HAVARIJA-Izbor iz savremene mađarske književnosti u Vojvodini

Sarajevske Sveske br. 32/33

Aaron Blumm

Prevela Viktorija Šimon Vuletić

Vožnje biciklom sa Zolijem Terekom

Prva vožnja biciklom
Dugo vozim bicikl sa Zolijem Terekom. Ima tome možda već i tri godine. A možda i više? Ili manje? Imam teškoća sa kratkoročnim pamćenjem, priznajem, zbog toga sam ponekad potpuno zbrkana. Tada i druge ljude pomešam. Nenamerno, naravno. Međutim, ponekad i mene pomešaju. Zoli Terek uvek. Ponekad toliko da nemam pojma ni gde mi je zdrav razum. Ima kada postanem tako nesigurna da ne znam više da li smo ikada vozili bicikle zajedno. Zoli tvrdi da jesmo. Po njemu, čak u tri navrata. I da se on seća sve tri prilike. Blago njemu.

Druga vožnja biciklom
Danas sam ceo dan vozila bicikl. Još rano ujutro sam izvadila dvotočkaš i ceo dan sam ga okretala. Pre toga sam prvo proverila sve rezervne delove: napumpala sam gume i dobro podmazala ležišta. Proverila sam da li je lanac dovoljno zategnut. Sedište je bilo pomalo tvrdo. Međutim, što duže sam se vozila osećala sam da postaje sve mekše. Projezdila sam preko brda i dolina. Dobro sam se i umorila, moram da priznam. Jedino mi je žao što Zoli danas nije mogao da bude sa mnom. A ja najviše volim s njim da vozim bicikl.

Treća vožnja biciklom
Danas sam upitala Zolija Tereka zašto juče nije vozio bicikl sa mnom? Rekao mi je da i nema bicikl. Malo sam se iznenadila na to, jer znam da on zna da ja znam da ima, ali s obzirom da mi je on rekao, ’ladno sam mu poverovala. Takoreći ceo dan me je srce bolelo, tako da sam odlučila da danas ne vozim bicikl. Noćas su mi i snovi bili čudnovati, te sam se probudila. Na nebu sam videla bezbroj ptica, a suprug mi reče da će sigurno biti hladno. I bilo je hladno, dobro sam promrzla. S vremena na vreme i zubi su mi zacvokotali, a duša mi je drhtala poput pihtije. U snu sam videla i Zolija, stajao je preda mnom nepokretno. Kao i da je rekao nešto, ali se više ne sećam šta je to moglo biti. Ceo dan sam bila loše volje i tek predveče me je popustilo, kada sam kod bunara slučajno naletela na Zolija Tereka. Bio je to naš drugi susret u toku dana, a on mi je bez reči gurnuo jezik u usta. Ne mogu da opišem šta sam tačno osećala, ali me i sada podilaze žmarci kada se prisetim toga.

Šesta vožnja biciklom
Kada Zoli nije sa mnom, često stanem pokraj puta da se odmorim. Tada samo ležim na leđima i zurim u oblake i razmišljam da li se vidim sa neba i kakvom li izgledam iz visina? Često imam osećaj kao da mi tlo nestaje ispod nogu, ali umesto da počnem da propadam, iznenada me zgrabi vetar i lepršam tamo-vamo pod oblacima. Danas je neko rekao da i nisam čovek i -pomislih – stvarno: vila si ti, vila.

Dvanaesta vožnja biciklom
U snu sam bila u Brazilu. Zoli me je svo vreme držao za ruku, a ponekad bi i glavu spustio na moje rame. Videla sam mnogo ptica, međutim, ovaj put nisu bile zastrašujuće. Pod nama je neprestano talasalo more, nisam morala ni da mu kažem, činilo je to samo od sebe. Proverila sam po našim džepovima: nije nam ostao ni cvonjak. Nismo imali čak ni za bicikl, morala sam i to da ukradem. Bili smo i u jednoj crkvi gde je jedan crnački sveštenik propovedao da je svako ko sedne na bicikl u stvari razapet na krst. Svetom Duhu koji gleda od gore je jasno da biciklisti uzimaju zamah jer hrle ka njemu, ka nebeskoj ljubavi: u očima budala koje blenu na površini zemlje biciklisti su jednostavno golje koji nemaju za auto, bene koje znojem svoga lica i bolom sopstvenog srca pokreću sami sebe. Po Zoliju Bog je dobar i pomoćiće nam. Kada smo kročili na obalu počela sam da hvatam beleške da bih imala uspomene. Ali me je Zoli polegao na jednu cvetnu livadu i rekao: pusti to, samo mene voli zauvek.

Ono što drugima poverujemo, to smo i mi sami
Čovek od beskrajno bogatog sadržaja svoje duše uvek odživljava samo sasvim mali deo. Najčešće samo jedan, površinski sloj. Ostalih nije ni svestan. Zolija sam dobila u zajam. Dugo vremena je vozio bicikl s drugom.
Zoli je jednog dana gurao ulicom svoj bicikl, zviždukao je, pevušio, kada je pred sobom na putu primetio malu gomolju. Bicikl je prislonio uza zid i zatim ga zaboravio tamo. Zato što je nagnuvši se bliže video da mala gomolja u stvari i nije gomolja nego jedan čičak koji mu se odmah prikačio na ruku. Zoli ga je samo gledao. Dunuo je dim cigarete na čičak. Čičak je počeo da se proteže. Hvala, progovorio je čičak. Zoli se malo zbunio. Sagnuo se još bliže čičku i tada je video da to i nije čičak što drži u ruci, nego jedna sićušna ptičica. Odjednom je osetio kao da su ga ujeli za srce. Bolelo je. Osetio je kao da je neko raspakovao ono što je dugo godina skrivao i sada ga drži u ruci. Osetio se kao da je i sam jedna sićušna ptičica. Osećao je kako je ptičica zadrhtala,verovatno je mislila na isto što i on. Ako treba i 133 godina ću voziti bicikl s tobom, rekla je ptičica. Na to su duše Zolija Tereka i ptičice ponovo zadrhtale.

Sedamnaesta vožnja biciklom
Najviše volim kada sanjam da Zoli dolazi kući. Bicikl prisloni uza zid i toga dana ga više ne vozi. Ja spremam po kući da bi bio red i da bi mi se Zoli radovao. On mi se prikrade iza leđa, dok se ja pretvaram da ga ne primećujem, i lizne mi uvo. Na štednjaku se krčka jelo, ja kuvam, ali uvek strepim da mi ne iskipi supa. Hajde pusti me, kažem Zoliju, ali on me ne pušta ni za živu glavu. I nije mi žao. Skuvaću supu u drugom snu, mislim dok sanjam. Zoli me mazi i obećava mi da se nikada neće svađati sa mnom. Priljubi se uz mene i ljubi mi nos.
Ali kada se probudim, to je ono najgore. Jer Zolijev bicikl ne vidim nigde.

Ne znam koja po redu vožnja biciklom
Muž me je zaključao u sobu jer je od nekoga čuo da pričaju da imam nekoga. Kasnije je došao gospodin doctor, pregledao me je i potom izgrdio što ne uzima redovno tablete. Rekao mi je da ne verujem u stvari koje ne postoje. Ceo dan nisam videla ni traga od Zolija, ali sam sigurna da je mislio na mene, jer ja sam jedino njegova.

Đeze Bordaš

Preveo Arpad Vicko

Veprina

– Sećam se izraza iznenađenja na licu tvog oca. Čitav minut ili dva nije mogao da razume, ili nije hteo da razume, zašto sam ga pitao. Mada je moje pitanje bilo veoma jednostavno, kao da sam hteo da saznam samo to, zašto gospodin vrtlar nosi plavi radni kombinezon ili, ponekad, grube kožne rukavice? I, naposletku, nije ni odgovorio jednoznačno. A zapravo sam jedino sebe hteo da proverim, da li dobro slutim? – kaže mi prijatelj, pisac.
– I meni je bilo potrebno dosta vremena dok nisam uspeo da dokučim tajnu. Ljubomorno čuvanu tajnu! Iako sam tada već i ja bio gimnazijalac.

Otac je kao mlad vrtlar najpre u Pešti, a zatim u Beču izučavao cvećarstvo, vezivanje cveća, rasađivanje, oblikovanje vrtova. Pa se i zaljubio u svoju nauku, nakon što je naučio da svaka biljka, sama po sebi, može da izazove u čoveku divljenje, ali da poželjnost, lepotu biljke ili cveća umnožava, i čini efektnijom, promišljeno aranžiranje. Da bi bio prizor, treba uneti izvestan red u materiju, u formu, boju biljke, postaviti je u pravo svetlo... – objašnjavao je ne jednom – jer baš to i daje smisleni sadržaj onome što radimo. Ali čovek mora da prokrijumčari u to nešto i od svoje duše i mašte, da bi sve ono što stvara, postalo i jedinstveno.
Iz te vizure sam posmatrao i njegov vrt, njegove parkove, perivoje, a kojih nije bilo malo, postavke skulptura, groblja, ali i u svakom pojedinom buketu se ogledala njegova osobitost. U buketu crvenih ruža jedan, ali samo jedan ljubičasti ton, ili znak, poput kakvog izvora svetlosti, kao na jednoj Munkačijevoj slici, gde se na čisto belom venčanom buketu jedna tanušna ružičasta traka uvija oko plumosusa; štaviše, ako ožalošćena rodbina nije zamerila, za venac upleten od cveća zagasite boje predlagao je traku s belim porubom.
Meni je ostala u sećanju i njegova preciznost. Kad je sadio ruže, nije zaboravljao da naglasi: – Deco, ove ruže ne sadimo za godinu ili dve, nego za deceniju-dve. I zato treba veoma povesti računa o kalemljenju.
Sećam se, podučavao me je toj veštini, ali je nikad nisam uistinu naučio. Najpre je koru vrata korena zarezao u obliku slova T, pa je kalemarskim nožem podigao koru. Tu je smestio okce, ne duže od dva santimetra, kombinujući ponekad nekoliko različitih vrsta radi oplemenjivanja, zatim je oprezno pritisnuo nazad koru, obložio je gumenom pločicom i vezao nežno rafijom. Kao ranjene zverčice, izgledale su tada ruže, ali u vreme pupljenja skoro je svakodnevno bio vidljiv njihov rast, njihova snažna vitalnost.
– Dobro obavljeno kalemljenje i odležano ljudsko gnojivo će dati žive boje – objašnjavao je. Naročito su mu bile drage crvene, ružičaste i bele floribunde, i žuti čajni hibridi, ove poslednje je i sam oplemenjivao, jednu vrstu je po majci nazvao Zetnom, pod tim nazivom je i ušla u stručnu literaturu. Voleo je, dakle, samo patuljaste ruže i ruže-penjačice. Naročito ih je štitio od zime. U kasnu jesen patuljaste ruže je obavezno u visini od dvaedeset santimetara iznad kalemljenja pokrio zemljom, ali je i one s visokom stabljikom, ispred verande, oprezno savio prema zemlji i čitavom njihovom dužinom zatrpao, pa su kao dečije humke bez raspeća na groblju, prebrodile zimu. Ali zahvaljujući i brizi koja im je ukazivana preko čitave godine, znalačkom podrezivanju, prskanju protiv biljnih vaši, cvetale su još i uoči Svisvetih. S istom pažnjom je negovao i leje s karanfilima i gladiolama, jedre dalije s mesnatim listovima, hortenzije i osetljive kale.
Pa se i pročuo po svojim vrtlarskim umećima, po svom cveću, po svojim sposobnostima oblikovanja parkova i javnih površina, pa su se tako još između dva rata sve verske zajednice našeg gradića složile da njemu povere objedinjavanje do tada prilično neuređenih i raštrkanih malih grobalja, odnosno proširenje najpogodnijeg od postojećih, njegovo prostorno oblikovanje i hortikulturalno osmišljavanje. Brzi privredni rast grada, naglo povećanje broja stanovnika, činilo je to neophodnim.
Otac je dao odvojiti priličnu parcelu od livade na obali kanala, ovo je mesto u prosperitetnoj varoši bilo predviđeno za groblje, planirano na dugi rok, tačnije, na ne manje od pedeset godina. Sveštenici su usvojili očeve proračune po kojima, ako je godišnji mortalitet stanovništva dva posto, a natalitet četiri, i ako je za to potrebno pet kvadratnih metara po stanovniku, i uz sve to taj prostor treba da se podeli između pet verskih zajednica, a površine je dolično razdvojiti kapijama i širim stazama, međašima – onda to iziskuje ukupnu površinu te i te veličine.
Planovi su pripremljeni, otac je sve premeravao mernim letvicama i kanapima, malim kočićima je označavao smer pružanja staza i mesta budućih stabala, šiblja i grmova, vodio je povrh svega računa i o tome da i hortikultura groblja odražava kulturu višenacionalnog stanovništva.
Najbrojnija je bila zajednica nemačkih protestanata, pa je ona dobila i najveći prostor, jer su svoje pokojnike po pravilu sahranjivali u velike, porodične mermerne kripte. Njihov deo je bio planiran kao park koji pobuđuje osećanje dostojanstvenosti, između redova, na svakih deset metara posađena je žalosna vrba, a široka, opekama popločana staza bila je oivičena mladim stablima divljeg kestena – kao nastavak ovog niza mermernih grobnica, koji je već postojao, i na čijem je početku stajalo jedno sjajno skulptorsko delo, od kojeg se na levu stranu pružala živa ograda. Katolici i pravoslavni nisu bili toliko zahtevni. Zadovoljili su se i do tada drvenim i metalnim krstačama različitih veličina, sa niskim žičanim ogradama ili pak ogradama od kovanog gvožđa. A i sad su im se želje uglavnom svodile na to da grobovi budu pristupačniji, dovoljno je ako grobna mesta zauzimaju samo polovinu polja, ali da glavna staza bude toliko široka da mrtvačka kola mogu nesmetano da prođu.
Planom je bilo predviđeno da prave linije ponegde budu narušene blagim zavojima. Glavna katolička staza nastavljala se kalvarijom, na njenom kraju su stepenice vodile na vrh veštačkog brežuljka sa tri raspeća, to mesto je bilo pogodno i za bogosluženja pod otvorenim nebom. Ove linije su bile jasno podcrtane tujama i brezama, a bršljan, koji je i do tada rado korišćen, prekrivao je grobove sa zemljanim humkama. Jevrejska zajednica je insistirala samo na tome da najviša kota bude njihova, jer oni su se sahranjivali i slojevito, jedni na druge, pa su i njihove rake bile dublje, i zbog toga je trebalo voditi računa o tome da dna njihovih grobova budu, zbog izdanskih voda, iznad dubine korita kanala.
Uobličeno je, dakle, groblje, ali za zidanu ogradu već je ponestalo para (mada je otac tražio izvesne količine žutih svilenih opeka od kojih se gradila sinagoga, da se od njih podigne arhitrav groblja – žuto i zeleno tvorilo bi harmonično jedinstvo – a od kojih je mnogo kasnije, kad je sinagoga srušena, u vreme kad sam krenuo u školu, podignuta ograda fudbalskog igrališta), pa je od opeka podignuta samo glavna, i još nekoliko dekorativnih kapija na linijama razdvajanja, a i za žičane ograde novca je bilo samo za tri strane groblja. Tako je donji kraj, koji se spuštao prema kanalu, bio oivičen samo običnim grmovima, pretežno zovinim, te judinim drvećem i bodljikavom veprinom. O svemu tome svedoče sačuvani crteži planova, fotografije s nekadašnjih sahrana, sa zaprežnim mrtvačkim kolima, skoro monumentalnim nadgrobnim spomenicima, skulpturama.
Toga se već i ja sećam da smo to groblje nazivali velikim, kad smo sa ocem tamo kalemili ruže, jer je pored sveg drugog cveća, ruža je većini i ovde bila omiljeni cvet. U tim prilikama otac bi se prošetao grobljem, kao da se divio iz posejanog semena izniklom cveću, ali palo mi je u oči da bi na kraju svakog takvog obilaska, odšetao i prema grmljem zaraslom rubu groblja, onom prema kanalu. Najčešće bi vrtlarskim makazama i odsekao nekoliko grančica veprine i poneo ih kući. Te grančice je, ponekad, ojačane žicom, upleo u venac, ne jednom negodujući što njene tvrde i šiljate bodlje prodiru i kroz grube kožne rukavice. Ali mesec dana uoči Svisvetih izlazio bi na groblje s vrećama i, obavivši ujedno i jesenje potkresivanje, nasekao čitave naramke izdanaka ove izrazito neprijatno bodljikave grmuše.
U žičanju ove ogromne količine veprine pomagao je i u kovačkom zanatu ostareli deda čiji su dlanovi bili hrapavi poput turpije, a uz to je umeo i s posebnim osećajem da odozdo nagore obuhvati šakama igličaste listove, tako da su oni njegov dodir mogli doživljavati i kao blago milovanje.
– Ako mi nije naškodilo gvožđe za konjske potkovice, neće ni ovo bilje – rekao bi ocu, ali ovo umereno hvalisanje bilo je više namenjeno nama, deci. Žičali smo i mi hrizanteme, dalije, tada već uvozne karanfile, pa čak i ruže, koje nisu bile načete ranim jesenjim mrazevima, ali samo one sa kojih je otac prethodno već brižljivo posekao bodlje; veprine smo se, međutim, držali što dalje. – Samo da siroti Bela nije otišao – uzdisao bi deda, jer je baš u to vreme bila dvadeseta godišnjica njegovog „odlaska“, o kojem smo mi deca znali samo to da je u ono vreme, kao i svi, ili bar velika većina, bio „levente“, a onda se prijavio, ili je bio prijavljen(?). Pao je kod Bolmana, i kad se uskoro rodio moj stariji brat, baš zbog toga je i dobio ime Bela, jer – kako je deda ponavljao: „Ako je dobri Bog uzeo jednog, hvala mu, dao nam je drugog.“
Toliko smo znali o bici o kojoj smo na časovima istorije učili kao slavnoj. Ništa više. Odnosno još samo toliko da je dedi, pored penzije, redovno sledovao, kao nela vrsta „odšete“, dodatak od nekih dve hiljade dinara, dovoljno da svaki dan kupi i popuši kutiju ljute plave Zete.
Za Svisvete, dakle, veprinu je otac uplitao ne samo u vence, već i u velike bukete hrizantema ojačane čvršćim jelovim granama. Premda je bilo dovoljno i paparati, i asparagusa, i šaša za ukrašavanje. Ali morali smo primetiti da je veprine bilo, skoro po pravilu, baš u onim buketima koje smo mi morali da iznesemo na groblje, većinu još na Dan reformacije, pa na Svisvete, i tada bi se – ni to nije moglo da prođe neopaženo – na groblju uvek motali milicajci, njih dvojica ili trojica. Sigurno zbog toga da se ne pokrade izneto cveće, pretpostavljao sam, i u tom uverenju su me podržali i otac, i mati.
Ali nismo se žalili što je nama zapadalo da iznesemo one bodljikave bukete, jer su nam njihovi naručioci prilikom plaćanja uvek pridodavali i mali bakšiš. Pa se zbog toga naš trud već isplatio. Ali prethodno bi se uvek nešto domunđavali, kao da su jedno drugima saopštavali neku tajnu tako da je mi ne čujemo. Ne poričem, to nepovernje mi je pomalo smetalo.
Palo mi je oči, međutim, da su nemački i jevrejski grobovi postajali iz godine u godinu sve zapušteniji. Na većini mesta iz uskog zemljanog pojasa između dve kripte nicala je visoka travurina, ponegde su već kao ruka debele vreže bršljana prelazile iz jednog dela groblja u drugi, grobovi su bili zarasli šibljem i svakojakim korovom, kripte su bile pokrivene mahovinom, nije bilo rodbine koja bi ih održavala. Retko je ko poručivao cveće na ove grobove, činili su to većinom rođaci iz inostranstva, putem pisma, ili posredstvom nekog ovde zaostalog srodnika, ali toliko sam znao, razumeo iz tih šapata, da će već naći načina da nam se oduže: ako i ne mogu da pošalju novac, jer od toga bi mogle da se izrode samo nevolje, platiće paketom hrane, bude li neko od njih došao u posetu. (Deportacija, holokaust, Gulag... ove reči naši roditelji ne bi izustili ni za živu glavu, tek sada mi se čini – prisećajući se njihovog došaptavanja, utišanog glasa, poverljivih mušterija, onih od kojih smo dobijali solidne bakšiše – kao da su, ipak, između sebe razmenjivali i ovakve reči. S ovim izrazima nisam se sreo ni u novinama.) Ali, stizala su pisma, poruke i iz zemlje, s molbom da iznesemo cveće na grob ovome ili onome. Štaviše, ovih potonjih je bilo i više. I većinom je u tim buketima, pričvršćeni tankom žicom za jelove grane, bilo i bodljikave veprine. – Zašto bi i dolazili kući, kad „tamo“ ne mogu da izađu – primetila je jednom mati, ne znajući da ću baš u tom trenutku da banem u radionicu, pa je s ocem na brzinu povela reč o nečemu drugom.
Ponekim, u ovakvim pismima pristiglim, zakasnelim narudžbinama cveća za grobove predaka, mogli smo da udovoljimo tek na Dan mrtvih, ali milicajci su još i toga dana dreždali na groblju. Čak i kad bi do tada možda mraz i oprljio lepe, bele glavice hrizantema, čime je počinjala njihova žućkasto-smeđa agonija.
– Pa zar tebi to nije palo u oči, to neprestano prisustvo milicije? – pitao me je, godinama kasnije, moj prijatelj, pisac, kad smo prilikom jedne petnaestomartovske svečanosti zajedno putovali kolima u Baranju.
I naši roditelji su na ove praznike izlazili na groblje, i oni su videli milicajce, kao i svi, ali o tome su svi ćutali, poput onih koji su tamo počivali.

Da nije tada bio tamo taj, od mene nešto stariji pisac, koji je direktno pitao oca, šta se zapravo dogodilo, i da nije bilo njegovog, i za mene zbunjujućeg pogleda, možda nikad ne bih ni saznao zbog čega je ćopavi grobar, posle Dana mrtvih, isključivo bukete sa bodljikavom veprinom odlagao ispod zovine, već utonule u zimski san, u podnožje malaksalog šiblja i na grmove veprine koja je uporno zelenela na kraju groblja uprkos tome što su bili, uoči zime, tako temeljito potkresani. A na koje su meštani samo krišom, ispod oka pogledavali, i ćutali. Samo je naš sveštenik, držeći misu pod otvorenim nebom, i blagosloveći prisutne, dva-tri puta poškropio svetom vodicom i u pravcu brežuljka na donjem kraju groblja, koji mi je – kao tadašnjem ministrantu – izgledao kao kakva, zemljom već pokrivena, poveća humka grma visokih ruža, sa koje nedostaje, jedino, krst.
Kao odrastao čovek sam pogledao, godinu dana kasnije, na Svisvete, u očeve oči.
– Reci mi, zašto nam nikad nisi govorio o „veprincu“?
– Zato što sam to groblje ja projektovao, na pedeset godina, računajući sa stopom mortaliteta i opšteg prirasta stanovništva naše varošice, i danas sam uveren da su moji proračuni bili tačni, ali u tom donjem kraju groblja su samo za dva dana pokopani leševi više stotina ljudi. Da nisam imao jednog poznanika, dobročinitelja – i vesti o stradanju dedinog Bele – sad bi i na mene neko bacao bukete s veprinom. Jer i mene su tada strpali u podrum gradske kuće. Zato ne želim na groblje koje sam sâm planirao, izgrađivao, mada... A novopridošli, kao što vidiš, ništa iz ove naše prošlosti ne prihvataju. Uredili su sebi, nešto dalje, novo groblje. Neće proći još mnogo vremena, ovo moje će ukinuti. A uskoro će i proći, vidim, tih pedeset godina... S druge strane, baš tamo sam mogao da oplemenim onu moju vrstu ruža koja se, kako vidiš i sam, lepo prilagođava svojim osobinama ovom zemljištu, njeno crvena boja prelazi u boju višnje, ne traži mnogo vlage, otporna je na štetočine...

Ištvan Brašnjo

Ritska trava

Preveo Sava Babić

Kada trava u ritu doseže već do kolena, a slučajno ne stoji ni voda, jer je rano proleće bilo vetrovito, i takoreći osušilo zemlju, treba da unajmimo kosca.
Na ivici rita kosac pobije nakovanj u zemlju, otkuje kosu i skine se u košulju. Nebo je oblačno, vidik je zaposednut isparenjima, možda će biti kiše ali potom sledi suvo vreme. Kosac nekolika put zamahne kosom, proba je, pa počne prvi otkos, proseca put. Ispod stopala mu pišti vlažna zemlja, prekrivena mahovinom, on ujednačeno napreduje preme drugoj strani rita.
Kada stigne preko polovine, kosu postavi na vrh držalja, oštica mu se tako nađe u visini očiju. Brusom povlači niz oštricu, prvo ovlaš, potom temeljno. Brus vraća u vodir od kravljeg roga kojem je stesterisan vrh, iznutra je šupalj, pun vode.
Drugi otkos kosi suprotno prvom, u podne mu žena donosi ručak, oboje se na nekoliko minuta ispruže po pokošenoj travi. Preko neba preleće ptica, baš iznad njih, mora da ima u blizini gnezdo.
Kosac malo zbori, mnogo jede, žena sedi pored njega, on je pogleda, odseče parče hleba, dalje jede. Kasnije, kada se osovi, nastavlja gde je stao.
Ritska trava je dar prirode, godišnje se može kositi dva-tri puta u pravilnim razmacima. Seno sušimo u otkosima, to je dva-tri dana, potom ga plastimo u naviljke i oko kuće sadenemo u velike plastove. Od ritskog sena se zaoble telad, a ždrebe iz otave se može navikavati na am.
Kosac radi u tišini, katkada ljudi prolaze rubom rita, mašu mu, on im klimne glavom, i radi svoj posao. Ptičija gnezda zaobilazi, ostavlja oko njih nepokošen krug od metra, na kraju preboriji gnezda: tri više nego prošle godine. Nadnicu traži u gotovini, kupiće nešto ženi, ostatak će priključiti ostalim parama.

Dobrotvor

preveo Arpad Vicko

Pišem, pisuckam, velim, šta bih drugo i mogao da radim, jer nikad se niko nije upustio u razgovor sa mnom, a da budem iskren, nisam ni sâm težio tome, uvek bih pre poželeo da ih prebijem, umesto bilo kakve razmene mišljenja, ali, na kraju, ni od toga nikad ništa nije bilo. Ni od priče, ni od batina. Radije sam, uvek, odabrao tišinu. Nemost. A to je, u redu veličina, u najmanju ruku, ravno potrazi za Bogom. Premda je potraga za Bogom uzaludna rabota, pronaći će on tebe, kao što svaki poverilac nepogrešivo pronalazi dužnika, a tada je već, po pravilu, kasno za sve, umesto toga govorio sam sve vreme u sebi, u bradu, kao kakav maloumnik koji uvežbava diktiranje. Može li podneti zahtev za prinudnim izvršenjem?
Tražio sam da se objavi ispravka. Mada sam sve to sam napisao, svojeručno. Trabunjao sam beslovesno, sve pričajući Markove konake, nabadajući nasumice trice i kučine, gomilajući jezičke i misaone kalambure i stupice, mada – odakle meni i jedna kakva-takva misao? Nama nisu svojstvene misli, nego osvešćenje. S vremena na vreme postajemo iznenada svesni svoje, bilo klasne, bilo nacionalne ili beletrističke pripadnosti, i od tog naglog buđenja ovakve ili onakve svesti, čovek može da poživi neko vreme. A potom će se već desiti nešto drugo, kako diktiraju zakoni bivstvovanja. Na sve mora da postoji odgovor, kadenca – to je ono što, uglavnom, treba znati.
U neko vreme, na primer, želeo sam da budem komunista, prilično isplativa stvar, onaj ko je bio komunista uglavnom je bolje prolazio, trebalo je samo da se drži smernica, što i nije bilo naročito teško, trebalo je voleti Tita i, isto tako, njegove prijatelje, Haila Selasija, Nasera, Nehrua, sa kojima se zajedno zalagao za uspostavljanje novog svetskog poretka (kasnije su abisinskog negusa elegantno zanemarili, i to niko nije želeo da primeti, mora da je bio beskarakteran prijatelj), trebalo je nadalje mrzeti tuđinske ideje i držati se socijalističkog duha koji je bio, zapravo, nepostojeći, bar tako tvrde oni koji su ga se držali, a od svih njih sada većina ponovo veruje u Boga, u mog navodnog kreditora, koji će jednom, sva je prilika, baš njih napujdati na mene, kao prinudne izvršioce, svoje tvrdoglave, uporne, agresivne male štrebere koji, evo, ponovo grade nekakav novi svetski poredak: fukara prostačka, ološ tupoglava, govnojedi, trebalo bi već jednom zaista udariti među njih! Jer će me još dograbiti, naneti rane, izmrcvariti...
Rane?
Rane ja, uistinu, nikad nisam imao: mislim, onakve brideće, upaljene, koje čoveku dolaze glave.
Imao sam jednu pesmicu, mora da je u polusnu dospela odnekud, posve je isključeno da sam je iz sećanja izbunario, jer u tom slučaju ne bih se potrudio da je zapamtim od reči do reči, doduše, nije ni bila duža od desetak reči. I ponavljao sam je u sebi, bez sumnje pod dejstvom nekog medikamenta, nije mi ništa drugo ulazilo u glavu, kao da su mi se vijuge na mozgu pohabale, bio sam go-golcat, kao drška violine.
A u toj pesmici reč je bila o vašim ustima, zatim o nekoj žeravici, ali nigde nijednog glagola, dakle, ni u kom smislu da profunkcioniše predikat, odnosno govorni jezik, ili – ko ovde uopšte govori? Haluciniram, ili sam posle trideset godina sanjao nešto: mora da zbog toga nisam u stanju ni da pričam kako treba, jer nikad ne sanjam – u duhovnoj sferi se, zapravo, sa mnom ništa ne dešava, egzistiram samo na nivou koji se prostire na mojoj vlastitoj površini, pognut u pasu i isturenog tura virim kroz podrumsko prozorče realnosti. Ne bih umeo tečno da ispričam neku priču, u najboljem slučaju znao bih samo ponešto da skrešem ponekome u brk, navukavši na sebe bes i milih i nedragih, pa na tom, tuđem besu, parazitirao neko vreme, taj bes bio bi moj hleb, onaj nasušni, i s lakoćom bih mogao bilo gde da otpočinem.
U vreme starih, velikih marševa, pokreta, redovno bih, padajući u nesvest, zaostajao ukraj puta kao nekakva zanemarljiva spodoba kojoj bi iz istih stopa svukli čizme, a tavoriti takav pod svodom nebeskim... Bože, koliko su retki oni trenuci u kojima sam u uračunljivom stanju! Mada uvek čekam priliku da, priklonivši se okolnostima, počnem da se menjam u nezamislivom pravcu koji mi budu dotične okolnosti odredile i da, nametnuvši sebi strogu disciplinu, počnem da tvrdim nešto nadasve odlučno, uspravivši se na rubu jendeka, kao da nosim uniformu vremena, i na sav glas počnem da tražim da mi vrate obojke.
Ali ako neko ostane puka teorija i, brušen na odbačenim učenjima, postane sasvim proziran...
– Neka spodoba, polumrtva, zavija ka zalazećem suncu, posve nakrivo nasađena – bilo bi uskoro o meni formirano nezgrapno mišljenje, ili bi se sve to ionako jasno ocrtavalo na mom licu, i evo, bilo bi vreme da se od svega toga distanciram, i da se utopim u egzaltiranu sredinu koja ima nož, konopac, merdevine i druge neophodne potrepštine, a ponajpre nepredvidivi duh, nastanjena na jednoj po svemu očajnoj strani sveta koja joj se – toj svetini – uzgred, već prilagodila, zaražena njenim teškim zadahom, telesnim isparenjima na kužnoj, šporkavoj, u vaseljensku noć utonuloj pijaci, i što bi još i od ovoga moglo da bude smešnije: provodim tu noć pod gomilama zeleni, stežući grčevito u šaci jedan paštrnak sličan muškome udu, održavam ezoteričnu vezu sa svepregplavljujućim fluidima: a da li je to samo puka radoznalost, ili poistovećivanje – u prvom redu spustila bi se noć, i to bi bilo to.
Dakle, izašavši kroz kapiju jedne, smesta bih se našao u viru druge noći, utapam se u nešto, dok na rečima brusim svoj jezik, trudeći se da iznađem sebi heroja ili druga, koga bih mogao da prisvojim, i kome bih iza leđa, u mislima, mogao da činim ono što mi je volja, treskao bih mu o glavu lake, prolazne misli, kao da njima pokušavam da otkotrljam u stranu jedno topovsko đule, repliku onoga đuleta koje je za vreme jedne davnašnje opsade ispaljeno iz topa, ali nije pogodilo bedem tvrđave, već je palo na kamen i uz veliki tresak prepuklo na pola, a linijom pukotine ocrtao se u njemu ljudski lik, pa su ga onda ovde dugo pohodili, smatrajući ga čudom. Pisali su tada 1542. godinu, a danas pišemo 1992. i, u osnovi uzev, ništa se od tada nije promenilo, ok kamenog đuleta, budući da se stvar može ponoviti, dužeg je veka i trajniji je crtež kredom i druge, svakojake škrabotine, onaj ko piše nešto drugo, zasigurno ima skrivene, nepredvidive namere, kao što ih ima i vreme sa svojim vlastitim proticanjem.
Sve, dakle, same vesele stvari nastupom preduskršnje, velike nedelje, kada su kokoške, prevazilazeći svoje snage, počele da nose sve sama jaja-blizance, dok svet čeka da stvari polako korodiraju, da padne rosa, i u toj iznenada nastaloj tišini na šta sam mogao da dignem glavu? – Na to da je, najednom, nastala ogromna i živa pukotina na mom arhaičnom mudroslovlju, i ova konstatacija ni po čemu ne bi zvučala bolje, da sam je izrekao u trećem licu jednine, uprevši prst u onog zamišljenog lutka koji jesam, ili kojim već predugo zamišljam sebe.
Svoj starostavni strah držim uvek na dohvat ruke, da bih ga mogao u svakom trenutku odenuti, i da u njemu zbrišem, kao u kakvom šljampavom i ludačkom šlafroku, ne mareći više za takve sitnice kao, na primer, da li sam muško ili žensko? Zanimala me je, naprosto, samo razdaljina koju sam imao da prevalim i iza koje bih, kako sam zamišljao, mogao da se osećam sigurnim – pretpostavljam da je to ona panika koja može da natera bilo koga da projuri i kroz sam pakao: dakle, kao da neprestano galopiram u sebi, zatvoren u vlastitu lobanju, jedan stravični, emotivni perpetuum mobile kojemu se neobično žuri, pa besomučno preskače i snove koji mu se tu i tamo ispreče na putu; jedini je problem kako izazvati njegovo zaustavljanje? Nekome, kome je pažnja na drugu stranu usmerena i ko je, pri tom, nepomičan...
Ponajviše volim filmskom negativu slične, injem posute noći na mom čelu, kada sam od sebe čagrlja na razapetu žicu nanizani, smrznuti konjski skelet, još me samo ovaj prestravljeni galop iz boljih vremena podseća na sebe samoga, odnosno, mora da postoje i drugi, neočekivani odsetnici, prizori pročelja kuća, škripa žaluzina negde visoko, ali ko bi sad i otvorio žaluzine, samo zbog toga da vidi, da oslušne moje cvokotanje slično škripuckanju gvozdenih šarki.
I šta bih, uistinu, hteo da postignem svojim mucavim, u sebe prigušenim govorom koji, kad ga prevalim preko usta, zvuči kao da ga stranac izgovara, kao da su me davno, vrlo davno postavili na ulični ćošak za anđela-čuvara, i zaboravili me ovde, u mom vremenu, u onoj neispoljivosti čije motive više ni naslutiti nije moguće, dok me širma vetrom uzgibavane ulične svetiljke jednako nervira i, kao da stojim ispod nekog vodotoka, bije me u teme svojim bodljikavim blještavilom premda je to samo svetlost, ipak ni po čemu ne izgleda drugačije od susreta dvojice neznanaca: mršavog sa potamnelim, i oko čega će se ta dvojica na kraju složiti? Neće biti u stanju da, onako stojećki, obave razmenu svojih sadržaja, samo bi neka gusta, masna boja mogla da bude njihova zajednička materija koja bi, u laganom oticanju, unekoliko mogla da fiksira njihove manje-više sporne pojave.
Dakle, provesti određeno vremensko razdoblje u neodređenom odnosu sa bilo kakvom sredinom, balansirajući, takoreći, nad nepredvidivom provalijom okvira neke slike – jer, na kraju, stvar se drugačije ne završava – u tuđoj odeći naslikan, kao kakva najpre zanemarena larva koja potom, ipak, insistira na nekom momentu vrednom, razmišljanja, i kojem ne pristaje nikakav zaprepašćeni izraz lica: gle, propupio bagrem u pusari! I ovaj bi prizor isprao sa mog lica ono što odozgo curi, voda, svetlost i sve drugo što se u njima pomešalo.
I ako bi došao po mene staretinar da skine moju sliku s zida neba, zatresavši ovim pokretom na žicu nanizane kosti moga konja kojeg su još davno, koliko samo davno, zakopali. A onda otkopali, i sada je ovde. Tamo. Na tavanu jedne udaljene kuće koju, sâm svojom pameću, više ne bih mogao ni pronaći, psi lutalice se pare ispod grma jorgovana koji je, možda privremeno, razapeo svoj šator pred njenim vratima.
– Sekirčetom po intelektualcima! – odnosno, kako bih sve to mogao drugačije preživeti? Treba da uzviknem nešto, da zabavim sebe dok pišem, kada već ne mogu više ničiji pogled da podnesem na sebi. Mene uglavnom beskonačnost tetoši i ušuškava, i pre mene, i posle mene – magla!
Žureći dole da bih dobio na vremenu, skoro da sam na stepeništu pao na nos. A onda: na šta bih ja uopšte mogao da utrošim dobijeno vreme? Moj radni vek prolazi i ovako, i onako, treba samo da mu dočekam kraj. Osvrnem li se, nema baš nekog trenutka o kojem bih mogao da razmišljam, i koji bi se na neki način nadovezivao na događaje sadašnjice. Sadašnjost – jedino je ona sigurna, sve ostalo je krajnje neizvesno, poput vode koja kulja iz temelja crkvenog portala, a potom dalje, niz (tamošnje) stepenice. Sva sreća što se ne šetam tuda, mogla bi me poneti ta vodurina, ali odakle uopšte izvire, gde je njeno izvorište, ukratko, polazište? Samo kulja napolje, liže mermerni prag, ispira ne baš tako starostavne kamene stepenice, ali ništa ne postiže, ako bih imao strpljenja, odvojio bih od svog preostalog vremena nešto i sačekao da prestane. I tada bih zapisao dan, čas i minut, a potom: kuš! Pa zar nije osmatranje moj posao? (Mislim ja.) Jer nije. Ono što bi trebalo da ja osmatram, ja sam već osmotrio, štaviše, oduvek sam i znao. Poznato mi je sve ovo pretvorstvo koje neprestano računa na slučajnost. Dobar dan, moj dobročinioče!

