Vladislav Bajac

HAMAM VILINA VLAS

Sarajevske Sveske br. 13

Uživanje po Epikuru

Vrlo je verovatno da je čuvenu sintagmu «čuda prirode» smislio starogrčki materijalistički filozof Epikur (341-270 pre n.e.). Evo i zašto: svoju etiku i čovekovu sreću zasnivao je na sledećem ubeđenju: «Bez poznavanja prirode ne mogu se steći svetla uživanja». Po njemu, najviše dobro bilo je blaženstvo, uživanje. Imanje za cilj ovih postulata nije se odnosilo na vulgarna uživanja raspusnika niti na neumerena gastronomska zadovoljstva, kako to misle neupućeni, već prevashodno na otklon telesne patnje i na duševno neuznemiravanje. Postizanje duševnog spokojstva zasniva se na naturalističkoj i individualističkoj osnovi.
Epikurova vera u hedonizam bila je toliko čvrsta da je nisu mogli uzdrmati ni mračni dani raspada Aleksandrovog carstva (čije je nedavne veličine i snage i Epikur bio svedok), a koji su za posledicu imali sve samo ne užitak. Uprkos svemu, mislio je da «ništa ne vrede reči filozofa koji ne leči nikakve ljudske patnje. Jer, kao što je beskorisna medicina ako nije u stanju da istera bolest iz tela, isto je tako beskorisna i filozofija ako nije kadra da istera patnju iz duše».
Dakle, onaj koji je znao da izbegne telesni bol i duševni nespokoj, onaj kome su čulna uživanja i duhovne radosti (spojeni u celinu) najviša vrednost življenja to jest onaj koji je znao veštinu življenja, taj je spadao u epikurijansko bratstvo - održano do dana današnjeg.

ПРЕ ПОЧЕТКА

Viшegrad, kao i svako drugo mesto, ima svoj realistiчan жivot. Ali, kao retko koje, ima i svoj zaumni жivot. Moje iskustvo sa metafizikom Viшegrada zapoчelo je u aprilu 1977. godine, na wegovim prilazima, PRE no шto sam po prvi put ugledao na Drini ћupriju (koja ga je zasigurno uчinila veчnim u istoriji). U mojoj sveшчici za haiku pesme, koju joш uvek imam, tada sam zapisao geopoetiчki komentar «na шљunku Viшegrada» uz pesmu koju sam ugledao i napisao kroz prozor autobusa:

Kamen izmeђu
dva bora razdeљak
u шumi napravio.

