Goce Smilevski
KNJIŽEVNE HORDE U ERI VISOKOG TEHNOLOŠKOG RAZVOJA
Sarajevske Sveske br. 39-40
prevela s makedonskog: Biljana Andonovska
U nasilju, možda čak više nego u tuzi i radosti, ljudi su najsličniji drugim životinjskim vrstama; u nasilju ljudi su najsličniji jedni drugima. Rene Žirar ovako govori o tome u svom delu Nasilje i sveto: "Novije studije pokazuju da se psihološki mehanizam nasilja vrlo malo razlikuje od individue do individue, čak od jedne kulture do druge. Entoni Stor u svom delu Human Agression kaže da ljutoj mački ništa nije sličnije od druge ljute mačke, kao ni ljutom čoveku drugi ljut čovek. (...) Za nasilje se obično kaže da je ’bezrazložno’. Međutim, ima ono svoje razloge; čak nađe vrlo jake kada dobije volju da se raspomami. Samo, ma koliko da su mu razlozi jaki, nikada ne zaslužuju da ih shvatimo ozbiljno. Nasilje će ih takođe zaboraviti čim mu se objekat na koje se prvobitno ustremilo bude uporno izmicao i suprotstavljao. Nezadovoljno nasilje traži, i uvek nalazi, rezervnu žrtvu. Spodobu koja je podstakla gnev lako zameni neka druga koja ničim posebno nije zaslužila drvlje i kamenje, osim što je ranjiva i što je pod rukom." Nasilje, kada se raspomami, traži žrtvu, ali i bez tog raspomamljivanja članovi zajednice umnožavaju, šire, dele među sobom grubost, agresiju, kao da time održavaju kondiciju, ili kao da ne umeju drugačije. Kao da je to njihov modus vivendi.
Nasilja i grubosti, svojstvenih homo sapiensu, ima u svim formama ljudskog postojanja i delovanja, pa su tako i deo onoga što se naziva književni život. Ali, izgleda da što je sredina u kojoj se književni život odvija manja, što su mogućnosti neznatnije, utoliko i surovost u odnosima između pisaca raste. To akcentuje Dubravka Ugrešić u jednom od eseja iz Zabranjenog čitanja, u kom kaže da "zabačene južnoevropske književne provincije vode život, štoviše on je žešći, pogubniji i teži od života književnih metropola." Ta se žestina književnog života ogleda i u životinjskoj formi organizovanja i delovanja balkanskih pisaca: "U tim književnim provincijama nitko ne opstaje sam, tamo se opstaje u stadima, krdima, čoporima, jatima, tamo književnička vrsta živi u zajednici." Pisci objedinjeni u ovim životinjskim formacijama uvek imaju potrebu za bliskošću sa vrhovnim alfa mužjakom u društvu – sa Vladaocem lično i sa njegovim bliskim saradnicima. Prema tome ko vlada oni i grade svoje političko mišljenje – oni ideologiju ne biraju iz ličnog uverenja, već zato zato što će im taj i takav izbor pomoći, preko vladajućih struktura, da zadrže svoju poziciju: "Zajedno, zakvačeni jedni za druge, čine zvijezdu, girlandu, kukasti križ, već prema potrebi historijskog trenutka i želji trenutnog gospodara." Svest ovih pisaca o bezvrednosti njihovih dela – svejedno što je ta svest, ponekad i za njih same, prekrivena oklopom vlastite nadmenosti, ponižavanja drugih i sebeveličanja – razlog je što se oni priklanjaju vladajućim režimima, uz sve svoje licemerje, prevrtljivost, pri čemu kameleonskim talentom kompenzuju nedostatak književnog: "Nitko se od njih nije prehranio golim talentom, sami ga nisu imali, ni drugima nisu dali. Žive u brlozima koje su za književničke zasluge izborili od bivšeg režima, tog