Zoltan Danji

Sjediniti se sa hladnoćom

Prevela Jolanka Kovač

Bilo je veče kad sam izašao na obalu, hladno zimsko veče, šetao sam na žuto obasjanoj kaldrmi, mraz je prodirao do kostiju, pa ipak, valjda po prvi put u životu, nije mi bilo hladno, jeza me prolazila, par puta sam i zadrhtao, ali se nisam opirao, i nije bilo neprijatno, istina, nije bilo ni prijatno, jednostavno je bilo hladno, jedno zimsko veče na obali jezera;
bio sam sam, ili skoro sam, na udaljenoj tački šetališta, gde se put blago savija, jedna siva mrlja se pojavila, jedva primetan trag četkice na slici;
gledao sam u tamu, iznad jezera, i polako mi je mrznuo svaki delić tela, ali mi nije bilo hladno;
lampioni su svetleli, kao nekada, pa mi se skoro činilo da bih se mogao osećati na ovoj obali kao kod kuće, u ovoj, hladnoći što prodire do kostiju, od čega su mi se prsti sasvim ukočili, uzalud sam stavio ruke duboko u džepove kaputa, jedva sam mogao da ih pomeram, ali sam se samo smešio, jer bez obzira na sve, osećao sam se lakim, bezrazložno lakim, i nije mi bilo jasno, ali sam slutio da to verovatno obično tako biva, čoveku u trenutku lakne;
siva mrlja se sve više približavala, muškarac malo krivih leđa, on nije šetao, nasuprot meni, išao je negde, imao je određeni smer i cilj;
na nebu se još nisu videle zvezde, žuta ulična svetlost ih je izbledela, ali kad sam stao između dva lampiona i gledao dugo iznad jezera, činilo mi se da ponegde ipak zadrhti jedna po jedna srebrna tačkica, ali ja ipak nisam zbog toga gledao uvek iznova u noć, već zbog jedva primetnog prelaza u kojem se voda i nebo stapaju u jedno, prolažimajući se, jer sam mislio na to, da se sada na isti način sjedinjujem sa hladnoćom, predajem joj se, a samim tim se predajem i onome što se dešava, prihvatam to najzad, ne opirem se;
površina jezera je bila glatka, činilo se kao da je iznad nje nebo stalo, sve nepomičnije sam gledao januarsku noć između dve lampe na obali, bio sam zadovoljan, radovao sam se što mi najzad nije hladno;
siva mrlja se sve više približavala, bio je to muškarac krivih leđa, u nabrekloj perjanoj jakni, već mi se sasvim približio, čuo sam kako oštri grlo, grakće, dišući kroz nos, i čuo sam kako stiže baš iza mene, i pljuje obilno, glasno ispljunuvši slinu koju je iz nosa udisao u usta;
okrenuvši se prema vodi, gledao sam u noć, nisam mislio ni na šta, međutim, sve sam opažao vrlo intenzivno, susret vode i neba u noći, svetlošću žutih lampi nežno prosutu kaldrmu, blago vijuganje puta u daljini, a iza krivine drveća, januarsku šumu;
nakon što je pljunuo, približio se još dva-tri koraka, pa je stao, jer na to da ja neću reagovati, nije računao, bio je spreman na nešto drugo, na neku reč, na neki potez, na neko mrmljanje, ili barem na to da ću i ja pljunuti, ili uraditi bilo šta, samo ne ovo, da nikako neću reagovati, na ovo uopšte nije računao, u ovome nije bilo nikakve logike, pa je stao iza mene, i samo me je gledao, sve nervoznije, osećao sam njegov pogled na leđima, čekao je barem da opsujem jednom, ali ja sam samo gledao u daleku tamu iznad vode, tamo gde su se voda i nebo sreli, povremeno je zasvetlucala neka zvezda kao srebrni ubod igle u noći;
možda ga je zbunila moja nema nepomičnost;
šta se ti smeješ, majku ti kurvinsku, mrmljao je, koji kurac se smeješ, govnaru jedan, rekao je i približio mi se, još nije znao šta želi od mene i šta treba da uradi, ali mi je, za svaki slučaj, psovao majku i moju sortu, naizmenično mi je psovao majku kurvinsku i jebenu sortu, sve prljavije, u međuvremenu mi se približio još više, ali umesto da me je izbaci iz te moje neobične ravnoteže, naprotiv, u meni se samo produbljivala smirenost, sve sam savršeno opažao, bio sam deo svega što se desilo, pa ipak me nije ranilo sve ovo, jer se više nisam opirao, i baš kao pre toga sa hladnoćom, tako sam se sada sjedinio sa mržnjom koja se sručila na mene, nisam se opirao, niti pokušao da pobegnem, ni straha nije bilo u meni, kad me je gurnuo, pa me je negde pozadi, iza desnog uha snažno udario, čuo sam pucketanje lobanje, osetio udarac, ali nije bolelo, tačnije, nije bolelo kao inače, ranije, možda zato što sada nisam pokušao da se opirem ili da pobegnem, predao sam se onome što se dešava, pustio sam da se desi ono što se mora desiti;
a onda me je udario još jednom, i opet, i ponovo, sada sam dobijao udarce u lice i u nos, koža mi se raspukla iznad obrve, krv mi je procurila u oko, iz nosa je takođe curila, u usta, osećao sam njen ukus;
bila je slana, a u isto vreme pomalo slatka;
kad me je šutnuo po boku, pao sam, zgrbljen, ali bol sam osetio tupo, i u predelu bubrega, kad me je i tamo zgazio, tri puta zaredom, i uz to mi je psovao jebenu majku, sikćući, stisnutih zuba;
onda sam zatvorio oči, već je i bilo teško držati ih otvorene zbog krvi koja je curila u njih;
ležao sam na obali, u hladnoj travi, muškarac u perjanoj jakni me je dahćući šutirao i udarao, ali od tada kao da je neko drugi osetio šutiranje i udaranje, ili kao da ih je i neko drugi osetio, a ne samo ja;
najzad, posle izvesnog vremena, odjednom je prestao;
umorio se, bilo mu je dosta svega, ili mu je samo dosadilo što mu ne uzvraćam udarce;
neko vreme je još, dahćući, stajao nada mnom i gledao, pa je pljunuo jednom, kao završetak svega, pljunuo je na mene, okrenuo se i počeo da trči, a meni nije ostalo ništa osim disanja, radovao sam se što mogu udisati hladan vazduh;
pokušao sam da otvorim oči, ali mi je uspelo da otvorim samo jedno, gledao sam noć iznad vode jednim okom, dugih minuta sam samo gledao i gledao;
onda su se lampioni oko šetališta odjednom ugasili, daleko se videlo iznad glatke površine vode, i kad sam zdravim okom pogledao na nebo, najzad sam video zvezde, svuda okolo su pulsirale srebrno;
nije bilo u meni radosti, nije bilo tuge, ni straha nije bilo, i nije mi bilo hladno, sjedinio sam se sa hladnoćom, ali kad sam pogledao zvezde, obuzela me je najsavršenija smirenost, duboka smirenost, da je sve baš onako kako treba da bude;
da je sve na svom mestu i da je sve u redu;
da je sve na svetu u najboljem mogućem redu.

Ištvan Domonkoš
Havarija

Prevela Judita Šalgo

ja biti
ja ne znati mađarski
živeti inostran život
jezik himna novci
takse i barjaci
šefovi voće
naći potaman
tamo gde ja dođe
mi i tako umreti svi
na krivo bojište
u naše lobanje
penjače buče
pro-struje
sveta
kontra-struje
sveta
to biti pesma
smrt se ispreči
na zid od reči
životne fraze
u povez od ljudske kože
oglašuju pisci:
generali

od nacionalna literatura
ja ne podneti
nacionalno jelo mirisa vruća
od inostranstvo praviti
portabl kuća
pa ići inostranstvo
mit dozvola za rad što treba
u kufer slanina
dva kila hleba
ja ne videti nov vidik
ja ići inostranstvo
potuca na škripavi sneg
život u nerc doći
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
mi i tako umreti svi
na krivo bojište
ja dobro nafatiran
u strana zemlja ne muziciram
tabletu meni dati
ja gutati
mi prestati
ja mešati karte
kazati gro-gro
bračna postelja
jesti ruska-revolucija-kavijar
tražiti mira
a naći rima
mirima mirima
mirririma
biti trideset godina
danju se dičiti
uveče skičiti
noću na bela karta
život iz šuma doći
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
smrt se ispreči
na zid od reči
ja pismo piše kući
mama ja biti kliconoša
ja zaraziti ja ne sme govoriti
ja ne taknuti
ja nadživiti
nauka ideja poredak sve ja nadživiti
na pogreb od država ja krst nositi
biti alhemist revolucioner
sa plastični cvet na rever
sa osam osnovne
u inostranstvo praviti cake paprene
magična bomba
krivoceva puška
pucati na mrtvog kralja
na moja duša ne biti gaće
revolucija gužva larma
reči brade krv
u fino pakovanje
smrznuto u suvo stanje
ne uzme samsonu snagu
kad biti duga u noći
doći pop dići ti poreza
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
mi i tako umreti svi
na krivo bojište
ja obiti pismo
pomagaj izići
čiča vidi
gelertov sin fifi
šiptar ostavi tetka
tata pasti sa bicikla
odnesti ga crveni krst
u sredu biti pijac
doći pop dići poreza
prati gaća košulja
kopati grob
pa ne sme zažmuriš
jer grepsti miš

ja na mermer skoći
život na prste penje
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
ja ići inostranstvo
mit dozvola za rad što treba
u kufer slanina
dva kila hleba
ja ići u radnja peške
u radnja biti dolores
ona španjolka
sedi na kasa
biti velika sisa
mekana masa
na noga fini brk
lep miris crven nokat
ja biti hrabar đogat
pred mene stoji dva grk
oni kupe hleb luk pašak za pranje
u frizura manjeg strše slame
u gaćama biti veliki pritisak
pritisak biti na ilegal spisak
ja stoji
stoji kraj kasa slep ko u noći
doći život inkognito
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
u naše lobanje
penjače buče
pa ići na ulica u grombi
u vazduh leti
kakosezove ptica
pedigre-kuče sedeti na pošta
ja udiše ohoh-miris
ovaj-cveća
ja misliti
ja ne ići kući
motika povući

dizati standard
dobiti od kičma
krivina
grafikon
ja se navići
na eksploatacija
biti dva dana za zanimacija
sa otkaz plašiti od jutra do mraka
ja sedi na beskrajna traka
to biti moj profit
ogroman dobit ja smoći
život sa guker na konjske trke
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
životne fraze
u povez od ljudske kože
oglašuju pisci
generali
od nacionalna literatura
ja ići u biblioteka
igrati šah
tamo sedeti pavlik
on biti čeh
on pravi veliki rokad
posle ruski upad
markuze sartr godar
moris lein rasel niče
kepler galilej njutn
ajnštajn poenkare lukač
maršal makluan
pavlik navijen ko sat

ja dobiti mat
kralj i dva pešak
lenjin biti emigrant
marks biti emigrant
džojs muzil man breht
bartok pikaso šagal
marksa zub boli
njegova žena zvati se dženi
rilke bodler rembo
svi oni lutati
a ja u inostrnastvo sa pasulj proći
pred apoteka život iznebuha
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
ja ići inostranstvo
mit dozvola za rad što treba
u kufer slanina
dva kila hleba
ja ići kod zubar
on biti her šmit
pokazati slika
crno-bela
braniti most sa kaciga
hansi umreti siroma
nemogo podneti njegov stomak
olovo ekser kopriva
kišna glista
her šmit voleti talijanska pica
od pacijent ne krije nijedna sitnica
ići leti na adria
voleti beli luk poneka suknjica
voleti debela žena
voleti spreda straga niska i visoka
a smrt doći tamo od istoka

ja kukavan od strah se koči
kao muvu život u predsoblju
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
smrt se ispreči
na zid od reči
ja muvam se na ulica
kupim viršla
cena jeftinova
i lupka moj štap
kolena ispod šav
idem dolores
na ćošak stoji jedan mađar
čitavo jutro
on biti izbegli kralj
kad se naljoska
on sedi u zatvor pet godina
gleda ogledalo
vešanje sunce mesec na tisi
svako jutro stražar kazati
i ti uskoro visi
on visi u inostranstvo
peške i sa voz
drvo šuškati kroz prozor skroz
on poseći drvo
ljubitelji prirode doći
pisati članak
na zadnja strana on članak čita
on ne biti boktepita
kod psihijater on ima vizita

ja zauvek visiti na mokri kanap
život videti zvezde
na moj otekli modri taban

ja biti
živeti inostran život
jezik himna novci
takse i barjaci
šefovi voće
pronaći potaman
tamo gde ja dođe
psihijater kazati
rileks rileks mađar
ne misliti šta će biti
ne misliti šta je bilo
ići alpi ići tirol
ići kopakabana havaji
ići na večera ići na bal
na nova gvineja još ima kanibal
ići brazil ići sahara
moskva ankara
ići nositi plakat na ulica
biti božja demonstracija
provocirati policija
mahati crvena marama
biti komunista

reč obećati dobra zabava
tortura-vita
biti nemodern proleter
staviti fleka na maksi džemper
jesti varivo bez meso
u bioskop na javno mesto
pipkati svila
toplo i čisto
kad niko ne gleda iznenada
u njuška strpati čokolada

ja sa plakat na ulica poći
eto život sa pendrek
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
mi i tako umreti svi
na krivo bojište
psihijater kazati
spavati spavati
neprijatelj ne biti
ne biti šuškanje
prozor drvo
ne biti stražar ćelija vešanje
ne biti obala tise
ne biti mađar više
povesti pas
povesti
ići španska majorka
jesti
gledati bik

njuškati mimoza
jesti slana riba
ne čita novina
vačora vačora
vincara vincara
prahčina mašćina
revolucionarni fest
zabavni rat
aukcija s leš
pazar sa kost
distribucija konfiskacija
nacionalizacija bankrot
unutrašnje tržište duša
odradiš lokaut
ja jeftino proći
život doći inkognito
udri mene među oči

ja biti
šefovi voće
ja ne videti nigde zid
ja širiti očnji vid
ići ulicom
videti her halon
šetati psa
ispred salon
on doći daleka indija
biti suša
uginuti stoka
čovek leđati mrtav
uveče mama skočiti u bunar
tata ići hadžiluk
on ići inostranstvo

biti lekar
biti vila bazen novac
med mleko ulje voda
mama bunar skočiti uveče
mama imati osmoro dece
umreti svi
gori prah gang
on ne indija
on novo ime nov pasport
dobiti telegram
tata gori prah gang
on žena buhenvald
on žena
on žena nerv jetra krv
on žena šlafrok ligeštul
on žena komunist doktor fizika
on žena on žena

ja slušati on popovati
život lagano na zastava penje
tamo vijoriti

ja biti
šefovi voće
ja ići inostranstvo
mit dozvola za rad što treba
u kufer slanina
dva kila hleba
ja ima havarija izgubi orijentir
ovo ne biti pesma
to bajagi pesma
pesma biti bara

unutra sesti biti sunđer
propasti novo odelo
u bara naći
mnogo debeli crv
proletar
proletaru hoće baciti udica
topla banja upeca
pesma biti to pitati:
dal moći mali miš
na leđa cela kuća
kad uvuče se u rupa;
ja dva deteta
ja motorna testera
u šuma seći drva
ja gljiva
ja ptica
ja svakojaki zver
svakojaki stvar
popodne umorna psina
uveče tvrda žila
žena krevet posteljina
klitoris
metnuti prst
ne misli kolektiv
ne misli privatnina

Nandor Gion
Vojnik sa cvetom
(odlomci iz romana)
Stefan Krebs je došao u Sentomaš iz Feketića u jesen 1898. godine sa ženom i dve devojčice. Dovezao ih je na kolima Srbin po imenu Prodanov; Stefan je sedeo pored njega, a žena i devojčice su bile šćućurene pozadi na romili stare posteljine i odeće. Prodanov je imao suvaču na glavnoj ulici, zbog toga je i uzeo Stefana, za mlinara, i sedeći na kolima, dok je grdio svoja dva izlapela i mršava konja, neprestano hvalio svoj mlin.
U Sentomaš su stigli kasno uveče. Ušli su u selo preko feketićkog mosta, po kućama su već bila pogašena svetla, samo je Ujvarijeva krčma svetlela na ćošku feketičkog puta i Zelenog sokaka. Pred krčmom je stajala gomila ljudi, moglo ih je biti dvadesetak, svaki je imao na glavi pohaban šešir opuštenog oboda i sa neskrivenim zanimanjem su posmatrali kola koja su se primicala. Jedan čovek, sasvim pijan, doteturao se do njih i obesivši se u levču, koračao je pored kola, zurio u Stefana i upitao ga:
– Jesi li ti Švaba, ili šta?
Stefan nije ništa odgovorio, okrenuo je glavu od pijanca, međutim, ovaj je ostao uporan:
– Ne može biti da si Mađar, jer nemaš brkove. Sigurno si Švaba.
Stefan ni sada nije ništa rekao, pravio se kao da ne primećuje zajedljivog, pijanog čoveka. Ovaj je naposletku ipak pustio levču, ostao nasred puta, dugo piljio u kola koja su se udaljavala i viknuo još jedanput za njima:
– Ako nisi Švaba, zašto nemaš brkove?
Muškarci koji su stajali pred Ujvarijevom krčmom grohotom su se nasmejali, a Stefan je ćutao stisnutih zuba i progovorio tek kada su već izbili na glavnu ulicu.
– Nisam znao da i ovde ima Mađara – rekao je neraspoloženo.
– Ima – klimnuo je Prodanov. – Ovde u Zelenom sokaku. I u Tuku. Zar ih ti ne voliš?
– Ne – rekao je Stefan.
– U moj mlin ne dolaze Mađari – rekao je Prodanov nešto kasnije da umiri Stefana.
Stefan Krebs je bio Nemac evangelističke veroispovesti, krupan, vredan i nadasve ponosit Nemac koji je iz Feketića došao u Sentomaš da se obogati. Imao je tada trideset i dve godine i bio je veoma siromašan. Feketićki Krebsovi su, inače, oduvek bili siromašni. Stefanov otac je, doduše, pokušao da se izkobelja uz pomoć dobrog braka, oženio je devojku iz bogate porodice Tilovih, međutim, ni to nije nimalo promenilo njihov položaj jer Tilovi nisu nikad oprostili Stefanovoj majci što se udala za jednog nespretnog Krebsa i, tako reći, sasvim su je se odrekli. Stefan je često pričao kako je deda Til već izdaleka vikao na njih kada je kao dete, zajedno sa braćom i sestrama, dolazio da ga poseti:
– Šta je?! Opet ste došli da prosjačite?
Zatim im je ipak davao, jer je najtužnije u svemu bilo to što su zaista zbog toga došli, da dobiju nešto za jelo.
Stefan je sigurno već tada odlučio da će se jednom svakako obogatiti. U Feketiću, međutim, ni on nije bio u stanju da se obogati. Kada je odrastao, izučio je mlinarski zanat, i kad god je imao prilike, vredno je radio po mlinovima kao i njegov otac, ali je i ostao isto tako siromašan kao i njegov otac. Jer mlinara je bilo puno, uz to, u mlinovima se radilo najviše tri do četiri meseca u godini, a potom im nije preostajalo ništa drugo no da izađu na polja i da rade za nadnice. U stvari, bili su više seljaci no što su bili mlinari. I to seljaci nadničari. Ali, Stefan je čvrsto verovao da će se kad-tad obogatiti. Da bude bogat barem kao Tilovi.
Nije ženidbom hteo da stekne imetak, za to možda ne bi imao ni priliku, a uz to mogao je zaista da izvuče pouku iz očevog slučaja, bilo kako bilo, uzeo je za ženu jednu siromašnu Behtlerovu. Katarina Behtler imala je devetnaest a Stefan Krebs dvadeset i tri godine kada su se uzeli. Devet godina su živeli zajedno u Feketiću i za to vreme rodile su im se dve kćeri: Tereza, koju su sigurno još pre no što se i rodila od milja nazvali Rezikom, i Katika. Za tih devet godina skoro ništa drugo nisu ni stekli, iako je Stefan svaki dan neumorno uveravao svoju ženu da će se jednom obogatiti, no, vremenom je ona oguglala na ova obećanja i u vreme selidbe u Sentomaš, Katarina uopšte više nije verovala u te priče. Možda ona i nije čeznula preterano za nekakvim bogatstvom. Bila je slabašna i bojažljiva žena, najradije bi do kraja života ostala u kući svojih roditelja, što dalje od nepoznatih ljudi. Ali ako su je već udali za Stefana, ona je poslušno istrajavala pored njega i dok je imala snage, ćutke je svršavala i najteže poslove. Nijednom rečju nije se usprotivila kada joj je Stefan sav oduševljen saopštio da je prihvatio posao u jednoj dobro uhodanoj suvači u Sentomašu, iako je ona nerado odlazila iz Feketića, a nije verovala ni u dobro uhodani mlin. Štaviše, kada je ugledala Prodanovljeve rage, bila je sigurna da ih na sentomaškoj glavnoj ulici čeka neka bedna suvača; vlasnik jednog razrađenog mlina došao bi po njih sa boljim konjima i ne bi celim putem hvalio svoj mlin. Međutim, Stefan se oduševio a Katarini nije padalo na pamet da mu kvari raspoloženje.
Inače, Prodanovljev mlin bio je stvarno bedan. Verujem da je to i Stefanu bilo jasno kao sunce, i to pre nego što je pošao, i pre nego što je ugledao dve mršave rage. Stefan je bio dobar mlinar pa je morao znati da u ono vreme više nigde nije bilo suvača koje su dobro radile, pa ni mlinara koji su se obogatili radeći u suvači. Hteo je verovatno samo da ode iz Feketića, u jedno mesto gde su dobri mlinari više traženi i da sačeka priliku da se uvali u pravi mlin, recimo, u neku vodenicu. A bilo mu je drago možda i to što se naposletku oslobodio feketićkih Mađara koje nije podnosio, dok su mu se sentomaški Srbi brzo svideli. I upravo zbog toga se i nije žalio na mali, rasklimani mlin, veselo je radio svoj posao, naučio je ponešto i srpski, šalio se s ljudima, ako su doneli rakiju, pio je zajedno sa njima iz flaše, pomagao im je čak i u isprezanju konja kada bi stigli sa tovarom pšenice. Jer u ovoj suvači svako je mleo žito sopstvenim konjima, Prodanovljevi konji ne bi možda ni dva sta izdržali pored rude. Naravno, zbog toga je i mlinarina bila mnogo manja, a tako i Stefanov ušur, ali on kao da ni zbog toga nije žalio. I Prodanov se veselo muvao po mlinu, bio je zadovoljan Stefanom, a Reziku, stariju devojčicu, više puta je upitao u toku dana:
– Šta voliš više: pšenični ili kukuruzni hleb?
– Pšenični – odgovarala bi uvek Rezika, i na to bi se i Prodanov i Stefan glasno nasmejali.
Jer Stefanova porodica je u to vreme jela kukuruzni hleb. Njima je pripadao samo jedan veoma mali deo pšeničnog brašna koje se stvaralo između mlinskog kamena i žrvnja, a i to brašno je bilo mleveno naprosto, pomešano s mekinjama. Svoj deo su inače odmah i prodali Prodanovu koji je od njih brašno preuzimao po njegovoj stvarnoj ceni, te su tako došli do nešto novaca za koji su odmah kupili kukuruz i od toga pekli hleb. Stefan je osim toga kukuruza kupio još i dva para papuča, jedan sebi i jedan ženi, devojčicama klompe, dva kreveta i dva i po kilograma vune, koju je Katarina isprela na preslici, a od niti je isplela čarape. Toliko su stekli od jeseni do proleća u Prodanovom mlinu.
A u proleće, čim je zemlja malo usahla, gazde su izašle na salaše, seljaci su počeli sa oranjem, u mlin su sve ređe dolazili da melju pšenicu. Stefanovi su dospeli tačno u onaj položaj kao i u Feketiću svake godine. Kada su ozelenela kukuruzišta, otišli su da okopavaju kukuruz, za nadnicu. Radili su njih troje, Rezika, koja je imala svega osam godina, kopala je već zajedno sa majkom i ocem. U svojoj osmoj godini išla je ukorak sa njima, bila je neumorna, koščata, pegava devojčica, sva se izmetnula na oca. Od matere je nasledila samo male ruke i neku čudnu osetljivost na toplotu. Katarinu je leti često hvatala vrtoglavica, na sunce je izlazila samo kada je baš morala, i već s rana proleća, dok su kopali, stalno je zastajkivala da pokvasi teme. Rezika je još teže podnosila žegu. Čim je počela da radi nešto na vrućini, makar da je samo metlom pomela dvorište, lice bi joj se smesta zajapurilo, poprimilo crvenožutu boju, poput boje lisičijeg krzna u novembru. Od proleća do jeseni, kad god je započinjala neki posao, u prvim minutima je imala osećaj kao da će smesta umreti. Zujalo joj je u glavi, pred očima su joj skakutale crne tačke, i ako u tim trenucima ne bi prekunila već nastavila sve žešće, crne pege su polako nestajale, prestala bi i vrtoglavica, jedino joj je lice i nadalje buktalo, ali to joj nije smetalo. Možda je baš zbog toga radila tako besomučno, jer je znala da će joj ponovo biti muka posle pauze. Stefan se u početku brinuo kada bi video Rezikino zajapureno lice, ali pošto se Rezika ni u jednom trenutku nije požalila, umirio se i postao ponosan na svoju kćer. Katika je bila sasvim drugačija, kao da i nije bila kći Stefana Krebsa: plačljivo, kenjkavo, lenjo stvorenje. Doduše, odlazila je sa njima na njive, ali su je u najboljem slučaju mogli naterati jedino da im donosi vodu s obližnjeg salaša.
Njih troje, Stefan, Katarina i Rezika, krvavo su radili čitavog proleća; na kukuruzišta su polazili rano, pre izlaska sunca, a vraćali se kući pešice i mrtvi umorni, kada je već pao mrak. Stefan je, međutim, još uvek bio dobre volje, verovao je da će uskoro dobiti neki bolji posao, u boljem mlinu, u kojem će čitave godine imati posla, i da nikad više neće morati da okopava kukuruze. I zaista, jedne večeri, kada su se vraćali sa polja prašnjavi do ušiju, kod feketićkog mosta zaustavio ih je Janoš Juhas, nazaren, koji je nedaleko od mosta, između Zelenog sokaka i Krivaje, preko puta ciglane Jakoba Hauzera, imao vetrenjaču. Pozvao ih je u mlin, upalio fenjer, sve je pokazao Stefanu i upitao ga bi li hteo da radi kod njega. Rekao mu je još i to da je ovaj mlin mnogo bolji od onog Prodanovljevog, da je i promet veći, a Stefanu bi i ovde sledio isti ušur. Tačno je znao pod kojim uslovima je Stefan došao kod Prodanova.
Stefan je pri svetlosti fenjera pregledao vetrenjaču, izašao je čak i u dvorište da pogleda krila, ali nikako nije mogao da se odluči. Video je on odmah da je ovaj mlin bolji od Prodanovljeve suvače, za to nije trebalo ni da uđe unutra, poznavao je vetrenjače, međutim, video je i to da se ni ovde neće moći obogatiti, jer ni ova vetrenjača ne radi preko čitave godine, i ova melje pšenicu samo naprosto, istina, promet je neuporedivo veći nego kod Prodanova, i to taman za toliko da ubuduće sigurno ne bi morao odlaziti na polja i okopavati kukuruz, međutim, ono pravo, bila bi svakako jedna vodenica. A osim toga, nije mu se dolazilo ovamo, u neposrednu blizinu Zelenog sokaka. Sećao se još onog pijanca koji ga je izazivao kada su onomad ulazili u Sentomaš, bilo mu je tada mučno, istina, od tada su puno puta prošli pored Ujvarijeve krčme i niko im nije ništa dobacio, ali ko zna kada će opet naići na novog pijanicu. Najradije bi ostao u suvači dok ne dobije bolju ponudu, samo od Janoša Juhasa, nazarena, teško je mogao da se otarasi. Janoš Juhas je bio slatkorečiv i lukav, kao svi novoverci; kada je video da se Stefan koleba, osvetlio je fenjerom devojčice koje su sedele na jednom mlinskom kamenu i bile veoma prljave, izmučene, pa je počeo lelekom da ih sažaljeva. Stefan je na kraju pristao da pređe u vetrenjaču.
Preveo Arpad Vicko

