Tihomir Brajović
JUŽNOSLOVENSKA KOMPARATISTIKA: LUKSUZ ILI NAUČNA POTREBA?
Sarajevske Sveske br. 32/33
Odnosi međusobnog razumevanja južnoslovenskih književnosti u drugoj deceniji dvadesetprvog veka – makar panoramski i na prvi pogled, čini se kao da posmatramo sliku u nekom zatamnjenom i u isti mah zakrivljenom ogledalu, a to znači: obratnu projekciju onoga što je moglo da se sagleda pre ravno sto godina, u drugoj deceniji dvadesetog veka. Naspram preovlađujućeg entuzijazma zbližavanja i/ili spajanja nakon dvaju balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, odnosno stvaranja Jugoslavije, vreme posle novih balkanskih ratova, kontinentalnog prekomponovanja i raspada Jugoslavije takoreći bez izuzetka obeleženo je, naime, deziluzionizmom udaljavanja i/ili razdvajanja.
„Sad, kad je ujedinjenje izvršeno“, pisao je davne 1919. Pavle Popović, „stvari će jamačno poći bolje. Književnost će isplivati iz ovog brodoloma mnogo veća no što je bila. (...) Književnost će dobiti mnogo širu podlogu, pisci mnogo širu pozornicu, publika mnogo širi interes“. Skoro celo stoleće docnije, i savremeni domicilni pratioci svih južnoslovenskih književnosti ponaosob takođe gledaju prema „široj pozornici“ i „širem interesu“, samo što ovoga puta po pravilu nemaju u vidu neposredno, nego kontinentalno i globalno okruženje. Sad, kad je državno-pravno razdvajanje okončano, srpski, hrvatski, slovenački i drugi južnoslovenski proučavaoci literature ponovo, drugim rečima, veruju da „stvari će jamačno poći bolje“, ali pri tome svoje nade i očekivanja mahom polažu dalje od prvog susedstva.
U tom pogledu sasvim je paradigmatičan, reklo bi se, međusobni odnos srpske i hrvatske književnosti, i s istorijske tačke gledišta presudan za razumevanje južnoslovenskih literarnih i uopšte kulturnih relacija. Kao svojevrsnu ilustraciju već skoro dva desetleća važećeg stanja u ovoj oblasti uzimamo pri tom polemički poznatu tvrdnju Stanka Lasića, autora impozantne Krležologije i celog niza drugih značajnih studija iz oblasti kroatistike, da je nakon raspada jugoslovenske državne zajednice srpska književnost u njegovim preokupacijama „dobila status bugarske književnosti i daleko je ispod onoga što [mi] govore druge europske književnosti“; jer, „u načelu srpska (bugarska itd.) književnost samo je jedna od malih evropskih književnosti za koje“, nedvosmisleno veli Lasić, „ne vidi[m] posebnih razloga da uđu... u onu sferu u kojoj se književnost identificira s visokim duhovnim užitkom“. Posebno, doduše, napominjući: „sve što sam u srpskoj književnosti doživio kao književnu vrijednost... nikada nisam odbacio i neću odbaciti“, Lasić ipak naglašava to da „hrvatska će književnost morati neposredno ući u dijalog sa svojim evropskim 'partnericama', prije svega s onima najvećima“, jer „ona će samo na taj način... moći stvarati i graditi svoj identitet“, tj. „ne u komparacijama s bližim ili daljim konkretnim pojavama [podv. T. B.]... nego u suočenju s temeljnim humanističkim iskustvom“.
I mada je prošlo petnaestak godina od momenta u kojem je ono uobličeno, ovo stanovište je, verujemo, i dalje vredno pažnje i razmišljanja, budući da okolnosti u kojima je nastalo u osnovi nisu promenjene, pa njegove pretpostavke i dalje imaju svoju načelnu, ali i praktičnu značajnost. Ističući vitalnu važnost prisustva univerzalnih humanističkih dostignuća i njihov prioritet nad susedskim relacijama, Stanko Lasić u stvari implicitno postavlja presudno pitanje smisla i dometa međusobno uporednog proučavanja tzv. malih književnosti i kultura, oslobođenog neposrednih političko-istorijskih, ideoloških i drugih uticaja i povezanosti. I zaista: Kakav konkretan smisao treba da ima – možemo da se zapitamo – uzajamno proučavanje srpske, hrvatske, slovenačke, a potom i bosansko-hercegovačke, crnogorske, makedonske ili bugarske književnosti sa stanovišta onoga što Lasić imenuje kao ”stvaranje i izgradnju identiteta” prema zahtevima „temeljnog humanističkog iskustva“? Ima li zaista potrebe za „komparacijama s bližim... konkretnim pojavama“, ili je to pak u neku ruku „suvišak“ i luksuz na neodložnom i urgentnom tranzicijskom putu svake od ovih književnosti i kultura prema projektovanom i željenom evropskom identitetu kao konačnom utočištu, na kojem se bez okolišanja i posredovanja treba okrenuti „dijalogu“ sa značajnim „evropskim partnerima“ i tzv. velikim literaturama, koje već stolećima kreiraju i diktiraju književni ukus?