Moj domaћin i studentski пријатељ Жarko Чigoja mislio je da je Andriћev to jest most Mehmed paшe Sokolija (Sokollu, precizno turski) iz 1571. godine довољан dobitak i ужитак (za tada) te mi nije pokazao i neke druge znamenitosti svoje rodne варошице. Nije ni pretpostavio koliko sam bio себичан, a zapravo i несрећан што ovu величанствену ћуприју moram da delim sa drugima. Ali, kako sam mogao pretpostaviti da se упућивање u tajne вишеградске okoline moralo заслужити tek будућим iskustvom na osnovu kojeg bi se umelo уживати u onome што se ponudi? Opet je tu bilo речи o nekom tajnom bratstvu. Morao sam da чекам читавих dvadeset i шест godina da u ovo bratstvo уђем! Isplatilo se. (Чекању me je научио upravo Ivo Андрић). Читајући (ponovo) na studijama књижевности његово remek-delo nisam још bio u стању da lektiru повежем sa животом: tako sam olako прешао preko његових podataka o зачетку зидања mosta to jest o његовој суштини, o «довлачењу kamena iz majdana koji su начети u brdima kod Bањe, na sat hoda od kasabe». Шта више, dva (makar књижевно) најважнија mosta u celoj Bosni - ovaj na Drini i onaj na Жепи - sazidana su od istog belog kamena (onog iz moje haiku pesme), љубављу i novcem (потурчених iliti islamizovanih Srba) velikih vezira Mehmed паше Соколовића i Jusufa Ibrahima, a овековечена Андрићевим шкртим i мудрачким речима. (To je onaj човек што je svom junaku pripisao svoj животни moto: U ћутању je sigurnost).
Kada sam se poжalio пријатељу da sam, чинилo mi se, malo пресушиo sa писaњeм, rekao mi je da niшta ne brinem. On ima siguran lek protiv te bolesti. Evo, upravo dolazi му u goste i turski pisac Orhan Pamuk sa istom dijagnozom, pa obojica мoжeмo zajedno da se залeчимo pomoћu њegovog recepta.
Jedino шto sam znao o Baњi, Sokoloviћa baњi, Viшegradskoj baњi, kako su je sve nazivali, bilo je da, osim nalaziшta sige kojim je graђen i viшegradski most, ovo mesto na pet kilometara od varoшi jeste lekovito vrelo. Na њemu je Mehmed paшa Sokoloviћ, u dubokoj starosti, 1575. godine, sagradio hamam sa kubetom жeleћi da neшto podari svom rodnom krajу. U jednoj књизи-broшuri iz 1934. godine proчitao sam da ova radioaktivna voda (na nadmorskoj visini od preko 400 metara) leчi reumatizam, neuralgiju i жenske bolesti. У њој се каже да baњska voda neobiчno dobro utiчe na жene nerotkiњe. «Kada se жena nerotkiњa poшteno izbaњa, pa do nekoliko porodi dijete, чitavo sujeverno selo сумњивo zavrti glavom i govori: Bogme, da se nije baњala i da nije bajala, ne bi roda ni имaлa...»
Tako sam se i ja zaputio gustom шumom do hamama koji sam ja, po retkoj travi чаробног изгледа koja samo ovde raste, nazvao Vilina vlas. Radovao me je susret sа starim poznanikom Orhanom Pamukom, najчuvenijim turskim piscem, rodom iz Stambola. Malo me je чudilo da i on pati od нeрaђaњa jer je bio познат po obilatom писању. Ako sluчajno u nekom periodu i ne би preчesto objavљivao kњige, sledeћa po pojavљivaњu би се зато pokazala као veoma krupna beba.
Ja sam decu raђao reђe, i najчeшће su bila sredњe teжine. Такав mi je bio ritam. No, ove posledњe godine nisam zaчeo niti jedno, pa sam se ozbiљno zabrinuo. Zato sam poшao u susret kamenu koji je raђao vodu; takva plodnost unosila je povereњe u moju nevericu. Kamen na koji sam stupio bivao je glaчan viшe od чetiri veka! Kamen koji je dobio boju trave i mahovine. Voda, vruћa, a ne vrela, taman onako do rajske toplote. I telo koje se pretvara u duh! Жiv, a mrtav! Pamuk i naш domaћin pokuшavaju da razgovaraju kroz vodenu maglu, ali reчi nestaju u staklenim prozorima kubeta i gube svaki smisao. Postajemo junaci (majmuni) iz filma sufijskog naslova «Baraka» rediteљa Rona Frika, koji stojeћi u mestu plove povrшinom vode koja се дими и одлази у drugo agregatno staњe, za sobom povlaчећi i svaki intelektualizam. Kapci se sklapaju, ali oчi ne odlaze u san. Kada postane opasno, guram se kroz snaжnu vodu, pod debeli mlaz koji se sjuruje iz planine u ovaj mali bazen, sada preko mojih leђa. Bivam istuчen kao nikada do tada. A sreћan, do gluposti.