Eržebet Juhas

Zvono na poslednjoj tramvajskoj stanici

Angelina Nenadović (Nenadovits, Nenádovics) provela je početkom septembra 1910. čitav jedan dan na novosadskoj „električnoj železnici”. Ukrcala se u centru grada, odande se ulicom Lajoša Košuta i Dunavskom, uz mostobran, dovezla do „Gornjeg brodskog pristaništa”, i potom nazad na glavni trg. Odavde se pak, Rakocijevom ulicom, pored jodne banje i bolnice, provozala do kraja onog dela Futoškog puta koji se pruža do železničke pruge, pa ponovo nazad u centar grada, a odavde ponovo ulicom Lajoša Košuta i Ćurčijskom, preko Žitnog trga do kraja Temerinske ulice. Bilo je već pola osam uveče kada je, na glavnom trgu, sišla iz „električnih kola”. I odlučila konačno da se vrati kući.
I Angelina je imala, poput drugih vremešnih ljudi, nekoliko priča koje je stalno ponavljala, i u koje je, zapravo, zgusnula najvažnije momente svog dugog života. Umrla je u leto 1988. godine. Poslednjih godina svoga života mogla je unekoliko da komunicira još samo sa Emikom i Emilom. Na ogromno olakšanje ostalih koji su, pozivajući se na razne, uvek neodložne obaveze, izbegavali njeno društvo. Angelina je bila baka, sa majčine strane, Bore Višnjića, Eminog drugog muža. Za Angelinu je naročito važna bila okolnost, sa stanovišta brzog uobličavanja trajne simpatije prema Emiki i, preko nje, prema Emilu, to što ih je, u neku ruku, mogla smatrati i rođacima, budući da su ona – Angelina – i njen brat Eden Ros, bili brat i sestra od tetke, sirote, pokojne Line Reš, koju je svojevremeno oženio Šandor Šajtoš, Emin i Emilov ujak sa bakine strane. Angelinin i Edenov otac bio je elektroinženjer, za vreme izgradnje mreže novosadskog električnog tramvaja bio je zaposlen u jednoj budimpeštanskoj firmi – „Deoničarsko društvo električni tramvaji”. Uprava ovog deoničarskog društva ga je i poslala svojevremeno u Novi Sad da rukovodi instaliranjem „električnog tramvaja” i „javne električne rasvete”. Angelina je do kraja živela u kući u koju se porodica uselila dolaskom u Novi Sad. U to vreme ta ulica je nosila ime Ferenca Rakocija Drugog. Poslednjih godina svog dugog života Angelina je tu ulicu pominjala isključivo kao Rakocijevu, kao što je i ostalim ulicama koje je pominjala, vraćala njihova imena s početka veka. Angelina je i u devedesetoj bila vrlo živa duhom. Emi i Emil bili su oduševljeni njome. Boro i Darko su morali da joj se obraćaju sa gospođo, i da je oslovljavaju po imenu. Njena kći i zet bili su dužni da je zovu mamom, dok je Slavica, Darkova žena, morala da joj persira i da je zove gospođom. To što su Emi i Emil mogli da joj se obraćaju sa ti, bio je znak njene posebne naklonosti prema njima, dakle, izuzetna privilegija, ali ona bi na to, predupredivši svaki eventualni nesporazum ili neugodnost, odmah dodala: konačno, mi smo u srodstvu.
Već kada se Emi udala za Boru, Emil je bio rešio da bolje upozna prošlost svih onih gradova u kojima je živeo, ali i onih u kojima su njegovi preci rođeni i proživeli svoje živote, ili koje su napustili, da bi se skrasili u nekoj drugoj zemlji, ili se nisu nikud ni pomerali, ali su u nepredvidivom vrtlogu istorijskih tokova, takoreći preko noći, postali građani neke druge države. Emilove česte posete Angelini bile su motivisane nadom da će stara gospođa, budući da je od 1910. neprekidno stanovnica Novog Sada, umeti da mu ispripoveda autentične priče o svemu što se ovde događalo za proteklih bezmalo osam decenija. Međutim, negde od sredine osamdesetih Angelina je već premestila poprište svog bivstvovanja u godine koje su prethodile izbijanju Prvog svetskog rata. Redovno je odalzila u katoličku crkvu u centru grada, nekoliko puta nedeljno posećivala je i jodnu banju koja se nalazila nedaleko od njihove kuće, u susedstvu još posve mladih stabala lepo formiranog parka. Dugo je šetala baš u tom parku, i posedevši na omiljenoj klupi, sa koje joj se pružao pogled na jedan predivan čempres, čitala je pitome, tužne knjige.
Poslednjih godina Angelina je odbijala da se seća pokojnog muža koji nije ni dočekao Drugi svetski rat, nije više pominjala ni svoga sina, kojeg su 1946. umlatile „nove vlasti”. O proteklih skoro osamdeset godina imala je samo toliko da kaže. Njena najomiljenija priča bila je ona o celodnevnom putovanju tramvajem jednog blago osunčanog, ranog jesenjeg dana 1910. godine. Sedela je u otvorenim tramvajskim kolima i razmišljala o Miru, Miroslavu, koji joj je slao u Beč (Wien, Salesianergasse 33) onoliko ljubaznih razglednica. Javljao joj se iz Budimpešte, Praga, Pariza i, u nekoliko navrata, iz Novog Sada. Miro se rodio u Novom Sadu, i to je bio jedini razlog koji je u Angelini, i na neviđeno, pobudio simpatije prema ovom gradu. Njen otac je tokom gradnje mreže električnog tramvaja i javne električne rasvete odlučio da i svoju porodicu preseli u Novi Sad. Angelina je, putujući tog ranog jesenjeg dana 1910. godine tramvajem čitav bogovetni dan, mislila na Miroslava. Kako je sama priznala, verovala je da se u njoj, pod utiskom za nju nadasve sneveseljavajuće primitivne sredine, rodilo jedno duboko i neodoljivo predusećanje da nikad više u životu neće videti Miroslava. I zbog toga nije ni silazila toga dana sa tramvaja, jer se nadala da će joj vetar izduvati iz glave ovo mračno i nepodnošljivo predosećanje. Imala je osećaj da njen život nema smisla bez Mira, da je bez njega preostali deo života samo jedno beskrajno izgnanstvo. Imala je tada šesnaest godina. I njeno predosećanje je nije izneverilo, zaista ga više nikad u dugom životu nije srela. Niti je od 1918. godine bilo šta čula o njemu. Ali, ne računajući nekoliko godina, kada je rodila, dojila, čuvala i odgajala sina i, potom, kćerku, nije prošla nijedna godina, a da ga bar jednom nije sanjala. Emiki i Emilu je priznala i to da već godinama više nije u stanju ni da sanja, pa im je zbog toga posebno zahvalna što makar može da im priča o njemu. Mada priče, naravno, nisu ni blizu snova. Uvek je on bio taj koji me je vraćao u život kad god bih izgubila svaku nadu i pala u tešku apatiju – priznala je više puta. I uvek bi dodala: – A za šta je nada bila potrebna, valjda znate i sami: za život. Ali da to bude baš jedan muškarac, koga skoro sto godina nisam videla, ni glasa o njemu čula? Miroslav mi je zadao najveći bol u životu, jer sam njega najviše volela od svih na ovome svetu, ali ako nisam uvek i bila u stanju da to priznam sebi – znala sam s nepokolebljivom sigornošću od početka, i znaću do časa svoje smrti, da sam ja njemu bila samo jedna od mnogih. A to nikad, do kraja života, čovek ne može da preboli...
Angelina se naprosto podmladila u Emikinom i Emilovom društvu. Porodica se tome do kraja nije mogla načuditi, mada im to, naravno, nisu zamerili, jednostavno nisu mogli da shvate. U to vreme, 1981. godine, Angelina već sigurno dve decenije nija napustila kuću. I do bašte je izlazila, sve se spotičući, samo rano ujutro, malo bi okrenula lice prema suncu, i dobauljala nazad u polutamu svoje sobe. Početkom osamdesetih još je videla toliko da je mogla da čita, ali bi se brzo zamorila. Nije bila sasvim gluva, određeni registar ljudskog govora čula je sasvim dobro, ali glasove sa radija nije mogla da izdiferencira. Kada bi ušli u njenu sobu, uglavnom bi je zatekli kako drema u svojoj, prema njenom telu deformisanoj fotelji. Ali čak i kada su joj oči bile otvorene, na njoj se nisu primećivali nikakvi, ni najbleđi znaci duševno-duhovnog prisustva. Prizor je bio dirljiv, ali i nepodnošljiv. Redovno je dobijala hranu, pomagali su joj i u održavanju lične higijene. Držali su u besprekornom redu njenu sobu i odeću, ali nekako je više nisu smatrali punovažnim ljudskim bićem. Imali su utisak, i sa tim su se polako i pomirili, da se Angelina iz života povukla tako što je usled nekakvog nesporazuma, njeno telo, koje je još samo disalo, ostalo ovde. A jednog jutra u leto 1988. godine, više se nije probudila da bi se još jednom popela na tramvaj čija je putnica bila, rane jeseni 1910. godine, jednog čitavog dana.
Tada su već svi, međutim, svako na svoj način, živo pratili razvoj političkih događaja. Istoga dana, naime, kada se Angelina u snu preselila na onaj svet, ogromna masa demonstranata je prispela na novosadsku železničku stanicu, za čije postojanje, sada već pokojna Angelina, uopšte nije znala; ona je na svoja imaginarna putovanja polazila sa stare železničke stanice, i tamo se i vraćala. Masa od više hiljada ljudi, sa ogromnim posterima i transparentima, preplavila je glavne putne pravce grada. Saobraćaj je bio nekoliko časova paralisan, čitav grad je odzvanjao od skandiranja parola. Bora je definitivno odlučio da napusti zemlju, a Emi, da bar još neko vreme ostane. Emil nije hteo ni da čuje o odlasku. Jednako je mumlao sebi u bradu: – Svako bežanje je suvišni štrapac. Emi je jasno osećala koliko njen brat prezire Boru, mada o tome otvoreno nikad nisu ni reč progovorili. Ona je razumela muža, ali je za to morala da plati punu cenu. Tada je shvatila, naime, da nije u stanju da ga sledi. Ne može da napusti zemlju jer nikad nije ni uspela da se uistinu približi Borinoj umetnosti. Ona je autsajder, i to će i ostati što se konkretne muzike tiče, u kojoj je u punoj meri došla do izražaja sva Borina kreativnost. Emi je pak rođena za čitaoca. Bila je tek toliko obdarena kreativnošću da je mogla sama da, shodno vlastitim unutrašnjim potrebama, odabere sebi lektiru. I ova aktivnost, ako se i nije kretala baš na nekoj širokoj skali, poput muževljevog komponovanja, ili pak pisanja u Emilovom slučaju, u suštini se nije mnogo ni razlikovala od Njihovih. Odnosno: u slučaju Emine kreativnosti svaki odjek je bio unapred isključen, dok je Borina i Emilova kreativnost ostajala bez odjeka usled nezainteresovanosti sredine. Bora je imao šanse, bar teoretske, da u nekoj zapadnoj zemlji potpuno razvije svoje sposobnosti. A Emil, čije je sredstvo isražavanja bio jezik, maternji jezik, osećao se kao u kakvom procepu. Za njega je situacija bila bezizlazna.
Sve troje su s nekom jezivom sigurnošću osećali da će se rat pre ili kasnije rasplamsati. Da su uzaludne sve samoobmane, racionalne analize – kada ih neko organizuje u mase, kada im uvale u usta lažne parole, ljudi su spremni da počine iracionalna i nadasve jeziva uništenja. Nijedno od njih troje u svom životnom iskustvu nije imalo rat, premda su sve troje, s ove ili one strane, već prevalili, ili bili sasvim nadomak četrdesetoj.
Sa prozora su posmatrali novosadske demonstracije. Videli su relativno izbliza masu, podivljala, na sve spremna lica. Ako će ponet talasom ritmičkog skandiranja, sišavši sa postera prirodne veličine, njihov vođa uzviknuti: juriš!, golim rukama bi navalili na zgrade, porazbijali, pobili u njima sve živo, za manje od pola sata njihovim tragom ostali bi samo otkinuti udovi, rascopane glave, na paramparčad razbijeni nameštaj, razvaljena vrata, odvaljeni prozori, srča i šut u nepojamnim količinama.
Znali su da je rat neizbežan, ali retko bi smogli toliko duševne snage da se s tim i suoče. Svi užasi koji su u godinama nakon ovih demonstracija usledili, bili su još neko vreme nezamislivi. Bilo je sasvim dovoljno da, osuđeni na ćutanje, slušaju beskonačni niz institucionalizovanih laži koje su polako, ali veoma metodično prodirale u sve oblasti života, u najsićušnije detalje, da bi se na kraju stvrdnule u neprobojnu mrežu kordona. Kao kamen tvrdi lavirint u koji je moguće samo ući i u njemu se izgubiti, izaći nikad.
Bora je tek dve godine kasnije, 1990. napustio zemlju, ali tu godinu Emi zna samo svojim umom, kao broju, nije u stanju i da je prizove u sećanje, kao što ni ratna vremena, koja su usledila, nije mogla da vezuje za godine. Uistinu je 1988. bila ona poslednja godina do kada je vreme sačuvalo, bar što se nje tiče, nekakav kontinuitet. Od tada su sve naredne godine, bez obzira na raspad zemlje, na sve grozote ratova na južnoslovenskim prostorima, trenutaka prolaznih strahota, prevashodno značile nemilosrdno produbljivanje svesti o bezizglednosti njenog života. A od tog saznanja bilo je moguće samo bežati – u lektiru i u ravnodušnost. Mnogo življe prebiva u njoj jedan, u tim godinama često sanjani san. Siva, nepomična voda, bez dubine, bez prostranstva, premda se nigde ne vidi obala, ne pobuđuje osećaj nedoglednosti. Istvoremeno zna da ta voda ne može da bude veća od neke močvarne livade. Ništa ne vidi u sivoj vodurini osim jednog stabla neobičnog oblika. Kao da se neko ogromno drvo, pre davnih vremena, svalilo u ovu vodu, krošnja mu je odavno istrulila, a samo stablo bilo je obraslo čudnovatim vodenim biljkama-puzavicama, ali i to rastinje je bilo sivo, poput vode, presvučeno kao dah finim slojem mulja. A Emi se svaki put muči da razjasni sebi da li je to što se vidi ispod površine vode zaista jedno ogromno, ko zna kad oboreno stablo, ili ipak nešto drugo. U nekim trenucima joj se čini da je u vodi jedna golema, stara, otvorena knjiga, i ona pomišlja na to da je voda već odavno morala da ispere sa stranica te knjige sve rečenice, sve reči, do poslednjeg slova. Ali, što je bilo još čudnije, ovaj često sanjani san nije imao svog stvarnog protagonistu. Sama snevačica nikad nije bila uistinu u snu, već tek nevidljiva posmatračica ovog sivog i, uprkos nekim sitnim promenama, ipak stalnog, ustaljenog, ali nerazjašnjivog prizora. Možda joj zbog toga i nije u početku delovao toliko deprimirajućim. A potom je pomislila i na to da, posve verovatno, naprosto ne može da zapamti ništa što joj se dešava u snu. Jednog jutra, međutim, kako je u polusnu još uporno nastojala da se seti da li se desilo nešto što je izvetrilo iz njene svesti, najednom je, bez naročite potresenosti, zaključila da je toliko sama da više ni u vlastitim snovima nije u stanju da bude prisutna, ni u njima nije u stanju da bude ni sa kim.
Bora je bio čelista simfonijskog orkestra Radio Novog Sada. (Diplomirao je na Muzičkoj akademiji, na odseku za čelo.) Ali ovo muziciranje od samog početka je prihvatio kao neku vrstu zanatske delatnosti. Zanimala ga je pre svega konkretna muzika. Posle akademije sve više se posvećivao ovakvim eksperimentima. Bilo je nekoliko pristalica konkretne muzike u Novom Sadu, ali pošto nisu nailazili ni na kakvo razumevanje, od kraja sedamdesetih godina redom su napuštali grad. Bora je takoreći ostao sam. Okupio je oko sebe, doduše, malu grupu mladih entuzijasta i, naizgled, sve je ostalo po starom. Dopremio je sa zapada najsavremenije magnetofone, najosetljivije mikrofone, montažni sto, fonogen. Najveću sobu porodične kuće pretvorio je u elektronski studio. Možda baš zbog toga nije mogao da napusti rodni grad, jer je toliko bio privržen svom malom „studiju”. Odnosno, svemu onome što je u tom studiju stvorio, uključujući i one intenzivirane trenutke akustičkog proširenja koji nisu mogli ni sa čim da se porede u njegovom životu. Uz ne mali trud sakupio je sva najvažnija dela konkretne muzike, od Kejdža do Lika Ferarija, i nakon početnih eksperimenata stigao je do vrlo važne, na vlastitim iskustvima zasnovane spoznaje, da konkretni, ne-muzički zvuci mogu u muzičko delo da budu inkorporirani isključivo kao citati, odnosno, da su u samostojnom obliku jedino u izuzetnim slučajevima u stanju da evociraju predodžbu potpunosti ili ispunjenosti.
Emi je imala nekoliko drugova i drugarica sa kojima je manje-više redovno bila u vezi još iz godina studiranja. Po svemu sudeći, ovaj mali prijateljski krug opstao je zbog toga što su svi imali jaku potrebu da se, s vremena na vreme, vrate u atmosferu studentskih dana koji su od ekstremnog veselja do depresivnih stanja podnosili sve promene raspoloženja. Družeći se, mogli su, između sebe, uvek iznova da prožive ove krajnosti, s istim onim neiskustvom, božanskom neodgovornošću kao „u ona, stara vremena”. Nisu se u tim trenucima druženja vratili samo nekadašnjem rečniku, tonu i boji glasa. Bilo im je toliko važno da se ponovo vrate, da zarone u jedno razdoblje svoga života koje se sve više udaljavalo od njih, da o svojim sadašnjim životima nisu nikad progovorili ni reč. A da jesu, sva je prilika da bi se ovaj njihov začarani krug vrlo brzo prekinuo, jer su već svi imali svoje, sve samostalnije živote, pa time i svoje sudbine koje više nije bilo moguće deliti sa ostalima. I što je svakome od njih ponaosob njegova sudbina postajala teža, nepodnošljivija i nepopravljivija, utoliko su revnosnije prizivali, utoliko su se grozničavije vraćali u ona vremena u kojima život još nije poprimio dimenzije sudbine. Ali rat je načeo i razorio i ovaj prijateljski krug. Oni koji su ostali, više nisu bili u stanju da upriliče ove susrete. Ponekad bi se još, slučajno, sreli na ulici ili negde drugde, uvek u žurbi, pa su razmenili samo po nekoliko reči, i svako je jurio dalje svojim poslom. Pravili su se kao da je iz njihove svesti naprosto ispalo jedno razdoblje života, prošlost, sećanje, ukupnost do tada proživljenog života. Ostadoše ponovo bez sudbine, ali, koliko samo drugačije nego u mladosti! Neki su se još pre, ili odmah posle izbijanja rata odselili, većina u Mađarsku, ali neki su se zaputili i u Nemačku, Holandiju, Kanadu ili u Ameriku.
Emi je bila samo utoliko u lakšoj situaciji od Bore, što je bila sigurna da, svojevoljno, ne bi mogla da napusti zavičaj. Ovu odlučnost jednoznačno je pripisivala svojoj neumešnosti, nesnalažljivosti. Zemlja u kojoj se rođena već je počela, u krvi, da se raspada. Tada je shavatila da ona, zapravo, nikada nije ni imala domovinu u pravom smislu reči. Uzalud su je naučili istoriji ove zemlje, nije od toga ništa zapamtila. Sve je to za nju bilo i strano, i nezanimljivo. Možda zbog toga što su u svim udžbenicima upotrebljavali istu reč: domovina. Još kao devojčica imala je prema ovoj reči nekakav otpor. Išla je u treći razred osnovne škole kada je dobila udžbenik pod naslovom Poznavanje prirode i društva. Ti udžbenici su, pedesetih godina, štampani u vrlo solidnoj grafičkoj opremi. S uživanjem je listala, razgledla ilustracije, i tek kad je zaklopila knjigu, obratila je pažnju i na njene korice. Na njima, je bila odštampana geografska karta tadašnje Jugoslavije i, ispod nje, velikim slovima je pisalo: Naša domovina. I tek kada su južnoslovenski narodi počeli da se glože, da nasrću jedni na druge, postala je uistinu svesna svog, od samog početka prigušeno prisutnog, tinjajućeg osećanja nepripadanja, neke vrste unutrašnje distanciranosti. Tada se setila, prvi put posle trideset godina, korica Poznavanja prirode i društva, i onog neobičnog osećanja koje je tada prvi put osetila i koje je, potom, decenijama tinjalo u polutami njene podsvesti. Emikina generacija već nije verovala ni u socijalizam, ni u komunizam – kako sve to uopšte i da nazove? I u užem krugu njenih prijatelja svi su od reda ismevali isprazne svečane govore, štafetu, gromske horske pesme, svu tu silesiju samozaglupljujuće kvaziozbiljnosti i laži. I sve su to, doduše veoma tiho, mogli i da kažu, nije im se zbog toga nikad ništa ozbiljno desilo. Ali to je imalo i svoju, samo jednu cenu: onaj ko je ovako razmišljao, i nije hteo da se makar pravi da veruje u ispravnost postojećeg poretka, bio je jednom za svagda ostavljen na margini; nije bio u mogućnosti ni stvarno, ni prividno da utiče na zbivanja.
Naša Domovina. Nešto nerazumljivo, začuđenost, u krajnjoj liniji besmislica, hitno zaboraviti. U pedesetim godinama nije baš bilo lako putovati u Mađarsku. Bilo je perioda kada se uopšte nije moglo putovati. Mađarska je postojala na Radio Košutu i na Radio Petefiju. Još i danas čuje te dve zvučne identifikacije. (Borin uticaj) Tatta-ra-tatta-tatta-ta. Ta-ta-taaaa, tatata, ta-ta-taaa. I postojala je jedna daleka, druga Mađarska, iz priča roditelja, baka i deka, rođaka. Početkom šezdesetih je prvi put prešla granicu. I tada je Mađarska postala stvarnost na nivou doživljaja maternjeg jezika – u svim ostalim domenima ostala je tuđa, nestvarna. Nije ni Mađarsku mogla da identifikuje kao Našu domovinu, kao ni onu zemlju u kojoj se rodila, i koja se na kraju tako raspala da ni do danas nije jasno gde se nalaze njene granice, i do kada će se nalaziti tamo gde se sada nalaze.
Kada je Bora konačno odlučio da emigrira, dogovorili su se da će se Emi još neko vreme privikavati na ideju iseljavanja, i da će se kasnije pridružiti Bori. Oboje su znali da je to laž, ali ovako je rastanak bio podnošljiviji. „Nas dvoje se razlikujemo po tome što Bora ima svest o budućnosti, a ja nemam, nikad je nisam ni imala. Kao što uistinu nisam imala ni domovinu, već samo zavičaj. I sve je to mnogi više povezano nego što bih smela da tu stvar domislim.”
Nakon Borinog odlaska Emi je nedeljama, kao opsednuta, čitala. S takvom domišljatošću je nalazila odgovarajuće knjige, kao nikad do sada. Spasavala je samu sebe iz knjige u knjigu. Posle tri nedelje, međutim, najednom se zamorila. Gadila joj se svaka knjiga. Imala je osećaj da nikad više u životu neće moći ni red da pročita. Najradije bi sve svoje knjige pobacala kroz prozor. Najpre je osetila u sebi nezadrživu navalu bespomoćnog besa, malo je nedostajalo da eksplodira. Tada je shvatila, potpunije nego ikada, kakvi sve porivi tinjaju u njoj odvajkada – još neko vreme bi možda i mogla da ih priguši u sebi ali, definitivno, nikada. Sa ne malim zaprepašćenjem je pomislila da u njoj, neporecivo, deluju nekakve jezivo nepredvidive rušilačke sile, i da više nije u stanju da se kontroliše. Ponovo je počela da razmatra načine samoubistava suludo prebirajući po datim mogućnostima, tamo-nazad, tamo-nazad. Prekomerna doza sedativa, možda da se baci pod voz. Jedino nikako nije mogla zamisliti da se obesi. Toliko se grozila ovog vida samoubistva, da ju je baš ta pomisao na vešanje jednom i ranije, nakon ružnog fijaska prvog braka, odvratila od toga da oduzme sebi život. Bar je to tako u sebi, naknadno, proknjižila. Svaka idilična, prisna sanjarija o rezigniranom spokojstvu, pomirenosti, bilo je samo jadno samozavaravanje. Naredne nedelje provela je u potpunoj pasivnosti. Obavljala je samo najnužnije poslove, odlazila na posao u gradsku biblioteku, prebrodila u mukama osmočasovno radno vreme i, vrativši se kući, onako u odeći, legla u krevet. Zurila u ništa, dok nije zadremala. Ponovo je zurila u ništa, ponovo je dremala, naizmenično, sve do narednog jutra.
Jedne zore se probudila na to da joj se maločas desilo nešto neočekivano prijatno. Nije znala šta, nije se usuđivala ni da ispita stvar, bojeći se da će začarani krug, u koji se u polusnu tako prijatno ušuškala, pući kao mehur od sapunice. I tada se setila Grožnjana. Jedno seoce u Istri, u unutrašnjosti poluostrva. Tamo su proveli deo leta 1981. godine, bili su tada mlad bračni par. Ovo seoce bilo je poznato po tome što je u svakoj kući bio atelje, ili galerija i, osim toga, ovde su leti organizovani susreti muzičke omladine, sa više baš i ne toliko mladim muzičarima iz celog sveta. A eksperimentalna muzika ovde nije bila samo otrpljena, nego je imala svoj priznati rang, bila je ravnopravna sa serioznom. Svake večeri mogli su da biraju između nekoliko ponuđenih koncerata. A preko dana su svi vežbali. Iz toga je proistekla golema, ali ni malo neprijatna kakofonija. Bora je čak i snimio na traku jedan celodnevni „akustički materijal”. Dao je i naslov svome radu: Akustika Grožnjana, 27. jula 1981. Često su, potom, zajedno preslušavali te trake. Ali kao da sada Emi tu kakofoniju nije slušala sa traka, nego „uživo”. Počelo je ranim jutarnjim zvonom sa crkvenog tornja. Kao da su nam zvonili u ušima, toliko je zvuk zvona bio snažan i čist. I zajedno sa zvonjavom, videla je, kao pred sobom, zid susedne kuće. Ispunio je čitav horizont kada bi pogledala kroz jedan od prozora njihove sobe. Zid sazdan od pljosnatih, sivih slojeva, i ove vrlo grubo obrađene kamene ploče su se uklapale jedna u drugu kao da ih nije slagala ljudska ruka, nego da je čitav zid prirodno izrastao. Crkva je bila iza tog zida. Njakanje magaraca se uključivalo u kakofoniju koncertnih proba, čas iz neposredne blizine, iz susednog dvorišta, čas izdaleka. (Kao definitivno neutoljivi osnovni ton posve razgolićenog bola?) Na kupanje su odlazili u Umag – meštani su ga, po italijanski, nazivali Umagino. Emi je sada pred sobom videla more i talasima izbrazdani pesak obale. „Jedino je monumentalnost mora stvarna, a ne nameštena.” Tragom prizvanog prizora mora setila se još mnogo toga, i dobrog i lošeg. Imala je osećaj da joj ovaj prizor daje snagu da se suoči i sa takvim svojim emocijama i mislima koje, inače, sa strahom nastoji da u sebi što pre priguši. Sada se u njoj, neočekivano, ponovilo to stanje otvorenosti prema svemu. Jasno je osećala da bi uzalud bežala bilo kuda, njena je sudbina da ovde, gde je rođena, proživi sve što joj se suđeno. I da je to tako u redu.
I kao potvrdu svega toga setila se najednom onih Borinih traka koje je on snimio na dan Angelinine smrti, odnosno na dan prvih novosadskih demonstracija, od kojih je kasnije komponovao delo snažne ekspresivnosti. Nije preslušala traku, na nju je u ovom trenutku intenzivnije delovalo njeno evociranje. Varirale su dve fraze, suludo skandiranje masa: Slo-bo, slo-bo-do, Slo-bo, slo-bo-do, u to su se mešali postepeno rasplinuti, obesnaženi, u groteskno falširanje izvitopereni taktovi bečkog valcera Wiener Blut koji su prekidali jednolični ritam dernjave. Potom bat tvrdih vojničkih čizama, pucnji, iz pištolja i pušaka, sasvim izbliza, pa štektanje automata iz daljine. Na trenutak, tišina. I na kraju: tramvajsko zvono koje oglašava poslednju stanicu.

Preveo Arpad Vicko

Tamaš Kiš

(Neispričane) priče

U diskoteci

- Nadam se da si već pijana. Ako nisi, hteo bih da te napijem, pa da te posle karam. Toliko da te napijem, da nestane sve ono što te koči i da u zavisnosti od mogućnosti radimo nešto perverzno. Radovao bih se, kada bi, na primer, radili broj 69. I bilo bi dobro, kada bismo išli kod tebe, zato što tamo gde ja stanujem ne zalaze busevi, a ne bih da plaćam taksi.

- Ne brini se, živim u četvrtoj ulici odavde, to je pešice otprilike pet minuta. Što se toga tiče, već sam dovoljno pijana, a flertovala sam malo i sa barmenom koji mi je u tajnosti napunio nekoliko čašica. Toga se više ne sećam, šta sam pila. Ali ipak bi bilo lepo od tebe, kad bi me pozvao na neko piće, čisto iz formalnosti. Htela bih da iskoristim to što sam žensko, ako već mogu. Onda možemo da idemo jer ne verujem da bih posle imala dovoljno vremena da nađem boljeg tipa od tebe. Malo si nizak, ali ne smeta mi. Da sam trezna, to bi već bio problem. Znam, da mnogo brbljam, ali moraš da se navikneš na to, jer se jednostavno samo onda osećam dobro, kada pričam. Neću šesdeset devetku, jer kod avantura za jednu noć izbegavam oralne radnje. Ali mogli bismo to da radimo, recimo, na kuhinjskom stolu.

- Ok, kuhinjski sto mi u potpunosti odgovara. Inače ja imam jednu vrstu skale, na osnovu koje odlučujem kakvo piće riba zaslužuje. Onim ružnjikavim kupujem nešto jeftino, recimo, votku ili rum, one obične dobijaju pivo ili vino, a one lepe, na primer, viski ili bakardi. Ali recimo, ako neka devojka ima bubuljičavo lice, a lepa je i ima velike grudi, onda zaslužuje pivo, znači ima i takvih podudarnosti. Tebi bih, iskreno, platio jedan bambus. Jel ti to odgovara?

- Da.

Na tramvaju

- Molim vas, pripremite vaše karte.

- Dobar dan želim! Ne znam, dali ste primetili da sam maločas baš pokušao da pobegnem pre nego što se zatvore vrata. Ako ste videli, onda mislim da slutite da nemam ni kartu, ni pokaznu. Tu radim u obližnjem supermarketu, sortiram robu i što se toga tiče stan mi je suviše blizu za to, da bih kupovao kartu. Inače ne idem baš često bilo gde drugde jer nemam ni devojku, ni hobi a i suviše sam lenj da bih bilo gde izlazio. Za samo jedan pravac pak smatram da je pokazna suviše skupa, znači svaki dan se švercujem. I ovako ima meseci, kada me ne uhvate, mogu mirno da izjavim da je ovo najjeftinije moguće rešenje. To preporučujem i svojim prijateljima koji su u sličnoj situaciji.

- Razumem i pored toga dozvolite da pohvalim Vaš način razmišljanja, jer što se toga tiče, stvarno vrlo retko obilazimo ovaj kraj. Uglavnom u centru grada lovimo novac a i onda ulazimo samo u ona vozila na kojima nema mnogo putnika, jer bi inače bila baš velika zbrka. Samo trenutak, sad ću zapisati vaše podatke, samo bih pre toga želeo da Vas zamolim da mi iskreno kažete, kada idete na posao i kada se vraćate. Jer znate, od svake naplaćene kazne mi dobijamo minimalan procenat, pa bih želeo da znam kada Vas mogu ovde naći.

- Radim od sedam ujutru do tri sata poslepodne. To znači da treba da me tražite između 6:30 i 6:40. Dešava se da kasnim, jer treba da se obrijem ili da bacim smeće i slično, u tom slučaju budite strpljivi. Ima tamo na ćošku jedna trafika, gde možete kupiti novine u slučaju da me čekate.
Posle posla uglavnom popijem po koje pivo sa kolegama, tako da ne mogu da Vam obećam da ću tačno u pola biti ovde, jer ima kada razgovaramo više od jedan sat. Međutim, desi se ponekad, da me odbace kolima kući, ako imate poznanika policajca, možete mirno da mu kažete, da ako u ulici Njar vide crveni Suzuki Svift, njega sigurno voze u pijanom stanju.

U spavaćoj sobi

- Draga, jel imaš volje da vodimo ljubav u misionarskoj pozi jedno pet do deset minuta tako da usput ne moramo da skinemo gornji deo pidžame? Šta više, i pantalone bih najradije samo spustio ispod kolena, jer posle odmah hoću da legnem da spavam i ne bih voleo da moram da ih tražim ispod jorgana ili oko kreveta.

- U redu, ljubavi, ali pantalone možeš mirno da saviješ i da staviš na komodu. Znaš, ako ih uvek ostaviš na sebi, vremenom se istegli guma. Iako, istina je, da ne vodimo ljubav toliko često, da bih se ja brinula oko gume, ali znaš da volim da razmišljam unapred. Meni je dovoljno pet minuta, jer posle ti već počinješ da se znojiš a ja sam se baš sada istuširala. I da, ako mogu da te zamolim, ajde da to radimo na tvojo strani jer je na mojoj već namešten čaršav.

Na vrhu Ajfelove kule

- Ljubavi, želeo bih nešto da ti kažem.
... znaš, ja nisam čovek reči, nikada nisam to ni bio, ali probaću sada da se sastavim. Znaš da se zabvljamo već četiri godine i da se naspram toga vrlo dobro slažemo. Skoro da se nikada ne svađamo i jedva da ima dve stvari koje bih promenio na tebi. Oboje imamo dobar posao, što nam daje sigurnu budućnost, a i dobro se slažeš ti sa mojim i ja sa tvojim roditeljima. Volim kako kuvaš i volim to što si uvek spremna za jedan kres na brzaka. Od dosadašnjih devojaka ti si jedina koja je mogla da se navikne na to, da se ja barem jednom nedeljno napijem s drugarima, da ne govorim o tome da u tvom prisustvu već mirne savesti puštam golubove. Osim toga, posmatrao sam tvoju majku i siguran sam da se ni ti nećeš ugojiti kada pređeš četrdesetu. Istina je da voliš da naređuješ i da pametuješ, ali mislim da će ti ta osobina dobro doći kada budeš vaspitavala decu. Moramo biti svesni toga da tvoj biološki sat otkucava, a osim toga ni ja ne bih mogao da nađem bolju od tebe kada bi se ovo naše završilo, zato smatram da je ovo savršeno mesto i savršeni trenutak da te pitam: Draga, hoćeš li udati za mene?

- Ne.

I živeli su srećno dok ih smrt nije rastavila.

Prevela Teodora Drozdik-Popović

Alpar Lošonc
Prevođenje kao društvena praksa

Zašto razmišljanje o prevodu, pa čak i o mikropraksi prevođenja, povlači za sobom takoreći sva bitna pitanja? Zašto iole ozbiljno mišljenje o prevođenju nužno podrazumeva involviranost pitanja o zajednici različitih, o drugostima, o susretu pluralnosti, o odnosu između stranog i vlastitog? Zašto se mora reći da iza standardnih, očigledno instrumentalno-tehničkih dilema prevođenja tipa „biti veran ili ispoljavati slobodu u prevodu”, „prevoditi smisao, kontekst ili značenje”, „da li se prevodi tekst ili kontekst” – skrivaju neizbežna pitanja koja sežu u samo tkivo društvenosti? Zašto je prevođenje mnogo više od pukog tehničko-profesionalnog bavljenja s drugim jezikom, a istovremeno upućuje na rizik društvene prakse? Zašto je prevođenje toliko relevantno, da se njome bave i oni koji nisu akteri scene profesionalnog prevođenja? Zašto se ne možemo zadovoljiti s naznakama da je prevođenje „samo” transfer znakova, izjednačavanje, izglađivanje različitosti, nego da ono prodire u duboke društvene strukture? Zašto se mora reći da prevođenje reguliše ne samo lingvističku razmenu, nego i zajedničnost u društvenim organizacijama?
Sva ova pitanja nas neumitno upućuju na romantizam, naročito na nemački romantizam. Romantizam je u ovom slučaju neizbežan, te ga moramo makar u kratkim crtama tematizovati. Jedva da je neophodno pomenuti da razmišljanje o prevođenju ne počinje u naznačenoj epohi, jer je znanje o tome da se prevođenje ne može suziti na tehničke operacije međujezičke komunikacije postojalo i ranije. Da prevođenje nije puki lingvistički mehanizam prenošenja u smislu neke fizičke radnje, slutilo se i pre romantizma. Primera radi, ukoliko se želi udubiti u istoriju upečatljivih prevodilačkih praksi, ni u kojem slučaju se ne mogu zaobići Arapi (koji inače nisu prevodili samo Grke). No, bez obzira na tu činjenicu, moramo potvrditi da se refleksivna problematizacija prevođenja na reprezentativan način uobličava u kontekstu romantizma. Nas romantizam mora da interesuje, najzad, i zbog toga što on seže u Modernu, te nas sučeljava s pitanjima koja ni mi ne možemo izbeći. Jer, u širem sklopu romantizma se izoštrava pitanje susreta između vlastitog i stranog, uticaj stranog na vlastito.
U romantizmu vidimo sklonost da se potencira, i kod individualnosti, i kod kolektivnosti, vernost prema „gravitacijskom središtu”. Naime, nenadoknadiva diferencijalnost kultura otvara puteve drugačijem viđenju odnosa između bogova, sveta i smrtnih ljudi. Sveprisutna je svojevrsna dinamika svih postojećih i bivših kultura, nema istorijskog opravdanja za nestanak neke kulture sa pozornice. Tako se govori u epohi romantizma. Misao da je neprevodivost konstitutivnog karaktera za prevođenje, za mogućnost da se nešto uopšte prevodi – dugujemo romantizmu, tačnije Šlegelu. Upravo povodom romantizma se mogu izreći i najbitnije dileme prevođenja, one će nam poslužiti kao odskočna daska. Kad Humbolt tretira pitanje „onog stranog” u izvornom tekstu i jeziku, tada bez sumnje ide stopama razumevanja ovog susreta. Ili, kada Šlajermaher naglašava da se lepota razvijena u okvirima nemačkog jezika može zahvaliti uticaju stranih kultura, to jest, prevođenju, da se okamenjenost nacionalnog jezika može prevazići tek prevodilačkim angažmanom, tada on očigledno postaje akter mišljenja o konstitutivnoj ulozi prevođenja. Humbolt ispisuje pohvalu „vernosti” stranom, a nešto slično tvrdi i Šlajermaher.
I ovde se vredi zadržati na paradoksu koji, barem na određeni način, obeležava i današnjicu. Uprkos kultu originalnosti, na romantičkom horizontu se već pojavljuje mogućnost razumevanja prevođenja kao nečeg ne-izvedenog, ne-pasivnog, ne-inertnog, čija osnovna dimenzija više nije da uvek kasni za originalom. Istovremeno, romantička strategija prevođenja nosi na sebi primese nacionalne instrumentalizacije: prevode se strane kulture, naročito Grci, ali u cilju nacionalne konstitucije, nacionalnog uzdignuća, za Bildung koji je nemački izraz za grčki paideia. Prevođenje jeste u službi izgradnje nacije, to je pre-vođenje Grka na domaće kulturno tlo izgrađeno od strane nacionalno osvešćene buržoazije koja, dakako, igra glavnu ulogu u konstrukciji nacionalne organizacije stvarnosti. Ono strano jeste nenadoknadivo, neizostavno, jer spašava domaći jezik od učmalosti, umrtvljenosti, ali je u službi kontrolisano-strateškog zahvatanja stranog. Postoji nešto nepredviđeno, neiskalkulisano u životu prevoda, jer, prevod može pokazivati dvostruku vernost – vernost i prema stranoj i prema domaćoj kulturi. Prevodilac može da bude dvostruki agent, te se prevod mora kanalisati, pripitomiti, privesti na odgovarajuće staze nacionalnog obrazovanja. A prevođenje kao repozitorijum nacionalne kulture zapravo „služi”, ono je služavka, doduše ne uma, ili boga, nego oposebljene nacionalne kulture. Prevod je iskra heterogenosti, ali u službi homogenosti. Zato, prevođenje nikad ne može biti neutralno, u njemu su već unapred upisane politički konstituisane razlike šta se može, a šta se ne može prevesti.

*

Intrigantni odnos između originala i prevoda, autorstva i prevoda kao pretpostavljene derivacije može nam predočiti provokativni gest belgijsko-francuskog pesnika Pjera Luisa (Pierre Louÿs). Ovaj osvedočeni prijatelj Malarmea i Žida je knjigu Les chansons de Bilitis (1895) publikovao kao francuski prevod Bilitisa, inače nepostojeće grčke pesnikinje. On je otišao mnogo dalje od poznatog gesta prevodioca koji je koautor, naročito ako je motivisan ubeđenjem da postoji verovatnoća da kultura, koja bi trebala da prihvati delo, neće razumeti sve aspekte dela koji se prevodi. Mnogobrojne igre upletene u pomenutu knjigu sa imenima, konstrukcija ženske seksualnosti, pseudo-prevod koji se ruga akademskim običajima prevođenja (inače višestruko kritikovanog od strane ominoznog i znamenitog filologa Ulriha Vilamovica-Molendorfa) i to u epohi koja je prevođenje Grka podigla na tron, fikcija autora kao juridističke ličnosti - izveli su dekonstrukciju relacije između autorstva i prevođenja, originala i kopije. Malarme, koji je itekako znao za čin fikcije, pisao je o knjizi kao o prevodu koji definitivno i nepovratno zamenjuje original. Tačnije, pseudo-prevod u pogledu učinka, uspešnosti, zauzima mesto originala, mesto na kojem se vezuje za pravnu subjektivnost autora. Nije li ovde ulog još veći, još relevantniji? Ne moramo li ovde izvesti zaključak da se u ovakvim igrama dekonstruiše bilo kakvo izvedeno značenje prevoda koji u svom naknadnom položaju u odnosu na autora i samo opslužuje naknadni život originala? Nismo li ovde prinuđeni da kažemo: prevod ne može biti manjkavost u odnosu na original, ne može postojati dualno izoštrena veza između originala i prevoda?
Nije li prevod već unapred konstitutivni momenat svakog jezika ili kulture, bez čega ni jedan jezik, ni jedna kultura ne mogu da zažive?
Svaki jezik, svaka kultura je na izvestan način prevod, prevođenje, bez obzira da li se radi o kulturi koja može mobilizovati veći ili manji volumen resursa. Nema „čistog”, očišćenog, „nevinog” originala, autentičnog, zatvorenog dela koji ne nosi u sebi elemente prevoda. Možemo navesti i druge snažne primere: Ezra Pond je, recimo, primetio da kada je Milton pokušao da afirmiše engleski jezik kao latinski tada je dotični jezik, koji je inače bez deklinacije, primenio na način kao da isti jezik zapravo poznaje praksu deklinacije. A to je moguće samo u slučaju ako i sam original sadrži prevod, ako je momenat prevođenja utisnut u samu unutrašnjost originala.
Ne-neutralnost prevođenja se ogleda i u tome što nas upozorava na ne-supstancijalnost svakog identiteta, odnosno, identitetskog obrasca. Danas se možemo pozivati na mnoga dragocena teorijska ostvarenja koja su dekonstruisala kult orginalnosti identiteta, ili datog jezika, lingvističkih entiteta. Jasno je da je originalnost, njena pravno-politička sazdanost uvek istorijski određena, i da svako društvo (a koje je ionako istorijski determinisano) definiše principe i norme originalnosti. Težišna tačka u vezi sa prevođenjem, međutim, jeste u sledećem: ukoliko se ono ozbiljno shvata, može se reći da unapred ukazuje na istoričnost svake originalnosti i autentičnosti, na njihovu uronjenost u istoriju. Jer, ako jezik ne može da zaživi bez prevoda, ukoliko kultura ne može da dođe do daha bez prevoda, tada otpada svaka pomisao na činjenicu da je prevođenje naknadno, da je ono večno zavisno od originala. Ne, prevodivost je unapred upisana u svaki jezik, kao što je upisana u svaki oblik delanja koji je, makar do određene mere, strukturisan kulturom. Izvršeni prevod, tekstualna realizacija nekog prevoda, mikroprevod je odgovor na oslovljenost koja nam dolazi od strane drugog jezika. Tačnije rečeno, svaki konkretni prevod se može sagledavati kao responzivnost na izvornu prevodivost jezika.
Osim toga, prevod ukazuje i na jedan drugi neizostavni aspekt: ne-zgotovljenost, ne-celovitost svakog jezika. Naime, jezici su (kao i kulture) iznutra heterogeni, posredovani mnogostrukostima, i tek imperijalne fantazije ili projekcije mogu da ih homogenizuju. A prevod u ovom naznačenom smislu se ne može pretvoriti u partikularnu tvorevinu, čak ni u tom smislu kako su to predviđali romantičari. Ne možemo reći da je prevod svojina ovog ili onog etniciteta, prevođenje, mogućnost prevođenja se ne može prisvojiti. Ne možemo etnifikovati prevod, pretvoriti ga u etničku prisvojenost-domestificiranost neke kulture.