Razmišljajući, pre skoro dve decenije, o aktuelnim problemima izučavanja srpske književnosti, „nasuprot još uvek dominirajućim shvatanjima o zatvorenosti ovakvih poduhvata u svoje nacionalne strukture“, i zalažući se pri tom za načelo kontekstualne otvorenosti, zahvaljujući kojem bi mogla „da se samosvojnost naše književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama“, u svetu priznati srpski komparatista Zoran Konstantinović i sam, interesantno, predlaže proučavanje u prvom redu zasnovano na „neprekidnom stvaralačkom susretu sa onim što nam je dolazilo sa strane“, da bi se razumelo „kako su se iz ovakvih susreta ujedno menjala i naša shvatanja i kako se preobražavala naša kritička misao, što je između ostalog dovodilo... i do preoblikovanja našeg književnog izraza“. Zasnovano kao jasno usmeren „pokušaj da dođemo do što potpunije sinteze srpske književnosti u kontekstu i sistemu evropske i svetske književnosti“, ovo opredeljenje zapravo se – striktno gledano – ukazuje kao suštinski saglasno s Lasićevim zalaganjem za primenu univerzalno-literarnih, pre svega evropskih kulturnih merila razvoja i hoda hrvatske književnosti. Iako, naime, Konstantinović otvoreno i bez ustezanja govori o „stvaralačkom susretu sa onim što nam je dolazilo sa strane“, a Lasić tek eufemistički o „strašnom i intenzivnom radu“ koji podrazumeva makar „solidno poznavanje najvećih evropskih pisaca i mislilaca svih vremena“, i u jednom i u drugom slučaju na delu je u stvari dobro poznati, u osnovi tradicijski koncept, koji je Rene Velek, pišući pre više od pola stoleća o krizi uporedne književnosti, „na osnovu pojmova pozitivističkog činjeništva devetnaestog veka“ paradigmatski sažeto označio „kao proučavanje izvora i uticaja“, oslonjeno na „neizmerno mnoštvo naporednosti, sličnosti, a ponekad i istovetnosti... [koje] otkrivaju činjenicu da je jedan pisac poznavao i čitao drugoga“.
Iz današnje perspektive, međutim, gotovo ravnom ovom metodološkom prigovoru pozitivizmu ukazuje se i moguća opaska na račun svrsishodnosti ”jednosmernog” proučavanja izvora i uticaja na relaciji od tzv. velikih prema malim književnostima/kulturama kao posledici onog centristički zasnovanog poimanja, koje je, zahvaljujući nastojanjima tzv. postkolonijalne kritike, u novije vreme prepoznato kao jedan od tipskih izraza „ideološkog diskursa modernizma“ u širokom značenju reči, tako sklonog da „poravnava složenost, pojednostavljuje potpunu heterogenost i nejednakost stvarnih prilika, redukujući ih na 'binarnu strukturu opozicije'“. Priklanjajući se eksplicitno ili implicitno „hijerarhijskom“ književnom kompariranju kao povlašćenom i „skraćenom“ putu do oblikovanja novih-starih nacionalnih kulturnih identiteta u svetlu prihvatanja velikih beletrističkih uprizorenja „temeljnog humanističkog iskustva“ nakon raspada decenijskih ideoloških i državno-političkih eksperimenata iz većeg dela XX veka, i Lasić i Konstantinović, čini se, u isti mah ipak zagovaraju ostajanje u koordinatama onih obuhvatnijih, trajnijih i unekoliko suptilnijih kulturno-ideoloških konstrukata koji postoje već stolećima, da bi tek u naše vreme postali predmet istinskog problematizovanja.
