti, dok su strukturno jednake tvorevine koje opisuje širi pojam psovke. Slično važi i za izrugivanje.

Uvreda se, doduše, nudi kao koncept umesto psovke, ali je njena slaba strana povezanost sa onim ko je oslovljen, znači uvređen. On može da se oseti uvređenim i onda kad mu uopšte nisu bile izrečene izjave uvredljivim rečnikom. S druge strane, u slučaju psovke ne možemo reći kako neko oseća da je opsovan a da ga niko nije psovao. Ukratko, psovka jasno implicira izricanje obrazaca psovanja, dok uvreda ne podrazumeva izricanje obrazaca vređanja.

U svakodnevnom govoru se javljaju i termini bestidnost, skarednost, prostakluk, koji se više tiču sadržine društvenih tabua nego strukture izjava. Slično važi i za bogohuljenje koje opisuje kršenje religioznih tabua. Poseban oblik još je i rugalica koja za onoga kome je upućena ima slične efekte kao kletva ili psovka; ona definitvno jeste oblik verbalne agresije, ali njen semantički oblik obično ne spada u polje društvenih tabua .

Kao aktivne koncepte tako ćemo koristiti kletvicu i psovku. Termini su prema Rečniku slovenačkog književnog jezika (1969-1991) /Slovar slovenskega književnoga jezika – SSKJ/ objašnjeni sinonimno:
kletva: gruba reč, veza reči, obično izrečena u afektu,
psovka: gruba, vrlo uvredljiva veza reči, obično izrečena u afektu.

Štaviše, kod gesla psovka je čak navedena sintagma „psovke i kletve“.

Ukoliko pokušamo da ih odredimo kao koncepte moramo da promislimo njihove pragmatične, semantičke i sintaksičke sadržaje.

Psovka je reč, odnosno, veza reči koja uvredljivo opisuje oslovljenog. Ukratko, imamo govornu situaciju u kojoj nastupaju: govornik (G),oslovljeni (O) i tekst psovke (P), i to na takav način da (G) izriče (P) čime postiže efekat uvređenosti (U) kod (O). Sama (U) je proizvod diskrepancije između ustaljene predstave (O) i uvredljive odnosno, negativno transformisane predstave o (O), koju donosi (P).

Termin, ustaljena predstava nije nikakav ideal ich, već jednostavna društvena konvencija o tome kako opisati pojedinca. Nemamo posla sa opisima tipa: „Janez je lenj, ima dugačko paljenje, nesposoban je, itd.“. Te deskripcije su same po sebi proverljive, jer se mogu argumentovati. One su, zapravo, zaključak izveden na osnovu različitih evidencija koje se tiču onoga kojeg se opisuje, dok je negativno transformisana predstava koju donosi (P), metafora (O), proizvod licentiae poeticae.

Kletvica odnosno, kletva spada u red projekcija: idi u pizdu materinu!, jebem ti mater! puno mi te dupe! /pejd v pizdo materno!, jebem ti mater!, mam te polno rit!/. Govornik (G) ne transformiše oslovljenog (O) u drugu predstavu, nego preko teksta kletvice (K) izražava ceo put odnosno, postupak posredne transformacije (O). Njihov oblik nije u formi egzistencijalne definicije: (O) = X. Otuda kletvica uspostavlja odnos dominacije, u kojem se ne radi samo o uvređenosti, nego pre svega o obliku verbalne agresije, koja se pokazuje u izricanju projekcije odnosno, negativnom aktu protiv (O).

Ako je moć govornika prilikom izricanja psovke trenutna – izricanjem psovke već je transformisao oslovljenog – moć govornika prilikom izricanja kletvice je magična, jer se izricanjem negativne želje prema oslovljenom postavlja na mesto bogova, magova i šamana. Upravo projekcija rasteže vreme do izvršenja, što znači da se kletvica odnosi na bitno duži rok nego psovka. Naime, za potonju ne možemo reći da time što oslovljenog transformiše u, recimo, magarca, od njega zaista za izvesno vreme i stvarno napravi magarca.

Formalna razlika između psovke i kletvice proizlazi iz različitog tipa uključenih ili bar pretpostavljenih glagola. Naime, psovka je kopulativna veza između glagola biti i referentom kog se upoređuje:
(Ti si) X!,
pri čemu je onda na mestu X proizvoljan negativni entitet, bilo da je metaforičan u doslovnom značenju (vo, svinja, pas, baraba itd), bilo metonimijski (dupe, kurac, pizda itd).

S druge strane, kletvica pretpostavlja upotrebu glagola – koji nije egzistencijalni glagol biti – i sledstveno tome striktno nastupa u obliku sintakse.
Ako govornik izrekne đavole! /hudič!/, tada je izrekao psovku, dok je sintaksički đavo te odneo /hudič te vzemi!/ kletvica. Banalno kazano: bez navođenja glagola praktično se ne može shvatiti negativna projekcija.

Ako smo maločas i kletvicu i psovku postavili u govornu situaciju u kojoj nastupaju govornik i oslovljeni, moramo se upitati da li se bavimo samo istovetnošću.

Na mestu govornika je neplodna Dikroova /Ducrot/ teorija polifonije, jer se ovde ne bavimo izjavama koje se ponavljaju, pa time podele na izjavioca, govornika i govornog subjekta postaju irelevantne. Valjalo bi detaljnije proučiti oslovljenog.

Orešnik u knjizi Slovenački glagolski vid i univerzalna gramatika /Slovenski glagolski vid in univerzalna slovnica/ navodi primere „Bog blagoslovi i đavo bi ga znao kad naslovnik subjekta Bog i đavo nije direktno oslovljen“.

Lokucije doista nisu kletvice, ali uzmimo sledeći obrazac: đavo te odneo!/ vrag te pocitraj!/

U ovom slučaju je oslovljeni konkretno prisutni sagovornik, sadržina kletvice je uperena prema njemu, ali možemo li da kažemo da referent subjekta đavo nije oslovljen? Već i Orešnik lucidno zapaža kako „njegov“ đavo doista nije direktno oslovljen, ali zato ne zaključuje da đavo uopšte nije oslovljen. Oslovljen je posredno, jer su naposletku i đavoli i bogovi sve vreme ovde, posmatraju i mešaju se u ljudske živote, što znači da je za komuniciranje sa đavolom dovoljna evokacija njegovog imena. Na kraju krajeva takvo verovanje potvrđuje narodna izreka ne prizivaj đavola, jer može da dođe! /ne kliči vraga, saj lahko pride!/.

Baš to je ključna distinkcija između psovke i kletvice. Naime, kletvica evocira dvoje oslovljenih: prvog in presentia, a drugog – natprirodnu silu – in absentia. To znači da je psovka profani oblik kojim govornik sam vrši verbalnu agresiju, završi sa oslovljenim, dok je kletvica magični oblik kojim govornik vrši verbalnu agresiju tako da protiv oslovljenog prizove još i natprirodne sile.

