Saša Ilić

HODOČASNIK [18/19. NOVEMBAR 1988]

Sarajevske Sveske br. 27/28

Vladimir Berat ga je video prvi put nedaleko od „Ruskog cara“, kako sa podignutim rukama kao u čudu, zuri u visoko postavljeni zidni sat koji je pokazivao pola dvanaest. Bili su sami na Trgu Republike. Tako nešto nije doživeo nikada ranije. Grad je usred dana bio pust i tek poneki zbunjeni prolaznik bi promakao ispred njega dok je pešice dolazio iz pravca Evinog stana. Na Terazijama su dremala dva prazna trolejbusa; oslonjena na dovratak „Jugoslovenske knjige“, podbočena prodavačica je pušila, zureći u ispražnjenu Ulicu maršala Tita. Kada se probudio u Evinom krevetu i pogledao na sat, Vladimir je shvatio da se uspavao i da je njegov dan uspona krenuo nizbrdo. Istuširao se na brzinu i oblačeći se usput, zgrabio je svoju torbu i mantil, i izleteo na ulicu. Međutim sada, dok je stajao nedaleko od tog čoveka, nije mogao da se otrgne talasu zadovoljstva koji ga je preplavio. Polako je shvatao da mu se ono što je očekivao najednom otvorilo pred očima: grad je bio prazan, a u stvari, on je bio taj koji ga je ispraznio. Od sreće, podigao je pogled ka nebu. Novembarski dan bio je neuobičajeno lep, pokidani oblaci su u širokom luku zaobilazili Beograd. Došlo mu je da podigne ruke kao taj čovek pod satom, ali je umesto toga pružio korak niz Knez Mihailovu. Želeo je što pre da stigne do Ušća gde se spremao veliki miting „Bratstva i jedinstva“. Na trenutak ga je opekla sumnja koju je osetio prošle noći, ali je ona ubrzo minula kada je video ispražnjene bočne ulice. Pomislio je da se upravo događalo nešto što je nadilazilo sva njegova očekivanja. Povici iza leđa su ga zaustavili na čas: video je onog čoveka kako mu maše. Berat je odmah nastavio dalje, nameravajući da se sporednim uličicama spusti do Brankovog mosta. Pogledao je na svoj ručni sat i namrštio se. Vreme je oticalo. Miting je trebalo da počne svakog časa.

*
Na Obilićevom vencu je zastao pred jednim knjižarskim izlogom. Ogledao se u njemu, popravio kragnu na košulji i namestio kišobran koji se skoro beše izvukao iz torbe. Zbog odbleska, u početku nije video ništa u izlogu, a onda je polako počeo da nazire veliki komplet knjiga, poređan lučno sa hrbatom prema njemu. Knjige su imale braon korice i svaka od njih je bila malo otvorena kako bi mogla da stoji uspravno. U pozadini je stajao veliki portret pisca. Kada je dublje uronio u izlog, Berat je prepoznao Andrića. Pisac ga je posmatrao s one strane izloga kao da mu se osmehuje. Međutim, kada bi se malo izmakao u stranu, piščevo lice je dobijalo jednu ironičnu crtu između obrva koja mu se uopšte nije svidela. Berat nije mogao da izdrži: zapalio je cigaretu. Pokušavao je da odgonetne Andrićev osmeh. S jedne strane osmeh, s druge – podsmeh. Svakako su godine bile u pitanju, dosetio se Berat. Prerana slava dolazi ponekad kao kazna, uzdrma sve u čoveku, izvrne ga naopačke kao džep i istrese iz njega i ono što nije znao da ima. Da li je to bila i njegova sudbina, pitao se on. Sirena jednog autobusa koji je tražio parking na Obilićevom vencu, upozorila ga je da vreme više nije na njegovoj strani. Bacio je nedopušenu cigaretu i požurio dalje.