Jer kada, recimo, Konstantinović u jednoj od svojih poslednjih knjiga zapaža da se „pokušaj da dođemo do što potpunije sinteze o srpskoj književnosti u kontekstu i u sistemu evropske i svetske književnosti“ ostvaruje u prvom redu kroz odgovore na pitanja o tome „kada smo i kako smo usvajali [podv. T. B.] teme, fabule, likove, književne vrste, kako se iz ovog stvaralačkog usvajanja menjao... i oblikovao naš književni izraz“, onda on, čini se, u osnovi revidira svoja ranija, a metodološki zapravo savremenija stanovišta. To se u prvom redu odnosi na opštekomparatističko, a danas, čini se, aktuelnije postavljeno teorijsko i metodološko polazište, po kojemu „će se i nacionalne književnosti lakše predstavljati kroz pojedinačne modele u kojima se otkrivaju sličnosti i uzajamnosti”, pa zato upravo ”komparatistika se... pokazuje kao neophodna (...) ako prevladamo evrocentričko gledanje“, a zatim i na nešto konkretnije i uže, regionalistički određeno razumevanje sličnosti kultura i književnosti jugoistočne Evrope u poredbenom ključu, koji zatim podrazumeva celu lepezu komparatističkih mogućnosti i opsega (istočnoevropska, srednjeevropska, balkanska komparatistika). Zastupajući u docnijim, a ovom vremenu hronološki bližim radovima promenu istraživačkog fokusa i povratak obnovljenom poimanju i tumačenju procesa i procedura usvajanja internacionalno/kontinentalno etabliranih beletrističkih prosedea i formativnih činilaca uopšte, Konstantinović se – po neumitnoj logici književnoistorijskih činjenica o uticajima i njihovim prihvatanjima – zapravo priklanja istom, moglo bi se kazati u osnovi i konzervativnijem, evrocentričnom shvatanju koje – simptomatično – kao poželjno ubuduće u vidu ima i Lasić onda kad piše o neophodnosti dijaloga hrvatske književnosti s „evropskim 'partnericama', prije svega s onima najvećima koji oduvijek čine takozvani zapadno evropski kvartet (engleska, francuska, njemačka, talijanska)“, s punom svešću da takvog dijaloga nema „bez dugogodišnjih boravaka u evropskim metropolama, bez solidnog poznavanja najvećih evropskih pisaca i mislilaca svih vremena...“.
Ova obnovljena, (retro)evrocentrična težnja komparatističkih viđenja srpske i hrvatske, ali, reklo bi se, i većine drugih južnoslovenskih, jugoistočno-evropskih ili pak zapadnobalkanskih književnosti, nesumnjivo podstaknuta procesima i rezultatima skorašnjih geopolitičkih rastakanja, revidiranja i pregrupisavanja, ima, međutim, i svoje drugo, senovito lice, na prvi pogled skriveno iza aktuelnog entuzijazma participacije u stvaranju novog, sveevropskog kulturnog i političkog prostora. Raspravljajući o mogućnosti jedne „evropske nauke o književnosti“ s aspekta komparativne imagologije kao discipline koja se specijalistički bavi „predstavama koje Evropljani u svojim literaturama stvaraju jedni o drugima“, rodonačelnik savremenih imagoloških istraživanja Hugo Diserink je još krajem osamdesetih godina prošlog veka upozoravao na to da se radi o konceptu koji bi trebalo da bude „nešto drugo u odnosu na ideološki obeležen model 'evropske nacije' ('Nation Europa') ili pak jedne supranacionalne zajednice“, imenujući to drugo nedoktrinarnom sintagmom „laboratorija Evropa (Laboratorium Europa)“, zasnovanom na „multinacionalnom književnoistorijskom znanju... a ne samo na različitim modelima nacionalnog samorazumevanja“.
Prilično je jasno, čini se, da iza pojma „multinacionalnog književnoistorijskog znanja“ ovde zapravo stoji prilagođen koncept multikulturalizma kao one ideje koja, „postavljajući modernitetu pitanje prava na različitost... prevazilazi specifičnosti svakog pojedinačnog nacionalnog konteksta i svim savremenim društvima upućuje veličanstven civilizacijski izazov“. Ovaj novi, decentralizovani internacionalizam umesto ideološke unifikovanosti i solidarnosti starog kova podrazumeva, nema sumnje, stalno (pre)ispitivanje i traganje za drugačijim mogućnostima razumevanja odnosa singularno pojmljenih kultura prema perspektivi zamišljene opštosti ili celovitosti. Dovodeći pri tome, po svoj prilici, u pitanje već oveštalu, „statičnu“ konstrukciju evropske ili pak svetske književnosti, kao idealnog zbira najviših doprinosa i vrhunskih dostignuća, preuzetih iz pojedinačnih nacionalnih baština da „sačinjavaju baštinu čovječanstva... [kao] sve ono što, iako pripada naciji, pripada i svim nacijama i što, između nacionalnoga i nadnacionalnog postavlja posredničku ravnotežu“, on, dakle, u prvi plan proučavanja stavlja neprekidan „laboratorijski“ postupak promišljanja i problematizovanja konvencionalnih predstava i stereotipnih relacija, po pravilu „posuvraćujući“ raniju tendenciju „miroljubivo-koegzistentnog“, a ipak hijerarhijski ustrojenog sklapanja reprezentativnih nacionalnih kultura prema dinamičnoj i u neku ruku prećutnoj logici (dugo)trajne dominacije i subordinacije, bilo da su u pitanju tradicionalne, istorijski afirmisane nacionalne kulture ili nadnacionalno naznačeni kulturni prostori poput, recimo, evropskoga, u najnovije vreme među samim Evropljanima u dobroj meri nadređen apstrahovanoj globalnoj perspektivi.