To ne potvrđuju samo obrasci kletvice u kojima nastupa đavo, nego čak i naizgled tako banalan profani oblik kao što je idi u pizdu materinu! Kako drugačije da objasnimo smeštanje oslovljenog u majčinu vaginu ako ne preko delovanja natprirodnih sila?

S druge strane, možemo da navedemo i ovaj obrazac: puno mi te dupe!

I ovde bi se mogla naći uloga natprirodne sile pri smeštanju sagovornika u anus govornika. Ako ovaj obrazac psovke pretočimo u razvijenu formu: puno mi te dupe, tebe govno jedno! /mam polno rit tebe dreka!/, dobijamo znak jednakosti između puno mi te dupe! i (Ti si) govno!

Šta motiviše govornika da se odluči za izricanje jednog ili drugog obrasca?

U drugom primeru je transformacija oslovljenog u govno trenutačna, a u prvom primeru govornik vrši agresiju preko celokupnog procesa transformacije oslovljenog, najpre u anus, potom u govno, a na kraju i u izmet koji će preko naznačenog pražnjenja sramotno da se prostre pred očima govornika. Obrazac puno mi te dupe! je zato kletvica, a govno! psovka.

Premda kletvice možemo da razlikujemo od psovki po broju oslovljenih, dvojstvo oslovljenog ipak nije opšti atribut kletvica. Kletvice izrečene u glagolu sadašnjeg vremena se odnose na samo jednog oslovljenog.

Temeljna razlika između kletvice i psovke je tako, s jedne strane, razlika između procesa koji uvodi glagol, i metaforičkog poređenja, dok je s druge strane vremenska implikacija, jer kletvica donosi proces koji teče u budućnost, a psovka je utemeljena u sadašnjosti, u trenutku kad je izgovorena. I kletvica izrečena u sadašnjem vremenu puno mi te dupe! nagoveštava konsekventne posledice tog stanja, dok njena psovačka paralela (ti si) govno! vrši negativnu metaforizaciju u trenutku kada je izrečena.

Kod kletvica i psovki treba uvažavati i specifičnu činjenicu da se mogu pojavljivati bilo u interpelativnom bilo u referencijalnom obliku. Kod interpelativnog se radi o dualnom odnosu između govornika/psovača/proklinjača i oslovljenog/opsovanog/proklinjanog. Kod referencijalnog oblika oslovljeni nije ujedno i opsovani/proklinjani, nego je samo svedok psovanja odnosno, proklinjanja. Opsovani/proklinjani je odsutan, odnosno, u posebnim slučajevima neoslovljeni slušalac.

Funkciju svedoka je uvela Largiš (1983: 12-14), jer on kod interpelacione kletvice/psovke igra posebnu ulogu: svojim prisustvom udvaja efekat uvredljivosti. Još više se zapliće ako postavimo situaciju kad dve osobe gledaju televizijsku emisiju, pri čemu prva opisuje kad se pojavi individua u emisiji. Ko je tu oslovljen: posmatrač, televizijska individua ili uopšte bilo ko? Ukoliko je prvi svakako svedok psovanja, u tom slučaju uopšte ne bismo mogli da odredimo ko je oslovljen. Situacija je, što se tiče oslovljenog, jednaka i kada bi govornik bio sam ispred televizora.

Kletvica i psovka uistinu nastupaju u tradicionalnoj govornoj situaciji, ali se često pojavljuju i onda kada uopšte nema ni oslovljenih niti svedoka, odnosno slušalaca.

STUPRO TIBI MATREM kao transkulturna formula

Možemo li za psovanje, kletvice kao takve, da tvrdimo da su slovenačke? Uzmimo ključnu: jebem ti mater!

Rečnik slovenačkog književnog jezika /SSKJ/ glagolu jebati pripisuje sufiks prvog lica prezenta jednine -am. Znači da bi se ova kletvica na slovenačkom napisala kao: *jebam ti mater!

Bezlaj u Etimološkom rečniku slovenačkog jezika (1977: 223) zaista piše o jebam ti mater!, ali tako da to ne zapiše. Na kraju gesla jebati navodi: „O kletvici j. ti mater pogledaj paralele Koštiál...“ Kod potonjeg je indikativno da navodi paralele tuceta evropskih jezika, ali nijednom ne beleži slovenačku varijantu!

Ako pridodamo još i Skokov etimološki rečnik, u kojem je kod gesla jebati pripisano 1. l. pr. jedn. jèbêm, koje je pisao još Vuk Karadžić, to bi nas upućivalo na zaključak da su slovenački govornici preuzeli srpsku odnosno hrvatsku kletvicu.

Takav zaključak je iz više razloga upitan.

Prvo: evidentno je da psovači – sa izuzetkom nekih lingvista – uopšte ne znaju da postoji identični oblik iz XIX veka. Dakle, kada opsuju sa jebem ti mater! izgovaraju oblik sadašnjeg vremena. Da su uzvikivali u perfektu psovali bi: jebao sam ti mater!

Drugo: činjenica da kod Vuka nalazimo imperfekt jèbêm, ne osporava mogućnost da je taj oblik autohtono bio govoren i u Sloveniji, samo što nije bio zabeležen. Na kraju krajeva, niti u drugom (1852), trećem (1898) i četvrtom (1935) izdanju Vukovog srpsko-nemačkog rečnika ne nalazimo više niti jedan oblik na jeb-, ali zato ne možemo da tvrdimo da takvih oblika nije bilo u govornom jeziku. – Ovde je indikativno pogledati izdavače: 1. izdanje je bilo bogato i napravljeno u Beču 1818. u štampariji P. P. Armeniern, drugo u istom gradu 34 godine kasnije, ali su u štampariji Jermenskog manastira već bdele cenzorske oči, dok je treće i četvrto izdanje u kraljevskoj štampariji u Beogradu za široke narodne mase bilo podvrgnuto cenzuri pristojnosti. Mogućnost da neka kasnija izdanja budu očerupana, da su neke određene reči zbog morala jednostavno izbačene, izgleda da je prevideo čak i profesor Bezlaj (1977: XXV), jer je u bibliografiji etimološkog rečnika Vuka navodio samo po 4. izdanju iz 1935. godine.

Štaviše, ukoliko uvažavamo Vuka, trebalo bi napraviti poređenje s Pohlinom. Dok on beleži izraz jebât ratam: „lat. pubesco, uspeti odrasti u čoveka koji svojim kurcem već može da jebe, stupiti u muško doba“, Vuk beleži devojačku fazu prelaženja u ženu. Kod glagola jebùcati se (am se, dim. v. jebati se) navodi ovu ditirambsku „poskočicu“:
„Oj ti seko sekucala !
Je si li se jebucala? -
Kako bi se jebucala,
Kad još nisam ni brucala“.