*

Kada je izbio u Pop-Lukinu ulicu, zastao je ne mogavši da veruje u ono što vidi. Ulica je pri dnu bila zakrčena. Pored trotoara bio je parkiran niz autobusa, dok su se ljudi slivali ka mostu. Dole su bila isprečena policijska kola, jasno stavljajući do znanja da se odatle može samo pešice. Vladimir je nevoljno silazio niz ulicu, ne znajući šta da radi. S jedne tačke, otvorio mu se vidik na most, preplavljen ljudima. Udahnuo je duboko: to što je osetio na Trgu Republike nije bila tek uobrazilja, a Andrićev osmeh je u njegovim mislima zasijao još jače, potirući svaku senku. Ponovo je pogledao na sat pa na most: shvatio je da njegovo probijanje do Ušća može da potraje prilično dugo i da će verovatno zakasniti na glavni program. Ljutio se na sebe zbog odlaska kod Eve uoči ovakvog dana. Bilo je mnogo bolje da se posle susreta sa Gazibarom vratio kući i da je sa Kokoom gledao televiziju ili dremao. Nisu Eraković i Kiril slučajno odustali od odlaska na Senjak. Čuvali su se za ovo. Znao je to Berat vrlo dobro. Za ovakav uspon bila mu je potrebna energija, a on ju je potrošio na pešačenje, razgovore i Evine noćne igrarije. Nije da mu nisu prijale, prvi put se osetio slobodno otkako zna za sebe. Ni sa svojom pokojnom ženom u mladosti nije imao takav kontakt. Ni sa Verom, iako je ona umela povremeno da ga namaže uljanim bojama i dobro napije. Posle takvih noći nije bio ni za šta. Međutim, nakon posete Evi, jednostavno se osećao drukčije: bez bola u slepoočnicama, opuštenih mišića i slobodnog jezika. Pri pomisli na jezik, Berat je još jednom pogledao na reku ljudi koja se valjala preko mosta i polako je krenuo naniže. Pomirio se sa činjenicom da neće stići da čuje govore, naročito ne njegov govor, ali nije odustajao od namere da po svaku cenu dospe do tog mesta na kome će Odjeci konačno dobiti svoju pravu rezonancu.