„Ako hoće da bude temeljna i potpuna“, u istom duhu opominju savremeni komparatisti, „kritika evrocentrizma ne može da se uspostavi u ravni zamene jednog skupa tekstova drugim (...) Mnogo pre, ona treba da preispituje samu pretpostavku da su nacionalne države sa svojim nacionalnim jezicima jedine moguće kulturne formacije koje proizvode 'književnost' vrednu proučavanja“. Sučeljavajući pravo na različitost, kao kulturnoistorijski konkretizovano iskustvo, s retro-modernističkim ideologemama univerzalizma i apstraktnog prava na jednakost, ovaj novi, samosvesni i autokritički promišljeni internacionalizam u stvari otvara široku – istina, i relativno difuznu – lepezu mogućnosti upoređivanja kao priliku za prevazilaženje kontradikcija monokulturalizma i za jednu drugačiju, potencijalno suptiliniju i složeniju artikulaciju, ali isto tako i za problematizaciju tradicionalno shvaćenih kulturnih identiteta, pod uslovom, naravno, da ovakvo opredeljenje u nekom momentu i na nekom nivou realizacije ne podlegne napasti sopstvene ideologizacije i apsolutizacije.
Južnoslovenska komparatistika mogla bi, u tom smislu, da bude logičan i metodološki zaista podesan, odnosno potreban „most“ između tradicionalno shvaćene nacionalne i modernistički shvaćene internacionalne perspektive u proučavanju književnosti i kulture, ona srednja opcija koja je na neki način već multikulturalno – ili, tačnije kazano: polikulturno – postavljena, budući da obuhvata više jezički i kulturnoistorijski u isti mah dovoljno sličnih i dovoljno različitih korpusa, podložnih „ravnopravnim“, tj. nehijerarhijski ostvarivim poredbama i distinkcijama ove vrste, a ne oveštalom proučavanju jednosmernih, majoritetsko-minoritetskih uticaja i upliva. Ne negirajući dve pomenute, krajnje opcije, čak ni onda kad ukazuje na njihove limite, ova treća, medijalna mogućnost može da bude shvaćena kao svojevrsna „karika koja nedostaje“, a na čiju potrebnost upućuju pomenuta ograničenja bazično polarizovanih aspekata razumevanja književnosti i kulture. U deceniji koja je prethodila slomu jugoslovenske državne zajednice, odnosno rastakanju nekadašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora, ona je, uostalom, i bila inaugurisana zajedničkim naporima komparatista iz svih sredina bivše zemlje.
Pišući o svom naslućivanju toga „gdje će biti problem hrvatske književnosti, raspadne li se jugoslavenski kulturni okvir“, i precizirajući „da će u tom slučaju nestati onog 'kupanja' u nečem bliskom i gotovo domaćem, a ipak ne svojem“, Stanko Lasić izrazio je zapravo, možda i nehotično, jedan od najvaljanijih argumenata za postojanje ovakve, savremeno osmišljene južnoslovenske komparatistike, posebno u svetlu uviđanja da u novonastaloj situaciji „trebat će se... direktno suočiti s onom golemom i nesimpatičnom zvijeri koja se zove evropska kultura, a koja kao da samo čeka kako će nas potopiti i zagušiti“. Dodatni, istina „nepotpuno“ artikulisan argument za ovakvo razumevanje pronalazimo u njegovom zapažanju da „uz brigu o sebi samoj, hrvatska književnost ima još jednu, dodatnu, ne baš malu brigu. To je srpska književnost u Hrvatskoj“. Pomenuta „nepotpunost“ tiče se nedoumice oko toga da li autor Tri eseja o Evropi i niza drugih zapaženih naslova pod sintagmom „srpska književnost u Hrvatskoj“ podrazumeva nešto „domaće“ ili pak „strano“, budući da deklarativno ističe kako „mjera njezine slobode“ jeste „iznad svega, život u dvojnosti“, a zatim i to da „njezina dvojna pripadnost (pripadnost srpskom narodu u cjelini, pripadnost Hrvatskoj) jest njezina kob, ali i njezina sreća“, a ovo dolazi otuda što „u stvaralačkom pogledu srpska književnost u Hrvatskoj ima prednosti jer izvire iz nemira (iz dvojnosti, dualiteta)“.