*

Shodno savremenoj evropskoj dinamici neminovno se menjaju odnosi izmedu blizine i daljine, između domaćeg i stranog, odnosno, vlastitog i stranog. A to znači da se transformišu i uslovi iskustva Drugog i različitosti. Odmah da naznačim da se time transformiše i status manjinskog iskustva, jer se otvara mogućnost da ono postane kvazi-paradigmatično iskustvo. Barem, in potentia svako se može naći u manjinskoj poziciji. Svaka kultura može dospeti u takvu situaciju. Nepobitno je da neće nestati tradicionalno određenje manjina koje znači neku vrstu protektivnog autoriteta u odnosu na manjine. Ali, ne možemo prenebregnuti promene koje se odvijaju pred nama, a koje generišu ekspanziju manjinskih statusa. Drugačije rečeno, manjinsko iskustvo ne ostaje partikularnog karaktera koje se konfrontira s univerzalnim kriterijumima, a koji su inače toliko bitni za evropsko samorazumevanje, za poimanje evropske univerzalnosti.
Urbani nomadi, migranti koji lutaju za zaposlenjem bivaju suočeni sa omekšavanjem odsečnih rubova kulturnih podela. Manjinski status prestaje da bude izuzetak. Socio-ekonomski gledano, ono što se ranije odvijalo u perifernim područjima, u lokalitetima predgrađa, sada postaje svakodnevno iskustvo i u centrima velegradova. Ono što je ranije bilo efemerno, sada dobija drugi predznak. Naime, „post-modernizacija” u Zapadnoj Evropi, globalna migracija radne snage stvara promenu življenog prostora i ubrzava preplitanje različitih kultura u megapolisima; to je hibridizacija koja utkiva procese dijasporizacije u samo središte velikih gradova. Hibridne identifikacije neumoljivo ulaze u središte i sučeljavaju članove istih gradova sa manjinskim iskustvima, kao i sa transformacijom značenja zavičajnog sveta. Time se neizostavno menjaju uslovi doživljaja, kako je to jedan savremeni komentator formulisao, susedstva i lokaliteta. Raščlanjenost doživljenog prostora se preinačuje, zapravo, granice izmedu mesta boravka, življenja i mesta porekla postaju varijabilnije no ikad, usidrenost se uzdrmava, a linije razdvajanja izmedu domaćeg i stranog postaju sve bleđe. Stare suprotnosti između otvorenosti i zatvorenosti postaju labave, ako se imaju u vidu prelazi, to jest, različiti putevi i načini kako se granice mogu prekoračiti. Blizina i daljina su upućene na prelaze, a pri tom nastaju forme kompleksnih identiteteta.
Iz perspektive klasične države-nacije koja je crpela legitimnost na osnovu dobro uokvirenih teritorija a na kojoj se produkuju lojalni ¬građani ovakva hibridizacija predstavlja dubok izazov. Ne želim da tvrdim da ova hibridizacija znači da više nema domaćina i gosta kao što nalažu neki proponenti transkulturalizma. Ipak, za državu-naciju dospevanje različitih interferencija u njeno središte preti entropijom, jer ugrožava ustaljene strukture lojalnosti građana. U mnogim situacijama je teško upisivati nekog pojedinca u okvire samo jednog kulturnog, lingvističkog, ili religioznog identitetskog okvira. Slabi snaga jednoznačnog etničko-kulturnog imenovanja povodom jednog datog identiteta. Nastaju transverzalne i lateralne mreže, i u svakom slučaju neplanirane i iznenađujuće veze i kombinacije. Stvaraju se novi oblici života, simbolizacije, a raspršene forme imaginarne identifikacije traže neprestani prevod. Globalizacijske tendencije se prenose na nacionalni nivo i obrnuto, stvarajući prelazne identitete. Ovde se mora govoriti o tome da se izmedu određenih oblika subjektivnosti (manjinski i većinski) i teritorije, produbljuju razlike, jer mnogi Evropljani doživljavaju da blede razlike izmedu većine i manjine. Moramo primetiti, registrovati ovo kretanje na relacionoj osi manjina/većina, na osi dinamike različitih kultura sa različitim mogućnostima mobilizacije resursa, a da ne upadnemo u klopku totalne hibridizacije. Jer, prevođenje se nikad ne odvija pod kišobranom apstraktne jednakosti, ili izglađenih simetrija, naprotiv, prevođenje se može i mora zamisliti tek u režimu zajedništva gde se pomaljaju različite strukturalno osnažene nejednakosti, kao i različite mogućnosti reprezentacije „malih” i „velikih” kultura.
I nije cilj ovde da bezrezervno slavim naznačene tendencije, one su često višesmislene, jer transnacionalna kretanja podrazumevaju i problematičnu privatizaciju države, nastanak polulegalnih aparata nasilja, razasutost različitih oblika crnog tržišta itd. Ni jednog trenutka ne zaboravIjam neefikasnost mnogih ne-nacionalnih struktura. Osim toga, trebalo bi da budemo više nego naivni da bismo se uljuljkivali u veri da globalizacija znači neku volšebnu tendenciju sveopšte nelomljene komunikacije i bezuslovnog zagrljaja medu kulturama. Naprotiv. Ne suočavamo li se sa tendencijama medijskog širenja deformisanih slika drugih, različitih, stranih itd., a povodom različitih globalizacijskih procesa? Ne susrećemo li se s pojavama različitih konfliktnih sadržaja u kulturalnim terminima? Ipak, valja uvažiti da se perspektiva sagledavanje manjinskog života menja, a to znači da se menja kognitivna perspektiva povodom manjine, manjinskih kultura i pozicija koje očigledno nisu samo etničke.
Upustimo li se u razgranate rasprave odmah ćemo dobiti uvid u to da ne postoji konsenzus u pogledu razumevanja značenja Drugog. Kao što nas druge naznake upozoravaju i na jednu drugu činjenicu: diskurs o drugosti ostaje krajnje apstraktan ukoliko se ne uzimaju u obzir kontekstualne socio-ekonomske tendencije koje predstavljaju okvir u kojima se razlike, različitosti, uopšte i percipiraju. U skladu sa prepoznavanjem kretanja na relaciji nacionalno/postnacionalno uočavamo umnožavanje različitosti, one su kulturne, nacionalne, i postnacionalne itd. To podrazumeva i mnogo puta pominjanu renesansu starih kulturnih identiteta, kao i nastajanje novih identitetskih obrazaca. Pri tome, govor o različitosti je odavno izgubio nevinost, kao i polemičku oštrinu.
Navodim još jedan primer koji isto tako nalaže oprez u pogledu baratanja sa razlikama i koji itekako pogada iskustvo različitosti u regionima Centralne i Istočne Evrope. Naime, predstavnici različitih oblika nacionalizma mogu da se pozivaju na svojevrsni kosmopolitizam, da iskazuju ljubav prema čovečanstvu, da uče engleski jezik kao lingua franca, da se zanimaju za raznolikost sveta; oni rado uranjaju u svetlucavo mondijalizovano tržište roba koje prispevaju iz različitih krajeva sveta. Oni su možda oduševljeni i samozaboravni turisti u stranim zemljama, ali uopšte nisu zainteresovani za svog bližnjeg, indiferentni su prema kulturama i jezicima koji su u njihovoj blizini. Kao Kafkini junaci, kojima čitav život nije dovoljan da stignu do najbližeg sela, tako ljubiteljima dalekog stranca čitav jedan život nije dovoljan da se susretnu sa bliskim, a konkretnim strancem koji se mora prevoditi. To je fenomen bliskog i dalekog stranca, odnosno, ovde se može govoriti o strancu na distanci, o „distanciranom strancu”: mnogi se rado pozivaju na kosmopolitizam u vezi sa dalekim strancima, dakle onima koji nisu tu, u blizini, i sa kojima se ne beleže nikakvi istorijski konflikti, te se u vezi sa njima i ne pomalja mogućnost konkurencije itd. Pri tome su različite manjine uvek deo neke date blizine, one, bez sumnje, mogu da budu predmet ove pomenute nezainteresovanosti. Naravno, ono što stavlja na kušnju svakog čoveka, to je mogućnost usmerenja pažnje na bliskog stranca: to je bližnji u njegovoj „prljavoj-kontingentnoj” egzistenciji, sa često mučnim tragovima istorije, sedimentacijom istorijskih značenja i muka. Jer, taj bliski stranac izaziva moj, ili „naš” identitet, on je nosilac nečega što me, ili „nas”, može oslovljavati, adresirati u mojoj, ili „našoj” sopstvenosti. A praktikovanje ne-indiferentnosti nije ništa drugo do isticanje sopstvene ne-odgovornosti.
Za praktikovanje respekta nije nužan, a ni dovoljan, zahtev znanja o sadržinskim aspektima druge kulture, drugačije rečeno, ne može se zahtevati sadržinsko znanje o drugoj veri, drugim modalitetima vrednosti itd. Ali, ovu naznaku treba precizno razumeti da bi se izbegli mogući nesporazumi. Različiti pisci koji razmišljaju o etnokulturnoj pravednosti ne propovedaju samotnost neke oposebljene kulturne celine. Da se identiteti stvaraju posredstvom identiteta, to je pretpostavka o kojoj se ovde i ne mora previše raspravljati. Nalazim za shodno da ovde samo citiram jednu Ničeovu naznaku koja mi se čini uputnom. Niče najpre navodi jednu staru špansku izreku: „Defienda me Dios de my” (Neka me Bog čuva od sebe samog), zatim dodaje: „mi, Moderni nemamo ništa ako se oslanjamo na sebe; samo posredstvom drugih epoha, običaja, umetnosti (...) samo posredstvom njih se možemo ispunjavati (...) na osnovu toga možemo biti dostojni za nešto...” Ovu Ničeovu naznaku ne smemo smetnuti s uma, jer progovara o nemogućnosti izolacije identiteta. Nije li onda Niče jedan od začetnika misli da je jedini osnovni, meta-stabilni jezik za „moderne” ljude, za „dobre Evropljane”: prevod? I to onaj isti Niče koji je, inače, gde-gde sugerisao da se ne uči strani jezik, jer to će jednom za svagda pomutiti rezervoar slika u razumu pojedinca? Ne možemo li onda upravo uzimajući u obzir ove Ničeove naznake stići do Evrope kao ogromnog „radilišta prevoda”, kao geopolitičkog mesta prevođenja? Nije li uputno reći da biti Evropljaninom, znači, umesto mnoštva patetičkih i praznih naznaka u odnosu na Evropu koja ionako nosi na sebi ožiljke kolonijalističkih nasilja, pokušati da se učestvuje na ovom „radilištu”? Drugačije rečeno, prevođenje jeste jedan od izuzetnih momenata emancipatornih projekata na ovom radilištu.
Samo, moramo primetiti i to da su različite strategije među-kulturne edukacije ins¬pirisane veoma često neopravdanim zahtevima da se druga kul¬tura učini prozirnom, da se kapacitetima znanja ona učini trans¬parentnom. Ovo pitanje ima dalekosežne implikacije za politiku prevođenja, jer znanja o drugim kulturama predstavljaju legitimaciju za predstavljanje neke druge kulture. Ali, kulturna interakcija, istina među kulturama, napokon i pravednost, ne mogu se pojednostaviti na epistemologiju, pa čak i na benevolentno upoznavanje sa sadržinom neke druge kulture. Politika prevođenja nije politika prevodioca, nego je izraz untrašnje veze između politike i prevodilaštva kao prakse razumevanja. Ulog pitanja je domet razumevanja, odnos relacija između respekta druge kulture i razumevanja. Nijedna kultura, nijedan član neke distinktne kulturne celine ne može se pojednostaviti i svesti na sadržaj date kulture koja se može prisvojiti, „zadobiti”. Razumevanje nije istoznačno s respektom, naprotiv itekako se može zamisliti da razumevamo nešto, nekog, a pri tome izostaje respekt i prihvatanje. Kako to neki pisci primećuju: mada nam se čini da je znanje i razumevanje druge kulture uslov mirne koegzistencije, znanje i razumevanje mogu da budu i izvori konfrontacije: znati Drugog može da znači i ono „znati mu se suprotstaviti”, štaviše, u izoštrenom slučaju, znati ga kao neprjatelja.
Zapravo, problem susreta različitih kultura se ne može pojednostaviti ni harmonizacijom iskustava, ni racio¬nalnom komunikativnom etikom à la Jirgen Habermas. Ostaje mogućnost prevođenja, kao što se to dešava između različitih jezi¬ka. A pri tom valja uvažiti ono što je i kod prevođenja određujuće: naime, prevođenje je moguće zato što uvek postoji nešto što nije moguće prevesti. Ovo nikako ne treba razumeti kao mistifikaciju nerazumevanja, jer ideologizacija, apsolutizacija nerazumevanja u smislu „oni se nikad ne mogu razumeti, pa se i ne moram truditi”, otva¬ra vrata prema pretvaranju druge kulture u totalnu egzotiku. Ali, uvek- delimična neprevodivost kod približavanja prema tuđim aspektima jeste uslov bilo koje prevodivosti. (Tek usput primećujem izvanredne zahvate Deride koji, povodom Džojsa, instalira gustu morfologiju prevodivosti i neprevodivosti svedočeći o neizostavnoj „vavilonskoj” dimenziji pisca Ulisa, pokazuje dalekosežnost njegove igre sa slovima, imenom Boga, i zahvate posredstvom anglosaksonizacije i germanizacije ). Ili, kod svakog razumevanja valja računati na to uvek postoji manjak razumevanja, da razumevanje nikad ne može biti potpuno. Kao što je prevodivost unapred upisana u svaki jezik, tako su i jezici i kulture posredovan i neprevodivostima koje su nastanjene u samoj unutrašnjosti jezika i kulture. A to, precizno, znači da je prevod uvek nezavršiv, on se se nikad ne može zgotoviti, on je u radikalnom smislu procesualan: nalazimo su uvek u prevođenju pisanih ili izgovorenih tekstova, pisanih i nepisanih dokumenata različitih kultura. (Da budemo ipak pravedni: iskonsku nezavršivost prevoda su prepoznali već romantičari: Fridrih Šlegel je eksplicitno govorio o tome da je prevod beskonačan zadatak. Svaki prevod se može dovesti u pitanje ili pomeriti kontra-prevodom. I ako je povodom prevoda nužno da se prepozna njegova beskonačnost, onda valja reći da je to zbog toga što je i original uvek određen beskonačnošću.) Shodno tome da nijedan jezik nije originalan, da ne predstavlja prauzrok za druge jezike, nije arhe, jezici i kulture su u neprestanom pregovaranju-prevođenju. A prevod je uvek nedostajajući, nikad ne postoji višak prevoda, egzistiraju samo varijabilni društveni uslovi koji odgovaraju praktikovanju prevođenja. Jer, mada kritika esencijalistički razumevanih identitetskih obrazaca raspolaže sa dugom tradicijom, praksa esencijalističkog razumevanja se tvrdokorno obnavlja: prevođenje bi moglo biti modus politike emancipacije.
U svakom slučaju, ukinuti, eliminisati tuđost druge kulture nije znak respekta. Kako se, dakle, može izgovoriti ono „Mi” u višekulturnim zajednicama Evrope? U kojoj meri može Evropa da bude meta¬okvir za ovo „Mi”? Evropljanima u najboljem slučaju ne ostaje ništa drugo, osim specifičnog sporazumevanja o zajedničkom identitetu, pri čemu upoznavanje sa sobom i sa tuđim konvergiraju. Umesto krutih odvajanja, ali i umesto nediferenciranog promiskuiteta i isprepletenosti, sinkre¬tizma, poliglotizma, ovde se pojavljuje regija relacionalnosti. Da nam ni miksofobija (nemogućnost respekta drugog, samoća po svaku cenu), ni miksofilija (interaktivizam, svi moraju razgovarati, komunicirati sa svima u svetlu predočenog Velikog Susreta, a na kraju nekako volšebno nestaje svaki šum u komunikaciji)nije orijentacija, eto, to tvrdimo ovde. I jedna i druga orijentacija je podređena metafizički konstituisanom smislu, disciplini unapred određenog susreta, gde jedni strahuju od prenapetog partikularizma, a drugi od prenapetog univerzalizma. Jedni nameravaju redukovati susret sa drugim jer odnos prema drugima vide kao igru sa nultom sumom (susret sa drugim umanjuje moj deo kolača identiteta, sužava moj prostor identiteta, pojačava identitetsku paniku u meni). Drugi pak prepoznaju pravi sadržaj respekta drugog u beskonačnoj pluralnosti, u beskrajnom umnožavanju vokabulara, u hiperaktivnosti u pogledu susreta sa različitostima: ovde će zasijati glamour miksofilije sa propovedanjem što većeg broja heterogenih interakcija. Valja dakle izdržati rizik strujanja znakova što se ne može podrediti prethodno konstituisanom smislu. Biti-između - to pretpostavlja razmenu znakova, stvaranje značenja koja se pojavljuju u međusvetovima.
Šta to znači? Još jednom ću se vratiti Ničeu: „u odnosu sa našim bližnjima razumevamo samo ono što nas menja, a pri tome upravo naš bližnji prouzrukuje te promene”.
Ako sam dobro razumeo to je i, mutatis mutandis, poenta Balibara koji kaže ovako: „zajednica prevođenja nije ni ona u kojoj svi govore ili razumevaju jezik sviju nego, naprotiv, ona u kojoj ulogu tumača, u zavisnosti od situacije i oblika razmene, može da dopadne redom bilo kome, prelazeći iz većinskog u manjinski položaj”. Nije li upravo ovakva zajednica prevođenja necementirana identitetskim obrascima jedina dostojna mogućnost koja nam se nudi u heterogenim svetovima?

Ildiko Lovaš

Jedina priča

U putovanju je dobro to što unekoliko možemo da iskoračimo iz sebe. Istina, to je dobro i u pisanju. Niko me ne poznaje, u vozu mogu fino da ćaskam, da izmišljam bilo šta. Kao i za pisaćim stolom. Samo možda malo manje opušteno. Razgovori na putovanjima su lake igre, nikako „slatke, krvave”. U kupeu se raspravljalo upravo o tome da li se Isus zaista osećao napuštenim kada je rekao, Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio, ili – s obzirom na to da se radi o rečenici iz jednog psalma – naprotiv, da je bio ubeđen u to, da je Gospod u potpunosti uz njega, ali mu je bilo jasno i to da ovaj deo puta mora sam da prođe, i sedeći u uglu, zaista sam uživala u učtivim, ali veoma odlučnim izrazima lica dva čoveka različite veroispovesti, kada je neko provirio u kupe i s uzvikom, oh, pa ja vas poznajem, odmah se i spustio na jedno od slobodnih sedišta. Ništa gore od ovog ne može da nam se desi ni na jednom putovanju, nametnuta konverzacija tobož na osnovu površnog poznanstva, a zapravo je reč samo o tome da se napasnik veoma dosađivao. I, recite mi, molim vas, hteo sam vas to već odavno da pitam – i na vašoj poslednjoj književnoj večeri (obavešteni ljubitelj, dakle) – da li je zbilja bilo onako kako ste to u vašoj noveli opisali, naime, da li je stvarno te zime prvi sneg pao baš kada ste rodili sina? Ne. (Kako sam ga samo razočarala, kada bih sad bila u stanju bar malo da se nasmešim, i da kažem, pa, donekle, na neki način, jeste.) Ali sina ipak imate, zar ne? Imam. (Trebalo bi da se malo potrudim, ali mi ne ide, uzalud, ništa jezivije nego kada jedno ime poistovete s autorom neke priče, a preko njega i sa literarnim junakom. Hvala svevišnjem, i to mi je jedina uteha, što se nisam upustila u pisanje erotskih romana, mada me je stvar u nekoliko navrata ozbiljno zaintrigirala, čisto sa stanovišta moguće zarade.) Ali zbog čega onda...? Jer mi je lepo zvučalo. Oprostite, moram da izađem. Beži odavde, dok ti je još glava na ramenima, potraži brzo vagon-restoran, samo jedna kafa može sad da te spase totalnog neraspoloženja i, naravno, knjiga u torbi.
Nikad neću razumeti, zbog čega uvek misle da je onaj o kome je u priči reč, zapravo sam pisac; Da li zbog pripovedačkog postupka u prvom licu jednine? Ja sam uvek mislila da ta forma omogućava samo potpunije poistovećivanje, ali ne i izjednačavanje sa piscem. Mnogo mi je draži usklik „Bože, kao da sam to ja rekla!”, nego „Zar joj se to stvarno dogodilo?” (s jednim hitrim pogledom na fotografiju koja se koči na poleđini knjige). U tim prilikama imam neodoljivu želju da upitam čitaoca, šta misli, da li je čuveni pesnik-pisac doista gladovao, kada je pisao „za velikih gladovanja, o tim jezivim praznicima”, i da li je zaista hteo da nahrani svoju izgladnelu decu vlastitim prstima, rukama? „Kad vrišteći traže hranu, gurnem im prst u usta, neka ih grizu, žvaću, i kad mi oglođu prste, dajem i ruke, jer za šta drugo bi i mogli da posluže moji drhtavi prsti, drhtave ruke, nego da utole njihovu glad.” Pretpostavljam da bi me zaprepašćeno pogledali, pomislivši da sam poludela. Samo zbog toga što se stvar čini prilično neverovatnom. Međutim, ono što je verovatno, da li je i istinito? Čudo se, naime, sastoji baš od toga: ne prepisivati stvarnost, već autentično opisati neku od mogućih varijanti verovatnog. Život je bitno jednostavniji da bi bio vredan pisanja. Ali ako pišemo o stvarima dovoljno bliskim životu, u njih se onda veruje. Vlastitim ušima sam slušala kada su dve učiteljice raspravljale o istom ovom piscu: i reci mi, da li je zaista tačno da će se doseliti ovamo? Naravno! Reci mi, da li je istina da se njegov otac četiri puta ženio? O tome ne znam ništa, ali kako sad ti kažeš... A ja sam samo stajala pored njih na autobuskoj stanici, i tačno sam znala koja je (i meni draga) novela pokrenula ovaj razgovor. Ali koliko god da se grozim ovakvih identifikacija, način pripovedanja u prvom licu jednine, iskušavanje autentičnog, sve me više privlači.
Od putovanja – kao što znamo – jedino je još sâmo prispeće bolje. U brda sam želela da odem kako bih se makar donekle oslobodila prašine koja, prekrivši ga, čoveka ravnice čini odveć ravnodušnim, lišava ga misli. Oči, ta ogledala duše, uželele su se drugačijih prizora. I kao na tragu u vozu prisluškivanog razgovora, dospela sam podno jednog svetog brda, među manastire, gde su po šumama, na krilima mahnitog vetra, jezdile duše ćutljivih monaha. Ušuškane vetrovima, njihove su se duše osećale zadovoljno – kao za života iza debelih zidina. Ovde niko nije narušavao njihov duševni mir, tiho meditiranje. Sveti Gerhard bio je prvi među njima, punih sedam godina živeo je na ovom brdu, kao što je i zabeleženo na zidu crkvice, provodeći vreme u čitanju i razmišljanju. Ali nije bilo zgoreg da se po rubovima gustih šuma nastane u veri pouzdani ljudi, već i zbog toga što su pagani u to vreme još tu i tamo dizali glave. U početku sam se osećala prilično neobično na tim šumskim šetnjama, kao da su mi smetali ti leteći fratri, ali brzo sam se navikla na huj njihovih mantija koji je narušavao, s vremena na vreme, veliku tišinu. Široka prostranstva na gotovo okomita brda nasukanih polja bila su oivičena retkim žbunjem, tek u naznakama, šipak i kupine. Tek u naznakama, dakle, kako ovi srednjovekovni mislioci pod kapuljama, fratri prečistih duša, ne bi sasvim ovladali predelom, i da bi ostalo ponešto i u ovu nedođiju zalutalim putnicima-namernicima: opori plodovi šipurka, trnjine i kupine. Jelom se najlakše ponovno uspostavlja narušena duševna ravnoteža, pa sam i zašla u kupinovo grmlje, spolja je izgledalo prohodno, ali za tren me je opkolilo, zavrtelo, nigde nisam nalazila izlaza, na bodljikavim viticama, poput bobica nedozrelog kupinja, zasvetlucala je moja krv. Ali nisam žalila, bile su daleko slađe od, istina krupnijih, po baštama pripitomljenih srodnika, njihovo crnilo je ukrasilo moje prste dublje od svakog mastila – sa stvarnošću je nevolja upravo u tome: u njenoj neverovatnosti. U jednom trenutku sam se okliznula i skotrljala se pod grmlje, nisam ni mogla da primetim kupinjem obraslu jamu, našla sam se na njenom dnu, kao u dušegupki, išćašenog članka, na sat hoda od prve ljudske naseobine, ali na svega deset minuta od šume iz koje već u rano predvečerje – kako mi rekoše – izlaze čopori divljih svinja, kakva šteta, palo mi je u prvi mah na um, što nisam nogu slomila, bilo bi daleko dostojanstvenije, gotovo mučenički veličanstveno, da se sa slomljenom nogom iskobeljam iz ove rupe i odvučem, sve četvoronoške po ovim krajnje neugodnim gudurama do prvih seoskih kuća. Više od svega u tom trenutku želela sam da budem žaljena, mažena, da umesto odvratnih sirćetnih obloga, svojom me pažnjom saleće buljuk lekara. Tako bih mogla i da produžim ovde svoj boravak. Morala sam da uvidim, međutim, da sem spala na nivo junakinje bezvrednog devojačkog romana, da je bar bila od onih divljakuša, još nekako! Sedela sam nepomično u toj rupčagi, zlurado sam posmatrala kako mi noga lepo natiče, moraće valjano da nakvase sirćetom krpe kojima će mi oblagati članak, pa će me i štipati, jer je i ogrebotina bilo dosta, kupine su nemilosrdne kada su u pitanju ovakve gradske guske. Sažaljevajući tako sebe, setila sam se skoro pročitane ljubavne priče jedne devojke i jednog sveštenika, ili monaha. Tamo piše da su „do tada oboje mislili da za sreću ne treba ništa osim ljubavi”. I kako sam se toga setila, nisam se više ni osećala tako nesretnom, na dnu jedne grozne rupčage, s prstima crnim od kupina, nateklim člankom, rasporenom suknjom, s plačem u grlu, sama-samcijata. Jer samo na ovaj način može da se dogodi ono što me od mog dolaska nije ostavljalo na miru, samo na ovaj način mogu da saznam kakav je mogao da bude život kaluđera, zagubljen u ovoj, bezobalnom tišinom pokrivenoj šumetini, šta je ono drugačije i više, čega nigde drugde na svetu nema, i što je valjda jedino ljudima našeg mentaliteta dostupno. To me je, zapravo, uzbuđivalo – nekakva slutnja koja je tek doticala, škakljala moju svest: možda bi baš ovde bilo moguće živeti, ali ne zbog toga što je ovde sve toliko drugačije od onog okruženja u kojem sam se rodila i koje me, ponekad, toliko nervira; naprotiv, zbog one kao vlas tanušne niti koja povezuje ova dva ambijenta, ali koja je upravo zbog njihove različitosti, tek jedva primetljiva. Ali sama nisam mogla to i da shvatim: tamo sam bila suviše umorna, a ovde suviše očarana. Ali mogao je to da mi ispriča i neki od tih, u vetar ušuškanih monaha, i oni su, svi do jednog, odnekud prispeli ovamo, a imali su, uz to, na raspolaganju i nekoliko vekova da reše tajnu ove želje za ostankom. Međutim, za ovo je bila neophodna samoća, trebalo je ostati sam, daleko od svih, nadomak vetrova koji divljački mrse kose čak i u bezvetrici, u jednoj zabačenoj rupi. Osećala sam se sve bolje, posmatrajući krošnje obližnjeg drveća, čekajući strpljivo da vetar nanese monašku mantiju i da podari oblik telu, kao što sam to već ranije više puta videla, verući se strmim brdskim stazama, ali nisam nikad imala dovoljno strpljenja i da ostanem, ili mi to naprosto nije ni palo na pamet, budući da sam sama htela da razrešim stvar: šta je sve, dakle, potrebno za sreću.
Ali, nažalost, nisam još bila upoznata sa lokalnim običajima. Nisam znala da seoske žene u ovo doba godine odlaze u okolne šume, kao najamne radnice, srpom oslobađaju mlade stabljike od nasrtljive koprive, kupinovih vitica, i da su se predveće supštale u selo baš tamo gde sam se ja konačno udobno smestila čekajući odgonetu – možda baš vlastitog života. Naišle su na mene zahvaljujući mom poput vatre crvenom džemperu – u halapljivom ždranju kupina nisam ni primetila da je ostao zakačen na jednom grmu.
– No, ti si baš božanstveno upala tamo! – pogledala me je odozgo poznata žena, snabdevala je svežim jajima moje domaćine. Saobrazno svom položaju odgovorila sam krajnje suzdržano, možda ovako: sklisko je. Njih tri su dohvatile moje dve ruke i naprosto su me iščupale iz jame, tako da je samo jedno dugme otpalo s bluze. Na pitanje, kako to da nisam sama makar pokušala da se izvučem, promrmljala sam nešto o tome, da bih time samo uplašila monaha, na šta su one uglas odgovorile, kakav monah, ta u selu već ni popa nemamo godinama.
S mukom su me spustile u selo, bile su već i same umorne od celodnevnog argatovanja, od trčanja za odlutalom dečicom, ali šta će, kada se mora, govorile su, šumsko gazdinstvo njihov rad ogrevom plaća, a zime su ovde oštre. Fani, ona žena koja me je pronašla, i donekle i poznavala, ponosno me je predala domaćinu uz popratnu rečenicu „slušaj, podaj ovoj jadnici da popije nešto, zdravo je onemoćala”. Ostale žene su otišle svojim kućama, a Fani, sve se ustežući doduše, ali je već treću čašicu rakije istresala u grlo. Činila je to, istina, sedeći tek sa pola guzice na stolici, i s uzvicima „joj, nemoj više da mi sipaš, čuješ”, otklanjala grlić boce koji se primicao rubu njene čaše. Nakon što mi je natekli članak dospeo među prijatnu hrapavost nekadašnje jastučnice (a sirće je tačno onoliko štipalo ogrebotine koliko sam i očekivala: jako), i u svojoj nemoći palila već četvrtu cigaretu za redom, Fani je iznenada saopštila mom domaćinu: „Zamisli samo, jadnica je tamo gore već i popove pominjala. Koliko je žgoljava, nije ni čudo što nije mogla da se sama izvuče... znaš li gde je upala? U onaj bunar o kojem sam ti već pričala.” Nisam imala snage da joj protivrečim, a šta bih i mogla da kažem: da sam čekala monahe iz nekadašnja tri manastira oko brda, da sam čekala njihove, na krilu vetra lako zavijorene smeđe mantije, njihov bezgranični unutrašnji mir koji bi, možda, jednim malecnim delom mogao da pređe i na mene? Mogla sam im možda reći i to da sam imala osećaj kako je ovo putovanje bilo kalvinski predodređeno čim sam prvi put ugledala te srednjovekovne, možda u otporu tolikom vremenu posivelo veličanstvene, pa na taj način i uprkos svojih srazmera neuhvatljive, te u posedu, bar u odnosu na čovekovu, daleko veće slobode i, stoga izvesnog strahopoštovanja dostojne opatije, poverovala sam da njihovi nekadašnji stanovnici poznaju, i mogu sa mnom da podele tajnu unutrašnjeg mira. Jer, možda je sreća baš to. I da li sam mogla da im kažem još i to da sam na svojim dugim šetnjama, unekoliko navrata videla njihove, oko drveća omotane mantije koje su ispunjavale vazduh smeđim mirisom molitvi? Radije sam stoga zapalila i ćutala. U jednom trenutku ostadoh sama sa Fani, koja se nije čak ni zajapurila od rakije, ali je počela da priča, i ja sam uskoro znala da je moja zamisao o uzroku uganuća pogrešna; imala sam utisak da je moj članak morao da natekne samo da bih sedeći nemoćno bila primorana da saslušam ovu šezdesetogodišnju ženu, strahote njenog života. Jer da sam bila u stanju da mrdnem, izvesno je da bih pobegla, glavom bez obzira.
– Ja nikad nisam volela starog, nije mi bilo sa njim dobro valjda ni jedan jedini put. Samo sam čekala kad će biti gotovo, i molila sam Bogu da se ne završi s detetom. Jer sve nevolje su u mom životu tako počele, i od tada se neprestano mučim, noćima ne spavam, samo se jedim što nisam imala snage da svršim sa sobom kod onog bunara u koji si ti danas upala. Htela sam da se ubijem! (Gledam, ne malo prestrašena, kako je se oči pune suzama, kako usplahireno traži maramicu u džepu kecelje, i kako potom premeće čašu iz jedne u drugu ruku: njeni pokreti se šire u beskraj.) Nisam ja bila ni prva, ni jedina devojka u selu kojoj se to desilo, nemoj ni misliti, ali nijedna nije ovako grozno prošla, njihovi roditelji ih nisu kinjili, čak ni ako bi momak sve porekao. Bila je jedna devojka, rodila je čak od njih trojice, a onda ostavila decu babi i deci i sa četvrtim pobegla u Ameriku, kada se vratila u posetu, niko joj ništa nije prebacio, jedino je meni Bog okačio o vrat ovakvu sudbinu. Tajila sam, dokle god je bilo moguće, ali u šestom mesecu se već zdravo videlo da nešto nije u redu, i onda me je otac, a bio je inače čovek blage naravi, samo ga je ujak napalio, izgrdio na pasja kola. Šest punih nedelja nisam dobila ni da jedem! (Ali to, ko je detetov otac, nisam rekla sve dok mi jednog popodneva on sam nije rekao da će me uzeti. Govorio je to i ranije, kada me je prvi put otpratio kući sa igranke, ali nisam ga uzimala ozbiljno, a i inače, meni se drugi sviđao. I taj me je pohodio, čak i posle rođenja drugog deteta.) Možeš li to uopšte da zamisliš, dušo? S detetom u stomaku morala sam da posvršavam sve kućne poslove, ustajala pred zoru, namirila stoku, razređivala repu u zadnjoj bašti, a onda pomagala oko kuvanja, postavljala sto, kako ostalima tako i sebi, ali za trpezu nisam smela da sednem, već na jednu šamlicu u ćošku pored pušnice, odatle sam morala da gledam kako ostali ukućani ručaju. Po završetku svakog ručka otac bi ustao, i ćutke bi me pljunuo. U početku sam mislila da je to za ne izdržati, ali kasnije više ni suze nisam imala. Preko bašte sam odlazila na seoski bunar po vodu, jedna dvadesetolitarska kofa na glavi, jedna manja u ruci, to je onaj bunar pored groblja, možda si ga i zapazila, e pa tu bi me usput komšinica sačekala i dala mi da pojedem nešto. Otac je rekao da će me naglavce zakopati na sred đubrišta, svake noći sam na to mislila, imala sam osećaj kako se već i gušim u đubretu. Žena tog ujaka, koji je onako rasrdio oca, kada je doznala šta mi rade, poslala mi je konopac da se obesim. E pa, za to nisam imala snage, ali tada sam počela da razmišljam o tome da učinim nešto sa sobom, samo ne s konopcem. Onda sam jedne večeri – imali su krompir-čorbu i gomboce sa sirom za ručak, ali ja više nisam ni osećala glad – pošla sam uzbrdo, gore, prema konjskim bunarima, da se bacim u jedan od njih. Bio je pun mesec (tek kod ovog detalja sam se usudila da uzdahnem, bar joj je mesec obasjavao put) kada sam stigla na vrh; bila sam jako očajna i odlučna, sela sam na daske – tada su ti bunari još bili u upotrebi, preko noći su ih pokrivali daskama – jednu nogu sam već prebacila preko ruba, i kada sam namerila da prebacim i drugu, jedna daska je pukla tako glasno da sam se nasmrt uplašila, i od tada jednako žalim, ali naprosto nisam imala snage. Venčali smo se, i uskoro se rodio moj stariji sin. Dugo sam strepela hoće li moje muke ostaviti traga na njemu. Ali ne, samo onog mlađeg prati neka nesreća. Imao je dve godine kada sam ga na po ceo dan ostavljala samog na ulici, sa parčetom mašću namazanog hleba koji su mu kokoške često otele iz ruku dok bi se stariji sin vratio iz škole, jer morala sam u nadnicu. Kuća je bila pokrivena trskom, prokišnjavala je. Jednom umalo nisam zauvek otišla, ali nisam stigla ni do ćoška komšijske kuće, kad je starije dete potrčalo za mnom, htela sam da ih ostavim jer kuda bih i mogla da pođem sa dvoje dece, kome bih bila potrebna, ali su i pilići, patke i guske pošle za mnom, a iza njih pas. Odustala sam, i samo sam se Bogu molila da ne ostanem opet teška. A sad mi je već svejedno. Ali dobro meni nikad nije bilo sa starim.
Možda je trebalo da kažem nešto, ali nevolja s ovakvim pričama je u tome da su one i uprkos eventualnim preterivanjima istinite, u svoj njihovoj strahoti, pred stvarnošću smo naprosto bespomoćni. Ćutala sam, dakle, istina, i članak me je počeo ponovo da boli, ali još više duša što me ovakve priče ne ostavljaju na miru. I htela sam samo da se vratim kući.
– Donela sam huj monaških mantija, ali mir svoj nisam našla. Kada sam već sasvim blizu bila, ćućurena na dnu jedne jame – nekad je tu navodno bio bunar – naiđoše neke žene i jedna je ukratko ispričala svoj život. Priča kao svaka druga, takvih možeš i ovde da čuješ, samo malo surovija, jer bila je to priča o nedostatku ljubavi. A ona je groznija, daleko jezivija od sumnji koje mene muče, od mojih kolebanja između traganja i smirenja, strašnija od samotnih noći, kada je tako tiho da možeš da čuješ kako telo stari.
Uzalud sam ubrzala čas povratka, od Fani se nisam mogla osloboditi. Od neke vrste sladostrašća, zapravo, s kojim je pripovedala o nesreći svog života. Imala sam osećaj da je i vazduh oko nje nečist. Mada nije ona bila jedina žena slične, zle sudbine u selu. Ali ostale – ako ih je i ponizilo teško argatovanje u šumi, jer su njihovi muževi za to vreme sedeli u krčmi, ako je to rmbačenje za novi krov od crvenog crepa i narušilo liniju listova njihovih nogu, olovno otežalo njihove gležnjeve – one su ipak same odredile smer svojih sudbina, ako ne drugačije, onda tako što su bile odlučne da do starosti postignu svoj cilj, da se u cvetnom dvorištu, krajnjem rezultatu njihovih životnih napora, motaju razdragani unučići, a da ih njihovi „stari” posle večernjeg filma ostave na miru. Da prozbore, možda, i koju reč sa njima. I uspevale bi, jer u selu su žene bile većinom drugačije od Fani. Što se pak večeri tiče, Fani je rekla samo to, „bar da im je Bog uzeo i gušt, ako im je već uzeo moć”, a ostale su se samo smeškale, ne zbog toga što su posle celodnevnog rada bile srećnije pod dahtanjem svojih muževa, taj njihov osmeh bio je više izraz nekakvog razumevanja da ni „starome” nije lako, ali da bar, eto, njima, ženama, više nije teško. Zbližila ih je starost, u njoj je već nekako lakše razumeti, videti tuđu nemoć (gušta bi još imao). Kako da tih večeri mogu da nadoknade čitav jedan neuspeli život, kao da je prvi neuspeli pokušaj potisnuo u zaborav bezbrojna „prevrtanja”. I Fani je ponajviše u mudrosti oskudevala, u istrajnosti u borbi. Posmatrajući te vremešne žene koje su još uvek zorom pristavljale čorbu, kako njihovi muževi, mahom penzioneri, ne bi ostali bez ručka dok su one u šumi, stekla sam utisak da one brinu o njima, zapravo, kao o deci. Čak sam i upitala Fani, posle podne uoči mog odlaska, kada smo se našle u razgovoru ispred dućana, da li su žene ostavljale kod kuće same svoju malu, dvogodišnju, trogodišnju decu kada bi morale u nadnicu. Ma kakvi, rekla je, nisu se usuđivale, teglile su ih sa sobom, ili su ih ostavljale nekome da ih pričuva, za pare.