*

Ulazak u zonu mitinga nije bio lak. To mu je nagoveštavao i novopostavljeni znak upozorenja na kome je beli pešak na okrugloj pozadini koračao ka plaveti koja je tog jutra osvanula nad Beogradom. Berat je dobro osmotrio znak iznad svoje glave. Nije do sada viđao takve putokaze. Ličio mu je na Meštrovićevog Pobednika koji je sišao sa stuba i uputio se stazom koju je u toku današnjeg dana morao da prepešači svako. U tom času, Beratu je neko spustio ruku na rame. Okrenuvši se, ugledao je ozbiljno lice uraslo u bradu. Najpre je na njemu prepoznao izlizanu jaknu i kovrdžavu crnu kosu. Bio je to isti onaj čovek koga je video na Trgu Republike, samo je iz neposredne blizine, iako sakriven iza brade, delovao mnogo mlađe. – Došao je dan, reče mu čovek ne skidajući mu ruku sa ramena. Njegove krupne iskričave oči pokretale su se prilično brzo, ne dozovaljavjući Beratu da mu ulovi pogled. – Taj dan je tu!, ponovio je čovek i drugom rukom svečano pokazao prema mostu. – Koji dan?, tobože zbunjeno upita Berat, migoljeći se iz njegovog stiska. – Ovaj dan... Dan koji je najavljivan! - Šta hoćeš da kažeš? – Ono što i sam znaš, reče čovek, unoseći mu se u lice. Neprijatan zadah iz njegovih usta natera Berata da ustukne. – Otkud znaš? Čovek ga pusti i upre prstom u svoje čelo, zakolutavši očima: Sve ja znam... Evo, tu, tu mi stoji. – Ma, pusti me, opirao se Berat: Žurim. – Preko mosta se ne može!, viknu njegov iznenadni sagovornik: Ali ko ne može kopnom, može vodom... Tako je zapisano! – Ma nemoj. Nemam vremena, Stvarno. – Stani!, povika čovek požurujući za njim. Pošto mu je ponovo prišao i uhvatio ga pod ruku, počeo je da mu govori poverljivo, skoro šapatom, kako se jutros probudio i video sve što će se dogoditi. Znao je da će ga sresti na Trgu Republike i da neće moći da ga stigne sve do mosta. Stajao je pod satom i čekao ga, a kada se pojavio, nije reagovao dovoljno brzo, jer je bio zanet meditacijom. Ali sada su se napokon sreli. I to kod znaka koji je, po njemu, označavao najvažniji putokaz u današnjem danu. Beli čovek na plavom limu upućivao je na to da pravi put do zone ne vodi preko mosta nego preko vode. Eto šta je on pročitao sa tog putokaza. – Kakve vode, bunio se Berat, otimajući se povremeno. – Ove vode, dole, pod mostom!, rekao je čovek. – Šta?, brecnuo se Berat: Ti misliš da idemo preko reke? – Tačno tako, prijatelju moj... Ja sam Ilija. Ali pravo ime mi je Enoh. – Enoh?, ponovi Berat, rukujući se s njim. – Baš tako. – A ti si? – Berat. – Berat? – Baš tako. – To je 2, 7, 20, 1 i 22, reče Ilija Enoh, zamislivši se: To u zbiru daje 7. – Otkud sad 7?, nasmejao se Berat, nastavljajući ka mostu. Enoh je požurio za njim ne prestajući da objašnjava i maše rukama. Kada se Berat našao na raskrsnici, obeshrabrio ga je pogled na masu koja je forsirala most. Sunce se bližilo svom zenitu. Skup samo što nije počeo. S druge savske obale dopirala je potmula buka, šum koji je daljina izobličavala. Ponovo se okrenuo prema svom slučajnom saputniku. Pogledao je na sat, pa u njega. Pomislio je kako njegov predlog o alternativnom prelasku reke možda i nije bio tako besmislen. Ako bi našli neki čamac, mogli bi da se prevezu pravo do Parka prijateljstva na drugoj obali. A odatle, ništa više nije bilo daleko.

*

Ilija Enoh je zastao pored čoveka koji je na betonskoj ogradi držao velike termose sa čajem. Nudio je besplatni čaj od mente, majčine dušice, hajdučice i hibiskusa. I sve to – besplatno. Kada ga je Berat pitao da li je deo neke organizovane grupe, čovek je odmahnuo glavom i nasuo im čaj od hajdučice. Izašao je samoinicijativno, jer je čuo da će milion ljudi danas doći u Beograd. – Baš milion?, pitao je Berat između dva gutljaja. – Možda i više, popravio ga je Enoh: Možda i milion i po. – Pa to je više od stanovnika u ovom gradu, čudio se Berat ispijajući nezaslađeni čaj. – Sigurno... više nego što imamo neprijatelja, prijatelju moj. – Koliko je samo čaja potrebno? – Ah, biće ga dovoljno, smejuljio se delilac čaja: Bar danas... Enoh je zakolutao očima i pokazao na stepenište koje je vodilo do podnožja mosta. – A kuda vi to?, pitao je čovek. – Mi, dole? rekao je Enoh – Hej, ostajte ovdje, dobacio je čovek. – Još kako, prijatelju moj. Još kako.

*

– Tvoj je broj 7, rekao mu je Enoh dok su prelazili preko tramvajskih šina: A njegov je 4. On je materija... ti si duh. On je zemlja, a ti si vazduh. – Stani malo, čoveče, rekao je zadihano Berat – O čemu ti to? – O čemu?, povisi Enoh glas zaustavivši se nasred šina: Govorim o Ispravnosti... O današnjem skupu... – Ali to je miting, čoveče. – Koješta!, viknu Enoh, podižući ruke ka tramvaju koji se spuštao sa Kalemegdana. – Skloni se odatle, ludače! – Videćeš sad o čemu ti pričam!, mahao je Enoh dok mu se tramvajsko zvono opasno približavalo. Najednom, točkovi počeše da cvile i tramvaj se zaustavi na nekoliko metara ispred njega. – Šta sam ti rekao!, smejao se Enoh. Vozač tramvaja je otvorio vrata i počeo da viče. Iza njega, u vozilu, sedela je samo jedna putnica. – Ko vas je samo pustio iz ludnice!, vikao je vozač dok su Berat i Enoh žurili ka savskoj obali.