Glagol brucati tumači sa: „Schamhaare bekommen, nancisci pilos circa pudeada“. Znači da se oboje bave prelazom iz stadijuma detinjstva u stadijum odraslosti; Pohlin tvrdom varijantom kod dečaka, a Vuk kod devojčica kad se pojavljuju stidne dlačice kao najava seksualne primerenosti. Te dlačice su inače stara slovenska tradicija: Kastelc-Vorenc krajem XVII veka navodi frazu perva pavoliza, „dlake na sramu“.

Da li je, međutim, završni morfem -em u glagolu jebati pravi i definitivni argument za tezu o statusu kletvice tipa jebem ti X! kao srpske odnosno hrvatske pozajmljenice u slovenačkom?

Murko u rečniku iz 1832. navodi kod glagola jebati dva oblika „1. l. jedn. prez.: jebam i jebljem, u impf.“, što ponavlja i Janežič 1851. i 1874. Sada postaje očigledno da morfem -em u jebati nije distinktivni trenutak koji bi ono slovenačko razlikovao od onog srpskohrvatskog u slučaju gl. jebati.

Treće: pometnja u samoj hrvatskoj leksikografiji. Jurančič je, naprimer, u srpsko-hrvatsko-slovenački rečnik uvrstio geslo jebati, kojem pripisuje prez. jebam i još aktualizaciju „Neće ova budala, naš šef da nas jeba“ , dok Anić u Rječniku hrvatskoga jezika istom geslu jebati zapiše prez. jebem, ali zabeleži netipičnost, to jest, particip pasiva jeban.

Tvrdnja o srpskom, odnosno, hrvatskom izvoru oblika jebem ti mater! se posebno pokazuje kao neosnovana kad u razmišljanje uključimo Koštiala, koji je efikasno negirao srpsku, crnogorsku odnosno, hercegovačku ekskluzivnost ove psovke. U članku „Ko je – ‘divlja horda‘?“ osporava profesora Pšibiševskog /Przybyszewski/ s Narodnog univerziteta u Rostoku, koji je izrekao nepromišljene reči: „Samo napola divlja horda, kakvi su Srbi, Crnogorci i Hercegovci je sposobna da uvek u ustima ima tako neljudske psovke kao 'Jewendi maikhu' (stupro tibi matrem)“.

Kao protivargumente navodio je slične primere iz nemačkog XV veka „ich sirt dir's weib“ (= stupro tibi matrem), turskog „Ana sene sitiml“ (= m. t. futuam), engleskog „I will bed with your mother“ (= concumbam matri tuae), mađarskog „Baszom az anyádat“ (= futuo matrem tuam), bugarskog „Da ti ebà majka-ta!“ (= stupraverim tibi matrem), francuskog „Je fous ta mère“ (= futuo matrem tuam), rumunskog „Futa crucea mama ta“ (= stupret diabolus matrem tuam), grčkog „Gamô tin mána su“ (= stupro matrem tuam), albanskog „T' ćifša t't 'mm'« (= stupraverim tuam matrem), slovačkog „Jebem ti mater“ (= stupro matrem tuam), ruskog „Jebu tvoju mat'“.

Posle svih tih primera je očito da bi tvrdnja o srpskom izvoru oblika jebem ti mater! bila prepotentna. Ali je zanimljivo da je ideja prvog izvora žilava, jer isti Koštiál koji je pobio srpsku provenijenciju traži praizvor kod Mađara, u popustljivom obliku: „Verovatno je to samo mađarski import, 'made in Hungary'“.

U slučaju kad imamo posla sa očito opšte-evropskom psovkom, pretpostavka o njenom mađarskom izvoru bi moralo da pobije bar dva argumenta. Ova neverovatna sveopšta prijemčivost, zapravo prava halapljivost prema novom obliku, pretpostavljala bi, naime, da se u određenim društvima pojavila vanredna potreba za izražavanje jake psovke koju ti jezici do tada nisu poznavali. To bi ujedno značilo da se u tim društvima desio strukturalni prelom kada dotadašnje psovke nisu više zadovoljavale potrebe psovača. Ukratko, bili bismo u situaciji rušenja starih tabua, kada bi, naprimer, uz sakralne sadržaje ravnopravno počeli da se javljaju i profani. Tada bi mogla da uskoči i čudesna mađarska psovka koja je oličenje te profanosti. Takva spekulacija bi onda morala da odgovori zašto je ova psovka prisutna upravo u mađarskom jeziku. Naime, i među Mađarima je hrišćanstvo još od 1000. bilo državna religija. Ako prihvatimo tezu da je psovka jebem ti oca! sa samih početaka hrišćanstva, onda bismo postavili još jednu hipotezu, po kojoj su psovke tipa jebem ti X! predhrišćanskog izvora. I da su se, recimo, očuvale na mađarskoj periferiji, odakle su ponovo nikle kada je društvena struktura hrišćanske vlasti počela da puca sa raskolom u crkvi.

Da bi te spekulacije dobile na verodostojnosti, potrebno je najpre pokazati mađarsko prethođenje psovki jebem ti mater!, a zatim naći uverljive primere mađarskih psovačkih uticaja na pojedine evropske jezike.

Sve te hipoteze i spekulacije oko mađarskog izvora svakako se gube u trenutku kad u ruke uzmemo mađarski etimološki rečnik. U njemu ovu psovku nećemo naći, dok će nam mađarski nativci odgovoriti da je verovatno srpskog ili ruskog izvora.
Značajno je i geslo baszik – prvi put se pouzdano javlja oko 1422. – a rečnik ga ovako objašnjava:
„Staroturskog izvora; upor. turski Codex Cumanicus, XIV, osmanski bas-; čuvaški pus-; jakutski batta-: 'pritiskati'. Poznat u svim turskim jezicima; u smislu 'polno opštiti' se javlja u jednoj tatarskoj narodnoj pesmi i karačajskom (...). Preuzimanje turske reči možemo da tumačimo eufemističkim razlozima: stranu reč su osećali kao manje grubu od izvorne mađarske“.

Isto kao što Slovenci premeštaju izvor jebem ti mater! na balkanske Srbe, Rus, Kiparski (1961: 62) na Mađare, tako i Mađari izvor jeba nalaze kod Turaka. Reč je u procesu kružnog premeštanja izvora psovke odnosno, reči, što je besmisleno otprilike kao i traženje u kom su se jeziku najpre pojavile interjekcije.