Pejsaž sa žutim

Sakrila sam se u grmlju. U grmlju i u šiblju sam se pritajila. Jer bila je nužda, i te kakva, u januarskoj hladnoći. Pridržati suknju, peševe kaputa. Mrko grmlje, šiblje, u belom snegu. I jedna žuta pruga. Poskočilo je prhko lišće sa snega, digao se vetar. Januarski, hladni vetar. A mrko lišće, kao da se rugalo vetru, kao da ga i ne uzima ozbiljno, jer se lišće vrtelo, poigravalo, bar se tako činilo, iz vlastitog zadovoljstva, a ne po volji vetra. Suvo, zaostalo lišće zakovrnutih rubova, s obližnjih stabala, s grmlja, među koje sam se sakrila. Nisko, bodljikavo nebo, ljuti vetar, reska hladnoća, najmanje pogodan čas da se prepustim razgledanju okoline. Da se samozaboravno osvrćem oko sebe. Rano ujutro, među grmljem i šibljem na rubu oranica, trebalo je paziti i na cipele. Mada bi – čini mi se da mi je to na trenutak i palo na um – baš sada trebalo smisliti, razgledajući prazni pejsaž, među opalim, smrznutim lišćem, čučeći na zemlji, sad bi trebalo smisliti o čemu bi trebalo pisati. Bilo je, naime, tako dobro, ako razumete, na šta mislim, bilo je veoma dobro tamo na njivi, osećala sam se izvrsno, šćućurena, sama, na rubu smrznutih oranica, pomslila sam da bih ovako mogla i da umrem, kao u nekoj tuđoj, ali po nečemu ipak poznatoj sobi, dok napolju svira radio. Verujem da u tom trenutku kroz glavu prohuji veoma mnogo priča. Dok se pogled poslednji put ne izoštri, i oči ne zaklope. Takav je osećaj bio, dakle, podići i skupiti rubove suknje i kaputa u zimskom pejsažu i zavući se unatraške među grmlje i šiblje. Ali uzalud je bilo dobro, kad mi ništa nije palo na pamet. Pa sam stoga pažnju usredsredila na ono radi čega sam se zapravo i zavukla u grmlje. Uspravila sam se, ništa, pomislih, ništa mi nije palo na pamet, kad je tik iznad moje glave proletela jedna šojka, što je bilo neobično, očekivala bih vrane, ali ne i jednu ovakvu pticu s plavičastim krilima, možda je tragala za hranom, kad se već zatekla po ovakvom vremenu na rubu oranica, za ponekom bobicom, ničega drugob ionako nema u mergeškom ataru. Nema ni bukovog, ni hrastovog žira, i od kukuruzišta su ostale samo gole stabljike - žute, slomljene stabljike. Pa se i uputila na tu stranu, sporim zamasima krila, nespretno, kao sa nekim teretom, kao da je s nekim teretom balansirala na krilima, možda s parčetom neba, uputila se prema kukuruzištu, ali se odmah i predomislila – promena misli u njenoj sićušnoj glavi – i okrenuvši se u blagom luku iznad kukuruzišta, naciljala je moju glavu, istina, i ona je žuta, kosa mi je plavetna, hitro sam se ispravila, bila sam se uplašila, nije mi bila poznata njena narav, možda sluti mladunče na temenu moje glave, možda joj moja glava izgleda kao kakvo žuto gnezdo, i sad, gladna, namerila je da se stušti na nju. Nedaleko se nazirao neki salaš, videla sam samo obrise njegovog krova i dimnjaka, na tu stranu se uputila gladna šojka, možda ima gazdu – kao da računa na njega, pomislih – i požurila nazad na drum, čekali su me u kolima, skoro da sam se skotrljala u jarugu, spotakavši se o nekakav panj, kako je uopšte dospeo tamo, njegovo mrko telo bilo je lepše od vitkih, izlomljenih linija grana žbunja i šiblja, videla sam fazane, rekla sam zalupivši vrata automovila, ni sama ne znam zašto. Ono što nas snađe s neba, moguće je strpljenjem prevladati, a ono što nas snađe sa zemlje – pameću. Prema jednom od najvećih majstora španskog baroka to su najbolji lekovi za sve nevolje i nesreće. I u pravu je, treba samo znati, da li je nevolja poslata sa neba, ili je pak zemaljskog porekla. I uopšte, šta je nevolja? Jer, samo po sebi, ne bi trebalo da bude ništa naročito rđavo, ako slažemo da smo, umesto šojke, videli fazane. Niti da iz toga proizađe neka nevolja. Ali ako me ova mala laž ni godinama posle ne ostavlja na miru, ako mi se ta rečenica stalno vraća u pamet, ona može da izraste u nesreću, u ludilo: pitam se neprestano, naime, zašto tada nisam rekla istinu? Ko je i kakve ciljeve imao sa tim? Nebo? Ili zemlja, što bi u tom slučaju bio znak moje apsolutne grešnosti? Postepeno sam napuštala školu. U početku nisam održala samo nekoliko časova mesečno, ali onda se stvar obrnula, tokom čitavog meseca održala bih svega nekoliko časova. Direktor me je pozvao na razgovor tek kad me u zbornici nisu dočekivale samo duge tišine, već i neskriveno ljubopitljivi pogledi. I to ne oni jednostavno ljubopitljivi, već oni koji slede posle dugih tišina, koji se upravljaju na ribu u akvarijumu, na neku retku vrstu, na prosjaka ispred robne kuće, bez noge i ruke, na staricu koja glasno, sama sa sobom razgovara na ulici, koja nudi male kitice visibaba – s takvim pogledom. Kao na kakvu ludakinju. Na nekog, ko je poludeo. S pogledom koji se bezmalo otvoreno pitao, kako je bilo ribi, dok je slobodno plivala, prosjaku, dok je imao noge i ruke, dok je mogao da grli i da pobegne, ili starici, kad se još nije samo sebi, nego i drugima obraćala. Kao da je samo to nestalo iz mene, imala sam utisak da baš to vide u meni: slobodu ribe, snagu zagrljaja i hitrinu bekstva, sagovornicu. Ali ja to nisam osećala. Direktor me je, pak, pozvao. Ako sam u to vreme uopšte i osećala nešto, bilo je to isključivo u vezi sa Baltazarom Gracianom, sa njegovom maksimom broj 254, onom koja govori o nevolji, o nesreći. Osećala sam i to, nadalje, da nisam smela da slažem da sam videla fazane. Pozvao me je, kažem, direktor, ne zna, rekao je, šta da misli o mom ponašanju, uvek se ovako delikatno izražavao, samo mi u oči nije pogledao, a mogao je, bio je u pravu, haos u razrednim dnevnicima, bele mrlje na mestu mojih časova, bučni učenici u učionici za vreme mojih česova, možda me i ne vidi, pomislih, mada je pre svega trebalo nešto da kažem, da odgovorim, da objasnim, ali ako me ne vidi, nema ni šojke, ni žute kukuruzovine na zavejanim njivama, mora da mu je život krajnje jednostavan, ne vidi ni to da mi je kosa žuta, da privlači ptice da u njoj sviju gnezdo. Trebalo je nešto svakako reći, ponuditi neko objašnjenje, udarila sam nogu o nekakav panj, rekoh, ne znam otkud je tamo dospeo, ležao je tamo u mergeškom ataru, kao na rubu nekakve slike, ni napolju, ni unutra, bolje da su ga odneli na salaš, u kuću, u kuhinju, strpali u pećku – valjda imaju na salašu pećku? Koleginica je očigledno umorna, dobro bi joj došao jedan solidan odmor. Nisam bila umorna, ali nisam htela ni da se raspravljam o tome, složila sam se, u redu, neka misli da sam umorna. A mogla sam da objasnim, da čitava stvar nije moja izmišljotina, i nije počelo sa tim da sam se sakrila u grmlje, skupivši rubove kaputa u suknje, jer je ženama to pričinjava ozbiljne teškoće.
Počelo je sa onim, čemu je ovaj trenutak bio tek nastavak. Sa osmatranjem. Da pisanje počinje osmatranjem, to sam govorila i učenicima, držala sam se nastavnog plana i programa, kao da ovi bezosećajni, podrugljivi klipani mogu išta razumeti iz svetog čina osmatranja, o njegovoj mističnoj vezi sa književnošću, o njegovom neizrecivom – ne samo teško izrecivom – srodstvu s likovnim umetnostima. Odnos opservacije i deskripcije na čuvenom primeru crvene ruže, crvene ruže na stolu, u kojem cvet u literarnom delu poprima žutu boju, ali zašto – da li zbog toga što se na taj način dublje izražava bol, samoća i odbijanje? Ili samo zbog toga što je posmatrani predmet delovao paralizujuće na pisca? O tome sam im govorila, i koga bih drugog i mogla pomenuti kao primer, ako ne Flobera, jer je on bio prvi koji je radio s ad hoc opservacijama, prikupljanjem dokumenata, osmatranjima na terenu. I on je bio taj koji je predložio Mopasanu da osmotri jedno stablo. Da ga osmatra sve dok ne počne da se razlikuje od svih ostalih stabala na svetu. To je bio početak. Tada, na tim časovima sam počela da razmišljam o svemu tome, izlažući materiju, precizno, bez greške, ne izostavivši ni onaj citat da je „na neobičan način, ove dve međusobno protivrečne mržnje su istovremeno i s jednakom snagom plamtele u njemu: mržnja prema romantici i mržnja prema malograđanštini”.
Ovu protivrečnost moguće je objasniti samo na jedan način: ono što je mrzeo, nosio je u sebi, pa sam pomislila da bih i ja, ako bih počela da osmatram stvari oko sebe, kad bih se našla u prilici da nekog osmatram, da bih možda i ja mogla to da napišem, jer emocija u meni ima na pretek, kao o osetljivosti, sećam se da sam još kao sasvim mala devojčica zaplakala kad god bih stigla do kraja bajke, jer nisam znala kako da ustanem, šta da radim u trenutku koji je sledio nakon njenog završetka, pa šta je drugo to moglo da bude nego posvećenost, sklonost pisanju, znak da bih i sama mogla da stvaram, da pišem, da ostavim nešto trajno iza sebe, ako u nekoj tuđoj, ali po nečemu ipak poznatoj sobi, dok napolju svira radio, kad konačno budem umrla, i ni o čemu drugom nisam ni razmišljala, dok sam propitkivala klipane, ili im zadavala pismene zadatke, i potom sam najzad, jednog januarskog jutra, tamo, čučeći na rubu smrznutih oranica, skrivena u grmlju i šiblju, imala osećaj da je došao trenutak, moj trenutak, u kojem najzad mogu da osmatram, smrznute njive, u struku prelomljene, žute stabljike kukuruza, vetrom poneto, opalo lišće, i da sve to opišem, kao da su ti prizori jedini na svetu, grm različit od svakog drugog grma na svetu, granje, šiblje i zemlja, zavejana mergeška zemlja, ali tada je tik iznad moje glave proletela šojka, a ja sam posle slagala da sam videla fazane, i da sam čak i zapela o nekakav panj, koji i nije smeo da bude tamo, ali – zašto? Možete razumeti, pre nego što sam sela da pišem, pre nego što sam započela opisivanje osmotrenog, jer ako mi i nije palo ništa na pamet, mogla sam makar pejsaž da opišem, za početak nije ni trebalo, po svaku cenu, pronaći tu jednu jedinu stvar na svetu, stoga sam pejsaž mogla svakako da opišem, nakon što sam – i u tome nema ničeg neobičnog – shvatila razlog moje laži. Želela sam samo, iznad svega, da pišem, jer sam već toliko toga pročitala, a verovala sam da sam za to i pozvana, ali pisati se ne može polazeći od laži. To je kao kad bih sumnjala u patnje i u strasti gospođe Bovari, ili u Vijonov uzdah ili mig. Književnost ne može da bude stvar izvan istine, zašto bi inače Mopasan bio tako uspešan? Jer, šta je njega učinilo Bokačom moderne novele? Realno gledanje na stvari i disciplinovanost. Ali kako se onda moglo desiti da ja, koja tome svoje učenike čista srca godinama podučavam, i pri tome se jednako pripremam za trenutak, za onaj prvi i određujući momenat u kojem će mi, imajući sve to u vidu, pasti na um šta treba da pišem - kako se desilo, da sam, videvši šojku, slagala da sam videla fazane, i da sam se spotakla o truplo lisice, o poluraspadnutu, crvenkastu crkotinu, kada mi se na putu isprečio samo jedan panj, o njega sam se spotakla, njegovo smeđe telo bilo je lepše od izlomljenih grana, struktura njegove kore je bila fina, poput daha. Nisam mogla sesti i da pišem, da opišem to rano januarsko jutro bez umirujućih odgovora na ova pitanja, to je bar jasno. U svetu reči, u svetu koji se širi, razgranava u rečenice, nema mesta lažima. Zbog toga sam malo po malo i prestala da odlazim u školu, zbog toga nisam održala svoje časove. Nakon razgovora s direktorom nisam osetila olakšanje, jer mi ni do tada nije bilo teško, nisam zbog izostalih časova osećala nikakav unutrašnji pritisak, stoga nisu usledile ni promene u mojim šetnjama koje su sad samo poprimile formu bolovanja. Šetala sam se. Konačno sam mogla da radim ono što sam oduvek želela, jedino što mi je za to nedostajala smelost. Bilo mi je čudno, doduše, što na bolovanje šalju nekog kome se, zapravo, povratilo zdravlje, odnosno pamet. Nervna iscrpljenost, stajalo je u odgovarajućoj rubrici formulara, možete misliti, nikad u životu nisam bila spokojnija, samo bih predveče, u rano predvečerje osetila nekakvu teskobu, ili nestrpljenje, što još uvek nisam shvatila. Ali to bi me do jutra prošlo. Do prepodnevne šetnje bila sam čista i jednostavna, kao kakav hodočasnik.
Tražila sam sebi leka. Protivotrov. Zato sam i počela da obilazim ulice grada. Polazeći iz centra prema periferiji, ocrtavajući svaki put krug sve većeg prečnika, poput šestara, zabila sam se u tačku na kojoj je stajala nekadašnja Gradska kuća – jednostavnih linija, bila je više opružena nego što je stremila uvis, bez tornja, delovala je tako sigurno i iskreno na zaostalim fotografijama – i počela da izvlačim svoju liniju, napolje, sve do kapija grada. U međuvremenu je pristiglo i proleće. Ne znam baš, kakvo. Da li je vetar postao topliji, ili je u vazduhu počelo nešto da zuji, ali mene je proleće isteralo iz grada, dalje od kadificom oivičenih travnjaka, dalje i od gradskog perivoja, uz kratak odmor nadomak halaških vinograda, odlazila sam sve do nekadašnje stočne pijace. Tamo bih sela. Nisam mislila da je to kraj puta, da je meni tamo dobro i bez odgovora, jednostavno, bilo je prijatno sedeti na pustoj, smeđoj zemlji i osluškivati vetrove. Ispunilo me je ništa. Zemlja, koju ne treba osmatrati, ona je jednostavno tu, poda mnom, u mojim cipelama, a ponekad i u mojim ustima, kad bih se umorila i počela da plačem. Često sam plakala. I ništa je počelo da kopni u meni, jer bih ugledala travčicu, list s obližnjeg stabla, a jednom čak i neki panj; ali sve to nije mi bilo ni od kakve pomoći, više nisam, zapravo ništa ni očekivala. Počela sam da zaboravljam zbog čega sam tamo. Počela sam da zaborvaljam svoju laž, možda čak i istinu opisa, međutim, travčica i list sve više su me zamarali. Kako je ništa kopnelo, nestajalo, počela sam da se umaram i da plačem, jer bilo je naprosto nemoguće da ih ne zapazim, da ne zadržim pažnju na njima. Ali ja to nisam želela, pa sam i to napustila, kao što sam napustila i posao u školi, i onda su počeli da zuje u meni, da se meškolje, zajedno s mojom dušom. Nije to bio nikakav lek. Niti protivotrov. Naprotiv. Ali više nisam htela, bila sam smešna samoj sebi kako čučim na rubu mergeškog atara, usred zime, skrivena u grmlju i šiblju. Barokni majstor je bio u pravu, ali jednoj stvari ipak nema leka, ne pomaže ni strpljenje, ni pamet – nema leka za sopstvene muke. Za dušu koja hoće da usahne. Nije nevolja bila u fazanima, koje sam izmislila, slagavši da sam ih videla, umesto šojke, niti u crvenoj crkotini umesto panja, nego u meni. Ali kasno sam izašla iz grada, kasno sam sela na tvrdo tlo nekadašnje stočne pijace. I ono ništa – život - trebalo je pustiti da teče ka jednoj sobi, tuđoj, ali odnekud ipak poznatoj sobi, u kojoj će se oči najzad sklopiti, dok napolju, iz radija, rominja muzika.
Preselila sam se u kućicu u predelu gde su često padale kiše. Izdaleka se vidi samo njen krov i dimnjak, i oni su tmasto modri, poput niskih oblaka i kiša. I mnogo je trave. Nema grmlja i šiblja, samo žilavih busena trave i, tu i tamo, poneka ispuštena suva grana, panj. Ispuštena, ostavljena, kao što bih je ja ispustila, ili bilo ko drugi, neko ko iz šume izvlači drva. Izdaleka gledano, moja kuća je kao u nekoj slici. Često mi je to – da mi je kuća kao uslikana – padalo na pamet. Mada, pogrešno. Shvatila sam to tako što sam se uvek, kad god bih na to pomislila, spotakla o nešto. Ali nikad o truplo neke životinje, uvek o nekakav panj. Da je slika, ovaj panj bi sigurno bio na njenom rubu, ležao bi sasvim postrance, kao kakvo upozorenje. Na šta? Vidite, i o tome sam dugo razmišljala, ništa drugo nisam ni činila poslednjih nekoliko godina. Kao da je sve to pokrenuto u tom zimskom trenutku, u mergeškom ataru, to je jedino objašnjenje, zašto bi me inače proganjao jedan panj, skrljala sam već prste na nozi od neprestanih spoticanja. Ali uzalud sam lupala glavu, ništa suvislo nisam mogla da smislim. Ako ne to, da sam uvek u proleće izlazila, jedino s proleća sam i videla svoju kuću s ruba oranica, nikad zimi – zimi samo guram cepanice u peć i gledam kroz prozor. Ali s proleća, kad je trava zelena, i kad je prošarana žutim sjajem, i kad se spuštam padinom prema kući, pomišljam da tog zimskog jutra, u mergeškom ataru, možda zbog toga nisam mogla da osmotrim, da pronađem nešto što bih mogla da opišem, jer je svemu nedostajala lepota. I ako sam slagala da sam videla fazane, mislila sam sigurno na ženke, zbog njihovog smeđe-sivkastog tela. A truplo, crvenkasto, raspadnuto lisičije truplo sam zbog toga smislila umesto panja, jer je bilo lepo, veoma lepo, mnogo lepše od vitko-vitičastih grana grmlja i šiblja. I palo mi je na pamet i to, da cilj osmatranja ne može da bude da se osmatrani predmet pretvori u jedan-jedini na svetu, nego otkrivanje lepote. Jer samo u lepoti postaje jedan, jedinstven. Kao na nekoj slici. Ako sam tada to osetila, ako sam zbog toga slagala, dobro sam učinila. Istina, bilo je uzaludno, ali je vredelo. Otkriće istine, pa čak i ako nije u cilju pisanja, uvek je dobar osećaj. Čak i ako ostanem bez ičega. I ako s proleća pomislim na to, spuštajući se u smeru krova moje kuće, napušta me plač, nestaje pritisak gubitka ničega.
Jedino mi je šojka ostala neobjašnjiva. Ne znam šta da mislim o tome kako se tada, pre mnogo godina, onako odlučno ustremila ka mojoj žutoj kosi, pomalo nespretno, verujući valjda da leti ka svom gnezdu koje krije njeno mladunče, namerna da je iz nje zgrabi – ne sačekavši da sama poleti – i da je ubije. A onda je, načinivši širok luk, odletela prema salašu. Ima svoga gazdu, pomislila sam u tom trenutku, i dodala: kao da računa na njega. A računa, i te kako. Jer ako ga ima, šojka će se pripitomiti. Možda je i ova bila pitoma, zato je i odustala da me kljucne u glavu. I u njenoj pitomosti ima nečeg dirljivog – već je obzirna, ali ne i s lakoćom. Zašto? Zašto njen let nije neusiljen, lak? U postelji, pre nego što bih zaspala, u mraku, često je ponovo vidim, zablista iz tame njeno telo, ponajviše krila. Vuče, tegli za sobom komad neba, zato i ne leti visoko, niti za tim oseća potrebu, možda se u tome krije i objašnjenje njene eventualne ookrutnosti, njoj je samo nebo dato. Mogla bi stoga da bude i opaka. Ako se i pripitomi, ne oslobađa se tog tereta na krilima. Njoj ne nedostaje lepota, kao mergeškom ataru, veličanstvena je njena snaga, time nas i naganja u bekstvo. Snagom, s kojom nosi na sebi čitavo nebo. Nije lep prizor, ali je nezaboravan. Šojka je teret gubitka ničega.
Ono što nas snađe s neba, moguće je strpljenjem prevladati, a ono što nas snađe sa zemlje – pameću. Neizlečivo je samo to što je u nama. Kad nam duša počne da se uvija, da se urušava. Ne osećam olakšanje. Mada soba u kojoj prebivam, po svemu izgleda kao tuđa, mada odnekud i poznata, ipak je daleko od toga da bih je mogla nazvati svojom – mogla bih u bilo kojem trenutku da umrem, da požurim taj trenutak u kojem će mojom glavom da prohuji mnoštvo dobrih priča. Dok pogled poslednji put ne zablista, i dok se oči ne sklope. Ali olakšanje, ne osćam. Jer u međuvremenu – ako razumete na šta mislim – u međuvremenu se nije desilo ništa. Nisam naišla ni na šta, što bih mogla da osmotrim i da opišem. Naporedno s lepotom. I tome nema leka. Čula sam, kod kuće se priča da sam luda. Da sam jedne zime poludela, ali su to tek u proleće primetili, kad sam prestala da odlazim na posao u školu, i kada sam umesto toga odlazila u duge šetnje. I da sam zbog toga i otišla. Ne znam, ne znam – ja sam htela samo da pišem. Ali nije mi ništa padalo na pamet. Ništa što bih mogla da napišem. Kad bih imala još jedan život, Bože, kad bih imala, možda bih mogla da otkrijem i predmet lepote, i ako bih kojim slučajem imala i jedan treći, možda bih tu lepotu mogla i rečima da izrazim, koje bi se, postupno, proširile u rečenice.
Spokojna sam. Često sedim na podno samog vrha brežuljka, odakle se vide samo krov i dimnjak moje kuće, kao u plavetnoj izmaglici, zbog oblaka i mnogo kiše. I volela bih da umrem ovde, pored jednog panja, da ga nežno dotiču moji nožni prsti, i da mi raste, da mi još dugo raste kosa, još uvek žuta kosa, da prekrije predeo, da se stopi sa njim, i kad bi neko podigao, ako bi neko podigao predeo, ugledao bi moju žutu kosu, između zemlje i trave, poput kakvog tepiha. Neke njene vlasi bi se blistavo promolile, na njih bi sletela šojka, otresavši s krila nebo, tu, između trave i zemlje. I ostala bih tamo, opružena, kao kakav predmet, pored panja koji, svojim predivnim telom leži u pejsažu kao u nekoj slici, iz koje umalo da ne ispadne, njegova lepota je fina, poput daha.

Preveo Arpad Vicko

Đula Mirnič

Jan Berger se vraća kući
- odlomci-
Jan Berger i snimatelj Feđa pravili su dokumentarac o osamostaljenoj Crnoj Gori za bavarsku televiziju. Iz Münchena prema jugu putovali su kroz Hrvatsku. Jan Berger, stručnjak književnosti balkanskih naroda, prvi puta je bio na teritoriju nekadašnje Jugoslavije. Snimali su slavlje nezavisnosti do zore. Komarci, koji su, čini se, bili veći od normalnih, kontinentalnih insekata, ujeli su Bergera bar tisuću puta. Feđa je više uživao, napio se prilikom degustacije lokalnog crnog vina “Vranac”, i tako se desilo da je u kaotičnom manevriranju na parkingu hotela udario prednji dio automobila. Branik je polomljen, ali veći je problem bio što se motor prilikom sudara pomjerio nekoliko milimetara i zbog toga se auto mogao voziti samo u drugoj i četvrtoj brzini, uz čudne prateće šumove polomljenog mjenjača. Ovo je malo otežalo vožnju, ali odlučili su kako će u servis otići kod kuće, u Njemačkoj.

Na putu nazad krenuli su prema Srbiji. Kod münchenskog nakladnika Kamen Verlag objavljena je knjiga o Nijemcima iseljenim iz Vojvodine poslije Drugog svjetskog rata. Jan Berger je bio jedan od urednika tog izdanja, htio je snimiti dokumentarni film o toj temi. I njegova obitelj je prognana, 1944. su ih stavili u vlak na željezničkoj postaji njihova sela, tadašnjeg Sekiča, današnjeg Lovćenca. Baka i djed su ga odgojili. Baka, podrijetlom iz Dalmacije, malog je Jana naučila dalmatinskom dijalektu hrvatskog jezika, koji zvuči kao da kroz govor procurjeva med. Djed je bio čudak, mrzio je sve što ga je podsjećalo na nekadašnju domovinu. Još kod kuće, tijekom Drugog svjetskog rata bio je član Volksbunda, pa je bilo logično, da je u emigraciji bio velikodušni donator raznih tajnih ustaških udruženja.

Još prije početka njihovog putovanja, iz ureda u Münchenu Jan Berger je dogovorio sastanak u Lovćencu sa mladićem, koji se zove Salmaja Muhadinović. I on je objavio nekoliko kratkih tekstova u izdanju Kamen Verlaga. Bio je vedar proljetni dan, pa su odlučili da snimanje obave na terasi obližnjeg kafića. Počeli su snimanjem set-up kadrova: kako mladi pisac naručuje tursku kavu i mineralnu vodu, pali cigaretu i čita novine.

Jan Berger je postavio prvo pitanje: kako je biti musliman među Mađarima i Crnogorcima?
Mladić je lagano pogledao u kameru i započeo svoj monolog. Imao je čudan akcent, Berger nije razumio sve što kaže, ali uhvatio je ritam svog sugovornika i ritmično je klimao glavom. Ionako će u konačnoj verziji filma koristiti možda jedan minut od ovog intervjua.

- Idite jednom do željezničke postaje, lijepa je panorama, možete opaziti interesantne stvari. Vlak prevozi đake do grada, u srednju školu. Crnogorci ne vole Mađare. Kržljavi su, ružni, svi su tako tršavi kao da su genetski degenerirani. Ukrcavaju se u vlak u staromodnim rockerskim jaknama od skaja, već su sva mjesta zauzeta. Mađari stoje i došaptavaju se na svome čudnom jeziku, koji Crnogorcima vrijeđa uši. Dobacuju im, oni okrenu glavu, prave se da ne postoje. Mamlazi su ostavljeni sami čak i od svojih sunarodnjaka. Crnogorci ih udaraju, podmeću im nogu, nerijetko ih i prebiju bez posebnog razloga. Ovi se luzeri vraćaju kući u krvavoj odjeći i s nabreklim očima. S druge strane, Mađarice im se sviđaju. Mađari su u svijetu poznati po djevojkama. Mada, u njihovom selu žive toliko lijepe djevojke, kakve Mađari ne smiju ni sanjati. Ove se vitke ljepotice s plemenitim profilom lica ne upoznaju s Mađarima. Sve imaju prekrasnu crnu kosu, koja im ili lupka po guzi ili je skrate i prefarbaju u bijelu – u ovisnosti kakvu glazbu slušaju. Uvijek se lijepo oblače, djevojke Mađarice ne znaju gdje nalaze tako lijepu odjeću. Mađarski dječaci pričaju o legendi da Crnogorke ne nose gaćice. Ali gledati ne smiju.

- Primjećujem da i vi imate nešto protiv Mađara – prekine ga Jan Berger. – Pričao sam s nekim likom iz Malog Iđoša, on kaže da vi ratujete protiv njih.

- Mađari imaju drukčiji temperament. Ovi ljudi su dobroćudni, vole jesti, ne razmišljalju pretjerano. Svoje poslove vješto organiziraju, dogovori im se zasnivaju na lukavim trikovima. Grade velike i čiste kuće, izoliraju se od svijeta. Drukčije se odnose prema novcu od Crnogoraca. Mađari smatraju da Crnogorci kupuju lijepe cipele, iako kod kuće nemaju što jesti. Smatraju da su lijeni, lijenštine. Kad su ih doveli s primorja poslije velikog rata, jedva su se mogli navići na ravnicu, starci su se gušili od prašine. Zemlja im rađa toliko, koliko i Mađarima, a ipak, svi misle da su Mađari bolji poljoprivrednici. Najveća razlika između dva sela je da se Mađari svađaju međusobno, dok se Crnogorci drže zajedno. Organiziraju se u bande i subotom navečer napadaju nesrećnike koji se sami vraćaju kući iz diskoteke. Za oružje imaju lanac s bicikla. Mađari misle da ih samo nitkovi zadirkuju, jer oni, koje poštuju u svom selu, ne idu u susjedstvo junačiti se. Istina, agresivniji su od Mađara. Lijepe Crnogorke uživaju kad ih primjete, ali ne smiju se ni trenutak duže gledati, jer onda dobace totalno prosto: što u pičku gledaš?
Feđa je podigao ruku, morao je da promijeni vrpcu. Iskoristili su pauzu, naručili su pivo.
- Ne zna se zašto – nastavljao je Salmaja Muhadinović - ali u svakoj firmi u zemlji direktori su Crnogorci. Govore lijep dijalekt i sakupljalju više diploma. Svake godine provode nekoliko mjeseci u rodnom zavičaju, na moru. Dok im selo pokriva debeli sloj snijega, lijepe djevojke beru naranče i kivi u dvorištu, i koža im se napuni skupim južnim suncem, koje sija iz njihove kože kad se vrate s mora i ponovno ulaze u školski vlak.

- Razgovor je bio jako poučan – zahvalio se Berger Salmaja Muhadinoviću, potom da ne ostavi dojam hladnog Nijemca, pruživši ruku. Ustvari, već pola sata ranije htio je zaustaviti monolog mladog pisca, jer, kako je mrak počeo da pada, komarci su opet krenuli u napad.
Preveo Davor Bašić Palković

Arpad Nađ Abonji

Kolumbo i ja

A man can walk a million miles
and just be standing still
he can close his heart
and believe he is strong.

Badi Miler

1.

Tog gotovo fatalnog petka kada sam upoznao Manuelu Rosado, probudio sam se neobično rano. Već skoro dve nedelje stanovao sam na poslednjem spratu malog hotela u Barseloni, verujući da bih tamo mogao ostati sve dok mi finansije budu dozvoljavale. U stvari, bežao sam od jedne bezizgledne ljubavi; čineći istu onu grešku kao i toliki drugi ljudi, i ja sam se nadao da će strano okruženje zauvek izbrisati iz mene muku uzaludne čežnje, koja mi se činila nepodnošljivom.
Neko vreme sam još ležao na krevetu, a onda sam ustao, obukao bademantil i, povukavši žaluzine, izašao na terasu. Bledoružičasta nijansa majskog praskozorja obećavala je zagušljiv, sparan dan. Ispod mene proteže se ulica Ramblas, poznato šetalište grada, do kasnih večernjih sati vrlo bučno i prepuno naroda. Sada je skoro sasvim pusta, vidi se samo jedan pijani biciklista kako nesigurno manevriše između zaključanih limenih tezgi uličnih prodavaca. U daljini se nazire srebrnkasti odsjaj mora, a na kraju ulice, na postolju visokom nekoliko metara, nalazi se statua Kolumba, pravog držanja i pogleda ponosno uperenog u daljine.
Dok sam, oslonjen o hladnu gvozdenu ogradu balkona zurio u more i u udaljeni spomenik, odjednom sam počeo da zavidim Kolumbu na tom pravom držanju, ponosu i svemu onome o čemu ranije pojma nisam imao, a što sam sada u jednom trenutku sve njemu pripisao.
Ubrzo mi je postalo hladno, pa sam se brže-bolje vratio u hotelsku sobu. Seo sam na ivicu kreveta i osvrnuo se po sobi. Na malenom stolu, pored pepeljare, crvenela se vizit-karta jednog lokalnog flamenko-bara, Bar la Bulerije, koji mi je onomad u pijačnoj gunguli u ruke tutnula jedna devojka plavičastocrne kose. Sećam se, na trenutak sam se zbunio; opčinilo me je njeno neobično lice koje je nekako balansiralo na granici između izuzetne lepote i izuzetne ružnoće. Upravo bejah posmatrao još žive, pokretne lignje i hobornice kada mi je prišla, i sa plačno-veselom grimasom na licu, gurnula mi malu kartonsku ceduljicu u šaku. Okrenuo sam se da je osmotrim, ali već je bila nestala u gomili.
I dok sam se, sedeći na ivici kreveta, prisećao tog događaja od pre nekoliko dana, prođe mi kroz svest san od prethodne noći kome sam možda i imao da zahvalim za ovo prerano buđenje. Sručio se na mene sa takvom žestinom da sam na trenutke pomišljao da to i nije bio san, već deo bliske prošlosti koji mi je iz nekog čudnog razloga izmakao pažnji: otvaram vrata hotelske sobe nekim neobično duguljastim ključem i čudim se zašto moram čak četiri puta da ga okrenem u bravi da bi se otvorila. U sredini sobe, okrenuta leđima, stoji dugokosa, gola žena, i ogleda se u ogledalu na zidu; u njoj prepoznajem onu devojku plavičastocrne kose koja mi je tutnula u ruke vizit-kartu onog flamenko-bara. Polako se okreće prema meni, a ja od zaprepaštenja ne mogu ni da se maknem: to nije ljudska glava, već glava leoparda; na čelu joj je bela pruga, a iz poluotvorenih usta postepeno joj, gamižući, izlaze sitne hobotnice...
Ustajem i uzimam crvenu vizit-kartu. Jedno vreme je okrećem prstima, a onda zamišljeno, dugo zurim kroz prozor, gledam u zid susedne zgrade.
Zatim se okrećem i prilazim ogledalu okačenom na zid. Već znam gde ću provesti veče.

2.

Tog dana grad je zaista pritisnula jaka omorina i zapara, i praktično se sve do večeri nisam ni makao iz hotelske sobe. Skoknuo sam samo do Hozeovog dućana na uglu da kupim šunku i bocu Riohe. On je bio jedini čovek sa kojim sam se do tada iole zbližio. Došao je pre mnogo godina iz Venecuele i, kako sam kasnije saznao, majka mu je bila Indijanka.
Jedne večeri, kada sam u poslednjim trenucima radnog vremena ušao u njegovu radnju, pozvao me je na čašu vina. Prihvatio sam, razmišljajući o tome da ovaj čovek mora da je veoma usamljen. Bio je to zdepast, oniži čovek; uljem namazanu, crnu, unazad začešljanu kosu vezivao je u perčin metalnim prstenom.
Spustio je roletne radnje i pređosmo nazad u uzani magacinski prostor; seli smo na plastične stolice. U međuvremenu sam zapazio da je na obrtna vrata što razdvajaju magacinski prostor od radnje okačena ukrašena puška, ali nisam ništa rekao. On je, međutim, izgleda primetio moj pogled, jer je odmah primetio:
- Vinčester. Deda mi je njime tamanio gringose.
Klimnuo sam glavom i podigao upravo popunjenu čašu, da nazdravimo.
Neko vreme je još pričao o Latinskoj Americi, zatim o Simonu Bolivaru, „Oslobodiocu”, pa onda o nesravnjenoj lepoti i temperamentu Venecuelanki. A onda je iznenada spustio čašu i dugo me posmatrao.
- Nešto nije u redu sa tobom – izjavi on.
- Sa mnom? Zašto to mislis? – upitah ga iznenađeno i brzo otpih gutljaj.
- Piše ti na čelu – reče on i opet podiže čašu. Pogledao sam u njegove tople, crne oči i činilo mi se da je nepotrebno da mu odgovorim.
Svega toga sam se ponovo setio onog sparnog predvečerja kada sam koračao prema Bar la Buleriji. Ovaj put nisam želeo da mi išta piše na čelu u trenutku kada uđem na vrata flamenko-bara.
Prateći instrukcije na vizit-karti koju sam poneo u džepu, prešao sam preko Plasa Katalunje i, prolazeći ispod palmi, približavao se Gaudi-parku ka adresi u ulici Agilera br. 33. Vreme sijeste odavno već beše minulo, Tapas-barovi su se napunili, uzbuđenje i dobro raspoloženje naroda koji se slivao ulicama preneli su se i na mene. Gore, na brdima koja okružuju grad, treperila su žuta svetla.
Trebalo mi je dobrih pola sata pešačenja da stignem. U dobrom raspoloženju i ispunjen nekim čudnim uzbuđenjem pritisnuh kvaku.
Do ulaza u bar vodio je dugački hodnik i kada sam ušao u salu, prvo što sam pomislio bilo je da sam pogrešio adresu. Za postavljenim stolovima nije sedeo ni jedan jedini gost. Lopatice dva ogromna ventilatora prikačena na plafon, sporo su se okretale, a tišina je bila tolika da se skoro čulo kako seku vazduh. Učinih nekoliko bojažljivih koraka unapred kada se iza jednog stuba pojavila konobarica. Nosila je crvenu kecelju; u ruci je držala blok-beležnicu i hemijsku olovku. Prijateljski me je pozdravila i odvela me do stola koji se nalazio preko puta podijuma sklepanog od dasaka. Dok je spuštala jelovnik na sto, saopšti mi da će flamenko igrači uskoro nastupiti. Učinilo mi se da joj nije bilo nimalo čudno što sam ja jedini gost. Na nastup je, međutim, još valjalo pričekati.

Paelju sam već odavno bio pojeo, a i drugi krčag Sangrije bio je već pri kraju, no još uvek sam sedeo sâm u toj prostoriji, koja se, inače, ni po čemu nije razlikovala od uobičajenih katalonskih mesta za zabavu: iznad šanka visile su pozamašne dimljene šunke, a na zidu su, u šarenim okvirima, visile stilizovane scene sa koride.
Sa protokom vremena moje dobro raspoloženje postepeno je počelo da iščezava. Sve sam nervoznije pomišljao da bi trebalo da platim i odem, kada, kroz jedna za mene dotad neprimetna vrata uđe plesna grupa. Muškarac i tri žene. Pojuriše pravo na podijum koji je mene zapravo podsećao na nekakvu staru školsku binu.
Polako sam počeo da shvatam da će oni sada plesati i svirati samo za mene, isključivo za mene samog samcitog, i od te pomisli osećao sam se samo još mučnije. Osvrnuh se po sali, ali naravno, uzalud. Upravo sam se bio dosetio da je, eto, zapravo sve u redu, jer, evo, tu su umetnici, i oni su u stvari moje društvo, kada se ulazna vrata prostorije sa treskom otvoriše i u salu utetura jedna mlada, pijana žena u društvu muškarca sa tetovažom na ruci; držali su se za ruke. Glasno su se smejali, a žena je čak u jednom trenutku i vrisnula. Iza stuba se odmah promoli konobarica sa hemijskom olovkom i blok-beležnicom u ruci, i odvede ih za susedni sto. Čuo sam da par razgovara francuski. Žena se opet nasmejala i kada je otvorila usta (musava od ruža), videla joj se krezuba donja vilica.
Okrenuh se ka bini da detaljnije osmotrim igrače koji su u međuvremenu započeli svoj program. Dugokosi muškarac sa gitarom u crnoj košulji i tamnim pantalonama sedeo je na stolici u desnom uglu podijuma. Tri žene u crvenim haljinama i cipelama učvršćenim metalnim pločama, nalazile su se na jedva dva metra od mene.
Teško je utvrditi šta me je iz korena istrglo iz dotadašnjeg stanja: da li to jedinstvo muzike i plesa ili saznanje kome sam se krišom nadao, ali koje je ipak došlo iznenadno, da je, naime, meni najbliža igračica niko drugi do žena sa licem leoparda koja mi se ukazala u snu. Čitavih nekoliko minuta činilo mi se da se ne mogu ni maknuti. Ritmičko udaranje cipela na podijumu, svirka gitare, zvuk kastanjeta, par crnih očiju uperen u mene, i neverovatna energija koja je zračila sa podijuma bukvalno su me prikovali za stolicu. Ali moja obamrlost ne potraja dugo: uskoro sam se sasvim opustio i ujedno osetio u sebi neku dotad još nepoznatu snagu. Do te mere da, kada sam se iznenada setio Kolumba i one scene u ranu zoru, prasnuh u glasan smeh.
Samouvereno mahnuh konobarici koja ovaj put nije prišla mom stolu, samo je klimnula glavom, i odmah mi donela novi krčag Sangrije. Postavio sam dlan na prohladni trup glinenog krčaga i činilo mi se da bih ga mogao razbiti kao od šale...
Kada se program završio, plesači su seli za sto u uglu sale. Posmatrao sam ih. Nastojao sam da uhvatim pogled žene sa licem leoparda, ali sada uopšte nije marila za mene, iako, dok je plesala sa kastanjetama na prstima, praktično nismo skidali pogled jedno sa drugog.
Prošlo je valjda nekih petnaestak minuta kada sam ustao i otišao u toalet. U povratku sam zastao kod njihovog izduženog, pravougaonog stola. Svima redom sam čestitao, napomenuvši da mi još nikada niko nije priredio tako čudesno iskustvo. Najzad priđoh i ženi sa licem leoparda. Primakoh joj se sasvim blizu.
- Bilo je fenomenalno – rekoh, i pružih joj ruku.
- Hvala – reče ona, spustivši svoju šaku u moju. Činilo mi se da je iste veličine kao i moja; kao da su par.
Kada sam hteo da je pustim, stegnula mi je ruku. Nisam znao razlog, ali stisak se sve više pojačavao.
Njene kolege su tiho čavrljale, nimalo ne hajući za nas.
- Sedi! – reče ona, još uvek mi stežući ruku, dok je drugom pokazivala na stolicu pored nje.
Nisam seo. Samo sam stajao i gledao je. Ne znam koliko je vremena proteklo, ali činilo mi se da joj se lice iz minuta u minut menja. Kao nebo ponekad, pomišljao sam.
- Samo da skoknem po moje piće – procedih najzad –, odmah se vraćam.
Pustila mi je šaku.
Dok sam prilazio svom stolu, toplota mi je sa ruke postepeno prelazila na celo telo.