Osim toga što nagoveštava obrise svojevrsne filozofije kulturnog razvoja, zasnovane na uverenju da je nacionalno, odnosno državno dvojna ili „dualna“ pripadnost izvor podsticajnog, ali potencijalno i kobnog „nemira“, a to znači i razlog svojevrsne strukturalne „nestabilnosti“, ovakvo gledište, s druge strane, primenjeno na obratnu ili neku drugačiju mogućnost (hrvatska književnost u Srbiji, srpska ili pak hrvatska književnost u Bosni i Hercegovini, bošnjačka književnost u Srbiji, makedonska književnost u Bugarskoj, bugarska književnost u Makedoniji itd), implicitno ukazuje i na razloge pretpostavljene prijemčivosti za ideju ukupnog komparativnog ogledanja i sameravanja južnoslovenskih literatura u celini. Uz pomenutu brigu za književnosti suseda u sopstvenom okruženju, moguće interesovanje u Hrvatskoj i za srpsku književnost izvan Hrvatske, odnosno interesovanje u Srbiji i za hrvatsku književnost izvan Srbije itd. na najmanje dva načina, naime, doprinosi potpunijem samorazumevanju ovih kultura. Osim toga što omogućuje načelno neizbežno „'kupanje' u nečem bliskom i gotovo domaćem, a ipak ne svojem“, u prvom redu zahvaljujući manjoj ili većoj lingvističkoj i kulturnoistorijskoj blizini, ono isto tako daje priliku i za ono još finije (samo)razumevanje što proizilazi iz civilizovane brige za delove susednih kulturnih korpusa i identiteta koji participiraju izvan matice, s „ove“ strane stvarnih ili pak zamišljenih granica, čime se zapravo afirmiše umeće komparacije kao nešto što u prvom redu izvire iz smotrenosti i uljudnosti, ali i iz samosvesno kontekstualizovane ili perspektivizovane brige za sopstveni kulturni korpus, takođe, budući da se ovakvim postupanjem, logično, isti odnos podrazumeva i na neki način projektuje i za njega s „one“ strane stvarnih ili zamišljenih granica, u kulturnom prostoru koji zvanično pripada drugima.
I mada potpisnik knjige Članci, razgovori, pisma, kao što je već naznačeno, gore navedene primere koristi za nešto drugačije izvedenu argumentaciju, uglavnom oslonjenu na logiku isključivog „obrađivanja sopstvenog vrta“, čak i onda kad je on samosvesno oplemenjen „rubnim“ i susednim kulturama, čini se da geopoetika i geopolitika ovde ipak imanentno i posredno deluju zajednički u korist valjanosti zamisli južnoslovenske komparatistike kao discipline koja, oslobođena preživelih ideološko-političkih koncepcija jugoslovenstva kao državotvornog načela, otvara izglede za „stepenovanu“ i nijansiranu artikulaciju novih-starih kulturnih identiteta što binarno-polarizovano načelo tradicionalnog uporednog metoda koriguje prema uvođenju pažnje vredne „tercijarne“ opcije, iza koje se u stvari ukazuje cela lepeza raznolikih mogućnosti literarnog i uopšte kulturnog poređenja i kompariranja.
Ne podvrgavajući se bez ostatka jednoj od ključnih metodoloških grešaka starije uporedne književnosti, koja se još od Pola Van Tigema, „ograničava... na proučavanje međuveza dveju književnosti“, što je „pretvara... u sporednu disciplinu ispitivanja podataka o stranim izvorima pisaca i njihovu ugledu na strani“, južnoslovenska komparatistika je, zbog polikulturnog karaktera „spoljnjih“ i „unutarnjih“ relacija na kojima je nužno zasnovana, takoreći predodređena i otvorena za nehijerahijsku dijalogičnost između književnosti i kultura, a to onda znači i za prevladavanje metodoloških jednosmernosti i binarnosti, oslonjenih na bezmalo isključivo razumevanje i tumačenje književnih strujanja od „većih“ i značajnijih prema „manjima“ i tradicijski manje značajnima, odnosno od evropskih i/ili svetskih „obrazaca“ i uzora prema nacionalnim „podražavaocima“ i sledbenicima. Uostalom, to na izvestan način podrazumeva i sama argumentacija Stanka Lasića, u okviru koje se poređenje srpske i bugarske književnosti kao načelno jednako zanimljivih za hrvatskoga poznavaoca savremene beletristike, nema sumnje, pojavljuje upravo u podrazumevanom južnoslovenskom kontekstu, doduše, s predznakom koji bi trebalo da problematizuje donedavno ustaljeno mišljenje o tešnjim i bližim serbo-kroatističkim relacijama.