Ovde se susreћu kabala, zen, суфизам, pravoslavna askeza, katoliчko brisaњe straha od greha, umetniчki islam... Kao шto paprat Vilina vlas ne moжe nigde drugde da raste osim na ovom mestu, tako samo ovde voda stiжe sa dubine od stoosamdeset metara i iz joш vaжnije istorijske dubine od trideset i osam hiљada godina. Starost dovoљna da se u razloge њenog postojaњa i obraћaњa svetu ne posumњa.
Otud i moje opшteњe sa proшloшћu. Drevnost koja se ovde udahne potpuno je autentiчna i ne moжe joj se odoleti. Duh prvo gubi orijentaciju a potom i pojam o vremenu (dobu), a онда и telo gubi orijentaciju a potom i pojam o prostoru. Ova svojevrsna nirvana pretvara me u veliki znak pitaњa: Nisu li nerotkiњe u ovom hamamu, kojim sluчajem, bivale usluжene nekim muшkarcem koji je bio чuven po zdravom semenu? Nije li ovo kupatilo bilo muшki harem za neuteшne nerotkiњe? Kakav li je tek uжitak ovaj uшuшkani bazen mogao biti беговима, paшama, vezirima ili sultanima bili oni њegovi domaћini ili gosti, svejedno! Koji god pol opsluжivao ovu aktivnu vodu i њene kupaчe - kaжu, piшe u jednom zagubљenom tekstu, da je voђeњe љubavi pod ovim planinskim mlazom (toplote od 34 stepena C) ravno uжitku u lepotama Rajskih vrtova, Valhale i Ђane.
«Vilina vlas» je moglo biti idealno mesto za karavan saraj. Kolike bi novce ovde putnici ostavili! Ali, priroda (a i sudbina) je жelela da ga sakrije od suviшe prohodnih puteva te ga je popela na visinu koja umornog putnika odbija i od poмисли da je savlada. Zato i jesu kamen hamama glaчali decenije i vekovi a ne suviшna чovekova ruka. Iako, mora se priznati, ta se ruka uvek gurala gde god i kad god je mogla: otud je moguћe pronaћi citate u starim spisima (prepoznavajuћi ih po jeziku, a bez potrebe da se pod obavezno navede њихoв izvor и време nastanka) koji se poklapaju sa садaшњошћу: «Do baњe je podignuta zgrada u kojoj jedan popularni zakupnik drжi restoraciju i sobe za konaчeњe. Pred ovom zgradom ima povelika veranda sa koje se otvaraju veliчanstvene panorame prirode.»
Ne znam koliko je sadaшњi «zakupnik» (bio privatnik ili ne) popularan, ali nije se liшio «restoracije» niti «verande». Jer, taчno je, kupaњe u majuшnom rajskom bazenu ne bi bilo potpuno da se posle toga ne ode («чitavih» deset metara preko neke vrste polumosta) na restoransku verandu. Ona je, onako viseћi nad dubokom planinskom liticom, zapravo veliki sedeћi doksat bez стакалa koji vam prekrasnim vidikom шiri i misli za koje viшe nemate utisak da vam se, odbijene o bosanske planine i gudure што вам се скоро чешу о рамена, vraћaju neplodne. A hrana! Uz sva domaћa predjela, чeka vas begovski, koji sat ranije dok smo joш bili na Zlatiboru, telefonom naruчena (!) tek ulovљena pastrmka-mladica iz obliжњeg brzaka. Ona koja je prezimila bez hrane, i tek poчela da jede још увек nezagaђenu hranu.
No, ovu civilizacijsku tekovinu od restorana ne treba ni danas, kao ni u 16. veku, meшati sa karavan sarajem. On to nije. Danas, za one koji bi da uжivaju u ovoj lepoti, neшto daљe postoji hotel-rehabilitacioni centar pod imenom «Vilina vlas» sa svim potrebnim komforom, ali i savremenim bazenom koji, naravno, nije liшen termalne vode. Nosilac њene radioaktivnosti jeste radon, a gde je radon - tu su i struчњaci: lekari i fizioterapeuti. Naravno da ne morate biti bolesni ili sumњичavi prema sopstvenom zdravљu da biste na ovo mesto doшli. Upravo tako, дошавши zdravi, dokazaћete sebi da se joш uvek niste liшili hedonizma.