režima po kojemu sada pljuju, ali se brloga ipak ne odriču. Uostalom, sve su svoje ratove vodili za brloge, za uredničko mjesto, za književnu nagradu, za funkciju, za sliku na zidu, to im je domet, dalje od toga ne idu. Svi su nekome nešto udijelili da bi nešto dobili, svi su nekome nešto uskratili, jer je i njima bilo uskraćeno." Književni život u ovom, "našem" delu sveta, Ugrešićka opisuje kao kanibalski pir i savez kanibala: "Mrze jedni druge, rovare jedni protiv drugih, puštaju jedni drugima krv, bjelasaju očnjacima, grizu, reže, toroču, laju, pište, sikću, ali ostaju zajedno, jer se trebaju, jer samo zajedno preživljavaju." Mržnja-na-smrt i nasušna potreba da se bude zajedno s onim ko se na smrt mrzi, čine da književni život na Balkanu izgleda kao farsa. U toj farsi likovi pisaca koji se bore da postanu nacionalne veličine vešto se koriste verbalnim trikovima koji treba da dokažu njihovu tobožnju zabrinutost za naciju: "Objavljuju svoje knjige i knjižuljke, guraju se na policama svojih nacionalnih književnosti, na drugima, čini se, i ne mogu. Izolirani su, ponose se time, samo izolirani mogu se nesmetano baviti svojim aktivnostima. (...) Rado izgovaraju velike riječi, brinu tobože za ’nacionalnu stvar’, za nacionalnu kulturu, za nacionalnu književnost, za nacionalnu umjetnost." I pored izdizanja do figura od nacionalnog značaja, oni nastavljaju da liče na nešto između zveri i krpelja, a posedujući uvek i osobinu koja nije bliska ni zveri, ni krpelju, već samo čoveku – podmuklost: "Pokazuju zavidan vitalitet, drže se krpeljskom upornošću. Ni jedan ih vjetar još nije otpuhnuo. Žilavi su, naduveni od krvi, ne propuštaju priliku da zariju rilo. Posjeduju zavidan elasticitet, mogu se transformirati učas, preživljavanje im je važnije od života. U ime preživljavanja snižavaju moralne standarde, lažu, mimikriraju se, mutiraju, maskiraju se. Denuncijanti su i sluge po prirodi. (...) Njihove intelektualne aktivnosti svode se na arbitražu: ovo ćemo izbaciti, ovo skratiti, ovoga uništiti, onoga zatrijeti. Množe se, primaju u svoje redove lošije, samo zato da bi sami mogli biti boljima. Lakomi su, nikad im nije dosta."
Voleo bih da dopunim ovo fascinantno sagledavanje Dubravke Ugrešić, zato što nisam sasvim siguran da "U tim književnim provincijama nitko ne opstaje sam". Ima i takvih, iako, istina, retkih životinjskih primeraka, koji su izvan književnih krda, stada, čopora, jata, hordi, takvih koji nisu deo horde, koji osećaju gađenje, ili pak paničan strah, da ne budu primorani da postanu deo te horde, nikad se ne vezuju za neku ideologiju, gade se ideologija, a ako neku i brane, biće to suprotna onoj koja vlada, jer oni znaju: kad jedna ideologija stupa na vlast, ona se nužno pretvara u mašinu za manipulaciju i prinudu. Ponekad, pod prinudom, uz grubu i svima jasno vidljivu, ili pak suptilnu, poznatu samo ucenjivaču i ucenjenom, ponekad čak i prećutanu ucenu, morali su da uđu, makar na trenutak, a ponekad i mučno dugo, morali su da se odreknu svojih ideala i da uđu u hordu, da počnu da galopiraju sa ostalima, da počnu i sami da laju i da grizu. Kada su van horde, pripadnici te književno-životinjske vrste sa strane gledaju kako se oni u hordi gone i grizu u trku