U praktičnom smislu, ovakvo, „tercijarno“ ili „medijacijsko“ gledište znači da i onda kad su po sredi konkretna poređenja dva dela, pisca ili književnosti iz južnoslovenskog kruga, sam interpretativni postupak teško može da ostane „binaran“ u konvecionalnom značenju reči. Najtačnije bi možda bilo kazati da je ova, interpretativno upoređujuća „dvojnost“ na neki način uvek praćena svešću o virtuelnom ili pak transparentnom prisustvu one druge, načelno obuhvatne, dijametralne „dvojnosti“ na relaciji nacionalno – internacionalno/opšte, a to proističe iz načelnog uviđanja da „ako nacionalno književno istraživanje nije u stanju da... dovede u međusobnu vezu odnose polazne književnosti i drugih književnosti, onda upućuje na gnoseološki izolacionizam i njegovi zaključci imaju samo parcijalni karakter”.
Kao mogući odgovor na ranije opisani, novi metodološki redukcionizam, koji je, iz već objašnjenih razloga smene ideološko-političkih i klturno-civilizacijskih paradigmi, ponovo oživeo „partikularističke“ i u isti mah evrocentrističke tendencije u razumevanju nacionalnih književnosti Južnih Slovena, zahtevajući „skraćen“ put i neposredno sameravanje svake od njih s relevantnim evropskim i svetskim „partneri(ca)ma“, iznova ili možda po prvi put zaista uspostavljena i koncipirana južnoslovenska komparatistika, oslonjena na znanje o specifičnim vezama i relacijama u okviru poimajuće i interpretativno „elastičnih“ i provizornih interliterarnih zajednica, u spoznajnom pogledu zapravo predstavlja svojevrsnu šansu za izlazak iz „začaranog kruga“ proučavanja tzv. genetsko-kontaktnih veza i prelazak na bavljenje tipološko-poetičkim odnosima. Dok je, naime, prvi, nacionalno-evropejski smer izučavanja, uprkos svim naporima, čini se, nepopravljivo ograničen na ispitivanje upliva i uticaja, s „pravolinijski“ nastrojenim i „renoviranim“ determinizmom koji praktično bez izuzetka ide od „inspiratora“ i „kreatora“ prema „primaocima“ i „oponašaocima“, ne uvažavajući u punoj meri međudelovanja i prelazne moduse, ovaj drugi vid već po definiciji jednako vodi brigu o analogijama i razlikama, budući da „tipološke analogije predstavljaju mnogo slobodniju vezu, koja nije uslovljena genetski direktnim odnosom“, a „razlike dolaze u obzir ne samo na opšteistorijskoj ravni, već i kod raščlanjivanja književnosti na vrste“, odnosno tamo gde se izučava „uzajamni odnos opštih društvenih i književnih momenata na jednoj, i individualnih dispozicija autora, na drugoj strani“.
U svrhu slikovitog približavanja, metodološka distinkcija između ponovo prigrljenog evrocentrizma i južnoslovenskog – ali i ne samo južnoslovenskog – regionalističkog pluralizma u komparativnoj nauci o književnosti može da bude predstavljena shematski svedeno i unekoliko, naravno, pojednostavljeno. U takvom prikazu, (retro)evrocentrično orijentisana komparatistika ukazuje se kao istraživačka mogućnost koja podseća na simetričnu i visoko uređenu, hijerarhijsku strukturu koncentričnih kružnica, u čijoj se u nominalno središnjoj tački nalazi kulturni konstrukt zvan nacionalna književnost (srpska, hrvatska, slovenačka, bugarska itd), koji je deklarisani interpretativni fokus proučavanja, dok prividno periferna, a zapravo poimajuće nadređena i najobuhvatnija kružnica po pravilu predstavlja nadnacionalnu super-konstrukciju (evropska, zapadnoevropska, svetska književnost), koja je neotklonjivi tematsko-problemski i aksiološki regulativ i horizont proučavanja.