*

– Ovo je „tomos“ četvorka, hvalio se mali brkati čamdžija: On može Savu da vam popije. Pa da. – Vidiš, reče Enoh, okrenuvši se Beratu koji je podbočen stajao pored njega na keju – Četvorka! Rekoh ti, prijatelju moj... Ovo je pravi put. – A koliko bi koštala jedna vožnja?, pitao je Berat. – Ma, dogovorićemo se. Pa danas ništa nije skupo. Pa da. – Košta?, usprotivio se Enoh: Kakvo plaćanje pominjete... Treba da ti je čast što smo tu. – Tjah, čast svakome, veresija nikome... Pa da. – Znaš li ti, nesrećniče, ko je ovo?, pitao je Enoh pokazujući na Berata: Znaš li? – Ma pusti čoveka. – Nema puštanja, prijatelju moj. – ‘Iljadarku svako pa da palim „tomos“, a? – Molim? Molim?, nervirao se Enoh: Ovo je tvoja misija... Razumeš? Misija. – Tjah, dosta je meni udruženog rada. Pa da. – Ja ću platiti, reče Berat, nervozno pogledajući preko reke. – Ni slučajno!, viknu Enoh: Na putu Ispravnosti ne plaća se karta. Puta ima ili ga nema. – Tjah, pa ovde ga i nema. Ovo je reka. A gore vam je put. Pa da. – Vidi se da još nisi progledao, prijatelju moj. Živiš u mraku kao šišmiš. – Daleko bilo, daleko bilo. – Onda nas prevezi. – Platite. I krećemo. – Unapred?, pitao je Berat spuštajući ruku u džep. Međutim, Enoh ga je zadržao insistirajući na besplatnom prevozu. Čamdžija je izvukao sat na lancu i podigao palcem kačket: Vi dobrano kasnite, kol’ko vidim. – Ma, ulazimo!, rekao je Berat. – Ne ulazimo!, usprortivio se Enoh: Ili nas vozi kako treba ili nam ne treba... Tražićemo drugog. – Tjah, drugih nema. Svi su tamo. Pa da. – Kad nisu lihvari kao ti. – Lihvar, tjah, mrmljao je čamdžija vadeći tranzistor iz torbe: Nema od vas vajde, vidim ja. – Sramota!, reče Enoh tražeći nešto po doku. Sa tranzistora se najpre začu krčanje da bi se potom kroz mešanje frekvencija začula pesma Rastao sam pored Dunava. – Pored dobrih starih alasa..., prevušio je čamdžija: Gde me nađe... – Sam si birao! povika Enoh pronašavši jednu zarđalu cev među bitvama na obali. – Čekaj! Šta to radiš?, skočio je čamdžija. Umesto odgovora, Enoh je prišao samoj ivici doka, podigao dugačku cev i svom snagom je zario u dno čamca, među drvene pajole. Čamac se zanjihao. – Stani!, dreknuo je čamdžija: Stani, bre! – Šta to radiš?, zbunio se Berat. – Pravim put za nas, nasmejao se Enoh i podigavši cev visoko iznad glave kao koplje, snažno ju je zario u čamac.