---
Kada sam sa punom čašom u ruci ponovo seo za njihov sto, pogledala me je u oči i opet mi pružila ruku.
- Manuela Rosado – rekla je.
I ja sam joj rekao moje ime, ali ovaj put joj nisam pružio ruku. Pomislio sam da će joj to biti čudno, ali ni reči nije izustila. Tada se setih da je trebalo ja prvi da se predstavim, ali već je bilo kasno.
- Žao mi je – rekao sam zatim –, što je večeras bilo tako malo gostiju.
- Ništa ne mari – odgovorila je –, mi bismo plesali i da nema nijednog jedinog gosta. To dolazi iznutra. Mi zapravo ne plešemo za publiku, nego za sebe.
Glas joj je bio dubok, baršunast. Baš takvim sam ga i zamišljao.
- Odakle si? – upitala me je iznenada.
- Odnekud kuda malo ko želi da ide – odgovorio sam.
- To onda mora da je neko zanimljivo mesto.
- Da znaš – pustio sam joj na volju –, ali za mene sve manje.
Plavocrna kosa koja joj je uokvirivala lice, na trenutak je izgledala kao da svetli. Dugo i pažljivo smo se posmatrali bez ijedne reči, kao da se pitamo treba li otvoriti ona mala vrata na koja bi se mogla ušunjati ljubav. Osećao sam da mi je lice vruće i crveno, i samo sam stiskao čašu, hladnu od ledenog pića. Upravo sam nameravao da jednim lukavim pitanjem uputim razgovor u pravcu koji bi meni pogodovao, kada se iz pravca mog pređašnjeg stola prolomi strahovit prasak i lom. Svi se okrenusmo u tom pravcu: ona krezuba, pijana žena stropoštala se na pod, povukavši sa sobom stolnjak sa svim tanjirima i čašama. Konobarica se odmah stvori tamo u društvu jednog bradonje u crvenoj kecelji.
- Hajdemo odavde – reče Manuela.
- Dobro, hajdemo – odvratih.
Žurno smo otpili piće, vratili stolice na mesto i pozdravili se sa ostatkom društva. Kada sam im ponovo pružio ruku, primetio sam da su se na trenutak značajno pogledali, ali nisu ništa rekli. Uigrana neka družina, pomislih.
Prošli smo pored mog malopređašnjeg stola. Pijana žena se donekle već sabrala, sedela je opet na stolici, sa praznim pogledom, dok joj je onaj tip sa tetoviranom rukom stiskao šaku. Konobarica je čistila pod od polomljenog stakla.
Manuela je išla ispred mene, uska, crvena haljina još više je isticala njenu vitku figuru. Kukovi su joj se njihali, hodala je kao manekenke na modnim revijama. To je bilo nekako u suprotnosti sa onim finim kretnjama koje je prikazivala na podijumu.
Upravo je bila nestala iza obrtnih vrata, kada mi neko sa leđa spusti ruku na rame.
Okrenuo sam se. Iza mene je stajao onaj bradonja u crvenoj kecelji. Ispod desnog oka crneo mu se mladež veličine graška. Skinuo mi je ruku s ramena.
- Nije ta žena za tebe – izjavio je tužno se smeškajući.
Iznenadio me je; nisam shvatao o čemu govori, a onda u trenutku odlučih da se neću osvrtati na njega. Gurnuo sam krilo obrtnih vrata i požurio za Manuelom.

3.

- Stanujem blizu – rekla je Manuela kada smo, prošavši kroz dugački hodnik, izašli na ulicu. Napolju je rominjala kiša, ali nije donela osveženje; vazduh je i dalje ostao zagušljiv i sparan.
Uhvatio sam je pod ruku i bacio pogled na njen dekolte koji je nagoveštavao bajkovite grudi. Zatim sam joj osmotrio profil: jasno se iscrtavao na svetlu ulične lampe, ali ovaj put je delovao nekako hladno, kipoliko. Iznenada me uhvati neobjašnjivo loš predosećaj; nešto slično onome što oseća lovina kada shvati da je pomno drže na oku iz velike daljine, pa ipak sa distance sa koje se više ne može pobeći, i da je samo pitanje trenutka kada će joj sudbina biti zapečaćena.
- Nego, hajde da ne šetamo po kiši – predloži Manuela, pošavši u smeru suprotnom od onog kojim sam došao u flamenko-bar.
- Mrzim kišu – primetih sa odobravanjem.
- Ja ne, ali ne volim da kisnem – odgovorila je.
Tiho smo koračali jedno kraj drugog. Prethodno osećanje je polako iščilelo i na njegovo mesto došli su radoznalost i uzbuđeno iščekivanje.
Šetnja nam je zaista kratko trajala.
Na obližnjem ćošku zaustavili smo se ispred vrata ofarbanih u zeleno. Izvadila je iz tašne jedan duguljasti ključ, stavila ga u bravu i nekoliko puta ga hitro okrenula. Ukočio sam se. Nekako mi se činilo da ga je okrenula baš četiri puta; kao da sam čuo četiri škljocaja...
Spuštali smo se uzanim nizom stepenica, osvetljeni bledožutom svetlošću. Manuela je koračala ispred mene i kukovi su joj se njihali isto onako kao maločas po izlasku iz flamenko-bara. Bacio sam pogled na ižvrljani, ponegde buđavi zid, na paučinom obloženi gajtan jedne sijalice koja jedva da je treperila, i činilo mi se da samo igram ulogu u nekom čudnom filmu iz koje u bilo kom trenutku mogu da izađem.
Otvorila je vrata i upalila svetlo. Skromni stan činile su svega dve sobe, razdvojene jednom pokidanom zavesom. Kupatilo i kuhinja bili su spojeni s jednom od soba. U stanu je vladao veliki nered, videlo se da već nedeljama nije čišćen. Nije mi išlo u glavu kako to da jedna tako lepa i uspešna žena može živeti u ovakvim uslovima. Ali ona je, kao da mi čita misli, primetila:
- Svi flamenko-igrači su siromašni.
- Nema veze, ne smeta meni siromaštvo – slagao sam.
Spustila je tašnu i pogledala me. Polako se uputi ka meni.
Kada je bila svega na korak od mene, ščepala me je za vrat, privukla k sebi i snažno me poljubila u usta. Vapio sam za vazduhom kada me je odgurnula od sebe. Zatim je prešla preko neopisivog nereda i iz otvorenog ormara izvadila flašu i dve malene čaše koje je brže-bolje napunila.
- Grapa – rekla je tutnuvši mi čašu u ruku.
Činilo mi se da sam već dovoljno popio, ali ipak se kucnusmo i iz prve iskapismo to jako piće. Na trenutak mi se zavrtelo u glavi i ponovo pred sobom ugledah lice leoparda sa belom prugom na čelu, ali sve je to potrajalo samo sekundu.
Izvadila mi je čašu iz ruke, stavila je na sto i uvežbanim pokretom palca i kažiprsta zgrabila mi ruku i pokazala mi u pravcu druge sobe. Gotovo da me je zabolelo.
Odavno je postalo jasno ko će ovde upravljati događajima, pomislio sam.
Povukla je zavesu i ušli smo u unutrašnju sobu.
U njoj se nalazio samo jedan mali stočić sa fiokama i jedan glomazni gvozdeni krevet bele boje, kao i jedan plakat poznate pop-zvezde Majkla Džeksona na zidu.
Manuela me usmeri prema krevetu i pusti mi ruku. Ali tada sam ja zgrabio njenu ruku, i počeo divljački da joj ljubakam grudi, onoliko koliko je dekolte to dopuštao. Iznenadio sam se kako je mirno sve to podnela. Duboko sam udahnuo miris začina sa njenog tela. Prošlo je nekoliko minuta dok me nije polako odgurnula od sebe. Ustuknula je nekoliko koraka, pa me sa smeškom odmeri od glave do pete. Potom joj crte lica za tili čas očvrsnuše.
- Skidaj se! – viknula je odlučno, stavljajući ruke na bokove.
Brzo stresoh odeću sa sebe i u donjem vešu sedoh na ivicu kreveta.
- I to! – viknula je, upirući ispruženom rukom prema mojim gaćama.
- A ti? – upitao sam je dok sam skidao donji veš.
Osmehnula se i neko vreme me posmatrala.
- Sad ću i ja da se skinem, samo ti lezi na krevet – rekla je.
Legoh, dakle, na bok, jednom rukom podbočivši glavu, kako bih bolje video kako se skida. Ipak će sada jedna čudesna flamenko-igračica u roku od samo nekoliko sekundi da zbaci svoje haljine, pomišljao sam, osetivši u sebi čak i neku vrstu tupavog ponosa. Znatiželjno sam iščekivao kako će izgledati uvodni pokreti njenog svlačenja.
Ali, brzo sam shvatio da ona drugačije zamišlja nastavak naše zajedničke večeri.
Prišavši stočiću, izvukla je fioku, izvadila iz njega lisice i obrela se kraj kreveta.
- Lezi na stomak! – naredila je.
- Sada ćemo, znači, igrati ovu igru – rekoh bezvoljno.
- Videćeš – odgovorila je.
Okrenuo sam se na stomak, a ona mi hitrim pokretom pričvrsti ruke lisicama za rešetke na krevetu. A onda priđe drugom kraju kreveta, meni iza leđa.
- A sada ću da se skinem – objavila je. Čuo sam kako otkopčava haljinu, a nedugo zatim i šum haljine kako pada na pod. Još nekoliko sitnih šumova, pa i ona beše oslobođena odeće. Koliko sam mogao, okrenuo sam se malo na bok i bacio pogled preko ramena.
Stajala mi je okrenuta leđima i opet je baš izvlačila fioku onog stočića. Osećao sa kako mi navire žudnja dok posmatram njenu visoku i vitku figuru, frapantnu liniju leđa, njeno okruglasto, čvrsto dupe i čudesan luk nogu.
Onda je zatvorila fioku i okrenula se.
Prvo mi je pogled pao na njene grudi, i činilo mi se da nikada još nisam video lepše. Zadrhtah i osmehnuh se.
- Eto, vidiš – rekla je i prišla mi bliže.
Tada sam primetio pozamašnu alatku što joj se klati između butina.
Mislio sam da je to neka šala, pa sam bacao pogled čas na njena nedra, čas na alatku, desetak puta možda, ali uvek sam iznova video samo ono što sam i prvi put ugledao, sve se to, štaviše, činilo vrlo stvarnim. Nisam mogao ni da mrdnem od zaprepaštenja; glas mi je zamro u grlu.
Sela je kraj mene na krevet i tada sam primetio da u ruci drži nekakvu bočicu.
- Nova zadovoljstva te čekaju, viteže – rekla je i postepeno počela da odvrće vrh bočice. Onda na trenutka prekide to, i iznenada mi strastveno oliza leđa.
Kao da su me žiletom posekli. Još uvek nisam mogao ni da se maknem.
Svim svojim bićem sam verovao i nadao se da je sve ovo samo loš san i da samo što se nisam probudio. Ali, buđenje je izostalo, i morao sam shvatiti da sam maločas pogrešio i da iz ovog filma nema izlaza.
Obamrlost je lagano počela da mi popušta i počeo sam očajnički da tresem rešetke kreveta.
- Ne treba se plašiti onoga što je dobro – rekla je blago, s utešiteljskom toplinom u glasu.
- Ma ti, bre, nisi normalna! – jeknuo sam promuklo; više nisam tresao rešetke kreveta.
- A ko je normalan? – upitala je s izvesnom gorčinom u glasu i spustila bočicu pored mene. Video sam da me neko vreme odmerava, pa neočekivano baci bočicu s kreveta, ustade i žurno priđe stočiću. Izvadi iz njega ključeve i oslobodi me lisica.
Brzopotezno počeh da se oblačim.
Posmatrala me je, oslanjajući se desnom rukom o sto.
- Mislila sam da si jači – progovorila je razočarano.
- Nisam, samo sam sasvim normalan – rekao sam srdito.
- Za to ne treba imati puno snage – odgovorila je prezrivo.
Dok sam oblačio pantalone, ponovo sam je osmotrio. Još uvek je stajala oslonjena na sto i, uprkos svoj mojoj ozlojeđenosti, ponovo delovala čudesno lepo. Zaprepašteno primetih da od alatke što joj se klatila među nogama sada nema ni traga. Iznenada me napusti sav gnev i strah, i na trenutak se pokolebah.
Ispravivši se, načinila je nekoliko koraka u mom pravcu.
- Nosi se! – rekla je. U uglu oka kao da joj je zasijala suza.
Brzo završih sa oblačenjem, zatim trgnuh zavesu i brže-bolje napustih stan.
Dok sam se, zbunjen, spuštao niz stepenice, savladao me je olovni umor. Ponovo sam bacio pogled na treptavu sijalicu i zamišljeno ponovo osmotrio fleke od buđi na zidu. Možda je Manuela u pravu, možda zaista nisam dovoljno jak, pomišljao sam.
Kada sam izašao na ulicu, kiša je još uvek rominjala. Prošao sam pored jednog zaljubljenog para, pa pored još jednog, pa još jednog. U glavi mi se sve vreme motala Manuela. Uvek sam iznova vrteo film naše kratkotrajne i neslavne veze, i video je kako me posmatra, oslonjena na stočić, u jednom trenutku kao muškarac, a u sledećem kao žena.
Ispred hotela zastadoh na trenutak i, položivši ruku na kvaku, pogledah u pravcu mora. U daljini se jasno video Kolumbov osvetljeni kip. Zamišljao sam kako se dva snažna čoveka rukuju. Zamišljao sam kako se okreće, prepoznaje me i maše mi.
A onda sam, ne otpozdravivši, pritisnuo kvaku.

Preveo Marko Čudić

Ištvan Nemet

Dubrovačke laste
Svi bi da se slikaju sa golubovima oko Orlandovog stuba, ali tako da se vidi nešto i od stuba. Lastavice niko i ne gleda. One ne bi dopustile da ih slikaju kao što to čine uhranjeni, razmaženi, lenji golubovi. Dok ih posmatram sa ćoška crkve Svetog Vlaha kako strelovito kruže nad Gradom, podsećaju me na oblake drozdova kod kuće i ne znam zašto imam utisak kao da su stalno zauzete pletnjem jedne ogromne nevidljive čipke. Kao što rade i njihove sestre nad Trgom slobode u Novom Sadu. Ali ove dubrovačke laste su drugačije. Njihovo je glasanje resko jer ga brusi i odbija tvrdo kamenje. I nakon naših izlazaka, dugo u noć čujemo njihov cvrkut. Upliću se svojim glasovima u zvuke večernjih koncerata. Svojim cvrkutom ometaju Mocarta.
Jesu li one kružile ovde i onda kada su senatori Dubrovačke republike sa kamenih klupa pred Kneževim dvorom posmatrali svečane povorke?
Jesu li večito kružile nad ovim trgovima?
Hoće li ikada da završe onu lastavičje finu čipku u obliku agave, koju pletu stolećima svojim blistavim, sevkavim kljunovima?
Mihalj Majtenji, koji se toliko puta vraćao u ovaj Grad, da li ih je zapazio, da li je uživao u njima?
Na terasi Gradske kavane vidim na licima dosadu i ravnodušnost, koja me za trenutak zaprepasti. Ovi ljudi kao da nemaju više o čemu da razgovaraju, samo bulje preda se. Ali, možda i oni osluškuju laste i tako se, uronjeni u sopstvenu tišinu, opraštaju od Grada.
Svi smo mi ovde u prolazu, svi smo mi ovde privremeno, kao laste. Kružimo kao omađijani po ovim trgovima, zatim odlazimo, pod bremenom utisaka koji u nama damaraju zauvek. I tešimo se uzdišući: pa i laste se vraćaju s prolećem!
*
Na zidinama smo. Nedelja je. Podne. Ispod nas je more, naspram nas raskriljeni prozori bogoslovije. Možeš da zagledaš ne samo učionice, već i veliko zajedničko kupatilo. Svuda su momčići srednjoškolskog uzrasta. Samo bi se tu i tamo zacrnela silueta vaspitača, profesora teologije u mantiji. Svi su učenici u civilnom odelu, a u kupatilu u kupaćim gaćicama. Jedan od njih upravo stoji pred ogledalom i cedi bubuljice.
Učionica naglo oživljava. Jedan sveštenik ulazi, razred ustaje, svi se prekrste, mole se skrštenih ruku. Zajedno sa sveštenikom, svi su okrenuti raspeću koje visi na zidu. Mladić pored zida poče da se razgiba, podigao ruke, pa ih savio, izvodeći laktovima trzaje unazad. Očito nije u sferama duhovnog. On gimnasticira za vreme zajedničke molitve. Dok njega obasjava plavo nebo, kroz otvoreni prozor pljušte sunčevi zraci.
*
Bilo bi lepo potražiti nekadašnje Derijevo prebivalište, nekadašnju sobu Mihalja Karoljija i njegove porodice i one prozore na spratu ili balkone na kojima je Đerđ B. Sabo radio tušem naš mali crtež. Ali sve sam adrese koje bi me uputile na trag zaboravio kod kuće.
I nisam baš ni siguran da ta mesta još postoje. I da je Đerđ B. Sabo živ, da li bi znao gde se nalaze oni prozori, oni balkoni? Ne verujem.
Pre petnaest godina proveo sam ovde sa svojim prijateljem četiri dana. U kojoj smo to ulici stanovali, u kojoj kući? Moje sećanje prekriva petnaestogodišnji talog.
U međuvremenu, ovde se baš ništa nije izmenilo. Od tada čak nijedan kamen nije pomeren sa svog mesta. Nije trista godina. I sada je na Stradunu gužva i njegov kameni pločnik svetluca poput leda zamrznute reke.
I ulice posle ručka mirišu na sveže prženu kafu.
*
Tu, na uglu, u samom podnožju Onofrijeve česme (iz koje od 1438. teče voda!), jedan stari guslar u narodnoj nošnji svakog poslepodneva i večeri priređuje višečasovni program. Sedi na malom tronošcu, ispršen i ponosno zabačene glave, kao guslari na starim platnima. Brkovi mu usukani kao igle. Ritam određuje trupkanjem nogom. Ovo mora da ga veoma zamara. Satima bez prestanka udara nogom! Tako mora da ga bole tabana. I svakog trećeg dana mora da pendžetira cipele. Da li mu se to isplati na ono nešto sitnine što mu bacaju pred noge?
Za večernju predstavu čak i ne uzima novac. Tada ga okruži mlad svet i on, u tom prstenu, svira za parove koji igraju. Jednako je ispršen i ponosno zabačene glave kao poslepodne pred turistima.
Ovde je i u septembru leto, i tokom čitave godine traju Igre. Kao da je uvek Praznik.

Golubovi grada
Čini se da ovde svi koji dolaze iz raznih krajeva sveta na hodočašće imaju svoju kafanicu. U koju se, posle razgledanja Grada, uvek vraćaš. Naša se otvarala na pesnikov trg, na pijacu. Ovde je svraćao i nosač sa dve noge. Nazvali smo ga tako jer je na jednoj nozi imao cipelu a na drugoj papuču. Inače, bio je to ozbiljan i trezven čovek. I sigurno je bio jedini u celom Gradu na čijem je prstu blistao ogroman zlatan prsten. Taj je prsten bio strašno velik. U odsudnom trenutku mogao bi njime da ubiješ čoveka. U optoku prstena bio je turski dukat iz 1923. Kupio ga je pre mnogo godina za pozamašan iznos. Od tada su mnogi hteli da ga kupe, ali on ga ne bi dao ni za kakvo blago. Prsten je tamo gde mu je i mesto, tu, na njegovom prstu. Ide on tako Stradunom, vuče niska kolica na četiri točka, na kojima su elegantni koferi, a na ruci kojom pridržava rudu sjaji mu se ogromni pečatnik. Stranac, kad ga takvog vidi, može samo da se išćuđava. Jao na šta je ovaj siroti čovek spao, verovatno pamti i bolje dane. Iz tih vremena ostao mu samo ovaj čudesni prsten. Ali mu je stoga do njega još više stalo.
Zaista, stalo mu je do prstena. Svi ga, pa i tu u malenoj kafani, primete na njegovom prstu. Svi se stranci diskretno išćuđuju. Nosaču sa dve noge se to sviđa i, ko zna, možda mu je baš zato do tog prstena toliko stalo.
– Eh – vajka se on – nema prometa, nema prevoza, nema ni zarade.
Sa pijačnog prostora su već otišli prodavci. Stolovi su sklopljeni i prislonjeni uza zid pored česme. Na sjajnom pločniku su ostale samo dve odbačene metle. Sat izbija dvanaest, golubovi su već prekrili krovove kuća na trgu i, čim su ugledali muškarca sa kantom kukuruza, obrušili su se na trg i za tili čas pokupili zrnevlje koje je bilo prosuto pred njih. Sada je vreme za ručak golubova, vreme kada ih zvanično hrane. Naime, u gradskom budžetu ima stavka koja se odnosi na ishranu golubova. Njima sleduje svaki dan po jedna kanta kukuruza u zrnu. Naravno, znaju gradski oci dobro da je malo jedna kanta kukuruza na tolike golubove, da im je to dovoljno tek da prežive. Ali su ovi ljudi vešti domaćini i znaju da golubove, u stvari, hrane osirotele tetice, usamljene dedice, a najviše turisti. Hrane ih čak i sada, zimi. Ali golubovi su već napustili mesto gde se hrane, odleteli su na svoja uobičajena mesta, na Lužu, na simsove Svetog Vlaha, na crepove Sponze gde uređuju perje, i na malu Onofrijevu česmu da pijuckaju, peru noge i čiste kljunove. Naravno, to se iz prozorskog udubljenja kafanice se vidi, ali saznanje da je to tako ispunjava nas osećanjem topline. Ta otkad smo tu, ništa drugo i ne radimo osim što tražimo sebi neko mesto, biramo sebi prozore i balkone. Tu, u Starom gradu ima bezbroj prozora i lepih kamenih balkona. I ova stara gospođa naborana lica, sa demode tašnicom, koja svraća svaki dan na šoljicu crne kafe ili čaja, ima na spratu gde stanuje tri prozora koji se otvaraju baš na ovaj šaroliki užurbani trg. Ali ona ne voli da boravi sama u praznim sobama. Tu dole, u kafanici međutim, uvek nađe nekoga s kim može da porazgovara; nama je pričala kako joj je muž umro na ovom trgu.
– Moj muž je bio jako debeo čovek, a tog dana je bila vrućina, sunce je pakleno sijalo, naročito tu na trgu. Ipak je sišao sa sprata i hteo da pređe na drugu stranu, ali se na pola puta onesvestio i umro – poverila nam se ona, što je verovatno često radila strancima.
U podnevnoj gužvi i čika Aca, bivši poslastičar i skitnica, koji moju ženu pozdravlja glasno sa ljubim ruke, na mađarskom, ovde nalazi sebi mesto. On i na ovaj način želi da izrazi svoje davnašnje uverenje da u Dubrovniku, osim njega, nema finih ljudi. Naime, prava gospoda žive u Makarskoj. Tamo je on bio dve godine poslastičar, da bi se, pre dvadeset i dve godine, nastanio u Dubrovniku.
– Ali, moliću, radio sam ja i u Pešti u jednoj poslastičarnici na Andrašijevom putu. To je bilo u vreme Bele Kuna, a posle Bele Kuna došao je Mikloš Horti Nađbanjai.
Čika Aca, koji se rodio u Beogradu i proskitao pola sveta praveći fine slatkiše i sada voleo samo lozovaču čistu kao suza, umeo je lepo da pripoveda. Ali Dubrovnik nije mogao da zavoli ni posle dvadeset i dve godine. On je jedini od koga sam čuo tako nešto.
– Zašto se ne vratite u Beograd? – upitao sam ga.
– Gospodine, ako čovek nema nikoga, sasvim je svejedno gde živi.
Ne znam. To stvarno ne znam. Ali vidim kako ovde živi, vidim da se može i tako. I nije sasvim svejedno u kojoj ćeš kafani pre ručka popiti čašicu dobre lozovače. Čak i u ovom „neprijatnom” Dubrovniku, postoji neko mesto, neka kafanica gde njegova nemirna duša, u ovom dobrovoljnom izgnanstvu koje traje dvadeset i dve godine, nalazi sebi smirenja.
Gde li je sada onaj kanadski bračni par s kojim smo se takođe svakodnevno susretali ovde u prijatnoj atmosferi malog pijačnog trga, Kanađani, koji su posle svojih razgledanja svraćali ovamo punih mesec dana, i uvek pili samo pivo i pušili uvek jednu cigaretu, i kad bi hteli da povuku dim, dodavali bi je jedno drugome. Nismo ih videli već tri dana, verovatno su otputovali. Nikada nismo progovorili ni reči i nikada nas više slučaj neće zbližiti. Ali nam sada, u ovoj kafanici, našem privremenom domu, jako nedostaju.
Hoće li neko primetiti naš odlazak? Hoće li staroj gospođi, nosaču sa dve noge, ili kome drugom, na tren proleteti kroz glavu da nedostaje dvoje mirnih stranaca, sa kojima jedva da su razmenili koju reč, ali koji su se očito jako dobro osećali i uvek rado sedeli tamo, za onim malim stolom u prozorskom udubljenju.

Prevela Marija Firanji

Janoš Siveri
Bilans
(Zárlat)

Gde naći sjajno skrovište
za neumivene. – Hrana je na putu:
do stomaka i dalje. Nek prene
sve ćelije ovaj kobni nesporazum.

Rovito jaje na sto. I sve ostalo
što treba.
Nemoć je tu vrhovni um
(apsurd je obrazac: zaraza ad absurdum).

Do zvezda.
Odatle, samo je „do grla” dalje.
A tu ništa ne nastaje. Čovek je sprema
da pljune: jednim ritmom, jednom odlukom.

Ovo tu je konačni zakonski poredak.
Na strnjištima duše sve je u
najboljem redu – tako bar prividno
biva. Nikakva cenjena ad-acta perspektiva.

(Amuleti ad absurdum: završni račun slave.)
Poizdalje, procepu jedva se vidi
traga. Hleb, nož, kašika jedina su blaga.
(Živim otprilike u nekom večnom uglu te slike.)
Neka je dakle namera stvarnost: prohodeći
prazne prostorije još nepostojećeg,
nađimo kakvo zgodno mesto u istoriji
da joj prikrpimo na vlastite storije.

Filantropska pesma
(Filantrop vers)

Za život malo, za mudrost mnogo;
zamisli: to je sve što je mogućno.
(Nižem stihove, a gleda li me ko?)
Granaju se vesti-ruševine.
Otkud toliko uzbuđenja
oko
iskopina. Koliko kosti. I ja. I ti.

Prevela Judita Šalgo

Ana Terek

Sarajevo

putovali smo.
zimi, umesto leti,
kao da imamo vremena za osećajnost
romantično zimsko putovanje
na more, kofer, pakovanje, kanap
da bi povezali naše živote
među odela sam umesto majke
umotala svoja sećanja.
s tupim očekivanjem
sam stupila u
iznajmljeni stan
među stare ruke
u stari zagrljaj.
samo je ćutao,
čekao je, da
se sve reši
samo od sebe.

i
ja sam samo posmatrala, kako
skida kapu s glave,
kako mu zebe lice,
kako mu se tresu usne,
kako su mu crvena usta.
ćutala sam, iako je trebalo
već predsoblje ispuniti pričom,
i
polako zalaziti sve dublje
u stan. sedela sam na krevetu,
u rukavicama sam povlačila
linije u prašini na komodi.
ujutru mi je ona pucketala pod zubima.
bila je zima u gradskoj noći,
drveća su se skinula
s prozora sam posmatrala, kako
gole staze čekaju
sneg na svoj trbuh.
naga sijalica je sijala iznad naših glava,
jedva je gorela,
naborala je konture
našeg lica.
gledala sam senku zarobljenu
na njegovom licu, nijedna reč
nije odgovarala njegovim
usnama, prste sam prislonila njegovoj koži,
možda mogu da izbrišem prašinu
s njegovih umornih bora.
mogao je već jednom
da padne
sneg.

u iznajmeljenom stanu
nije bilo grejanja,
struje
je jedva bilo dovoljno za sijalicu.
sedela sam kraj otvorenog prozora,
zatvorenih očiju
udisala sam vazduh
i smejući se
sam zamišljala: udišem
vazduh s mora.
morala sam da se smejem.
iako sam bila besna i hladna,
a moj ljubavnik se
stideo.
čekali smo, suviše smo čekali
u njemu je polako ustajala
ljubav, a u meni se stvrdla
nada.

u iznajmljenom stanu
nismo našli ni drva, ni ugalj.
zebli smo, mog ljubavnika
nije interesovalo to
što se plašim: mokriću krvavo.
kukala sam, na kraju je od nekud
izvukao knjige.
dlanovi su mu pocrnuli,
ponegde i lice,
ponegde i moje.
hteo je da potpali
nekolicinu knjiga
od toga smo se toliko uzbudili
da smo samo stajali
na sredini sobe koja je plivala u prašini
i nismo smeli ni da se maknemo.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

sedeli smo čupave kose na podu,
prljavih ruku, u donjem vešu
(previše smo knjiga potpalili),
svoj sam dlan prislonila
njegovom, kao
jedna iščašena molitva, tako
su izgledale spojene ruke.
gledala sam, kako sedi tamo pored mene
u takvoj tišini, kao
da će odmah zaplakati.
padala je noć
grad je pokrila tama
kada je počeo sneg.

taj dan smo na pijaci kupili jabuke.
prodavac me je uhvatio za ruku.
i nešto je promrmljao s osmehom.
smešila sam se, na vetru
mi se kosa zalepila za zube.
u moju suknju smo obrisali
jabuke, u tišini smo ih zagrizli.
posmatrala sam krajolik prekriven
valovitim crvenim krovovima, kaldrmu,
njišuće antene,
golubove, koje je vetar nosio
sa sobom ispod miške.

poslepodne smo se brčkali u kadi
ja sam koristila našu
ispražnjenu vezu
kao jak argument za kupanje
kupali smo se goli,
golo je bilo i nebo iznad nas,
i samo smo sedeli u vodi koja se hladila,
i pena je nestajala oko nas,
nismo mogli ni da govorimo, toliko smo se
stideli. svaki novi trenutak je
postajao sve duži. više nije moglo
da se smeje i svemu da se nada,
nismo mogli ni da pogledamo jedno drugo,
u toj meri,
nije ostalo šta da se kaže.

Prevela Teodora Drozdik-Popović

Oto Tolnai
Kišinjevska ruža

Tamo sasvim visoko
odakle više nema dalje
nema tavana
ni tavanskih stepenica
mada se neko šetka gore-dole
tamo sasvim visoko
odakle više nema dalje
nema tavana
u stvari tavan
je dodeljen stvoritelju
lep je velik kažu
atelje napravio
struže
skuplja stvari u bočice
dao se u alhemiju
tamo sasvim visoko
na stolu palijativnog
u staklenoj zdelici
suva jerihonska ruža
(nalik skvrčenoj tuji
koja kao da se zna vratiti
odatle
pustinjska ruža
veličine pesnice)
poslednja želja
one bakice tamo kraj prozora
beše da joj donesu njenu
šeširsku iglu od rubina
ko da joj je donese
od koga odakle
pomenula je jednu svoju prijateljicu
poslednji put joj je pisala iz kišinjeva
ona joj je kaže poslala i jerihonsku ružu
telefonirali su direktorki
indignirano je urlala
ne idem u kišinjev nema šanse
neko u uglu reče
a što ne bi išla u kišinjev
ona bi da može
sada otišla u kišinjev
ne bi se ni vraćala
šetala bi tamo
popila jednu pravu kafu
ali direktorka je jednako urlala
kako da inventariše
jerihonsku ružu
rekoše joj kao kišinjevsku ružu
tada je već čupala kosu
i posmatrala pramen na dlanu
i rekla kišinjevska ruža
u detinjstvu sam videla
šeširsku iglu od rubina
mada šešira odavno
već nije bilo ona je stajala
zabodena u iglenicu
povijena napuštena
među zarđalim čiodama
doneo ju je navodno kum trocki
ćerki malom komarcu
ali je rubin bio veći
od njene glave
suva jerihonska ruža
i jedan nedovršeni goblen
lepo se video
zamišljeni pejzaž
prošetaće malo pomišljala je
kao onaj čikica u kišinjevu
njega je trebalo inventarisati
kao kišinjevskog čikicu
prošetaće malo pomišljala je
popiće jednu pravu kafu
prošetaće malo
po naličju goblenske krpice
boje džaka
lepo se videlo
nije bilo puta dalje
gde je nestala žuta
mada je ona još šetala
iz detinjstva se sećam da je jednom
došla sa kolonijalnom robom
možda samo s morskom travom
prepun džak od jute
izvukao sam nekoliko vlati
lepo se videlo
gde je nestalo zelenog konca
koja je bila poslednja
vlat morske trave
nikad još nije ostalo ovako nedovršeno
stablo
lepo se videlo stvoritelj
ovo stablo zbog nečeg nije želeo
ili mu je naprosto
ponestalo zelenog konca
kažu neki
direktorka
nije ni ona večito indignirana
ili je baš stvoritelj poslao ćaknutog dečka
u dućan ali tamo nikad nije bilo konca
samo kvasca i šibica
smračilo se jer i plavog je nestalo
a onda je jednog dana
lepo se videlo
nestalo i ljubičastog konca
poslao je ćaknutog dečka
u drugi dućan
ali ni tamo ne beše
ljubičastog konca
samo fitilja za lampu i cikorije
šetao bi još
ali naprosto se nije moglo dalje
nije više bilo konca
ni u ništavilo da se spusti
a ni paučine
sa paukom što grli
sasušenu muvu u uglu
mada u tom trenu zablista
srebrna kašičica
tada joj se već kažu istrošio
i tranzistor veličine dlana
njime je svirala na radijatoru
nastavnica klavira ptičjih kostiju
gle nije ga ponela
a njega je želela da ponese
onamo
nije ga ponela
da dovrši goblensku krpicu
a ni srebrnu kašičicu
da svira stvoritelju
iz susedne sobe
dopirao je miris cikorije
i reče stvoritelj
ćaknutom dečku (svom potrčku)
svakodnevno je svraćao na palijativno
reče mu ako nema konca
nek donese cikorije
i ćaknuti je dečko
doneo cikorije
doneo ju je sav srećan
njega je možda trebalo
poslati u kišinjev
tamo ne bi ćaknutom dečku
rekli da je ćaknut
dobio bi i neki posao možda
dodelili bi i njemu atelje
voda je tada već provrila
došli su po srebrnu kašičicu
po goblen nije došao niko
onda je ušla direktorka
kaže ove godine će opet ofarbati
radijatore
na zidove će škrabuti
male cvetne šablone
po goblensku krpicu nije došao niko
reče mi da slobodno
zaronim lice
u mali vreli
nedovršeni pejzaž
i ona bi zaronila lice
u krpicu od jute
i u taj mali vreli
nedovršeni pejzaž
ali knjigovođa je opet grdi -----------
a to je već tema jedne druge poeme
kako uzimam svoj vulkanfiber
i otputujem lepo u kišinjev
jednom sam naime na nekom aerodromu
video jednu devojku
pomislio sam da putuje sa mnom
ali se ukrcala na avion za kišinjev
i tada sam nosio svoj vulkanfiber
i u njemu zelenim filcom obloženo
ljubičasto ibisovo jaje
koje je takođe tražilo pustinju
pustinju kao ona ruža
kišinjevska ruža.