za što višim položajem na književnoj sceni, gledaju to sa strahom, jer znaju da je to što se dešava u hordi, iako krvavo, ipak samo igra u poređenju sa onim što horda može da učini ako nasrne na njih, one koji su ostali sa strane, one koji nisu želeli, ili nisu uspeli, da se usaglase sa hordom. Znaju da se, u kriznim trenucima nakupljene agresije, u okviru književnog života može pojaviti potreba za prinošenjem žrtve, tako nalik žrtvovanju životinje u religioznim ritualima: "čovek, kada životinju prinosi na žrtvu, odvraća nasilje od nekih bića koja želi da zaštiti, i usmerava ga na druga bića čija je smrt manje važna ili uopšte nije važna." Prema Žiraru, nasilje, i potreba za njegovim kanalisanjem, čime bi se izbegao pogubni efekat koje bi ono imalo po zajednicu, zajednički su motiv za žrtvovanje: "Taj zajednički imenitelj je unutrašnje nasilje; prinošenje žrtve u prvom redu teži da otkloni razdore, suparništva, ljubomoru i kavgu među bliskima, da uspostavi sklad u zajednici i povrati jedinstvo društva." Svesni da su van horde, i da će horda, u kriznom trenutku, svoje nasilje okrenuti ka njima, kako to isto nasilje ne bi uništilo samu hordu, književni osamljenici pokušavaju da ostanu što više po strani, pokušavaju da budu što dalje od pogleda onih koji su se grupisali u horde, obaraju svoj pogled, ostaju bezglasni, a zatečeni onima najglasnijima iz hordi kada u svojim intervjuima, javnim govorima, kolumnama, govore o svojoj pravednosti, o svojim visokim idealima, o svojoj posvećenosti književnosti, neki od njih predstavljaju se kao subverzivni, drugi kao oni koji bdiju nad nacijom, a svi su isti, svi igraju istu igru, igru pri kojoj i kojom, kao što kaže Ugrešićka, "snižavaju moralne standarde, lažu, mimikriraju se, mutiraju, maskiraju se". Slušaju te povike u ime vrednosti, i sami se čude, šta bi rekli ako bi ih neko pitao o pravdi i nepravdi, o njihovim idealima, o njihovoj posvećenosti – neće li njihove reči, iako iskrene, zazvučati lažno, nakon što su tako istinito zazvučale reči onih koji su gazili i nikada se nisu dvoumili između pravde i nepravde, onih kоji nikada nisu imali ideale, onih koji o posvećenosti nisu znali ništa. Ponekad ih, zagledane u horde, obuzima nekakva čudna tuga, jer shvataju da u funkcionisanju grupa ima nekakve bliskosti, nekakvog zajedništva, bez obzira što se to zajedništvo održava iz potrebe da se otme, da se svoje pokaže kao najbolje, da se stupi na što viši stepenik, bez obzira što u tom zajedništvu nema ničeg povezanog sa književnošću, iako se sve, navodno, čini u ime književnosti. Ali ipak, znaju oni koji su ostali izvan horde, to je zajedništvo, jer su ti u hordi našli nešto srodno, makar i bestijalno. Ponekad će se oni koji ostaju izvan horde sresti, razmeniti reč-dve, ali ti su susreti samo kratka intermeca. Uplašeni načinima na koje horda funkcioniše, nadaju se da će steći nekakvu nedodirljivost, sanjajući da je to moguće ako postanu priznati u drugoj književnoj sredini, u velikoj književnoj sredini, i maštaju o prevodima svojih dela na neki od velikih jezika, uveravajući sebe da im tada horda, možda, neće moći ništa. I, nadaju se da u književnim metropolama, u velikim jezičkim sredinama, nema hordi. Oh, kakva zabluda...