S druge strane, regionalistički orijentisana komparatistika, poput južnoslovenske, mogla bi da bude predstavljena kao „asimetrična“ i stoga donekle „neuređena“, tj. nehijerarhijska, „mobilna“ struktura, sačinjena od promenljivog, fleksibilnog niza ulančanih elipsi. Razlog zbog kojega je baš elipsa ovde prepoznata kao ključna, shematski odgovarajuća predstava leži u činjenici da ova geometrijska zakrivljena figura po definiciji podrazumeva uvek dva ravnopravna središta ili fokusa, što je podesno za sugestiju odsustva aksiološke ili neke drugačije uspostavljene hijerarhije u komparativnim izučavanjima, odnosno za naznaku okrenutosti dvostruko ili višestruko fokusiranim istraživanjima i tumačenjima. Dalja geometrijska analogija, koja kazuje da je zbir pojedinačnih odstojanja svake tačke na elipsi od dva pomenuta fokusa uvek jednak, dovoljno je, verujemo, sugestivna za poimanje o načelno uspostavljivoj – iako, naravno, praktično ne i nužnoj – ekvidistanci i odsustvu monocentrične perspektive u regionalistički orijentisanoj komparatistici kao onoj emancipatorski shvaćenoj disciplini što je sasvim drugačije ustrojena u odnosu na evrocentrično postavljenu komparatistiku.
Istina je da i ovakav model, makar na prvi pogled, podleže velekovskoj primedbi o favorizaciji „proučavanja međuveza dveju književnosti“ kao generatoru decenijske krize uporedne nauke o književnosti. Ali on – najpre i možda najvažnije – takvo proučavanje jasno oslobađa diktata majoritetsko-minoritetskih relacija (onaj koji utiče → onaj koji trpi uticaj), a zatim, zahvaljujući pomenutoj mogućnosti međusobnog povezivanja ili ulančavanja polaznih, „bifokalno“ ustrojenih izučavanja, stvara potencijalno nelimitirano istraživačko i interpretativno područje. Jer dok model koncentričnih kružnica zapravo neizbežno podrazumeva logiku višestruko ponovljivih i „proširujuće“ inkluzivnih binarnih odnosa (npr. srpska/hrvatska književnost – francuska/nemačka književnost, srpska/hrvatska književnost – romanske/germanske književnosti, srpska/hrvatska književnost – evropska/svetska književnost), model ulančanih elipsi, ovde „rezervisan“ za regionalistički zasnovanu komparatistiku, sasvim je oslobođen takvih sistemskih imperativa, što znači da, načelno gledano, može biti primenjen u „čistom“, tj. školski primernom „bifokalnom“ vidu (npr. srpska književnost – hrvatska književnost, hrvatska književnost – slovenačka književnost, makedonska književnost – bugarska književnost itd), ali i u „nadograđenom“, tripartitnom obliku (npr. srpska književnost – hrvatska književnost – slovenačka književnost itd), odnosno u nekom drugom, istraživački i interpretativno odabranom pristupu (uzajamni odnosi većeg broja ili čak svih južnoslovenskih književnosti). Čini se da je višestruko i višestrano ulančavajuća otvorenost ovoga modela, bitno oprečna binarno svedenom metodu starije komparatistike, načelno gledano i njegov najznačajniji kvalitet.
Posebna pogodnost ovakvog, „horizontalno“ i nehijerarhijski povezujućeg modela ogleda se u činjenici da on dozvoljava inventivnu i načelno nelimitiranu kombinaciju pristupa („bifokalni“ + tripartitni + „polifokalni“ itd), pri čemu čak nije nužno ograničavati izučavanje i tumačenje uvek na jednu istu, južnoslovensku regionalnu vizuru, već se ona po potrebi može, odnosno neretko i mora dovoditi u vezu s drugim regionalnim (jugoistočno-evropska, balkanska, srednjoevropska) ili pak nadregionalnim perspektivama (slovenske književnosti, evropska/svetska književnost itd). I mada su glavne i najaktuelnije tipološke relacije (epohe, žanrovi, topika, poetika, interkulturni/intermedijalni/intertekstualni odnosi itd) po pravilu u prvom planu tako osmišljenih izučavanja, u nekim slučajevima one mogu biti delotvorno poduprte i eksterno-regionalnim, genetsko-kontaktnim relacijama (npr. orijentalna komponenta bošnjačke/bosanske književnosti, srednjoevropsko-panonska komponenta slovenačke, hrvatske i(li) srpske književnosti, mediteranska komponenta hrvatske, srpske i(li) crnogorske književnosti, (neo)vizantijska komponenta srpske, bugarske i(li) makedonske književnosti itd), u nijansiranom interpretativnom naporu zahvatanja aktuelno-distinktivnih i kompleksno-formativnih osobenosti koje u okviru puke primene binarno-hijerarhijskog poredbenog pristupa neizbežno daju sasvim drugačije, pojednostavljenije i po pravilu manje verodostojne rezultate.