Na sličan način nalazimo i uporedne serije: idi dođavola!, idi u kurac!, idi u dupe! idi u pizdu! / pejd k vragu!, pejd v kurac!, pejd v rit!, pejd v pizdo! / u slovenačkom psovačkom jeziku, kojima možemo da potražimo srpske odnosno, hrvatske paralele, iz čega bi se na brzinu dalo zaključivati o srbizmima odnosno, kroatizmima, ali potpuno istu seriju nalazimo i na ruskom jezičkom području: idí k čórtu! „idi dođavola!“, idi ná huj! „idi u kurac!“, idí v žópu! „idi u dupe!“

Pošto psovke i kletve imaju opštu funkciju verbalnog izražavanja nezadovoljstva i frustracija govornika, a slični oblici se pojavljuju istovremeno na različitim krajevima sveta, u različitim jezicima, kao najutemeljeniji se javlja zaključak da su psovke automatski verbalni princip u pojedinim jezicima. Zato što su, s druge strane, neposredno povezane s tabuima, a tabui su jedan od temeljnih kohezivnih elemenata bez kojih funkcionisanje društva uopšte ne možemo da zamislimo, te je stoga opravdanije datirati psovke na sam početak jezika, odnosno, ljudskog društva uopšte.

Protivargument bismo našli kod australijskih domorodaca kojima psovanje nije poznato:
„The reason for this is that they have a vastly more effective means of disposing of an enemy, a means that is certain and whose effectiveness is known from experience to every member of the tribe. This is the magical means of 'pointing' death at the person who may or may not be present or visible. The death-pointing instrument may be made of a small stick or a human forearm bone cut down to about three or four inches and sharpened at one or both ends. Usually, the death of some individual is to be avenged, and the bone is then taken from the deceased's body. After a specified ritual, the bone is pointed at the victim himself at his habitation, or simply in the direction in which he lives. Then one of the witnesses of the ceremony conveys the facts to the unfortunate victim. (...) The Australian aborgines also make images of their enemies, which they destroy after the appropriate ritual, fully expecting that the same fate will overtake the original of the image“.

Iz ovoga bismo mogli da zaključimo da je prvobitni oblik simboličkog izražavanja mržnje odnosno, frustracija bila zapravo supstitucija omraženog bića sa predstavom, a verbalna agresija bi bila sekundarna.

Ako ovom razmišljanju pridodamo još i Japan, u kojem prevladava kultura istresanja besa na lutkama šefova i pretpostavljenih svih vrsta, moramo da postanemo obazrivi kod činjenice da je psovanje u ovoj državi nepoznato.

Ukratko, indikativno je da u kulturama u kojima postoji ustaljeni ritual simboličke agresije nad predstavom ne nalazimo obrasce psovanja, a s druge strane, u kulturama u kojima su rašireni obrasci psovanja istovremeno ne nalazimo i rituale simboličkih supstitucija agresije.

Montagju zapravo potvrđuje dvostruki modus vivendi:
„These ritual death-procuring practices of the Australian aborigines represent their sanctioned form of cursing. (...) Were such forms of cursing unavailable to the aborigines, they would undoubtedly have recourse to the weaker verbal forms“.

Znači da su izražajna sredstva simboličke agresije zapravo conditio sine qua non društvenog života, a od ustrojstva pojedinog društva zavisi da li će se pojavljivati u verbalnom obliku, ili u slikovnoj imitaciji fizičke agresije.

U stvari, ova dva oblika su se veoma približila; proklinjanje i psovanje u autu, ispred televizora, izjednačava se, naime, sa uništavanjem predstave omraženoga. U oba slučaja on je in absentio, jer nije neposredno prisutan u ritualu agresije.

Nekoliko analiza obrazaca psovanja

U prvu klasu možemo da uvrstimo psovke kao što su:
nemoj da me jebeš!/ ne me jebat!/
jebi se! , ,
jebi si mater!
U sva tri primera radi se o odbijanju kopulacije. Polni akt je prema Žirou /Guiraud/ shvaćen kao akt nasilja agenta nad pacijentom. U sva tri primera govornik neće da bude pacijent, odnosno objekat nasilja, i odreaguje tako da u prvom primeru nemoj da me jebeš! izrazi zahtev da se akt nasilja prekine, u drugom jebi se! nasilniku predlaže da za objekat nasilja radije izabere samog sebe, a u trećem primeru jebi si mater! kao pacijenta mu ponudi njegovu majku.

Psovke go screw yourself!, go bugger yourself!, go fuck your fist for five minutes!, take a flying fuck! Džej /Jay/ (1991: 77-78) interpretira konotativno odnosno, figurativno. Denotaciono tumačenje odbacuje, jer neko ne može da jebe samog sebe. Ali, kako je došao do zaključka da onaj ko psuje go screw yourself!, indicira da neće da bude u društvu sa opsovanim? Napravio je znak jednakosti prema kojem je „neću više da budem u tvom društvu“ poruka koju nosi obrazac jebi se! Ujedno je postavio i upitnu shemu prema kojoj opsovani odnosno, prisutni razume psovku u eufemističkom obliku!!! Posledica toga je da moramo da se upitamo zašto neki psovač radije ne izriče baš eufemističku varijantu? S druge strane, ni mitološke želje tipa: volela bih da postanem princeza!, svojom sadržinom ne oduzimaju status želji kao želji. I šta je, naposletku, psovka drugo nego želja? Ona negativna želja koja se ne pokazuje kao izvesna neutralna i nedužna realizacija sreće govornika, nego kao sreća na račun nesreće drugog.
Odbacivanjem denotativne interpretacije na račun konotacije odnosno, metaforičnosti, gubi se iz vida sama priroda psovki. Džej je, doduše, u suštini došao do slične interpretacije kao i mi, što znači da obrascem psovke jebi se! oslovljenom poručujemo da ne podnosimo njegovo društvo, dok prema našoj interpretaciji na prvo mesto postavljamo raspoloženje govornika kad on zbog nametljivosti sagovornika neće više da bude pacijent njegovog nasilja, a potom verbalnu reakciju u kojoj rečima izražavamo simboličko spasenje govornika.

U analizi smo kao nešto izvesno prihvatili Džejov dodatak da „one cannot fuck oneself“, osporavajući samo irelevantnost realne mogućnosti ostvarenja tih reči. Međutim, ako uzmemo psovku koju takođe navodi Džej, go fuck your fist for five minutes!, možemo na njoj da pokažemo kako je tu reč o opisivanju masturbacije. Termin fuck-fist Spirs /Spears/ (1982: 159;143) opisuje sa „a male masturbator“, a fist-fuck kao 1. „to masturbate“, 2. „in sadism, the insertion of a hand or fingers into the rectum of a masochist“. Ukratko, pojavne oblike obrasca psovke jebi se! treba interpretirati denotativno, jer opisuju akt masturbacije, iako se javljaju u sinonimima, a ne u eksplicitnim oblicima tipa *masturbiraj! odnosno, *onaniši!

U čemu je, dakle, razlika?