*

Tek što su se ukrcali, iz pravca mosta se začuo ženski glas. Svi su se okrenuli na tu stranu. Jedna žena u kratkoj bundi je žurila ka njima, povremeno mašući torbicom. – Šta sad ova ‘oće? pitao se čamdžija dok se spremao da povuče „tomosov“ kanap. Enoh je, zaklonivši oči dlanom, mirno posmatrao ženu koja je trčala ka njima. A onda je izdao komandu za pokret. – Pa da je sačekamo?, rekao je Berat. – Ni slučajno, odgovorio je Enoh: Samo nam još ona treba. – Vidiš da hoće na miting. – Na skupu Ispravnosti nema mesta za takve, reče Enoh, dajući rukom znak čamdžiji da požuri. Čamdžija povuče kanap, motor zaštekta i ugasi se. – Pa je l’ to tvoja četvorka, prijatelju? – Tjah, videćeš. – Čekajte me! E-hej! vikala je žena. – Brže malo to!, požurivao je Enoh čamdžiju. – Tjah, ide, ide... – Da je ipak povezemo, reče Berat ustajući sa pramca. Punačka plava žena je već stigla do mesta na kome je bio vezan čamac. Htela je nešto da kaže, ali nije mogla da dođe do daha. Berat joj je pružio ruku i ona se, preskočivši metalnu sajlu susednog šlepa, našla u čamcu. – A vi?, upitala je zadihano: Vi, idete na miting? – Aha, odgovorio je Berat pokazujući joj slobodno mesto za sedenje. Žena reče da ih je videla još sa mosta i da je tačno znala šta nameravaju. Dala je sve od sebe da ih stigne. Duša joj je u nosu. Nije toliko trčala od nekog krosa u srednjoj školi. Berat joj je pogledao ruke. Koža joj je bila ispucala i hrapava, ponegde čak orožnala. Na blatnjavim noktima je imala ljuspe davno namazanog laka. – Mogla si i pešice, reče Enoh. – Pa što vi ne odoste pešice da vidite onog kuronju?, usprotivila se žena vadeći cigarete iz torbice. – Ne sprdaj se! On je Ispravni! Jasno!, zapreti joj Enoh prstom. – Ma nemoj!, nasmeja se žena: A otkad to? – Znao sam, reče Enoh sam za sebe: Ovo nam nije trebalo. Upropastiće nas. – Je l’ ovaj tip malo udaren?, upita ona Berata, pokazujući očima ka Enohu. Berat je samo slegao ramenima. Čamdžija je u tom času upalio motor i dao znak rukom Enohu da odveže konop. Uz brundanje i dim, čamac se polako otisnuo od obale.

*

Berat se oslonio laktovima na veliki bokobran iza leđa, uživajući u pogledu na most kojim su glavinjali ljudi. Vetar mu je duvao u lice, ali on nije zatvarao oči iako ga je strujanje vazduha mamilo da to učini. Udisao je duboko miris reke koja se penila oko čamca. Gore, nad njima, promicali su transparenti, zastave, uramljene slike, izrezani grbovi, velike fotografije, zastavice. Beratu se činilo kao da se kreću plavim mostom između oblaka koji su danas otvorili veliko prostranstvo nad Beogradom. Pomislio je kako su mu prošla noć i ovaj dan najsvetliji trenutak u životu. Ne samo da je bio zadovoljan, nego je svakog časa to želeo da kaže nekome od svojih saputnika na palubi. Pogledao bi u Enoha, ali on je zurio u dno čamca. Čamdžija je mirno krmanio pentom. Žena pored njega, čije ime nije ni znao, oslonila se na bokobran, raskopčala bundicu iz koje su njene velike dekoltirane grudi izronile na svetlo dana. Imala je pegavu kožu prožetu sitnim borama nalik paučini. Pogledala ga je i zakikotala se. Na tren, Berat je osetio njen ustajali zadah znoja, pokušao je da se osmehne, ali je umesto toga samo oslonio glavu na bokobran i nastavio da posmatra nebo. Pitao se zašto ga nikada do sada nije video ovako.