Preveo Marko Čudić

BRILIJANT

"Ja sam se derala u kutiji!"
Pilinski

Ne, neću da palim svetlo. Biće bolje ovako, u polutami.
Htela sam samo da kažem da ispričam, kako izgleda špargla.
Ona se gotovo ni po čemu ne razlikuje od ove sveće. Jedan grozni voštani izdanak.
To bi se dopalo studentu: špargla je grozni voštani izdanak. Kada sam bila mala, volela sam da u podrumu posmatram kako krompiri puštaju klice, kako se mrdaju, i kako se kao stonoge, na voštanim nožicama, penju po šalitrastim zidovima.
Dopalo bi se studentu, od njega sam čula da se Spargel, asparagus officinalis, na našem jeziku, zapravo, zove: šparoga.
Dakle: grozna, gotovo kao ruka debela voštana klica.
Bila sam u Nemačkoj. Da sredim penziju koja mi pripada po mužu. Ali još uvek nedostaje neka isprava. Kakve god isprave da im odnesem, nešto im uvek fali.
Ako je overena okruglim pečatom, treba im kockasti, ako im donesem kockasti, ne valja, treba okrugli, ako im poturim okrugli, onda nije na dobrom mestu, trebalo bi da stoji u desnom, a ne u levom uglu, ili bi trebalo da je po sredini... Otela sam veliki bakarni štambilj od malecnog činovnika sa zaštitnim rukavima od crnog klota, pa sam lepo overila sve isprave po svim uglovima, levo, desno, po sredini i još, pride, po rubovima provukla sam im čak i ivice po ljubičastom pečatnom jastučetu...
Prepoznao me njegov šef, šef mog pokojnog muža, onaj her Hartman. I prepoznao me jedan njegov kolega. Onaj mali Talijan. Onaj koji je odrezao svih deset prstiju, kao da su mu navukli bokserske rukavice, kaže, i kao da mu ne dozvoljavaju da ih svuče, u bokserskim rukavicama mora da puši, to je najgroznije, u bokserskim rukavicama mora i da puši, i da piša. Prepoznao me. Uzeo mi lice među svoja dva podbula dlana. Samo sam čekala kad će da me zvizne po nosu. Jako me je obradovao. Godinama mi nije niko taknuo lice. Ali, čini mi se, mi bismo već jedino na taj način mogli da saopštimo bilo šta jedno drugome, kad bi me iz sve snage raspalio po nosu. Nije me udario. Mašio se pantalona, ali nije mogao da otkopča šlic.
Da, muž mi je napolju umro. Pre pet godina. Deset godina smo proveli tamo. Ja sam radila kao spremačica. U jednom preduzeću. I plus pre podne privatno. A krajem maja bih se uvek pridružila ženama iz okoline Sombora, na šparglovanje. Odsecati špargle. A u jesen sam išla u berbu grožđa, pored Rajne. Tamo je umro. Ali vratila sam ga kući.
Predali su mi ga golog. Imao je na sebi samo beli napršnjak, mašnu oko vrata. Samo sam ga gledala.
Rekao je jednom da će kroz par godina i on nositi mašnu. Leptir mašnu, kako je on govorio. Leptir mašnu, kao her Hartman. I na kraju mu se želja ispunila. Poslednje dane proveo je s leptir mašnom oko vrata. S leptir mašnom, i golišav. Kao da je nekud žurio. Na prvi pogled učinilo mi se da je siroma sam vezao mašnu, samo nije imao vremena da navuče i gaće, pantalone, samo što nije stigao da se obuče.
Stajala sam tamo pored njega na suterenskom, izbetoniranom hodniku, i lupala glavu, Bože, kako ću ga otpremiti kući. Neki su mi preporučili da, jednostavno, sednem sa njim u neki taksi, i pravac kući. Svi tako rade. Da ga ispod ćebeta držim na ledu, da slučajno ne dobije miris pre granice. A na granici da se pravimo kao da spava. Sela sam sa njim u taksi i odvela ga u neku firmu za prevoz mrtvaca. Tamo je na zidu visila jedna golema karta sveta.
Bila je sva načičkana malim, crvenim, plastičnim zastavicama. Bilo je zabodenih zastavica i u Africi, i u Australiji. Baš tada su zaboli jednu i u Ankaru. Zaboli su onda i zastavicu mog pokojnika. Rekoše da će poći čim se za taj pravac (Bačka Balkan) nakupi dovoljno mrtvaca. Treba sačekati dok se napuni jedna velika hladnjača. A dotle će ga držati tamo, u njihovom frižideru. Onako golog. S leptir mašnom oko vrata. Pade mi na pamet da će još posumnjati kako sam ga ja zadavila s tom mašnom, ali nisam se usuđivala da je odvežem. Htela sam na brzinu i da ga očešljam, ali samrtnički znoj mu se već sasušio na lobanji. Oduvek je želeo da bude gospodin čovek. Sada je baš ličio na gospodina, tamo na ledu, u fijoci. S crnom leptir mašnom pod jabučicom izgledao je baš kao kakav gospodin. Jadnik.
Bila sam opet napolju. Ako sam već tu, računala sam, zašto ne bih odradila jednu sezonu na šparglištu.
Kada je špargla u pitanju, još ne prave pitanje oko dozvole. Taj posao neće ni Talijani, ni Turci. Niko na svetu neće više da radi na šparglištima, osim nas iz Bačke. Ne znam zašto. Student je na to jednom odgovorio: zato što je ovde najviše ljudi na svetu sklono samoubistvu. Jeste, za šparglovanje se još ne izdaju dozvole. I možda još za berbu grožđa. U jesen. Imala sam kod sebe šamlicu, ali na Rajnu ipak nisam otišla.
Grožđe sam brala sa šamlice. Kod vađenja špargle treba se saginjati, razgrtati pesak, a kod berbe grožđa treba se neprestano istezati u vis. Levom rukom pomeriš šamlicu, a desnu već pružaš prema sledećem grozdu.
Leva šamlica, desno grozd, desna kotarica, leva šamlica, desno...
Nekih stotinu šamlica u jednom redu. Sto redova šamlica. Koje se gotovo na komandu pomeraju. A komanda se i ne čuje. Pa ipak neprestano odjekuje. Nemačka komanda. I na šparglištima. Nemačka komanda visi neprestano u vazduhu.
Leva šamlica, desna, leva, desna...
Kada sam još kao mala devojčica prvi put došla u grad, moja kuma, nenadmašna bogomoljka, odvela me u neku veliku crkvu. Bila je i iznutra lepa. Mnoge lepe, bele časne sestre su se muvale bešumno, tamo amo. Oltari su bili prekriveni beskrajnim, šuštavim čipkanim stolnjacima. Neobojene, netaknute Device Marije. Ali pozlilo mi je od prejakog mirisa ljiljana (student je objašnjavao, da i špargla sapada u porodicu ljiljana), pa sam morala izaći na vazduh. Pred vratima se skupila čitava gomila prosjaka. Među tim prosjacima bio je jedan koji se kretao na šamlicama. Neverovatno je spretno baratao tim šamlicama. Išao je, koračao, trčao, skakutao na njima ovamo onamo. Bio je hitar, kao da je imao četvoro nogu. Hitar, jadnik, kao zec. Samo sam njega gledala. Gledala sam ga kako posle mise polazi kući, van grada. Pošla sam za njim. Stigosmo na neku jezivu periferiju. Mučio se strašno na duboko kaljavoj ledini, svaki čas bi se prevrnuo. Šamlica se otkotrljala. Vukao se po blatu, ali nije nikako mogao da je dohvati. Pošla sam da mu pomognem, ali sam i ja pala na nos.
Nekako sam se ipak dočepala šamlice. Bila je sjajna, kao neki kristalni podnožac. Dotakla sam je, prigrlila. Dodala je bogalju. Smesta je pojurio, pokušao da pobegne. Kod kuće ga je neki pijanac gramzivo pretresao. Jedan drugi ga je grubo zgrabio i bacio ga u budžak. A treći je pregledao blatnjavu šamlicu, udario klin uz jednu nogu. Šamlica je nakon toga cele noći stajala na sred hladne, ledene sobe. I ponovo je počela da sija. Ponovo se pretvorila u kristalni podnožac.
Tamo, pored Rajne, mislila sam neprestano na tog prosjaka bez i jedne noge. Moraš da se propinješ, a da pri tom ni zadnjicu ne možeš da podigneš sa šamlice; moraš da se penješ gore, sve više, da dohvatiš nebo, sve teže grozdove, i pri tom ti kiša, rosa, grožđani sok iz zgnječenih, izmuljanih bobica stalno curi niz ruku, pod pazuh, pa dalje u gaćice, tako da se neprestano premeštaš s noge na nogu, kao da si se upiškila, ili kao da te je spopala sraćkalica. I tamo, u vinogradima, gotovo uvek imaš sraćkalicu. I uvek si pomalo i pijan. Pijan kao vojnici na frontu...
Leva, desna, leva...
Koliko li sam puta pomislila, da krenem na šamlici u grad, da se i ne dignem sa šamlice, da pođem dole u grad, ni pet ni šest, pravo kući. Da prođem šamlicom kroz Evropu; u smeru Bačka Balkan! I da se nikad više ne uvaljujem u ovakve ludosti: ići na rad, kod Nemaca! Možda samo još jednom, početkom leta: na šparglovanje da dobro protegnem tetive. Možda samo još jednom poslednji put: na šparglovanje.
Saginjući se među niskim peščanim bankovima neprestano smo o tim šamlicama pričale. I sanjarile o tim kristalnim podnošcima. Ako bismo samo na minut dva mogle da se spustimo na njih! Nikad više kod Nemaca, ponavljale smo u horu. Eventualno još jednom na berbu grožđa pored Rajne, da bismo se malkice odmorile na šamlicama. Mora se priznati, navikle smo se na slatko vino...
Leva šamlica, desno grozd, leva, desna...
Šest godina nisam išla na šparglišta. Mislila sam da ću umreti. Možda sam zato i otišla. Ne zbog penzije. Nego da umrem tamo, u Hajdelbergu, kao moj muž. Neka žena iz Srpskog Miletića je tamo i umrla. Sama je uzela celo jedno jutro. Gazda ju je od jutra do večeri posmatrao, fiksirao, dok se jadnica na kraju nije izvrnula u jarak između dva banka.
Čas je pljuštala ona hladna nemačka kiša, davila nas magla, čas je udarila vrućina, isparavali se veštačkim đubrivima krcati bankovi. Mene je neprestano brinulo samo jedno: ko će mene da otpremi kući? Ko će me otpremiti kući ako se izvrnem, ako se nabijem na nož? Kada izvadim poslednju šparglu? I odmah mi se pred očima ukazala ona velika karta sveta, načičkana crvenim, plastičnim zastavicama. I videla sam muža. Golog. S jeftinom crnom trakom vezanom u mašnu oko vrata. I sebe pored njega. Golu kao od majke rođenu, u fijoci, na ledu.
Pre petnaest godina smo otišli na rad, ali ja sam već zapravo punih petnaest godina gastarbajter. Ili, ako bolje razmislim, još i više. Mnogo, mnogo više.
Kada se otac obesio, majka je još bila mlada. I lepa. Otišla je u Nemačku. Skoro odmah sutradan. Otišla na rad. I tamo se uskoro ponovo udala.
Ostala sam sama na salašu. Imala sam tačno deset godina. Veliki salaš se najednom ispraznio.
Otac se obesio u štali. Među konjima. Činilo se kao da ih je hteo samo pojahati. Voleo je da jaše. Da uzjaše kobilu, onako, bez sedla. Skoro svaki dan bi izjahao na pašnjak, obišao bagremaru. Ili je uskočio u školsko dvorište, pokupivši svu decu koja su stanovala na našoj strani. I tada bih mu ja sedela za vratom.
Činilo se i tada baš kao da je hteo da uzjaši kobilu. S tom razlikom što je sada najpre privezao ular za tavaničnu gredu. Mora da je pre toga dugo timario kobilu, jer joj je dlaka naprosto blistala, kao dijamant. Morao je da je umiri, jer je životinja sigurno predosetila nešto. Načuljila je uši. Namestio je omču oko vrata. I samo je petom malo munuo kobilu pod rebra. Samo što je kliznuo pored nje. Možda nije ni primetila da mu noge ne dosežu zemlju. Stajao je pored nje. Pored dijamantne kobile. Svega dva ili tri santimetara iznad zemlje. Komšija je dotrčao da preseče konopac. Rekao je samo toliko da je njegov otac, kad se obesio, stao na podnožac.
Veliki salaš se odjednom ispraznio. Naslednici masna i crvena familija za tren oka su odneli sve. I kobilu su odveli. I dijamantnu kobilu. Psovali su majku, da je svemu ona kriva. Bila je lepa žena moja mati.
Samo je koza ostala sa mnom. I pas. I tronoga mačka. Metalna lovka za tvorove otkinula joj je stražnju desnu nogu ispod kolena. Komšija, onaj koji je presekao konopac, kad god je ugledao moju mačku, uvek bi rekao da mu liči na ratnog invalida. I ostala je sa mnom još i sva sila golubova u natrulom golubarniku. Uvek su mi zapljeskali, kad god sam izašla na dvorište.
Dešavalo se, da sam se leti na čitave dane preselila kod njih, gore, u vreli golubarnik. Jedino je možda u raju tako vreo miris perja. Nisam imala ni šta da jedem. Lizala sam kristale soli zajedno sa životinjama. Žderali smo mak, užeženu nularicu. I kozje mleko smo bratski delili, pas, tronoga mačka i ja. Ponekad sam se sklanjala i na tavan. Posmatrala paukove. I zolje. Zrnca prašine koja su tirala, svaka za sebe, u snopu svetlosti. Volela sam, i sada volim da gnječim u ruci zoljina gnezda. Džepovi kecelje bili su mi uvek puni suvih, šušketavih osinjaka. Volela sam da iz njih istiskujem, kao bubuljice, njihov poput gnoja gorki med. Otac je rekao jednom komšiji, kada ga je jednom ovaj upitao, zašto ne drži pčele, kad već ima onakvu bagremaru na svega dva koraka: ja sam na strani zolja. Kod pčela je preterano veliki red, mnogo je formalnosti, puno pravila, režim je strog, previše je radnika, robova. Moje košnice su ove male, bezoblične, gorke papirnate pogače, rekao je otac. Pogledajte, što su vitke! Takve je stvari govorio. Nisam ga baš mogla razumeti, ali sam osetila da je ovim rečima pomalo podbadao i crvenu, i masnu familiju.
Bilo je dobro što me nikad niko nije ni pogledao. Čak ni učiteljica. Nekako su je baš u to vreme, naime, neki traktoristi silovali u kukuruzima. Pa je od toga doživela slom živaca. Mnogo puta bi, bez vidljivog razloga, briznula u plač. Ako je slučajno namerila da nas ispituje, podli dečaci su joj zavirili pod suknju, na šta bi ona opet udarila u plač, istrčala iz učionice, napolje, među kukuruze. Kada je zahladnelo, sedela sam pred furunom, na šamlici, po celi dan. Nisam zatvarala vrata. Piljila sam u usijani svod furune. Samo sam sedela na šamlici. Na ovoj šamlici. Po celi bogovetni dan sedela sam pred furunom. I džarala po žaru. I sve životinje su ležale tamo oko mene na praznim brašnenim vrećama. Često sam tamo i spavala, na šamlici, prislonjena uz bok koze.
I sada. I sada spavam na ovoj šamlici. Nema više mesta na prični. Izgurao me pak papir. Izgurao me, istisnuo, sa svakog mesta. Mama mi je iz Nemačke slala svakojake šarene haljine, šarene bombone, šarene igračke. Ali ja sam sve to pobacala u bunar. Zadržala sam samo svileni papir. Ovaj svileni papir.
Jedna mandarina je bila umotana u njega. Mandarinu sam pojela. Na papiru je naslikana jedna žaba. Jedna zelena žaba. Žablji princ. Sve sam pobacala u bunar. A žablji princ kao da je baš iz bunara iskočio, meni na dlan. Na svilu. I od tada je ovde sa mnom. Kada sam i ja dospela u Nemačku, stalno sam tražila ovu vrstu mandarina, ali nisam je našla.
Mama mi je poslala i venčanu sliku. Udala se za nekog krupnog, plavokosog Švabu. Stajali su pred jednim crvenim automobilom. Mama u crvenom kaputu do kolena. Uvek je imala lepa kolena. Mada je i ona puno podova oribala u životu. Stajala je tamo, pred crvenim kolima, s buketom crvenih ruža. I tu sliku sam bacila u bunar.
I tada baš kad je krupnim, mekim pahuljicama pao prvi sneg napisala sam mami, ako na Božić ne dođe kući: tačno u ponoć i ja ću se obesiti.
Taj dan bio je moj najlepši dan u životu. Moj najlepši Božić. Ujutro sam zagrejala vodu. Sela sam u kablinu. Životinje su me opkolile. Prvi put su me videle golu. Koza mi je nosem dotakla vršak grudi. Skratila sam nokte. Bili su već dugi, poput kopčevih kandži. Lepo sam uplela i kosu. Onako kako je masna baka pravila pletenice od kiselog testa, ili vence od belog luka. Pomazala sam kuhinju. Kada se zemlja osušila, posula sam je brašnom. Unela sam jednu zelenu granu. Postavila sam je u avan i ukrasila je krupnim vunenim pahuljicama.
Kada sam sve posvršila, obula sam valjenke crvenog dede i polako odšetala u bagremaru. Obožavala sam bagremaru.
Bila je mala, bez teških senki, prozirna. A ipak je bila šuma. Tada još nisam imala pojma kakve su nemačke šume.
Vrane su blistale kao dijamanti. Jedna vrana posmatrala me je netremice s veoma kratkog odstojanja. Iznenada sam pomislila da možda ta vrana zna više o meni nego ja o njoj. Do tada nisam nikad ozbiljno osmotrila vrane. Istina, jednom sam videla kako je jedna vrana između dve brazde pojela malog, još slepog kunića, malecno sisanče. Ali tada sam više obratila pažnju na način kojim je veoma spretno rasporila to malo stvorenje. Samu vranu zapravo i nisam dobro pogledala. Mada na zavejanim poljima i nema ništa osim vrana.
Koza i pas pratili su me na odstojanju. Osetili su, da se nešto sprema.
Polja su se usijala. Sneg je bio užaren. Svet je bio jedan ogromni kristal. Jedan golemi, čisti kristal.
Uplašila sam se da će mama svojim dolaskom sve to umrljati, zaprljati, izbalaviti.
Mora da je u Sibiru bilo sve ovako jasno, razgovetno. Jer svet se leti protegne, ugoji, raspadne se na treperave tačke, postaje nejasan. Bila sam sretna što sam u valjenkama crvenog dede. Crveni deda bio je socijalista. I baka. Iz ubeđenja. Rodbina ih je zbog toga izopštila. Osim njih dvoje svi su bogomoljci, nabožnici, časne sestre i zvonari, ministranti, crkvenjaci, pojci, narikače. Ja sam podjednako volela obe bake, oba deda, i crvenog, i masnog. Volela sam da odlazim s masnim dedom u crkvu. Volela sam se penjati u toranj. Volela sam da gledam ujaka zvonara kako kleči; jednu ruku diže na molitvu, drugom cima izlizani konopac, zvoni. Ali volela sam da budem i kod crvenog dede. Mada kod njih najčešće nije bilo ni šta da se jede. Imali su samo nekoliko raskupusanih knjiga, brošura, a u fijoci komode, među mišjim govancima, povlačila se jedna Lenjinova fotografija. Imali su i jednu Staljinovu, objašnjavao je masni deda. Kao da mu je baš taj crveni deda pravio brkove. Prvobitno, naime, crveni je deda po zanimanju bio četkar. Samo, nastavio je masni deda, malo su se prešli s tim divljim brkajlijom. Otišli su kod njega, u Rusiju. U Moskvi su čak pohađali i neku školu, kominternat, šta li. Ukratko, Staljin ih je lepo stavio na led.
Tada, u Nemačkoj, kada sam stajala pored svog golog muža, setila sam se crvenog dede i bake.
Crvena baka je pričala: ne dugo nakon što su trideset i sedme dedu uhapsili na ulici i odveli, i ona je prognana iz Moskve, u Novosibirsk.
Deda je proveo deset godina u jednom uhtanskom logoru. Uhta je u Komiju. Samo tundre i tajge. Liči pomalo na naš slatinasti Jaraš. I povrh toga hladnoća od nekih minus četrdeset. Komi (Zirjani) govore ugrofinskim jezikom.
Posle Staljinove smrti pušten je iz logora, ali morao je još osam godina da ostane u Uhti, kao prognanik. Budući da nije imao ni stana, ni novca, vraćao se kradom u logor na večeru i spavanje. Morao je smišljati hiljadu smicalica, pričao je, da bi mogao prenoćiti u logoru.
Nakon što su donete nove uredbe po kojima su prognanici mogli da žive s porodicom, uputio je komandi logora molbu, da premeste baku iz Novosibirska u Uhtu.
Četrdeset i šeste, nakon obijanja bezbroj pragova, posle bezbroj molbi, baka je konačno dobila dozvolu. I s jednim malim zavežljajem uputila se u Uhtu. Deset godina se nisu videli.
Sreli su se na ulici, sasvim slučajno, pričala je baka. Izgleda, rekla je, na ulici su ga sirotog i uhapsili, sa ulice su ga odveli, na ulici su morali ponovo i da se sretnu. Čim sam stigla, pričala je, palo mi je u oči koliko su ljudi odrpani, ali tek kada sam ugledala tvog dedu, primetila sam da su ona, nekakvim uljima i mastima namazana stvorenja, tamo, u onoj bezdušnoj hladnoći, zapravo gola. Imao je na sebi nešto nalik na kaput, i neku krpu među nogama, ali mu je sve virilo. Stajao je preda mnom, među prolaznicima, go golcat. Gotovo se i sama koža ofucala na njemu.
Doživela je i baka svašta u Novosibirsku, ali Uhta je bila sam pakao. Ako je i pakao, u redu, neka je, ne bi se naročito iznenadila, ali da se ljudi i u tom paklu prirodno ponašaju, kreću se, muvaju se levo desno, a da i ne primećuju da su zapravo goli, to je baku zaprepastilo. Nije ni ona bila bog zna kako obučena, kao uostalom niko u to vreme u Rusiji, ali je bar imala gaće, ćurdiju, maramu.
Nikad u životu nije bila zatečena u tako mučnom položaju, kao tada, na onoj širokoj uhtanskoj ulici.
Hitro se sagnula i svukla gaće. I posadivši mog dedu na kolena, brzo mu je navukla gaće, kao što dečici navlačimo čiste gaćice, kada se ukake. Da, onog hitrog pokreta crvene bake, koji je hiljadu puta ispričala, setila sam se tamo u Nemačkoj. Kako je hitro smakla gaćice i kako ih je navukla, kako reče, momentalno, na svog muža. I ja sam strgla čaršav s jednog leša i umotala muža. Kažem, toga Božića bila sam veoma srećna, što sam tamo, u bagremari, imala na nogama dedove sibirske valjenke. Celi dan stajala sam sa životinjama napolju, na snegu. Kada sam se već počela smrzavati, koza me je munula u leđa i odvela kući.
Kod kuće sam dobro naložila furunu. I sedeći na šamlici buljila u žeravicu, u ustreptali pepeo. Svod furune se usijao kao napolju nebo. Zatim se polako gasio. Životinje su zadremale. Pojatu, plot, kao da je neko katranom premazao. I kao da je i sneg prevukao katranom. I blistavi sneg. Ular, o koji se otac obesio, na dijamantskoj kobili, bio je smotan ispod šamlice.
Leva šamlica, desna, leva, desna...
Leva šamlica, desna, leva...
Leva...
Pomislila sam kako bih morala da zabeležim u krasnopisnu vežbanku, da bih morala lepo da užvrljam ovaj predivni dan. Ovaj Božić. To, kako je sve bilo iskričavo. Tu krupnu, u tvrdi dijamant smrznutu pticu. Vranu. Kako me je netremice posmatrala. Čekala da se i ja smrznem. Da i mene raspori kljunom, kao onog kunića, to malecno sisanče. Da me koza nije počela da čuka, i ja bih se tamo na snegu smrzla, pretvorivši se u dijamant. Da užvrljam i malu bagremaru. Ili makar jedno bagremovo stablo. Kako jedino garavost kore nagoveštava život u njemu. Pa užareni svod neba i furune. I kako je neko posle premazao dvorište katranom. Kako su životinje oko mene zaspale. Kako se vatra ugasila. I kako je već na kraju samo konopac, samo onaj omašćeni konopac svetlucao. Prošlo je jedanaest.
U tom trenutku jedan miš je istrčao na sto i pogledao me. Još jednom, poslednji put, hteo je da me osmotri. Oči su mu bile dve ledenice. Dve zamagljene ledene kapljice. Dve olovne suze. Dve sačme nularice. Upravo takve. A niko od mene nije bolje znao kolike su kuglice sačme nularice. Jer kada su lovci jednom pogodili oca (trebalo je nagoniti divljač gradskim budžama koji su dolazili u velikim crnim limuzinama), ja sam vadila, ja sam morala da iščačkam sačmu iz njegovih grudi. Kuglice nisu bile ni manje, ni veće od mišjih očiju. Pa sam ih ja nazvala nularicama, sačmom nularicom. U taj mah od mraza prepuče zeleni bokal i mišić se prepao, nije stigao ni mrvicu da proguta, odjurio je nazad u rupu. Mačka se pribrala, stuštila se za njim, ali samo se zabatrgala s one tri noge, i naletela na zid. Puklo je i prozorsko okno. Čula sam kako lepo, lagano puca, kako se rascvetava, zbijeno raspada ledeno cveće. Kao da su i zidovi počeli da pucaju od mraza. Najpre je samo kreč počeo da se kruni... Osećala sam da je vrana još uvek na istom mestu. I da me gleda. Da me isto tako gleda. Čeka da se smrznem, na šamlici, pred mračnim ždrelom ugašene furune. Čeka trenutak da prhne iz mračne utrobe furune. Da me kljucne.
Čula sam kako je zidni časovnik u stajaćoj sobi izbio tri puta.
Videla sam vranu. Već danima nije ništa jela. Već joj je i izmet bio prazan, kao bela mrlja, senka na snegu. Već danima nije jela, samo je oštrila kljun na snegu, oštrila na ledu. Jasno je osećala: treba da se strpi još samo nekoliko trenutaka.
I miš je bio pripravan, njegovi tanušni nokti zategli su se na izglačanom zemljanom podu rupe, zategli su se i tanušni mišići, tanušne opruge u njegovom telu. Pod tavanicom, kao staklo, pukla je paukova nit. Možda je unutra, u stajaćoj sobi, prepuklo nešto i u časovniku, pa poslednje, krajnje poslednje trenutke više nije bio u stanju da pokazuje.
Baš sam se sagnula da opipam konopac, kada je snažan snop svetlosti obasjao mokru tarabu, crni daščani zid čardaka.
Obasjao je i mene.
Njihov se automobil zaustavio nasred dvorišta. Onaj crveni. Iz njega je izašla moja mama, u onom kratkom, crvenom kaputu. Samo joj je onaj crveni buket falio.
Brzo sam bacila konopac u furunu. Koza je počela da mekeće, pas da laje.
Ne, kažem, neću da je zapalim. Biće bolje ovako, u polumraku.
Miluje mi, kao svila, miluje mi lice. Bože, kako sam davno dotakla, pomilovala sebe. Možda mi je onaj jadni Sicilijanac poslednji put pomilovao lice. Njegovi dlanovi, a imao je samo dlanove, pozamašne, natečene dlanove, ličili su na trbuh kakvog žabljeg princa. Kada mi je s tim podbulim dlanovima obuhvatio lice, poželela sam da me iz sve snage udari po nosu. Da mi tim natečenim patrljcima razbije lice. I her Hartman je hteo da legne sa mnom. Rekao je da će mi u tom slučaju veoma brzo srediti penziju bez ikakvih papira. Ja baš i nisam htela da ne legnem sa njim, ali nisam htela baš ni da legnem. Ponudio me likerom. S onim istim koji sam mu ja odnela na poklon. I zavukao mi one pegave ruke pod suknju. Ali ja sam mu zgrabila zglob. I stegla. Počeo je da cvili. Preklinjao me da ga pustim. Nisam ga pustila, ali pri tom sam mislila kako ne želim baš da ne legnem sa njim, ali ne bih htela ni da legnem. A on je samo cvileo. S mukom je odvojio moje prste sa svog zgloba. Nasuo je sebi. I samo je piljio u moju ruku. Imate neverovatno jake ruke, ponavljao je.
Tek sad vidim, čitavog života sam imala prejake ruke.
Nisam bila u stanju da pomilujem sebe.
I muža sam pomilovala tek tamo, na ledu. Kao u skakavca vretenaste butine, ulegnuti stomak, harmonikasta rebra, razbarušeno, samrtnim znojem sleđeno čelo.
Ovo je moje čelo. Moj nos. Usne.
Muž mi je jednom rekao, da su mi usne kao u Crnkinje. Na nekoj školskoj priredbi premazali su me kolomašću, izglancali me, pa sam zaista izgledala kao rođena Crnkinja.
To su bile moje grudi. Butine.
Kopaš kao neka skotna kučka, govorile su žene na šparglištu. Zaista, prvih nekoliko godina činilo mi se da bih mogla prstima probosti zemlju. Zemljinu kuglu, kako bi rekao student. Kada sam na banku ugledala kao vlas finu napuklinu, ili kako su devojke govorile, ljubičasti vrh voštanog pevca, dva prsta sam naprosto sjurila u zemlju, do korena, ili do muda, kako su devojke govorile. I s nožićem sam ga odmah odrezala, s mistrijom zagrnula, poravnala zemlju. Da, ovako ga treba napipati, s dva prsta, kao ginekolog. Zavučeš prste u ženski polni organ, čeprkaš, čeprkaš, i onda iščeprkaš jedan muški polni organ, odrežeš, osakatiš, skratiš, izvadiš muški polni organ. I to su devojke govorile, jadnice. Od muke, prevelike muke. Muškarci, naime, ne rade na šparglištima. Možda je tako i bolje. Muškima je vađenje špargle suviše težak posao. Samo ponegde, veoma retko, može se videti na riđim šparglištima poneki pogureni muškarac. Bio je sa nama poslednji put i neki student. Naravno, nije ni on izdržao do kraja. Nije ni čudo. Izdržati tako nešto može samo onaj ko je u životu mnogo kopao. Taj student, jako smo ga zavolele, i oplakale smo ga kad je otišao, ponavljao je samo jedno, kao ja, sada, poslednji put: umreće, umreće ako još jednom mora da se sagne. I ako već mora da crkava na ovako teškim poslovima, onda će radije sići u neki rudnik, otići će u australijske rudnike opala, tamo barem ima nade, da jednom i pronađe nešto, govorio je, a ovde samo: govna.
Šara je govorila, da ličim na karatistu koji oštrim bridom dlana prodire, zariva šaku biku do samog srca. Probode ga jednim udarcem. I zatim iščupa srce životinje... Naravno, ja ne verujem da je tako nešto moguće, jer sam u životu često prisustvovala klanju stoke. Ja dobro znam šta je to. Videla sam mnogo puta kako teško ubijaju bika, udarajući ga maljem u čelo. Kako razmrskavaju glavu te žive lokomotive. I kako mu potom, kad se sruši na kolena, zabadaju nož, u srce. Kako mu puštaju krv. I ne jednom je u stanju da čak i tada skoči na noge i da naleti na zid. Jednom sam stajala sasvim blizu i mesar mi je tutnuo u ruke bikovo srce. Trk u kuhinju, rekao je. Ovoliko je bilo to srce! Težilo je barem pet kila. Još je živelo. Još jednom je i udarilo, poslednji put. Ili je to već bilo moje srce? Videlo se lepo gde ga je probio nož. Bilo je još u njemu životne topline. Pritisnula sam lice među krupne komade mesa, među teške butove, okačene o grane oraha. Još je izbijao iz njih žar života. Ništa nije toliko vruće. I kasapin je rekao, pazi, devojčice, da ne izgoriš lice!
Kakvu sam samo snagu imala u prstima.
Neko je jednom rekao, gle, jadnica, kako su joj grube ruke. Mada su nežnije od njihovih. Nežna ruka je u stvari samo slaba. I u nežnosti se samo prema sebi savija. Sebične, stakleno lomne ptičje kandže. Kolika je nadljudska snaga potrebna, da bi čovek mogao nešto pružiti, da se nežna ruka ne savija samo prema sebi, da bi se u davanju ispružila, zategla kao luk.
Među mojim prstima se špargla nikad nije prelomila. Kad su se na šparglištu pojavile neke gospođe (ponekad su došle i gospođe, malo love na mufte, mislile su, malo ekspresnih deviza), među njihovim finim prstićima špargle su se svaki čas lomile. Nisu umele da ih ovako, nežno, izdignu. Ovako, tačno ovako, kao što anđeli na ikonama drže, podižu poprečno sveće. Jadne gospođe su se uplašile, i pojele sve slomljene, presne izdanke.
Iskusni šparglaš, međutim, kao da se ništa nije desilo, neprimetno ponovo zatrpa ili zgazi slomljeni materijal. Istina, ima i Švaba koji jedu presne špargle.
I sada, poslednji put, radile smo po petnaest časova dnevno. Ustajale smo još pre svitanja. Sve smo jaukale. Većina se žalila na bolove u rukama. I u nogama. Pa u leđima. Po čitave noći smo menjale na sebi sirćetne obloge. Meni su tek ovaj poslednji put pukle tetive u prstima, zdrobile se hrskavice.
Ja sam se mučila s leđima. Baš kao ona Bajmočanka, koja mi se uvek pred zoru žalila kako se cele noći porađala, i da su iz nje zajedno s mrtvim detetom iščupali svu utrobu. Gotovo svaki dan bi se oduzela, svaki dan smo je morali po nekoliko puta izgaziti u pesku. Na brzinu smo se oblačile, pritezale zavojima zglobove, i trčale prema starom FORD u, jer je gazda već odavno upalio motor. On se već negde oko ponoći dizao. Pripremao je isporuku prethodnog dana ubranog roda, oštrio noževe, spremao radionicu. Ne jednom se desilo da je pomakao kazaljke časovnika u radionici za pet do deset minuta napred, a uveče za isto toliko vreme nazad. Možda mi je najteže padala baš ova njegova nadljudska borba za minute, feninge. Osećali smo kako se i minuti problematizuju (tako je rekao student), i feninzi su sumnjivi, ne samo časovi, ne samo marke. Dan se raspao na minute, a onih petnaest časova pretvoriše se zbilja u sam nepomični beskraj.
Uvek bih se strašno prepala kad bi neka od žena vrisnula. Ali onda sam jednog dana i ja zaurlala.
Uvek sam molila Boga da na početku prvog reda ne bude odjednom mnogo špargle. Ako odmah na početku čovek naiđe na masu materijala, ne stigne valjano ni da se rasani, sav se zgrči, pada u paniku. Onda je čitav dan katastrofalan. Jer povrh toga najčešće baš tada polude žene iz Srpskog Miletića i Monoštora. Navaljuju kao đavolice, sirote. Mada kod starta gazda i nije prisutan. U to vreme isporučuje prethodnog dana ubrani rod. Istina, kada negde oko sedam stigne, smesta može da vidi koliko smo redova uradile, kako smo startovale.
Bilo je i nekoliko lepih svitanja. Gotovo prazan prvi red. Kada ništa nije bolelo. Ali sad, poslednji put, skoro svakog jutra sam nailazila na krcate prve redove.
I onda iznenada pljusne kiša, pa naglo grane sunce. Zapara. Već sam se zatrovala lekovima, sada sam još udisala i sva ona isparenja! Žene su na kraju skoro svakog reda gutale tablete protiv bolova. Kažu, pre polaska žene naprosto isprazne apoteke u Srpskom Miletiću, Monoštoru, Bajmoku, Somboru. Da, sve te žene što su od samog svitanja do kasno uveče grbačile, sve su na vrat na nos gutale lekove. I student je pomenuo, kako dugo nije mogao da shvati, zašto mu sve izgleda kao san, ili balet. Zašto sve žene neprestano pripovedaju neke čudne priče. A onda su žene i njega nakljukale tabletama. I on se brzo navikao na drogu. I on je počeo da lebdi, da igra balet s dugim noževima u ruci. Bolje je u zatvoru, rekao je, tamo bar tačno znaš kad je doručak, ručak, večera. Naravno, dodao bi svaki put, ne misli na takav zatvor, u kojem su Nemaci čuvari. Tamo se samo grbači. Sve više i više se grbači. Jer raste, raste ta špargla kao luda. I onda su tu još i muve. Pa vučjaci. Švabe izvode svoje kerove na trčanje pored šparglišta. A špargla navljuje, navaljuje. Samo džungla može još tako bezdušno da se širi, samo džungla, govorio je student. Samo džungla.
Istina, pored nas se svaki dan prošetao i jedan patuljak. Kažu da je bankrotirao sa svojim cirkusom. Posle je radio negde kao službenik. Sve dok nije penzionisan. Penzionisani patuljak. Mora da mu je nekada lice bilo izuzetno glatko, sada je suviše naborano. Koliko samo čovek može da bude zastrašujući stvor, pomislila sam uvek, kad god sam se sagnula, i između nogu ugledala Adolfku, penzionisanog patuljka, kako se mravljim koracima približava. Jer uvek sam ga ugledala ovako, između raskrečenih nogu, u središnjem delu. Ali, nekako je ipak bilo dobro što je baš pored šparglišta obavljao svoju zdravstvenu šetnju. Sigurno je voleo da posmatrao pogurene, kao luk zategnute žene koje su se u grču saginjale i ispravljale. Ako ništa drugo, imale smo koga da čekamo. Čim bismo završile prvi deo, i prešle na šljakasti, kao žiletima posuti drugi deo, uvek bismo pomislile, samo još malo, pa će naići Adolfka. Čim smo ga ugledale, monoštorske devojke su počele objašnjavati, pokazivati sa šparglom, kako patuljci imaju kratke ruke i da im neko drugi mora vaditi pevca, da ih drugi moraju voditi na pišanje. Ali, govorile su, i za ovu scenu uvek su držale u rezervi jednu šparglu izuzetnih dimenzija, pevac u patuljka nije kojekakav čvarak, naprotiv!
Bilo nam je potrebno što više ovakvih i sličnih priča, igara, inače bismo poludele.
Jednom su među bankovima našli okrvavljeni nož. Neki Crnac, američki vojnik, tim je nožem ubio jednu nemačku učiteljicu. I bacio posle nož među bankove, da bi na nas, sezonske radnike jer nas su više mrzeli nego Crnce skrenuo pažnju.
Gazda je neumorno lovio krtice. Početnici na šparglištu bi pomislili, da je ove komplikovane, švapski precizne zamke postavljao specijalno za njih, pa su neki skoro poludeli.
A gazda je upravo nas i lovio. Pa opet, nezavisno od toga, zahvaljujući baš toj dijamantnoj krznašici (i, naravno, Adolfki), moglo se nekako preživeti, moglo se preživeti.
Krtica ne jede šparglu. Ona samo pušta vazduh u bankove. I od toga sav materijal poplavi. Ne jede šparglu, ali jako voli da se brčka u bankvima. Ne mora da pravi svoje posebne kupice, krtičnjake, beskrajni redovi bankova su njeno carstvo. I sledstveno tome, nadasve je srećna. Ako uđe u neki banak, kao s nekim dugačkim svrdlom, projuri do kraja. A sa strane otvara sebi male špijunke.
Vreba svice.
Od gazde smo prvi put čule da krtica jede svice. Onda sam jednom dobro pregledala krtičji izmet. Jer, kažem, mora se nešto raditi, nešto drugo, treba na nešto drugo misliti na tom poslu, jer čovek inače lako može da baci nož i da uralajući pojuri prema maglovitim, tamnim nemačkim planinama. Pregledala sam taj izmet. I zaista je svetlucao! Kao dragi kamen. Krtičji izmet je kao dragi kamen. Kao brilijant.
Izmet je brilijant.
(Doduše, to su studentove reči, sve ove reči su uglavnom studentove, jer žene su se ćutke borile s gazdom, tada sam još i ja bila nema nisam ovako brbljala.)
Izmet je brilijant.
Brzo sam ga umotala. U svileni papir.