Svaka književna sredina ima svoju tamnu stranu, kao što to i sama Ugrešićka nagoveštava ("zabačene južnoevropske književne provincije vode život, štoviše on je žešći, pogubniji i teži od života književnih metropola" – što podrazumeva da se i život u književnim metropolama odlikuje žestinom, pogubnošću i teškoćom), samo što ta tamna strana u malim sredinama postaje još tamnija. Možda zato što tamo gde je prostor tešnji, tamo najčvršće funkcioniše patrijarhalni model, po kom se i oformljuje horda. Sećam se da sam o ovome govorio 2010. na književnom festivalu Pisci u fokusu u Subotici. Način na koji funkcionišu književne sredine na Balkanu pokušao sam da objasnim preko teza o oceubistvu, i borbi sinova da zauzmu njegovo mesto, koje Sigmund Frojd elaborira u svom delu Totem i tabu. Prahordom vlada "osion, ljubomoran otac koji sve ženke zadržava za sebe, a narasle sinove rasteruje". Željni da zauzmu njegovo mesto i da imaju njegove privilegije, "jednoga dana skupila su se prognana braća, ubila i pojela oca i učinila kraj postojanju očeve orde." No, sinovi ne prekidaju niti menjaju model ponašanja koji su uspostavili očevi – oni ga nastavljaju, služe se istim represivnim metodama vladanja, zato što "braća koja su se sjedinila pri ubistvu oca bila su, svaki ponaosob, opsednuta željom da postanu isti kao otac" . Da bi se videlo kako to određeni mehanizmi sistema horde funkcionišu u savremenom dobu, treba pročitati Mit o savršenoj biografiji Tatjane Rosić.
U poslednjih nekoliko decenija, otkad je konzumerizam postao modus vivendi bar na Zapadu, može se dobiti utisak da se patrijarhalna matrica u književnom životu zamenjuje novom, drugačijom. Kao i da razvoj tehnike i tehnologije utiče na proces stvaranja novih, drugačijih odnosa prema literaturi, ali i u odnosima između pisaca. Meni se čini da je ta promena samo prividna. U osnovi horde je želja za moći, vladanjem i dominacijom, a zar nije konzumerizam samo jedan sistem odnosa i veza preko kojih neki vladaju i dominiraju? Ako je nekada jedan pisac doživljavao samog sebe (i bio doživljavan od drugih) kao patrijarha, kada bi za sebe izgradio sliku heroja, ili mučenika, ili savesti naroda, nisu li sada sa statusom patrijarha oni pisci koji najviše zarađuju, oni čija se dela najlakše i najradije konzumiraju? Promenjeni su načini na koje se stiže do statusa patrijarha, ali sam status je isti, patrijarhalan. Što se tiče novih formi komunikacije i novih načina širenja književnih dela, oni su, između ostalog, i nov način za kreiranje hordi. Preko njih se nove generacije pisaca grupišu, huškaju jedni protiv drugih, rade jedni drugima iza leđa. Sede pred kompjuterskim ekranima objedinjeni i razjedninjeni u socijalnim mrežama, a njihovi prsti zaliče na kandže dok otrovne reči udaraju po tastaturi. Često se kriju iza lažnih imena dok ispisuju svoje podle reči po blogovima, socijalnim mrežama, ili kao komentare ispod intervjua ili kritika postavljenih na veb portale. Vrlo često, tako skriveni iza tuđeg imena, bljuju otrov i protiv onih s kojima, kad odlepe pogled od kompjuterskog ekrana, glume prijateljstvo. Čak i oni koji su van književnih hordi doznaju za skandale koji nastaju kada se takva prikrivanja razotkriju – one koji su se prikrili iza izmišljenog imena, izdaju karakteristične fraze, ili neka sitnica koja bi im promakla pri pisanju komentara. Tada se horda talasa, razotkriveno je neprijateljstvo u njenim redovima, ali to traje kratko, sekire se zakopavaju, horda mora da preživi i u vremenu visokog tehnološkog razvoja. Sve ovo je dokaz da su konzumerizam, kao i razvoj tehnike i tehnologije, samo etape u metamorfozama horde. Menjaju se samo njena površinska svojstva, a ono što je u osnovi – žeđ za moći i vladanjem, ostaje tamo. Do promene će doći tek kada ta i takva žeđ iščezne. Konkretno u književnosti – kad oni koji pišu prestanu da književnost doživljavaju kao polje vladanja, polje moći. Ništa lakše reći, i teže ostvariti. Žeđ za moći i vladanjem često je jača od čežnje za književnošću, ponekad jača i od samog ljudskog bića koje se rešilo da piše.