*

– Evo ga!, skočio je Enoh na noge u jednom trenutku kada je čamac već počinjao da se približava drugoj obali. – Šta to?, pitao je Berat. – Dolazi! Voda prodire! objavio je Enoh, gotovo ozaren svoji otkrićem. – Gde? Šta?, ponavljao je čamdžija dok mu se glas mešao sa zvukom motora. – Iju!, vrisnula je žena: Moje cipele! – Upropastio si mi čamac!, zaječao je čamdžija. I zaista, voda je u sve većim klobucima nadirala između pajola kao da je dodatno provrtela napuklinu koju je Enoh napravio na dnu kobilice. Čamdžija je isključio motor i kleknuo, ostavljajući čamac da sam pluta ka obali na kojoj su se, nedaleko od policijskog automobila, tisnule grupice ljudi. – Pa šta si mi to uradio?, zavapio je čamdžija. – Tako je pisano, nasmejao se Enoh: Nema povratka istim putem, prijatelju moj. – Tjah, koji si mi ti prijatelj!, cvileo je čamdžija podižući pajolu: Brzo! Dajte mi kofu! Berat je skočio i dohvatio kofu nedalko od ženinih nogu. Čamdžija ju je prihvatio i počeo da izbacuje vodu u reku. – Ostavi to!, rekao je Enoh: Stižemo! – Upropastio si me! Upropastio! vikao je čovek. Enoh se u dva koraka našao na pramcu, spreman da iskoči na obalu u koju je ciljao čamac. Uz tresak, oni se nasukaše i osim Enoha, koji vešto iskoči na obalu, svi popadaše na mokre pajole. – ’Teo si da nas podaviš, matori!, vrisnula je žena pokušavajući da se iskobelja: Đubre jedno! – Uništili ste me!, plakao je čamdžija. Berat je polako ustao iz vode. Cipele, kolena i laktovi bili su mu natopljeni. – Koliko treba? pitao je – da platim. – Šta da platiš? Šta?, ridao je čovek nastavljajući da izbacuje vodu: Čamac da mi platiš.

*

Enoh ga je zgrabio za podlakticu i povukao za sobom. Za njima je potrčala žena buneći se što je ostavljaju. Međutim, i pored Enohovog protivljenja, ona je ipak krenula s njima. Kada se Berat u jednom času osvrnuo, video je dvojicu policajaca kako prilaze čamdžiji. On je mahao rukama, pokazujući u njihovom pravcu.

*

Bilo je oko jedan kada su njih troje dospeli u Park prijateljstva. Žamor i povremeni povici ljudi po obodima velikog mitinga zaglušivao je rasplinuti glas sa zvučnika. Berat se osvrtao oko sebe, gledajući transparente sa porukama i imenima mesta: Brčko, Orahovac, Velika Hoča, Bar, Smederevo, Plana, Novi Sad, Lipljan, Sarajevo, Banjska, Nikšić, Svetozarevo, Prizren, Gornji Milanovac, Bor, Sremska Mitrovica... Bitka za istinu bila je u punom jeku, mislio je Berat dok je na transparentima prepoznavao Kirilove, Erakovićeve i svoje rečenice. Najednom, našao se usred jezičke plime koju je podizao mesecima. Sada su te rečenice koje je preoblikovao i dao im drugačiju formu postale delotvorne. Svaki čovek koji je to prepisao i poneo parolu učinio je da se snaga napisanog pretvori u energiju, a energija je na ovom skupu Ispravnosti, kako ga je Enoh zvao postala vidljiva. Na obodima je gotovo varničila pokrećući ljude da se propinju na prste, dovikuju i povremeno pevaju kao dvojica Crnogoraca u nardonoj nošnji koji su se zagrljeni njihali ispod velike razvijene zastave Jugoslavije.