Obrasci jebi se! i *onaniši! imaju istu denotaciju, ali različite konotacije. Prvi konotira oblik nasilja, a drugi seksualno zadovoljstvo kao takvo. Stoga je razumljivo da će govornik koji je u konfliktu da upotrebi konotaciju nasilja, a ne zadovoljstva.

Drugu klasu formiraju psovke tipa:
jebem ti...!
jebem ti sunce!
jebem ti boga!
jebem ti mater!
I u ovom primeru imamo posla sa odgovorom na verbalno ili neko drugo nasilje. Ako se u prvom primeru korisnik psovki samo brani, ovde se pretvara u agresora. Psovke ove klase su, što se realnosti tiče, prazne. Jebem ti mater! je očito neistinita izjava, jer govornik u to vreme psuje, a ne jebe sagovorniku majku. Kad psuješ jebem ti...!, tada psuješ a ne jebeš.

Kako, dakle, razumeti snagu ovih psovki? Zašto bi nekoga razljutilo to što neko drugi tvrdi nešto što ionako niko ne može da mu veruje? Stvar treba interpretirati sa simboličke strane: ko je taj koji jebe mater? Obično je to Otac, i u tom slučaju to znači da se onaj ko izrekne psovku jebem ti mater! postavlja prema oslovljenom u odnos dominacije Otac: sin.

To je naročito značajno sa istorijskog stanovišta. D. Zelenjin gradi razliku između kletvi i psovki na činjenici da ove druge ne pominju ni demone ni bogove: „Takva psovka, posebno ruska nepristojna psovka koja pominje majku, služi odbrani i zaštiti od zlih demona“. A ako psuješ mater demonima oni će se uplašiti: „Psovač sad sebe postavlja kao oca onoga kog psuje; nepristojna formula psovanja matere doslovno znači: Ja sam tvoj otac!, tačnije: Ja bih mogao da budem tvoj otac“. Zelenjin u nastavku traži uzrok ovog kukavičluka demona u strahu od drskog tvrđenja o tobožnjem očinstvu. Biti sin podrazumeva nepopravljivi hendikep pred onim koji prisvaja položaj oca! To onda može da rezultira u fizičkoj agresiji (Srbi, jakutski medved) opsovanog prema nametljivom psovaču koji se postavlja na mesto Oca.

Ovde bi valjalo napraviti digresiju s obzirom na ekstremnu protivrečnost između stava podložnosti, strahopoštovanja prema Ocu i napadom na onoga koji bi da nadene obličje oca. Ta protivrečnost je, naime, već upisana u odnos sina prema Ocu, što potvrđuje nekadašnji srpski običaj lapota:

„G. S. Trojanović je našao da se običaj ubijanja staraca u nekim našim krajevima zove lapot. Kad neko ostari i iznemogne, njegova se familija rešava da ga ubije. Pred skupljenim svetom familija bi premlatila starca ili babu, i to ponajviše batinom, ređe kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na lapot išao je bez ikakva straha, nadajući se boljem životu na onom svetu. Ubijanje su vršila na prvom mestu njihova deca“.

A takav običaj je važio u društvu gde je Otac odnosno, gospodar imao neizmernu moć:
„Domaćin je u nas najstariji po godinama član porodice. U unutrašnjim odnosima porodice on je gospodar cele imovine, on čuva novce, on kupuje i prodaje, razdeljuje posao među članove porodice, kažnjava nepokorne i neradne, i hvali dobre i vredne. (...) U našim seoskim porodicama on još i danas ima vrlo veliku vlast i ugled. (...) Vlast i ugled domaćina smatrali su još i kao božanski. Njegova je kletva strašna, i niko nije rad da je na sebe navuče. Njegov je blagoslov blagodet.“

Posle ovih navoda postaje jasnije kako je bila silna, božanska očinska moć uistinu ograničena, kako je u nju već bilo upisano oceubistvo u trenutku kad lik Oca više ne odgovara figuri oca. Ukratko, postaje razumljivija činjenica kako onaj ko je opsovan – koji bi zapravo morao da zauzme ponizni stav sina – plane u fizičku agresiju na psovača, imitatora Oca.

Tim više ovde strši strah „ruskih“ demona od psovke jebem ti mater!, jer su evidentno jedini koje apriori hendikepira. Zašto ih činjenica da se neko postavi na mesto Oca potera u beg, kako da kod njih nema upisa oceubistva?

Za odgovor moramo najpre da potražimo karakteristike tih bića. „Demonska bića se prepoznaju po njihovom izgledu. Ponekad je teško reći, kako se smatra u narodu, kakav čovek može da bude demon ili poludemon. Prilično se može zaključivati po njihovim očima, njihovoj veličini, obliku i sjaju. (...) Velikorusi pripovedaju o gvozdenim zubima različitih demona, velike ili debele usne pripisuju Rusi demonima vetra ili personifikaciji vetra. Suve uši su znak šumskih duhova, zarezane ili obrezane uši imaju zli demoni odnosno đavo. Kornouchij (onaj ko ima zarezane uši) se u Velikorusa zove đavo odnosno črt. Jedno od najzanimvljivijih i najzamršenijih obeležja demona je nedostatak grudi“.

Obeležje demona je, dakle, odsustvo njihove demonske porodice. Naime, ne rađaju se kao demoni, nego su to ljudi koji su se u nekom trenutku podemonili odnosno, povampirili.

„Verovanje da duša može privremeno otići iz čoveka, obično dok on spava, i pretvoriti se u neki drugi oblik (zmaja), poznata je kod Slovena uopšte. Jedna od zlih duša uselila se i u vuka te je tako postao vukodlak“.

Demoni su, u najkraćem, kopilad, bića koja ne poznaju roditelje. Odatle treba interpretirati silni strah pred onim ko im progovori s mesta oca. Ne samo da je odsutni Otac po Frojdu „moćniji, silniji“ od stvarnog, da sinovi, dakle, nemaju mogućnosti za stvarni patricid, već je za njih sudbinska činjenica da Oca ni ne poznaju. Zbog toga i ne mogu da ga razlikuju od bezobraznika koji im putem psovke tvrdi da je njihov Otac. Posledice su dakle kukavičluk i beg pred svakim ko im „jebe mater“.

Malopre smo previše olako zaobišli očevidnost da je medved razjaren kad čuje da mu „jebu mater“. Zašto uopšte reaguje? Prema ovoj analogiji bi svaka životinja kad čuje nešto slično morala da reaguje agresivno, medveđe, pa ipak, lovci iz Jakutije na ovaj trik ulove samo medveda. Nekada davno je u ruskim zemljama postojao kult medveda:

„Kod severnih Rusa je bilo vrlo rašireno verovanje da je medved najpre bio čovek koji je ubio svoje roditelje. Za kaznu ga je Bog pretvorio u zver. Sibirski Rusi su verovali da je medved čovek kojeg su prokleli roditelji ili sam bog“.