Ni Mehmed paшa Sokoloviћ od hamama to jest od «lijepe baњe sa kubetom» nije stvorio karavan saraj, veћ ga je napravio neшto niжe, «do rijeke Drine kao Sokoloviћev kameniti han ili karavan saraj, koji je mogao primiti pod svoje skroviшte oko deset hiљada koњa i deva». Mislite da su brojevi preterani? Ja ne bih rekao. Ако и јесу, онда не превише. Zamislite samo kako je izgledao poduhvat gradњe jednoga mosta poput viшegradskog 1570-ih godina! U to Mehmed paшino doba Viшegrad ima oko sedam stotina kuћa, џamiju po imenu «Sokolija», чesme, oko tri stotine duћana, «imaret» kоји је прехрањивao varoшku sirotiњu, tekiju (derviшki manastir ili kapela). U selu Sokoloviћima (koje je po Пaшi dobilo ime ili pak Пaшa po њemu, свеједно), postojala je Sokoloviћeva џamija ali i crkviшte to jest mesto na kojem je, po priчi, paшa podigao crkvu svojoj pravoslavnoj majci. Ovo, naravno, nikoga ne treba da чudi, pod uslovom da veћina љudi zna da je upravo Mehmed paшa Sokoloviћ, kao vezir turskog divana, 1557. godine, liчno obnovio srpsku Peћku patrijarшiju i na њeno чelo postavio svog brata Makarija, kako izvori kaжu, u trenutku «kada je pravoslavљe bilo u haosu i raspadaњu, a nacionalna misao srpskoga naroda poчela je da se zaboravљa u teшkim okovima њenoga robovaња». Neki istoriчari zastupaju glediшte da je, kasnije postavшi «veliki vezir ovim aktom jednostavno oчuvao srpski narod od konaчnog istrebљeњa i propasti». Ово не може бити далеко од истине ако се зна колико је у то време српски народ, немајући више сопствену самосталну државу, давао важности јединој постојећој замени за државност – цркви. Otud i rasprostraњena kvalifikacija koja vaжi za Mehmed paшu Sokoloviћa da je bio «nepokolebљivi musliman i u isto vrijeme... dobar rodoљub (koji se) dostojno oduжio svome narodu». Веровао је да је тако измирио ислам са својим босанским крајем, српским коренима и хришћанском православном вером.
Етo зашто se (u mojim mislima) ovde, u hamamu, sada, sa mnom pojavio najboљi i najpopularniji, додуше и оспоравани, savremeni turski pisac Orhan Pamuk: zato шto je on, ako u romanopisaњu ima ideologije, svoje kњige posvetio vezama Istoka i Zapada te je tako nastavio putem kojim su iшli neki od њegovih predaka. (U ove stavove imao sam prilike da se uverim i u liчnim razgovorima sa Pamukom, a ne samo чitajuћi њegove izvrsne kњige). I drugi razlog: њegovo remek-delo, roman «Zovem se Crveno» bavi se Otomanskom imperijom (delimiчno i Mehmed paшinog vremena тј. последицама тог времена), koje je mene liчno obavestilo o vaжnim odnosima turskог система освајачког владања (geopolitike) i освајања новог простора за umetnost (geopoetike) unutar ovoga carstva, o stvarima o kojima nisam skoro niшta znao. Za toliki trud, a za dobrobit drugih, Pamuk je zasluжio jedno virtuelno (za њega moжda derviшko) kupaњe. Uostalom, чistote i proчiшћeњa nikada dosta. Ali, ni uжivaњa iliti akшamluka to jest «bosanskog obiчaja da se predveчe sedi na travi, обичнo pored vode, i pije rakija uz pesmu i razgovor».
Kakvi bismo to mi pisci bili kada ne bismo, ponekad, kraj hamama, pomalo i akшamluчili. Pod uslovom da ovu reч istovremeno i ravnopravno shvatimo i hedonistiчki i филозофичнo.
Piшчev problem, jedan od bezbrojnih, jeсте i то шto чesto meшa realnost sa zamiшљenim. Otud se i javљa to чuveno brisaњe granica izmeђu dogoђenog i doжivљenog. Tako sam susrete sa sebi bliskim љudima vremenski poistovetio; hoћu reћi, one koji su жiveli чetiri veka pre mene pribliжio сам sopstvenom dobu, a sebe i svoje пријатeљe (ili likove, svejedno) lako prebacivao u жivote vekovima starije od nas samih. Zato se moglo dogoditi da naшi i stvarni i nestvarni susreti uчestale.
To je bio jedan od naчina da se ispuni piшчev san o vremenskoj svemoћi reчi.
Zbog tog sna, uostalom, nastaju kњige.