*

Pošto ga nije bilo neko vreme, Enoh je ponovo izronio iz mase i prišao Beratu. Reče mu da je osluškivao malo skup iznutra. Sve se događalo onako kako je „video“ tog jutra. Enoh je sa punom ozbiljnošću govorio o svojoj viziji koja mu je postala glavni putokaz tokom današnjeg dana. Nije se još ni probudio, pričao je Enoh zverajući oko sebe, nije još ni otvorio oči kada je čuo nečiji glas. Nazvao ga je učiteljem Ispravnosti što je on oduvek i bio. Naložio mu je da doputuje u Beograd i da se nađe s čovekom čiji je broj sedam i koji traga za svojim središtem. Berat se malo odmakao ne mogavši da podnese zadah koji je izbijao iz njega. Ali Enoh nije odustajao. Govorio je o tome kako u snu nije smeo da pogleda prema izvoru tog glasa, ali da je ispod oka jasno video ključanje svetlosti. Glas mu je zapovedio da u Beogradu, na sedmom trgu, u podne, potraži tog čoveka i da ga povede na put do Ispravnog. Ali, pitao je Enoh u snu svog nadnaravnog sagovornika, zbog čega je taj čovek bio važan. Glas je onda počeo da se menja i mutira da bi na kraju progovrio mnoštvom glasova. Osetio je da do njega umesto glasa dopire neki moćan vetar. Rekao mu je u snu da taj čovek predstavlja izvor Ispravnosti i da se brojevi sedam i četiri moraju spojiti kako bi se ponovo uspostavila ravnoteža. Onda su se vetar i svetlost povukli, a Enoh se probudio. Odmah je krenuo na put. Od Lapova do Beograda menjao je nekoliko prevoza. Išao je autostopom, pa vozom dok ga nisu izbacili u Maloj Krsni. Odatle je nastavio pešice. I na kraju, ušao je na teritoriju opštine Beograd, u prikolici kamiona koji je prevozio veštačko đubre. Putovao je skoro sedam sati, bez para, bez hrane i vode. Kada je ušao u gradski prevoz, bazdio je kao užegla riba. Pošto je nekada studirao u Beogradu, počeo je da se priseća svih njegovih trgova. I zaista, izbrojao ih je sedam: Savski, Slavija, Cvetni, Trg Marksa i Engelsa, Terazije, Studentski i najvažniji od svih – Trg Republike. Samo na njemu je mogao da sretne čoveka kog je tražio. I tako se i zbilo.

*

Kad god bi masa skandirala, Berat bi osetio kako mu zadovoljstvo obuzima telo. To treperenje bi mu se najduže zadržavalo u malom stomaku, da bi se potom, kao nakon akumuliranja, rasplinulo ka nogama, prateći glavne grane arterija sve do nožnih prstiju. U stopalima je udar bio najsnažniji. Prikivao ga je za zemlju zbog čega nije mogao da se makne s mesta iako ga je Enohov zadah primoravao na to. Jednostavno se njihao kao klatno. Pokušavao bi da korakne ali bezuspešno, vraćao bi se nazad, grogiran kao posle brzometnog nokauta. U jednom času, raspričani Enoh ga je pridržao da ne padne. To mesto, shvatao je Berat, izvlačilo mu je svu preostalu energiju, naprosto mu je isisavalo kroz stopala sve što je preostalo od prethodnih dana, sve što je imao još da kaže a nije rekao ili napisao. Neki magnetizam mu je utiskivao đonove cipela u meku zemlju. Pogledao je saputnicu iz čamca pored sebe. Ona se klatila, pušeći nepripaljenu cigaretu. Izgledala je kao da će se onesvestiti svakog trena. Onda je prasnula u smeh. – Ovaj kuronja me je razvalio, rekla je oslonivši se na Berata. – Umukni!, viknuo je Enoh koji je pokazivao najveću vitalnost.