JAFFA GOLD

I počela da skupljam. Krtičji brilijant. Čini mi se, da nisam počela skupljati krtičji brilijant, poludela bih. I da bih i ja bacila alat (dugi nož, mistriju), pa bih i ja urlajući pojurila preko bankova prema maglovitim, tamnim planinama, potrčala poskakujući kao od vučjaka progonjene srne. (Da, ponekad se i srne spuste iz gore na šparglište.)
Natrpala sam džepove pomorandžinom svilom, i kad god sam nabasala na krtičji brilijant, munjevito sam ga umotala, sakrila u nedra. Vratila sam se i poslednji put kući s punom tašnicom krtičijeg brilijanta. Rekla sam rođacima da sam donela i dosta brilijanata. Pravili su se kao da nisu čuli, kao da ih to ne zanima. Kao da ih brilijanti uopšte ne zanimaju. Štaviše, kao da ih preziru, ili da su im naprosto odvratni. Neka ih samo traže, kada umrem. Neka ih traže, govnojedi! A možda je izmet krtice, koja se hrani svicima, zaista brilijant, pravi brilijant? Ne znam. Ne znam. Trebalo bi ih odneti kod zlatara na procenu.
Zar su to moje usne?
Dobro je govoriti. Sad, na poslednjem šparglovanju sam počela glasno govoriti glasno govoriti u sebi.
Već kao devojčica puno sam govorila u sebi (kada se otac obesio, i pred onaj Božić), ali ne glasno. Sad mi veoma godi da glasno govorim. Glasno, u sebi.
Koliko sam se nekada bojala žena koje, hodajući ulicom, gestikuliraju, raspravljaju, viču, grde nekog ponekad i samoga Boga. Tek sada sam počela da ih cenim, sad sam ih zavolela. Sad, od kako sam počela da razumem, od kako već i sama govorim taj drugi govor. Onaj važniji. Da, tek poslednjih nekoliko godina osećam kako je to dobro. Inače bi mi glava već odavno eksplodirala. Od kako glasno govorim u sebi, prestale su glavobolje, ne žderem više ni aspirin.
Od nedavno skupljam samo kutije od lekova.
Svaki dan, u zoru, najpre odem pred centralno skladište apoteka. Kako su samo fine, lagane te kutijice. Ponekad se uplašim da će mi otprhnuti s dlana, kao leptiri. Možda ću baš u ove kutijice razvrstati krtičije brilijante.
Posebno sakupljam zelene kutije BAYER aspirina. U Nemačkoj sam jednom utrčala u dvorište Bayerove fabrike. Opkolili su me policajci. A ja sam samo vikala, vikala, puca mi glava, puca mi glava!
Od kada, međutim, ovako neprestano govorim, ne osećam glavu. Kao da je bilijarska kugla.
Samo ova sila pak papira, samo ova papirna pulpa, ove gomile kutija, kutijica, sva ta svilena hartija od narandže i mandarina zna, koliko su zapravo nežni moji prsti. Koliko je samo milovanja u ovoj šupi nagomilano. Ugrađeno. Tone i tone milovanja, nežnosti. Milovanjima podignuta piramida. Papirna piramida milovanja. I ove čudne reči sam od studenta naučila.
Tek ovaj poslednji put mi je bilo teško na šparglištu. Kao da mi se pri svakom ubodu oduzimala ruka. Tek sada mi je falila šamlica.
Leva šamlica, desna, leva...
Sada sam se i ja pri svakom pojedinom ubodu osećala kao student. Rekla sam već, taj student je bio jedini muškarac koji se našao među šparglašicama. Ni sam ne zna kako, priznao je. Umreću, šaputala sam pri svakom ubodu. Umreću, šaputao je student. Umreću, šaputao je. Umreću. Umreću. Umreću. Činilo mi se da će mi ruka otpasti, da će mi se prsti slomiti. Često nisam znala da li iz peska vadim šparglu ili neki od svojih prstiju. Naglo sunce skorilo je površinu bankova. Pri svakom saginjanju na čelu mi je izbijao samrtnički znoj. Morali su i mene da izgaze na kraju skoro svakog reda, jer nisam bila u stanju da se ispravim. Šamlicu molim, šaputala sam. Šamlicu. Umreću. Šamlicu.
Leva, desna, leva...
Šamlicu. Umreću. Umreću. I pred očima mi se odmah ukazala beskrajna karta sveta, načičkana malim, crvenim, plastčinim zastavicama...
Leva, desna, leva...
Čula sam studentove reči.
U Nemačkoj, svaki je posao koncentracioni. Tek sada mogu da razumem one jadne logoraše, govorio je. Nije za njih bila nepodnošljiva, najužasnija ona glad, ni prisilni rad, ni hladnoća, niti gasne komore, već onaj apsolutni nadzor. Ta nigde viđena, samo njima svojstvena sposobnost, nauka, objašnjavao je. Zaista, gazda je umeo da kontroliše gotovo svaki ubod nožem pod šparglu tokom tog pedesetodnevnog, petnaestočasovnog rada, svaki pojedini ubod, dakle, za tih sedamsto pedeset časova. Ako i nije radio sa nama (a radio je da bi diktirao, ubrzao, pakleno zaoštrio tempo) onda je prskao plantažu, a zbog neprestanog vetra, lahora, on je bukvalno škropio, trovao i nas. Zato je student i rekao da je ovo šparglište otvorena gasna komora. Neverovatno, ali gazda je nadzirao i kad ko ide da piški ili kaki. Ići na vece, bio je smrtni greh. Bilo je gazda kod kojih i nije bilo klozeta. Žene su morale pod vedrim nebom, pred gazdom da vrše malu i veliku nuždu. Jer u klozetima bi već na koji terenutak mogle i da se opuste, odmore. Student je rekao, da je baš to bilo za njega krajnje ponižavajuće, naprosto sanjam o tome da mogu čučeći pišati, kao žene, govorio je. Gazda se nije ustručavao, mokrio je tik pored nas. Ponekad nas je vetar poškropio, zajedno s otrovom, i njegovom mokraćom. Kada smo subotom dobili pare (5 maraka po satu), student bi tada uvek ponavljao - eto, rad nas je oslobodio, oslobodio nas za njihove robne kuće...

ARBEIT MACHT FREI!

Šara i Rozika kupovale su kišobrane, jeftine kišobrane. I jeftine sveće. Našle su negde veoma jeftine, ružičaste sveće. Za groblje. Šari je kamion pregazio muža. Bio je lud za motorima, toliko lud, da su ga jednog dana kamioni počeli proganjati. I jedan ga je na kraju i pregazio. Ne dugo posle, neki kamion je pregazio i Šarinu sestru i njenog verenika. Treba mnogo sveća, govorila je.
A nekoliko treba da odnese i parohu, na poklon. Ljubičasti kišobran i ružičaste sveće.
Ja nisam kupovala ništa, mada imam i ja dosta grehova na duši. Samo što ja ne palim stalno sveće. Ja samo plačem. A ovu čuvam za sebe.
U dlaku je ista kao špargla. Možda sam je već tada baš zbog toga i kupila. Da bih makar jednu donela kući.
Samo sam to donela. I brilijante.
Ovu daščaru sam (u ovim krajevima se kaže šupa) iznajmila. Za preostali novac naručila sam jedno zvono u spomen crvenog dede i bake. Oni su mi pričali da su u Moskvi videli carsko zvono. Čudno, to zvono im se najviše dopalo, ali ono je tako golemo, da nikad neće zazvoniti. Stalno su bili obuzeti razmišljanjima o tome kako ono zvono možda nikad neće da se oglasi. U povratku, sišla sam sa voza u Beču, tamo sam ga naručila. Istina, ovo je manje, ali će zato svaki dan da zvoni. Šteta što masni ujak, bogobojažljivi zvonar, više nije živ...
A ostatak novca dala sam za ovu šupu.
Možda ova daščara više i ne postoji, već samo ova kutija. Ni prična se ne vidi. Pretrpala sam je. Spavam na ovoj šamlici. Kao kada sam bila devojčica, ispred otvorenih vrata furune. Ova šamlica je moje nasledstvo. Moj imetak. I sav ovaj papir. I brilijanti, naravno. Sav nameštaj, koji smo moj muž i ja stekli, ostavila sam u Nemačkoj. Iznela sam ga na ulicu. Tamo je takav običaj što ti ne treba, iznesi na ulicu. Trebaće drugima. Bila sam srećna što sam ga se tako lako oslobodila. Samo sam ovu šamlicu vratila. S njom sam i otišla. S njom sam se i vratila. U međuvremenu, mogla sam otići i u berbu grožđa. U brebu još jednom, poslednji put.
Leva, desna, leva...
Prepešačila sam Evropu: Bačka Balkan.
Propale su i sve žene iz okoline Sombora. Ni one, jadnice, sigurno ne mogu više da se kreću bez šamlice. A na njima su veoma spretne. Spretnije od onih (socijalno pripomognutih) u niklovanim invalidskim kolicima.
Leva, desna, leva...
Student bi ponekad šmugnuo u Darmštat, u Hajdelberg. Šparglišta se, zapravo, prostiru između Darmštata i Hajdelberga. Uvek bi ga uhvatili. Mislili su da je drogoš, delovao je tako nesuvislo, razbarušeno. A bio je zapravo nakljukan lekovima. Bio je stalno pun tableta protiv bolova. (Na šparglištima smo bili omamljeni, u rajnskim vinogradima pijani.) Jednom su čak posumnjali da je terorista. Bio je veoma sličan nekom bradatom teroristi sa slike na poternici. Policajci nikako nisu mogli razumeti o čemu priča, o čemu im drži govor.
Govorio im je o ženama iz Srpskog Miletića. O njima je hteo da im održi predavanje, pod ofucanom vojničkom kapom, u dugačkom, kaljavom, olovno sivom gumenom mantilu, u svečanoj dvorani Alte Univerziteta. Umalo ga nisu strpali u ludnicu. Ali gazda ga je uvek izvukao, ne bi mogao da nađe novog radnika u sred sezone.
Leva šamlica, desna, leva...
Svileni papir, u koji su umotavali narandže, mandarine, počela sam da skupljam već u Nemačkoj. Ovo, ovde, sve je JAFFA GOLD! Od toga ću sašiti sebi haljinu. Koliko je samo božanstvenih papira, hartije, lakovanih novina tamo svakodnevno izbačeno. Išla sam s mužem na ulici, i svaki čas se saginjala i dizala s pločnika, sa smetlišta, vadila iz crnih plastičnih vreća, iz kontejnera razne kutije, kutijice, jedna je bila lepša od druge, razne papire. Kad je neko bacio praznu kutiju cigareta, ja sam se u istom trenutku bacila na nju.
Jesi li poludela? Moj muž se samo zaprepašćivao i pitao: jesi li poludela?
Jesi li zaista poludela? Ja sam, međutim, samo grabila sve lepše i lepše kutije, sve nežnije i mekše svilene papire. Niko mi nije verovao da se meni napolju baš to dopada. Donela sam kući jedan veliki kofer pun svilenog papira. Novine, kartone, tada nisam donosila. I šamlicu. I jednu tašnicu krtičijeg brilijanta. Jesi li zaista poludela? Kartone i novine sam zapravo tek kod kuće počela odistinski da sakupljam. Ali ne zato što je košava produvavala ovu daščaru. Ne.
Trebalo je nešto raditi. A to mi se najviše dopalo. Vratiti se kući svaki dan sa po jednom kutijom, kasnije već i s čitavim tovarom. I onda obraditi, uglaviti sav taj materijal u zid. Nisam više htela ići da spremam stanove. Nisam mogla. Nikako. Ko u Nemačkoj godinama sprema stanove, tokom preostalog života prosto žudi za prljavštinom. Spremati čist stan i to tako da nikad ne budu zadovoljni tvojim radom najužasnija je stvar na svetu. A da se ova šupa nije zaprljala, to je zbog toga, što ovo more papira sve izglača. Zato sve ovde tako i sija. Kao kost. Kao brilijant.
Ova dečja kolica našla sam na smetlištu.
Šta ste naumili s ovim plišanim tenkom, pitao je neko, kad sam se prvi put pojavila sa njima u blizini skladišta.
Već rano ujutro obilazim skladišta s ovim kolicima. Ponekad je dolazilo i do žestokih svađa među skupljačima papira, među tim sjajnorukim kolekcionarima. Potezao se i nož zbog neke kutije od televizora. Jer u njoj katkad ima i stiropora!
Često sam se zahvaljujući baš tom bebećem tenku spasla. Kada sam, na primer, primetila onu kutiju od mašine za mlevenje mesa, izvela sam iznenadni prepad s plišanim tenkom. Kada sam bila devojčica, ja sam prala mašinu za mlevenje mesa... Ako me pojure, pre nizbrdice uskočim u njih. Ni jednom me nisu stigli. Skupljači kartona, papira, svi su po pravilu invalidi, sakati. Sakatiji i od mene. Kada sam počela da hodam pomoću šamlica, materijal, papirne tube, vezivala sam sebi na leđa.
Ima među nama jedan momak. On, recimo, sakuplja samo plakate. Na smetlište bačene plakate. Uglavnom bioskopske. Gole glumice. I onda napravi od sebe sendvič. Kaže da je on čovek sendvič. Kaže da je Amerika puna ovakvih, među dve golišave glumice stisnutih sendvič ljudi. Ako mu se slučajno suviše približiš, šutnuće te u cevanicu, šutnuće te grubo vrhom svojih okovanih, ortopedskih cipela.
Ako bih ponovo počela, sakupljala bih isključivo stiropor. To je još bolji izolator. I liči na mermer! Liči na mermer, samo je lagan.
Lagani, meki mermer. Ne sabija te u zemlju. Naprosto te podiže. Mora da i anđeli žive u stiropornim gradovima, stiropornim kućama. Mora da su i sami anđeli od stiropora. Zato i cijuču, kao šišmiši.
Cijuče, kad ga probodeš.
S ovom iglom ga probadam. Cijuče. Kao da slušam anđele. I ne krvari. Stiropor ne krvari. I haljinu ću sašiti sebi od lakovane novinske hartije i meke pomorandžine svile.
Tamo, u Sibiru, crveni deda imao je druga koga su osudili na smrt. Prvo što je uradio, bilo je da razdeli svoju odeću. Odeća je tamo bilo najveće blago. Međutim, još iste večeri je obavešten, da neće biti pogubljen, već da će ga ujutro premestiti u neki drugi logor. Takav put, bez odeće, značio je sigurnu smrt. Dedin drug je do jutra napravio sebi odelo od jedne PRAVDE i od nekih umašćenih papirnih otpadaka, kartona, žice i od neke vrste tutkala.
I ranom zorom pošao je u tom odelu prema beskrajnim snežnim poljima!
U haljini od pomorandžine svilene hartije izgledaću i ja kao anđeo.

JAFFA GOLD anđeo!

Ovu uvek odvojim, nikad je ne mešam s ostalom pomorandžinom svilenom hartijom. To je ona mandarin svila. Koju mi je još mama poslala. Sve ostale njene pošiljke bacala sam u bunar. Na njoj je slika žabljeg princa. Sa zlatnom krunom na glavi. Pokrivam sa njom lice, tako spavam. Tu, na šamlici. I žablji princ tada počinje meko da se meškolji na mom licu. Miluje me. Miluje me mekim stomakom. Tako, ovde na šamlici. Miluje me.
Ovde se već ništa više ne može strpati. Lepo sam zazidala sebe. Zazidala se. Čujem kako govore pod prozorom. Ne mogu da vidim šta se napolju događa, niti spoljna, dnevna svetlost može da prodre unutra, ali glasove još mogu da čujem. Jasno umem da razlikujem glasove poštara, strvodera, odžačara, glas sedobradog umetnika koji spava u jednom natrulom, na obalu izvučenom čamcu, tačno umem da razlikujem glas alasove žene i glas nekog skitnice.
Ni ne jede više, čujem kako govore, samo to što nađe u praznim kutijama, među svilenim papirima. Leči se praznim kutijicama aspirina. Kleptomanka ničega to bi samo umetnik mogao da kaže. Pre nekoliko godina pomenuo je da bi se rado uselio kod mene, ali je posle i sam uvideo da ovde ni za koga drugog nema mesta. Zapravo, već ni tada nije bilo. Još malo, pa neće biti ni za mene. Student, onaj šparglaš, sigurno bi se dobro slagao s umetnikom. Obećao je da će me jednom posetiti. Šteta što se prednji deo šupe srušio. Tamo bi mogao lepo da se smesti. Mogao bi i student, i umetnik, i momak koji skuplja plakate, onaj čovek sendvič. Mogli bismo zajedno da se kupamo u reci.
Mogli smo čak i špargle da gajimo u pesku. (Ili makar asparagus za potrebe pogrebnog preduzeća.) Oduvek me je zanimalo, da li je moguće drugačije raditi, no kao što rade kao što ljudi jedan drugog prisiljavaju da rade...
Čujem, kako pričaju, da sam puna zlata. I brilijanata. Vele da sam radila na Zapadu celog veka. Da će me neko klepnuti. I zapaliti sav ovaj smrdljivi papir.
Čujem još i vetrove. Osluškujem reku. Ponekad se, ovde na grani jabuke, oglasi i neka ptica.
Ne jede ništa, čujem kako me ogovaraju. Mada ja uopšte ne gladujem. Kad bi samo znali čega sve ima u ovim kutijama! I danas sam našla jedan trouglasti sir. Neko drugi ne bi ga ni prepoznao, toliko je bio zgnječen. A juče sam našla jednu crnu bananu. Druge starice grickaju suvu koru hleba. A ja živim na sirevima, bananama. Kartonska piramida, kažu.
Ovu ću sveću za sebe da zapalim. I ako dogori, goreće lepo dalje ovaj papir, karton. Karton ne gori plamenom, samo tinja. I svet će opet biti nalik na kristal. I ja ću opet biti u njemu. U sredini. I tinjaću i ja lepo, kao žeravica.
Srećom, nema ničeg blizu moje šupe. Samo ono kržljavo stablo jabuke. I nedaleko od njega jedan bunar. I na stotinak metara dalje: reka. Neću ništa zapaliti. Reka će obgrliti moju kartonsku lomaču. Čujem, pala je jedna jabuka s grane. Jedna kisela jabuka. Čujem kako je skoro ljutito udarila o zemlju. Leđa su mi sigurno pomodrela. Nemam više ni zuba. Ali kisele jabuke će se ispeći. Ispećiće se lepo, na grani. I silazeći na reku, poješće ih, usput, večito gladna dečica. Jedino mi je žao što ih ne mogu gledati kako bosi trčkaraju po ružičastom žalu.
Čujem kako žabe krastače skakuću pored trulog zida šupe. Navaljuju na naslage kartona. Nanjušile su da je kod mene žablji princ. Skupiće se ovde sve žabe krastače iz celog sveta.
I krtice će sve ovde izroniti iz zemlje. I stajaće, slepe na suncu, pružajući mi po jedan brilijant među prednjim nogama.
Plamene bube... Plamene bube...
Ona strina, koja je živela u Banatu volela je da mi priča o plamenim bubama...
Pred sam kraj rata, često smo noću odlazile preko granice u Segedin. Po petrolej, cigaret papir, kvasac. Nosile smo kokoške u zamenu za te stvari. Prelazile smo preko po jednom glibastom terenu. Tamo nam je bilo najlakše da se izgubimo. Bile smo često primorane da se zagnjurimo pod vodu. Tada je tamo bio samo jedan jedini graničar, neki Švaba: zvao se Bišok. Išle smo, šunjale se. U ove poduhvate upuštale smo se jedino po noćima bez mesečine i zvezda. Išle smo, šunjale se i, odjednom, vidimo: eno ga Bišok, na rubu gliba. Puši. Vidi se samo žar na vrhu cigarete kako je, s vemena na vreme, u širokom luku prinosi ustima.
Zavukle smo se u močvaru. Najpre samo do kolena. A onda do pojasa. Bišok je sve nervoznije povlačio dimove. Zavrnule smo kokoškama šije, za svaki slučaj, zagnjurile smo ih pod vodu. A Bišok je samo pušio, pušio. Stajale smo već do grla u vodi. Pijavice su se okomile na nas, ali nismo smele ni da pisnemo, jer ako nas Bišok uhvati, sprovešće nas u Segedin, i tamo bismo morale danima da radimo, rmbačimo. Cvokotale smo. A Bišok je samo pušio. Štaviše, kao da nam se malo i približio. Jedna od žena, Terka, valjda se najviše plašila Bišoka (jer, kad god nas je uhvatio, u stražarnici bi uvek najpre nju zaskočio), šaputala mi je na uho, gledaj, približava se, ide pravo prema nama, gledaj kako mu se cakli dugmad. Taj kicoš sidoliše dugmiće i na šlicu, rekoh, da razveselim žene. Vide mu se i odlikovanja, šaputala je Terka. Šta mu bi, da ih je sve okačio? Cvokotale smo tamo već više od sat vremena, kada je progovorila jedna starica. Deco, mnogo mu je dugačka ta cigareta. Cigarčina, zakikotala se jedna. Bišok bi ponekad zapalio i cigaru, tvrdila je druga. Nije to Bišok. Nije. Jeste. Baš ovako drži cigaretu, baš ovako otresa pepeo. Nije Bišok. Jeste Bišok. Nije Bišok, nego svitac.
Nije. Jeste. A užarenih tačaka bivalo je sve više. Približavale su se u jatima. Mislile smo da su ispalili raketu, da bi nas lakše pronašli. Močvara je gotovo gorela. Užario se i rogoz. Izgorećemo! Možda je počela odsudna bitka. Brzo smo počele da oživljavamo kokoške...
Terka je tada, u toj močvari, šenula.
Bišok. Nije Bišok. Čim smo stigle kući, žive je pokopala svoje ovce. S proleća je u bašti sejala kristalni šećer. Poseješ li kristal, ponavljala je, iz zemlje će niknuti svete bubice... niknuće svete bubice...
Ponekad mi se čini da onaj Bišok stoji iza mojih leđa. Bišok! Bišok!
Na dnu kutija ima mnogo kristalnog šećera. Finog praha. Soli. Brašna.
Bišok!
Stoji mi tu, nepomično, za leđima. Svetli mu samo vrh cigarete. Bišok!
Zapalićeš mi ovaj karton, Bišok!
Ćuti, ne odgovara. Puši.
Sve je u divnom usijanju, žeravici.
Priča se da u Americi ima ogromnih svitaca. I da bez prestanka vode ljubav. Ponekad naleću i na avione misle da su i to svici. Vode ljubav i s avionima, sa zvezdama.
Više ne mogu da stanem na noge. Nikad više neću ni moći.
Jutros sam uglavila i poslednje komadiće kartona. Sada već mogu jedino da se krećem u mestu.
Leva, desna...
A sada eto, već ni u mestu. Nema mesta.
Ko mi je zapalio sveću? Ko je zapalio taj grozni voštani izdanak?
Cele noći sam vadila šparglu. Vadila sam zapaljene sveće iz peščanih bankova.
Berem zapaljene sveće. Zapaljene sveće. Ko li je samo zapalio sveće? Ne stižem da ih uberem. Bišok! Ne stižem! Da su sada ovde žene iz Srpskog Miletića, Bajmoka, Monoštora! Da je tu student! Ko li ih je zapalio? Ne stižem da ih uberem. Gore mi i prsti. Ko ih je zapalio? Bišok! Ne mogu. Ne mogu. Ko ih je zapalio?
Jedna sveta bubica?
Sveta svetleća bubica progoreće moje svilene haljine. Planuće.
Misli da sam zvezda, hoće da vodi ljubav sa mnom.
Ne stižem. Ne stižem.

Preveo Arpad Vicko

Marija Vašađi

Silentium album

– Glasovi, sve vreme svog trajanja starhuju od tišine, ali je ipak tu i tamo prizivaju, jer bez nje ne bi ih ni bilo. A tišina, opet, jedva čeka da glasovi zamru i da se ponovo rode, jer bez njih ne može da postoji... – šaputao mi je Ivan na uho. Iako me je živo zanimalo to što govori, nisam mogla da ga slušam, jer nisam bila u stanju da pažnju istovremeno usredsredim na nekoliko važnih, ali vrlo različitih stvari. U taj čas je, naime, predstava završena, zavesa je pala, a Fružina, sedeći u prvom redu, jedva da dočekala taj trenutak, pa je skočila na noge – skočila u meri u kojoj je to njena gojaznost dozvolila i, okrenuvši se prema publici da bi rođenim očima, na koje je odnedavno ponovo progledala, osmotrila lica oko sebe. Da bi ih dobro pogledala pre nego što se razlegne apalauz. Da istovremeno, jednim pogledom, obuhvati sva lica. Eodem tempore, preduhitrivši ukrštanje, razmenu pogleda i mišljenja. Pre nego što bi po izrazu lica mogli, jednim pogledom, pročitati utisak koji je komad na njih ostavio, i pre nego što bih ih preuzeli i predali dalje, kao ministranti navalu smeha na velikoj nedeljnoj misi. Samo, ono što se razleglo, nije ni bio aplauz, već nekakvo mrmljanje, siktanje, šušketanje, poput šušora lišća i lelujave flore kada je zahvati prvi jesenji vetar. – Nešto mi se pričinjava, ali kao da nije sve baš ovako bilo – prostrujala je dušama strašna slutnja jednom već doživljenog. Obrušilo se na nas veče, neočekivano, kao obično u bašti gostionice kod Kamene koze, jer sunce je bilo baš na zalasku, ali gusto rastinje, orlovnjačom posve obrasli senik i ružama puzavicama prekriveni visoki zid od grubo tesanog kamena, bacali su tamnu senku na sve što su obuhvatali. Najpre je iz Jozefine provalila bujica: – Šta sve nisi izmislila, Fruška, uopšte nije tako bilo, nisam nikad ništa imala s Justinom, i otkud ti to da je, osim Marka, čitava familija bila protiv mene?! Pa zar nisu baš nas pominjali kao primer, širom Bačke, jer je kod nas deoba bila nepoznat pojam, niko se od naših nikad nije hvatao noža, od Bičkeševog salaša do Srema nisu oka skidali sa nas, pa ipak nisu našli ni najmanju pukotinu u našoj bratskoj slozi i ljubavi. I kakva Kamena koza, kakvi bakrači... Nije Vodolija, nego Vila Ravijojla! – ispravio je Mark naziv konkurentske gostionice koja je zapela da upropasti Kamenu kozu. Jozefina se, međutim, nije lako dala zbuniti. Podigavši spojene, guste obrve do sredine čela, ovako je nasavila: – Zajednički smo odlučili, Justin, Mark i ja, ti si tada još bila glupava balavica, devojčurak, nas troje smo odlučili da je nazovemo kod Divlje ruže, tako je i bilo. Na mermernoj ploči kuhinjskog kredenca čije su šare, slučajnim delom prirode, pokazivale predivni zimski krajolik – nisi valjda i to zaboravila? – zajedno smo na njoj mesile testo i filovale tortu nakon što smo proučile Petroneline i Valerijine beleške i savete koji su obuhvatili čak i specijalni način pripremanja grate-preliva i umaka od ringlica. Justin u to vreme više nije imao nikakve veze ni sa čim! – I drugi su hteli da kažu po koju, ali bezuspešno, pa su zbog toga, sve se nadvikujući, gestikulirali, uglavnom mlatarajući rukama prema Fružini i njenim oponentima. – Justine, ti nisi nikad beležio ni prihode, ni rashode, ja sam morao stalno da šiljim plajvaz, a kamoli da si dnevnik vodio – vikao je Mark. – A naša ulica nikad nije bila Zmajev šor. Oduvek se zvala Gospodska ulica. A onda ratovi! Nikad nisu ni izbili, a kamoli harali, što reče, širom sveta. Štaviše, i nekadašnji neprijatelji su se, svi redom, pomirili. To si trebala da napišeš, a ne da zgrneš onoliku papazjaniju laži – nastavio je Mark u jednom dahu. – Novine nam već mesecima pune glave time da evo, konačno, možemo da odahnemo, jer je ovaj vek iza nas prošao bez ikakvog krvoprolića i bez ratova, bez ispoljavanja animoziteta bilo kakve vrste, i da se pokazalo da čovečanstvo može da proživi čak i sto godina u potpunom miru trpeljivošću krotkih duša. – Što znači da se čovečanstvo popravilo i da je njegov život krenuo drugim smerom! viknuo je neko od Petrovčana. A potom se opet svojom prodornošću izdvojio Markov glas: – Otkud ti do da sam se ja u Sibiru namrtvo smrznuo! I da je Grinberg, naš najmiliji šogor, nekakvim specijalnim vozom otputovao u beskraj! Da su spaljivali ljude! I da smo Ilonu opljačkali i prebili! Napotiv, svi su je voleli, ponosili smo se njome, jer je bila nekako fina, drugačija od nas, a ni ti nisi nikad oslepela, i to si debelo slagala! – šištao je. – Ko ti je ta Veronka? I neki čukundeda Avram sa nekakvim svetom koji se pentra na planinu? I onaj ćelavko sa kačketom čije je učenje, navodno, raspalilo najšire mase? O kakvim si to pogubljenjima pisala, fantasto licemerna? Već si i kao mala bila velika lažljivica, i sada si izmislila vojnike i močilo kudeljare. A Eržika Niko je sa trojicom svojih sinova dolazila kroz donju baštu za naš sto, da zajedno pristupimo nedeljnom ručku, kao što bi rajska ptica sletala na zemlju! Zar da smo mi zaključivali pred njom kapiju, kada je ona naša krv sa svom trojicom njezine kopiladi! A ona naskroz iskrivljena slika o našoj materi i potpuno izmišljeni scenario događaja na groblju sa mucavim crkvenim pojcem, naprosto su skandalozni i uvredljivi! – vikali su, skoro u glas, razjareni rođaci. – Ali sve to moglo se dogoditi i nama, i drugima, a budućnost... i umetnost... – vikala sam iz svega glasa, ali me niko nije čuo, naime, u čitavom komadu jedino su moja – gospodskom nazvana – teška bolest, i moj leptirovom zvižduku sličan glas delovali istinito, ali iz posve drugačijih razloga, no što bi se moglo zaključiti iz premijere Fružininog komada. – Mauro, ti nisi nikad, istina, naučio da plivaš, jer si za to bio suviše lenje, a i vode si se bojao, pa tako nisi ni mogao da postaneš mornar. Nije te bilo nekoliko godina, kao da si u zemlju propao, a onda si se pojavio s onom nakazom od deteta, morali smo da ga krijemo od sveta. I ti si se krio od sramote, i rođena porodica te se odrekla, jer ni za šta nisi bio – vrištao je neko iz poslednjeg reda. – Fruška hoće da odlučite, sada, posle svega, nakon što smo dovde dospeli: da li bi vredelo tamo živeti, onako kako je to ona napisala! – zagrmeo je neočekivano snažnim glasom pradeda Filip, na šta su nakratko svi utihnuli. Ovaj glas značio mi je tada više i od bulbulove pesme: izrekao je misao o tome o čemu je Fružina u svom komadu – zloupotrebljavajući strpljenje gledalaca – toliko nadugačko raspredala i što sam ja, nastojeći da nadvičem graju, i sama želela da objasnim. Oduvek sam znala da se pradeda Filip, Fružina i ja krećemo istim putevima, poput čudesno usklađenim generacija artista koji na konopcu, razapetom između dva tornja, istovremeno žongliraju na biciklima.
- Apsolutna pratišina se ne može pobrkati sa parcijalnim te, po prirodi stvari, konačnim tišinama nakon nastanka sveta. Samo što ni veliki nihil, ni crna tišina nisu beskonačni – nastavio je Ivan izlaganje svoje teorije. Nije obraćao pažnju ni na predstavu, ni na graju, kao da ne sedimo ovde, među tolikim svetom, već kao da dreždimo na blagom suncu pred otvorenim vratima kapele iz koje bije vazduh zasićen zadahom smrti, umilno hladeći naša leđa. – Ova tišina nad tišinama... nagnuo mi se bliže, osetila sam na kosi njegov dah, pa ipak nisam mogla da čujem njegova razglabanja o tajnama univerzuma, jer je promukao glas deda-Justina nadjačao sve prisutne: – Antune, Gregore, niste vi nikad bili peštanski fićfirići, ni blizu, sa mnom ste ovde zajedno obrezivali vinovu lozu, pucali na gavrane i koledarili zimi. U Pešti sam prvi put bio već kao odrastao čovek, nije mi ni palo na pamet da zazjavam po gospodskim kafanama. I da ti kažem, Fružino, time što si pomenula svoje kopile, i Jozefininog sina Mikloša, samo si navukla sramotu na familiju. Bile ste obe nerotkinje, čak i peštanski doktori su uzalud... – Ilonka, pokaži svoj nakit i svilene cipele! Hajde, pokaži! Nije istina da smo ti sve to uzeli! A ti, Ižo, zašto sad ćutiš?! Nije tačno da si umro još kao dete, izrodio si i ti decu, lepa su poput anđela na oltaru, nisu žgoljava kao ona Maurova kćerka! – gušio se Mark. – Ni Lajoš se nije udavio u jezeru, kakva bljutavština, zar ne, majko? – dodao je sada već jedva čujno. Međutim, prababa Pevka, neobično za nju, sve vreme je, pognute glave, ćutala.
Od dreke, vriske opijeni rođaci – među njima listom svi Petrovčani i, u sivim pantalonama, onaj suludi Balint koji je jednom iz puške pucao na kameno raspeće, pa tetka Paulina sa decom koja su uglas porekla svoju jezivu smrt – čekali su samo na to da Fružina, od sramote, povuče svaku reč svog maločas prikazanog i prilično otegnutog komada koji je težio minucioznoj preciznosti u svim pojedinostima, i da se skrušeno izvini, međutim, ona je poput jedinog preostalog stuba kakvog prastarog dvorca ćutke stajala u sve gušćem mraku, uskoro se više nije ni videla, a bukači su se umorili od navođenja bezbrojnih protivrečnosti i uvreda, i nakon što se Fružinina figura utopila u noć, odustali su i od međusobnih vređanja. I jer su promukli, jedan za drugim su ućutali. Poneki bi još tu i tamo zakreštali neprijatnim glasom, kao testera predveče u šumi, pre nego što bi konačno utihnula. Svi su se u mraku odšunjali svojim kućama, i svi su, pomislih, pronašli svoj dom i u ovom, nestvarnom, svetu. Pa mi se učinilo da su se okupili pod otežalim, smeđim grozdovima senika, osluškujući tiha šušketanja koja su pratila podrhtavanje modrih listova, haotično dobovanje sićušnih bubnjeva. Razneženi, suočili su se sa svojim bivstvovanjem u onom svetu, u nepovratno iščezlom životu. Kao da je nastupio čas razmišljanja o vremenima, događajima i postupcima. I zaista: tu i tamo su se čuli uzdasi kao znak da je vreme na dvorištu Kamene koze slobodno proticalo, a misli se razigravale, poput podzemnih voda koje su štedro nalivale dno bunara sa točkom na vretenu. Obuze me, najednom, muka jezive žeđi, neodoljivo me je privlačila izvorna voda u pesku okuke reke. Sve ono na šta me je podsećao Fružinin komad. Koliba na obali mrtvaje, odakle se uzdah pradede Filipa čuo sve do grada i gde su nam ljudi dobre duše pritekli u pomoć. Pšenična polja Eržike Niko, kuća čika Samuela. Sva poprišta mojih letuckanja. Ovu bolnu čežnju nisu u meni probudila Ivanova mudrovanja, već primamljivi mirisi i ukusi, šumovi i tišine, boje i noći bivstva.
– Boja, zvuk, tišina i pokret, sve su to propratne pojave materije. Sve su to organski delovi iz crnog nihila nastale vasione. A u bivstvu, tišina je nakon zvuka bela – čula sam, sasvim izbliza, Ivanove reči. – Nasuprot tišini nihila, ova bela tišina nije potpuna, jer je prožeta, uzduž i popreko, ljudskome uhu nečujnim šumovima. Jednom, kada ponovo kucne čas tišine svih tišina, neće više, dakako, da bude onakav kao pređašnji nihil, onaj koji je prethodio ponovnom nastanku univerzuma. Onaj, post mundus et vitae, biće već jedna druga kategorija: u njemu će biti obuhvaćeno sve ono što je bilo, ali i ono što će tek da bude. Zbog toga ne postoji potpuni kraj, a ne postoji ni ponavljanje u vremenu i prostoru vaseljene. Materija, bivstvo je uvek novo u kolopletu nastanka i iščezavanja: sledi pređašnje i prethodi sledećem. Pre ili kasnije, međutim, sve se povlači u tamu nihila, ali ništa uistinu ne prestaje, ništa se ne gubi.
Sedokosi naučnik, u auli amsterdamske akademije govori o Ivanovom delu: – Preranom smrću našeg mladog kolege, čije knjige predstavljaju sam vrhunac savremene filozofske misli, čovečanstvo trpi nenadoknadiv gubitak, a mi ostajemo ovde ophrvani bolom – lamentira podižući visoko knjigu, a svoje reči propraća ritualnim pokretima pokazivača muzejskih slika, citirajući svaki čas iz nje: – Tamo se ništa ne događa, u tom apsolutnom karamraku, ali događaj je i to što se ništa ne događa, samo je to negativno događanje van bilo kakvog poprišta, odnosno, beskrajno crnilo lišeno prostora, vremena, zvuka, boje i svih drugih pojava. Ali baš u njemu tinja, drema, neizmerna energija!
Još osećam strah koji me je neprestano izjedao dok sam letela ovamo iz dvorišta Kamene koze, i koji je, u neku ruku, suprotnost onom smrtnom strahu koji me je obuzimao za vreme poletanja sa obale močila kudeljare. Učinilo mi se da u prvom redu vidim Kamilu i Natana kako štedro hvataju beleške. – Svako novo bivstvo univerzuma i svaki novi nihil je drugačiji, jer je iza njih, i ispred njih, sled pojava koje dokazuju postojanje immotus (nepomičnog) crnila, i facile movens (mobilne) materije, kao što je vox, bela tišina, silentium album, koja od slučaja do slučaja naznačava njegovo utihnuće. Tajna nastanka i iščezavanja svetova krije se u lancu stabiliteta (nihil, crna tišina) i iskoraka (loco moveri), te kontinuiranog kretanja (glas, tišinom praćeni motio etc.). Tamo gde nema materije, nema ni kretanja, nema glasa – to je nihil.
Najednom ugledam Ivana kako, podigavši oba kažiprsta, objašnjava. – Znate li gde se krije ona energija koja će, pre ili kasnije, iz imobiliteta, jednim zamahom preći u mobilitet, stvorivši materiju? U crnilu. Nihil je sve ono što je bilo i sve što će biti, ono što sve buduće sile, boje, glasove, materije, sve u bivstvu obuhvaćene mogućnosti – krije u sebi. Uključujući i univerzum koji se prema zakonima bivstvovanja iznova rađa iz mase koja se zgusnula u ništa i koji će kasnije, prema imperativu istog zakona, da se vrati u imobilitet. – A prostor, vreme, Bog? – odjekuju visoki, sivi zidovi i svodovi. Svi pogledi su uprti u mene, osećam se neprijatno, odmah sam se pokajala što sam uzviknula, ja, koja sam samo banula na jedno, kako mi se činilo, osrednje zanimljivo predavanje, u potrazi za svojom decom. – Na dvorištu Kamene koze sve sam ti lepo objasnio, ali me nisi slušala – okreće se prema meni Ivan. – Raspravljali ste o nekakvom pozorišnom komadu. Dakle, prostor je onaj izdvojeni deo beskonačnog u kojem se nešto dešava: poprište pretpostavljenih procesa pojavnih oblika (očitovanja) postojeće materije. Jedino su tu moguće boje, zvuci, post-nihilovska tišina, misao, osećanje, bivstvovanje duha. A vreme je zakonomerni dokaz bivstvovanja. A šta je Bog? Pomak iz stabiliteta, gore pomenuti zakon bivstva i procesa povratka u nihil. Dakle, tajna.
– Umetnica ne voli da bude ometana u vežbanju – upozoravaju me pred kapijom. Šmugnem u sobu. – Uskoro odlazim, a nismo ni porazgovarali – kažem. Kamila Trila ne čuje. – Lascia ch'io pian-ga la du-ra sor-te, e che so-spi-ri la liberta... – peva, i nikakvog nagoveštaja da će uskoro načiniti pauzu. – Dopusti da prolijem suzu nad ovom sudbinom žalosnom, i da uzdahnem k tebi, o divna slobodo! – nastavlja svoju ariju i bol mi razdire srce, ne znam da li je izazvana sjajnom pesmom ili pak spoznajom da me Kamila naprosto ne primećuje dok letuckam u njenoj blizini. – Gde je Natan? Ispričala bih vam nešto pre nego što odem – kažem sada već nešto glasnije, jer osećam da me neodoljivo privlači firmament bez ijednog oblačka. – Kamila! Natane! – viknem, moja se kćerka okreće prema meni, ali, čini mi se da sam nevidljiva, gleda kroz mene. Prestala je da peva. Namešta krevet, leže, okreće lice prema zidu i smesta tone u san. Preletim u susednu sobu gde Natan, astrolog, sanja; na podu, na stolu, stolicama, svuda beleške, skice, crteži, meni nedokučive, ali sigurno veoma važne škrabotine. Vrata su otvorena, balkon se pruža duboko u gaj, poput kakvog poluostrva. Sačekaj još malo! – mahnem rukom prema nebu i vraćam se u toplinu doma. Dugo posmatram usnule. Potom u dnu ormara koji miriše na trokot, potražim magnetofon, uvlačim novu traku, škripi, ciči, spavači se meškolje, moram biti opreznija da ih ne probudim. Pokrećem kotur. Grlo mi je paralisano. U svakom kutu, zakutku, caruje noć. Silentium album. Moj govor zadire u silesiju nečujnih šumova: pradeda Feliks sahranjen je na Duhove, razdeoba je obavljena sutradan posle podne, na dan svetog Medarda, anno domini 1910. Toga dana u svetu...

Preveo Arpad Vicko