Ovaj elemenat ne objašnjava samo kako je moguće da medved razume govor čoveka, nego pre svega lakoću odnosno, očevidnost njegove divlje agresije prema svakome ko ga podseti na roditelje, na izvor njegove metamorfoze.

Upravo uz pomoć interpretacije kletvi kao uspostavljanja intersubjektivnih odnosa moguće je inteligibilno tumačiti ove etnološke kuriozitete.

U figuru sina čovek može da se u pretvori i metonimijskim formulama: žutokljunac i štene. Zelenjin kaže da su takve formule na izvesnom nivou ravnopravne sa psovanjem matere. Svakako da takva formula ostaje na apstraktnom nivou, pošto su opsovani i psovač u odnosu: sin vs. opšti Otac. U istorijskoj rekonstrukciji plemenskog društva u kojem mladić postaje odrastao putem inicijacije, i jedinka nije savremeni oblik porodice (otac – mati – deca), nego klan, uočava se ravnopravnost takvih psovki sa majčinskim. Naime, u klanu sva mladež ima status braće i sestara zbog čega „zakon eksogamije zabranuje članovima istoga klana da se združe među sobom“. Ovakav pogled svakako ne uzima u obzir simboličku ulogu Oca od strane prirodnog oca: kada bi, naime, porodica postojala u savremenom obimu, zabrana incesta ne bi bila toliko opšta. Ako se vratimo staroruskom izjednačavanju psovki na račun matere i nedoraslosti opsovanog, možemo da pokažemo opravdanost jednačenja apstraktnog s konkretnim posinovljenjem. Bogovi su praktikovali modernije porodične odnose nego narod.
Prelazak ove nad-kletvice iz proklinjuće prirode – uperene protiv nadzemaljskih sila, kao što su bogovi, demoni, veštice – u psovačku, gde su objekti psovanja ljudi, valjalo bi trasirati u razdoblje kada čovek među ovozemaljskim ljudima počinje da percipira isto tako nezgodna, odnosno, opasna bića kao i u nadzemaljskim oličenjima zlih sila.

Naravno da se ovde postavlja problem hrišćanstva u kojem je Isusov otac neidentifikovani Bog-Otac koji sa svojim sinom uopšte ne komunicira.

I Isus je zašao u komunikaciju kojoj nije dorastao. Po Mateju je Isus u pustinji postio već 40 dana kad mu je prišao kušač.

„I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo hljebovi postanu. Q on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih. Tada ga đavo odvede u Sveti grad i postavi ga na krilo hrama. Pa mu reče: Ako si Sin Božiji, skoči dolje, jer je pisano: Anđelima svojim zapovijediće za tebe, i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen i nogom svojom. A Isus mu reče: I ovo je napisano: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega. Opet ga uze đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu; I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se: Tada mu Isus reče Idi od mene, Satano, je je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinom služi! Tada ga đavo ostavi, i gle, anđeli pristupiše i služahu mu“. Jevanđelje po Mateju, 4, 3-11

Kada je za đavolje kušnje Isus dvaput našao rečiti odgovor, treći ga put šalje dođavola. Reklo bi se, ukoliko anticipiramo kasnija tumačenja, za Isusa je konflikt s đavolom postao toliko nepodnošljiv, da je poželeo da đavo nestane. Nije, doduše, upotrebio ni kletvu ni psovku, nego, za Isusa vrlo oštro usmeren glagol: idi od mene!, koji nije samo zapovedni oblik. Njegova semantička vrednost je izuzetno negativna da spada među neučtivosti odnosno, nepristojne izraze. U savremenim kulturama je očuvan kao univerzalna latinska kletva: apage, Satanas!

Da je taj usklik: idi od mene, Satano! sličan efektu jebem ti mater! kod starih Rusa koji su hteli da pobede demone, očito je iz Matejevog teksta gde ove reči uistinu odvraćaju đavola od dalje komunikacije sa Isusom.

Posle Isusovog krštenja javlja se nedodirljivi Bog-Otac: „... i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega; I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ Mt 3,16-3,17
A odnos Bog-Otac : Bog-Sin je izuzetna voljenost: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin i ako hoće Sin kome otkriti“. Mt 11,27
Jednom se Bog-Otac obratio Bogu-Sinu, jednom je Bog-Sin pomenuo Boga-Oca, dvaput se Bog-Sin neposredno obratio Bogu-Ocu. Na Maslinskoj gori moleći: „Oče moj! Ako je moguće neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti“. Mt 26,39 I nešto kasnije: „Oče moj! Ako me ne može da me mimoiđe ovq čaša da je ne pijem, neka bude volja tvoja“. Mt 26, 42 I svakako u poslednjim rečima na krstu, kad je Isus dvaput povikao: „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ Mt 27,46-27,50

Hrišćanski Otac nije onaj silni Zevs koji sakati svoju decu, nije, dakle, onaj koji sprovodi nasilje nad sinom. S druge strane, psovka jebem ti mater!, koja je izrečena Isusu, ne može da uspostavi simboličke odnose između Oca i sina, pošto je Marija bezgrešno začela. Dakle, u slučaju Marije nailazimo na onu potpunu neistinitost i nemogućnost realizacije čina „jebanja“, što znači da se preko glagola jebati ne može uspostaviti dominacija nad Isusom, niti ga je moguće uplašiti likom strašnog Oca.

Stoga postaje razumljivije zašto glagol jebati u obrascu jebem ti...! ne cilja na čin kog opisuje, nego na simbolički odnos koji je posledica tog čina. Intersubjektivnost koju uvodi opisivana psovka se potvrđuje i u praksi, u kojoj obrazac jebem ti mater! možeš da adresiraš bez obzira na pol, čak i na žene, ali i u činjenici da je psovka isto tako upotrebljiva i kad se odnosi na starce, koji su takoreći siročad. Odsustvo referenta, naime, ne pobija psovačku moć obrasca: mirne duše mogu da je koriste i žene, i to kad se obraćaju drugim ženama ili muškarcima, a iz prakse je još očitije da je njena funkcija baš u uspostavljanju intersubjektivnih odnosa očinske dominacije.

Zanimljivo je da u društvima koja su vrlo rano okončala patrijarhalnu dominaciju Oca, kao što su germanska: nemačko, englesko i švedsko , ne poznaju takvu psovku, dok je u orijentalnim zemljama , nasuprot, toliko snažnija i zato učestalija; tako je ređa u Sloveniji nego u južnoj Srbiji i Makedoniji.
Sam efekat ove kletvice je rasprostranjen. Ne samo da je koriste, odnosno, da su je koristili kao najmoćnije oružje protiv neprijatelja, kako spiritualnih tako i onih od krvi i mesa, nego može da izazove i izuzetno energičnu reakciju kod opsovanog koja dovodi čak i do fizičkog nasilja. Otkud ta promena kod opsovanog da se od preplašenog staroruskog demona preobražava u agresivnog Balkanca? Zašto činjenica da se neko postavlja na mesto Oca kod onog koji je „osinovljen“ ne izaziva poštovanje ili strah, nego, obrnuto – agresiju?