*

Dvojica policajaca su se pojavila u trenutku kada Berat više nije mogao da stoji. Pokušao je da korakne, ali onda se zanjihao i da ne bi pao, uhvatio se za rame Crnogorca u narodnoj nošnji pred sobom. Međutim, ovaj se izmakao a Berat je slučajno dograbio koplje zastave koje je ovome bilo oslonjeno na rame. Ne mogavši da ostane na nogama, poleteo je na zemlju zajedno sa zastavom Jugoslavije, koja je pre nego što će ga prekriti, napravila široki luk, razvivši se nad njim. – Provokator!, viknuo je neko iz gomile. – Tjah! To su oni!, čuo je čamdžijin glas dok je pokušavao da se izvuče iz zastave. Policajci skočiše na njega. – Odbij!, dreknuo je Enoh zaletevši se svom silinom u čuvare reda. – Ko je sad ovaj?, pitao je zbunjeno jedan policajac. – On je! Tjah, izbušio čamac! – Ua, provokatori! Marš kod Kaćuše Jašari!, dobacivali su ljudi. Enoh je zgrabio zastavu Jugoslavije i počeo njome da maše levo-desno ne dozvoljavajući policiji da se primaknu Beratu, koji je polako ustajao sa zemlje. – Stanite!, pravdao se Berat – Posredi je zabuna... Novinar sam... Politike. – Tjah, ti si mi neki novinar!, mrmljao je čamdžija zaklonjen iza krupnijeg policajca: Bušiš čamce! Policajac je krenuo da uzme Beratovu legitimaciju koju ovaj beše izvadio iz džepa. U tom času, Enoh je zamahnuo zastavom, pogodivši vrhom koplja policajca u rame tako da se ovaj zateturao i naposletku pao među uznemirene mitingaše.

*

Berat više nije znao sa koje strane su dolazili udarci. Ljudi iz mase su skočili na njih, gazeći ih i kotrljajući kao klade. Čuo je ženski vrisak i policajce koji su pokušavali da obuzdaju nered. Potom je usledio udarac cipelom u slepoočnicu od čega se Beratu sve zatamnilo pred očima. Odjednom je svet izgubio zvukove. Dok se zavlačio u parkovsko žbunje, bežeći od besnih nasrtaja ljudi, Berat je čuo samo svoje disanje. Enoha više nije mogao da vidi. Borio se za svaki udisaj. Ostao je zgrčen u žbunju sve dok ga jedan policajac nije uhvatio za gležnjeve i izvukao na travu. Onda se nagnuo nad njim i zaklonio mu nebo. Nešto je govorio, ali Berat nije mogao da ga čuje. Jedino čega se sećao, bio je ironični Andrićev smešak na Obilićevom vencu.

*

Naposletku su ih sa lisicama na rukama sve troje ubacili na zadnje sedište policijskog „tristaća“. Berat je malaksalo spustio glavu na Enohovo rame. Dok su prolazili kolima pored mitinga koji se polako rasturao na grupe, video je porodice s decom kako pakuju transparente kao ostatke hrane posle piknika. Pomislio je na Irenu i Kokoa. Pokušao je da se seti šta mu je Irena rekla pre dva dana kada je krenula na put. Bio je neki koncert u pitanju. U Novom Sadu, ali nije mogao da se priseti detalja. Tako je često odlazila na po nekoliko dana. Njegovo je bilo da čuva mačka i stan. A sada su ga policijskim kolima vraćali sa mitinga „Bratstva i jedinstva“, ali ne kući. Pitao se kako će joj se javiti. Enoh je prošaputao da se sve odigralo onako kako je bilo najavljeno. Policajac na prednjem sedištu, koji se držao za rame, dreknuo je da ućute. Enoh je ipak rekao da ništa oni nisu uradili što im nije bilo dato da učine. Zbog toga je dobio šamar preko nosa. Krv mu je linula u mlazu, ali on nije mogao da je obriše, budući da su mu ruke bile vezane na leđima. Policajac se grohotom nasmejao. Berat je osetio kako ih je podignuta plima na Ušću izbacila visoko iznad Beograda. Pogledao je kroz prozor. Oblaci su narastali sa svih strana. Pitao se šta će biti sa utakmicom: da li će ova plima zbrisati Platinijevu momčad. Najednom se trgao. Setio se da mu je listić iz kladionice ostao na travi zajedno sa kompletnom dokumentacijom koju je izvadio sa ličnom kartom. Pokušao je nešto da kaže policajcu, ali ovaj se samo namrštio, naredivši vozaču da vozi u Ulicu 29. novembra.

(Odlomak iz rukopisa romana Pad “Kolumbije”)