Možda, stoga, ove alternativno i dodatno ulančavajuće ili „bočne“ mogućnosti i njihovo dejstvo na ukupno razumevanje književnosti ujedno na najbolji način pokazuju valjanost i potrebnost, a ne tek imputiranu luksuznost južnoslovenske, odnosno regionalistički orijentisane komparatistike u ovom trenutku, obeleženom krizom „autonomistički“ shvaćene nauke o književnosti i njenim „uzmicanjem“ pred ekspanzijom disciplina kao što su, recimo, studije kulture i savremena društvena teorija u celini. Bivajući jednako otvorena i prijemčiva za proučavanje „horizontalnih“, tipološko-poetičkih, i dehijerarhizovano „vertikalnih“, generičko-formativnih relacija, i pri tome takoreći prirodno usmerena na poimanje izabranog istraživačkog fokusa kao njihovog dinamičnog „preseka“, regionalno-uporedna nauka o književnosti u velikoj meri bi mogla da se pokaže kao podesna za prihvatanje i kritički rezonovanu primenu detotalizujućih tendencija savremenih filoloških i/ili kulturoloških shvatanja, koja nacionalnu i internacionalnu instancu zaista razumeju kao konvencionalno ustaljene i raspoznatljive „perspektive“ ili aspekte, a ne kanonski fiksirane „monade“ i isključivo zadate veličine. Tako uspostavljena i istraživački praktikovana, južnoslovenska komparatistika može, čini se, da ima nesumnjiv značaj i u regionalnim univerzitetskim studijama književnosti koje traže svoje mesto i neminovno preispituju svoj položaj u savremenim procesima uspostavljanja novih, aktuelnim shvatanjima i konstelacijama primerenih akademskih ustrojstava i epistemoloških struktura.
Ne pledirajući za napuštanje povesno afirmisanih nacionalnih i internacionalnih vidova poimanja književnosti, već prevashodno problematizujući njihovu samodovoljnost i zatvorenost u tradicijski određene koncepte, ovako osmišljena komparatistika, drugim rečima, predstavlja doprinos potencijalnom prevladavanju protivrečnosti koje gotovo neminovno iskrsavaju unutar njihovih neretko izolacionistički ili pak nekritički praktikovanih izučavanja. Stoga bi je baš tako valjalo i prihvatati – kao korisnu međuperspektivu i preko potrebnu alternativu koja nas približava makar mozaički upotpunjivom sagledavanju, ako je već nepovratno iščezla davno priželjkivana celovitost „monadološkog“ tipa. Jer ako je u sferi tzv. humanističkog znanja, odnosno studija kulture i književnosti, danas odista iluzorno projektovati sveobuhvatne i trajne konstrukcije koje bi ličile na andrićevske veličajne mostove čije postojanje izgleda nedogledno i neokrnjivo, onda možemo makar da postavljamo upotrebljive „ćuprije“ koje možda neće pobeđivati velike razdaljine i zauvek stajati na istom mestu, ali će nam zato davati mogućnost da u hodu savladavamo sve brojnije prepreke i procepe koji iskrsavaju pred nama, kao i da na odgovarajući način razumevamo svoje mesto među drugima i svoj položaj u svetu koji se tako brzo i tako nepredvidljivo menja.
Tihomir Brajović
Le comparatisme sud-slave: le luxe ou la nécessité scientifique?
– Résumé –
L’auteur de ce texte remarque d’abord chez les spécialistes en littérature dans les pays de l’ex-Yougoslavie le retour au comparatisme eurocentriste, puis il propose un autre modèle, régionaliste, et le comparatisme sud-slave comme son expression exemplaire. Au lieu des relations exclusivement „verticales“, hiérarchiques, qui impliquent l’étude des influences des „grandes“ littératures nationales sur les „petites“, ainsi que la domination du patrimoine international, ce sont les comparaisons „horizontales“, typologiques entre les littératures et cultures sud-slaves qui sont au centre de cette approche, sans que le contexte européen en soit pour autant négligé. Aussi peut-on dire que le comparatisme sud-slave ne se manifeste pas comme une négation des perspectives nationale et internationale, mais comme une perspective intermédiaire permettant le dépassement des antagonismes et des contradictions de celles-ci.