Strukturalno bismo odgovor morali da postavimo u vreme pobune sinova protiv Otaca, u sistem kad se patrijarhalnost ruši, a moć oca još nije sasvim umanjena. U tom slučaju možemo opravdano da zaključujemo o odsustvu takve formule, jer preko nje više ne uspostavljamo intersubjektivne odnose dominacije.

Mitovi o Jakutima u svakom slučaju spadaju u ovu međufazu. Lovci iz Jakutije su prema legendama koje navodi Zelenjin, stajali iza klopke i medvedu psovali mater. Pošto medved ima oštar sluh to čuje, rasrdi se i krene na psovače – pa upadne u zamku.

Protivargument ovoj teoriji igre intersubjektivnih odnosa, bio bi poseban položaj majke kao onoga što je najsvetije. Ali bi tada morao da se pojavi i oblik: *jebem ti ženu!, koji bi po težini bio, ako ne baš pre majke, onda sigurno pre boga, tetke, sestre i ostalih objekata koji stupaju u igri. Pravo pitanje koje se ovde postavlja je otkud odsustvo ovog oblika, kad upravo silovanja žena od strane pobednika u ratu važe kao definitivno ponižavanje poraženih? Odgovor ćemo potražiti posredno: u čemu se razlikuju majka, sestra, tetka, naposletku, bog i sunce, u poređenju sa ženom? Prve tri su tabuizirane, a druga dva su nedostupna onome ko je opsovan. Ergo, psovač se ne postavlja u nadređeni položaj samo preko dativa eticusa, kada opsovanom okalja sveta bića, nego u apsolutnu superiornost. On u simboličkom svetu može da jebe bića koja su zabranjena za opsovanog! To što ne nalazimo oblik *jebem ti ženu!, potvrđuje tezu da je glavni izvor moći psovki upravo intersubjektivna mreža koju proklinjanje evocira.

To potvrđuje i odsustvo formule *jebem ti ćerku. Očekivali bismo, naime, da će taj oblik biti često korišćen, jer i ovde je reč o tabuiziranom biću. Šta je, dakle, ono što je briše sa spiska psovki?
Ako uspostavimo strukturne odnose razmene žena, dobijamo figuru zeta koja je na mestu onoga koji jebe očevu ćerku, pa bi zato mogao da izriče *jebem ti ćerku! Time se zacrtava odnos psovača/opsovanog kao odnos Otac/zet, u kojem otac ima superiornu ili u najgorem slučaju ravnopravnu ulogu. Pošto je položaj zeta u odnosu prema Ocu inferioran, razumljivo je da psovač neće posegnuti za formulom kojom ne može da se postavi u superiorni položaj. Otuda nekorisnost psovke *jebem ti ćerku!

Međutim, ova teorija se urušava kada uzmemo neveliki članak Isačenka „Un juron russe du XVIe siècle“ iz 1965, po kojem najrasprostranjenije ruske opscene psovke proizlaze iz tri oblika:
(1) (futuere) tvojú mat' (preterit)
(2) (futuere) tvojú mat' (imperativ 2. lica singulara)
(3) mat' tvojú (futuere) (infinitiv)
Takvu psovku ne nalazimo zabeleženu u književnim tekstovima, ali je nju u posebnom obliku kod Gogolja našao V. Kiparski. Veliki realista je negativcima u delima Get'man i Krovavyj bandurist pripisao reči: Base mazenjata oz. basamazenjata, koje su samo ćirilična transliteracija opscenog mađarskog izraza baszom az anyád(at) „matrem tuam futuo“.
Pri tom ga je iznenadilo odsustvo ličnih zamenica. Dok u mađarskoj psovki baszom az anyád(at) „matrem tuam futuo“, baszom jasno indicira oblik 1. lica singulara, u ruskoj varijanti u prošlom vremenu ne nalazimo odgovarajuću zamenicu ja. Ovaj manjak on doduše interpretira kao eliptičnu formu cf. Byl v górode , „Bio sam u gradu“, ali po njemu to tumačenje nije dovoljno, jer bi neverovatno snažna uvredljivost ove psovke zahtevala ojačanje ličnom zamenicom, a ne njenu eliziju. Pitanje koje je postavio, u najkraćem, jeste gramatičko: šta je bio zajednički subjekat sva tri oblika, od kojih su ostala dva samo varijante prvog?

Pisanih istorijskih izvora naravno da nema, a čak i u modernim ruskim izdanjima naučnih rečnika, kao što je Vasmerov, namerno su izbacili „nepristojne“ reči. Dragoceni izvor Isačenko nalazi u zapisima barona Žige Herberštajna, koji je u XVI veku poslan kao izaslanik cara u Moskvu. Ovaj slavni diplomata, rođen u Kranjskoj, između ostalog tečno je govorio i ruski i mađarski. U Moskovskim zapisima je opisivao svakodnevni život Rusa i zabeležio:

„Retko zloupotrebljavaju božje ime kad se zaklinju ili kunu; kad se zaklinju ono što kažu ili obećavaju potvrđuju tako da poljube krst. Psuju na ugarski način: 'Neka ti pas oskrnavi mater'“.

U latinskom originalu stoji Canis matrem tuam subagiget. Prevodilac Ludovik Modest Golia je koristio eufemizam oskrnavi umesto tvrđeg siluje ili bar obeščasti.

Isačenko je na osnovu konjunktiva subagiget izveo da je prvobitna ruska psovka sadržavala hortativni odnosno, optativni oblik:
(2) pës (futuere) tvojú mat'! (imperativ)
(3) psu mat' tvojú (futuere) (modalno korišćenje infinitiva), i zaključio da se elipsa ne tiče lične zamenice ja, nego supstantiva pës. Eksplicitna formula (1) je tada:
(1) pës (futuere) tvojú mat' (preterit)
Isačenko dodaje da ovaj oblik nije ništa posebno, jer je taj izraz samo semantički ekvivalent uvrede súkin syn „pasji sin“, koja je raširena i u drugim jezicima. Pošto je, po Herberštajnu, u Moskvi XVI veka, pas važio kao prljava životinja „turpe est, canem nuda manu attingere“, moć psovke je utoliko veća. Potom završava zaključkom da je tokom istorije psa zamenio oblik 1. lica singulara.

Ukratko, „stupro matrem tuam“ umesto stare „canis matrem tuam subagiget“.

Pošto smo sve vreme interpretirali semantički sadržaj psovki kao polje mogućeg i verovatnog, i psovka s psom „na“ majci pripada istoj vrsti. Praksu sodomije u Moskvi XVI veka, Herberštajn opisuje na više mesta:

„Da li oženjen čovek sme na pričest? Odgovor: Ako celog velikog posta nije opštio sa udatom ženom ili životinjom“.

„Čak i one koji polno opšte sa životinjama ne kažnjavaju smrtnom kaznom“.

Prelaz subjekta psovke s psa na „mene“ bismo eventualno trasirali u vreme kada praksu sodomije restriktivno zabranjuju. Međutim, s druge strane, upravo su tabui sadržina govora kletvi, što bi pre podrazumevalo širenje, a ne napuštanje te psovke. Zato verovatno ovaj prelaz treba postaviti u vreme kada je pas dobio status prestiža, kada više nije bio ekvivalent za smrdljivu životinju, nego za čovekovog prijatelja i kućnog ljubimca.

U istorijskoj rekonstrukciji, Isačenko je zanemario trenutak promene gramatičkog vremena. Ne radi se samo o razlici pas/ja između srednjevekovne i moderne popularne psovke, nego i o drugom gramatičkom vremenu. Umesto starog preterita je savremeno sadašnje vreme. Kakve to veze ima s činjenicom da pas na mestu aktera onemogućava intersubjektivni odnos otac: sin?

Preterit tipa pas ti je silovao mater!/ pes ti je posilil mater!/ na doslovnom nivou sadrži implikaciju da je opsovani pasji sin , što znači da upotrebom ovog obrasca psovke od homo sapiensa napravi meleza između čoveka i psa – psoglava . Dakle, dupla degradacija: u žutokljunca, i u nižu, životinjsku rasu.

Ovaj primer dokazuje da je Bloomfieldova teza o primarnosti denotacije nad konotacijom upitna kod prljavih reči. Upravo u gore navedenoj strukturi bismo očekivali i treću degradaciju – iz muškog u žensko. Šta bi bilo zajedljivije nego muškarcu reći: *pasja/kurvina ćerko? Naravno da ovakvu psovku ne nalazimo već i zbog činjenice da sin/ćerka imaju preciznu polnu denotaciju, dok se kurac/pizda bar delimično mogu pripisati bez obzira na pol opsovanog. Međutim, u engleskoj varijanti son of a bitch! je uistinu upisana i treća degradacija. Ne samo infantilizam i animalizam, nego i loš moralni standard roditelja. Džej u ovom slučaju kaže kako ovaj obrazac baca loše moralno svetlo na ženu a ne na sina. I ne samo to; ova varijanta nas sama upućuje na sodomiju, to jest, na polni akt oca s kerušom. Naime, da psovka poručuje kako je opsovani potomak pasje rodbine bio bi upotrebljen plural, recimo tipa *son of the dogs! Ovako, takve varijante evociraju upravo ljudsko-pasji par pri parenju.
Izuzetna moć psovke pasji sin! odnosno, kletvice jebo ti pas mater! proizlazi iz čak trojake degradacije oslovljenog:
1. promena u dete
2. promena u životinjsko biće
3. loš moralni standard roditelja koji su praktikovali sodomiju.

Ovome valja pridodati još i factum da govornik poseduje znanje o poreklu, čak i o začeću sagovornika.

Imamo, dakle, ipak oblik očinskog odnosa, gde je opsovani na mestu sina, dok psovač uzurpira mesto znanja, što znači mesto oca. Tako čak i formula koja na prvi pogled ruši koncept intersubjektivnih odnosa u stvari tvori mozaik u mreži odnosa Otac—sin.

Ujedno preko niza: jebo ti pas mater! – pasji sin! dolazimo do psovke psu! Ovaj arhaični oblik koji i danas nalazimo u slovenačkom, Herberštajn (1951: 111) je dokumentovao u XVI veku. Očito je nabrojana trijada produkt ekonomičnosti; samorazumljivo je da je pas morao psu da jebe mater. U psovci psu! su, dakle, istovremeno već sintagmatski sadržane dve psovke.

Slično važi i za paralelu čjort job' tvoju mat'! „Diabolus stupret matrem tuam!“, gde je na delu degradacija u đavoljeg sina. – Konjunktivni oblik je očito greška, jer i prema Isačenku i prema Bernekeru „job'“ prošlo vreme. Očito su autori koji su se mašili latinskih paralela upotrebili konjunktiv koji „izražava nešto neizvesno: volju, želju, neizvesnost, sumnju“, jer jednostavno nisu hteli da prihvate činjenicu da su pas ili đavo nekome jebali mater kao nešto što je uopšte zamislivo. – Ona proizvodi odnos zrelost—infantilnost, sagovornika menja u nečovečno dete, a đavoljim rodom mu ujedno negira hrišćanski identitet i pretvara ga u antihrista. U najkraćem, kletvica „Diabolus stupret matrem tuam“ proizvodi čak trojaku degradaciju. Razumljivo je, dakle, da važi za 100 nemačkih, odnosno kao najmoćnija psovka.
Uz nju bi trebalo dodati i paralelu iz vremena ideologija progona veštica, kad su veštice označavane i kao đavolje matere , prema tadašnjem verovanju da su se parile sa đavolom. Đavolja mati! je samo varijanta Čjort job' tvoju mat'!, u kojoj je opsovana žena degradirana moralno, kao đavolova priležnica, ali i biološki, jer ne rađa ljudska, nego đavolja bića.

Psovka iste paradigme je takođe jebem ti sestru! Ona progovara sa mesta zeta, prema kojoj je oslovljeni dužan da pokaže zavidnu meru naklonjenosti, poštovanja i, naposletku, razumevanja i tolerancije. Njena upotrebljivost je relativna, jer nije izvesno da li oslovljeni uopšte ima sestru, dok neko ko, recimo, nema brata ili sestru neće ni reagovati. Za njega zato nema ni mesta u intersubjektivnoj mreži: s psovačem ne stupa u bilo kakav odnos preko nepostojeće sestre. Psovačka formula je jebem ti X!, u kojoj X ne postoji.

Postoji, ipak, mogućnost poput, na primer, *jebem ti Franca Prešerna!, ali je tu mrtvi pesnik puno stvarniji od bližnje, nikada postojeće rođake. U tom primeru referent može da bude bilo koje biće ili objekat, bez obzira da li prebiva u sadašnjem vremenu, da li je mitološke ili istorijske prirode. Ono što ga povezuje sa oslovljenim je dativus eticus koji izražava osobu koja je emotivno pogođena , što znači da samo svojim gramatičkim postojanjem uzrokuje semantička dejstva. Tako iz obične konstatacije: „Jebem boga“ ubacivanjem lične zamenice pravim formulu kletve jebem ti boga! Isto kao što iz profane nezainteresovane izjave: „Dolazi voz“. mogu da napravim afektirano: „Dolazi ti voz“.