KRAJ

Poželeo je da ga neko ubije. Da, baš tako. Jednostavno - da bude ubijen. U poslednjih godinu dana toliko toga do čega mu je stalo i mnogo onih koje je voleo nestalo je iz njegovog života. Naravno, ne slučajno. Sve je bilo brižljivo isplanirano i isto tako i ostvareno. Morao je priznati – suparnik je sve obavio bez greške te, sa stanovišta veštine i stručnosti urađenog, ni na šta nije mogao imati primedbe. Osim na samu osnovu zamisli: zašto su protivnici svu tu mašineriju pokretali i još potrošili toliko vremena, novca i snage da bi zatrli sve njemu drago kada je bilo mnogo brže, jevtinije i lakše ubiti prvo i samo njega?
A zapravo je znao. Pa upravo su hteli da se to neprekidno pita i da se, ne našavši odgovor, na kraju oseti toliko usamljenim i, pre svega, napuštenim da na kraju sam zaželi da ni njega više nema. Jer gledati kako mu voljeni, dragi i odani nestaju pred očima jedno po jedno, moralo je da boli, a još je i trajalo. Da su ga em prvog em odmah ubili, ne bi bilo mučenja koje su mu priželjkivali a potom i odredili. Doduše, posle tolikih decenija u vlasti i na njenom samom vrhu, morao ga je čekati ovakav ili neki sličan sunovrat. Tako je, čini se, od početka sveta; uspon je najčešće bio vezan i za pad. Ko je bio gore, morao je biti i dole. Ali, nije svima sledovao jednak redosled. Jeste, svako ko je bio gore morao je, pre uspona, biti dole. A da li je i posle toga gore morao baš svako da padne i dole, pitanje je. Njemu se zalomilo. Ili mu je, što kažu, bilo pisano. Ili je pad sam prizvao.
Doduše, njegov pad bio je nekako bukvalan. Niko ga nije smenio, svrgnuo ili zaobišao u nekoj novoj raspodeli. (Što ne znači da sve to zajedno i nije bilo planirano). Pao je od jednog jedinog žestokog uboda nožem pravo u srce i, tako sada, ležeći u lokvi krvi, gledao u ceo svoj protekli život kao da ga sažima pred smrt, da ga ne bi zaboravio.
Eto, želja mu se ispunila: bio je ubijen.
Čudno kako smrt može da bude olakšanje! Naravno da ubice nisu to učinile kako bi mu pokazale samilost. Nasilna smrt tokom njegovog vladanja bila je svakodnevno prisutna kao uobičajena pojava; nijanse su bile samo u vrsti ili stepenu morbidnosti i zverstva. Imperija je podrazumevala nasilje u svako doba i u svakom obliku. Dok god je bio veliki vezir, lišavanje tuđih života nije bila nikakva njegova vladarska ili, ne daj bože, lična ili karakterna osobenost. Bila je to normalnost očuvanja sistema; čak ne ni očuvanje sopstvene vlasti. Bio je to vekovima doterivan mehanizam koji nijedan pojedinac, ma sa kog položaja vlasti delao, i da je hteo, nije bio u stanju da poremeti, a kamoli promeni. U bitkama, ratovima, pohodima i osvajanjima smrt je bila drugo ime za dobar dan. U miru takođe česta, samo ne tako masovna.
Pa zar nije poznat kao veliki vezir i po tome što je vladao čak za tri sultana! Ko se još time mogao pohvaliti? Retki su bili veziri koji bi preživeli smenu i jednog sultana a kamoli da trojicu povežu! Svaka smrt polazila je od vrhovnog vladara: zar nije stupanjem na presto svaki sultan, nepisanim zakonom, prvo ubijao svoju rođenu braću (neki i rođenu decu) kako mu, za svaki slučaj, samim svojim postojanjem ne bi ugrozili vlast?
Ne bi bilo istina ni da kaže kako je svoju smrt čekao. Samo ga nije iznenadila. O samoj Smrti je sve znao: teško da bi se našao neko ko bi ga mogao nadvisiti u saznanjima o njenim uzrocima i posledicama, vrstama i načinima. U pitanjima njene svrsishodnosti možda ne bi briljirao: nijedan učitelj ni vladar nisu ga uputili u takve tajne jer se među njima pitanje svrhe nikada nije ni postavljalo.
«Poželeti» smrt nije značilo i «žudeti» za njom. Priželjkivanje mu je pomoglo da mirno dočeka sopstvenu neminovnost. Lišavalo ga je suvišnih pitanja.
Mada je sada sve prestalo da bude važno, a naročito ono što je tražilo dodatno vreme za razmišljanje. Vremena više nije bilo nizašta. Osim za smrt.

САМ POЧETAK

Poшto sam sebi (na samo meni znan naчin) dokazao da kao pisac nisam «presuшio», mogao sam da poчnem sa реалистичном borbom oko reшavaњa trileme Koju od tri zamiшљene kњige poчeti sa pisaњem? Ostale dve predviђene књигe neћu ni pomiњati jer sam, oчigledno, veћ zapoчeo sa pisaњem one koja je «pobedila». Naravno da su њoj u прилог odluku doneli suptilni razlozi jer sam i za druge dve будућe kњige «iz najuжeg izbora» obavio uglavnom sve ozbiљne i obimne predradњe, bez kojih inaчe ne бих pristupио pisaњu ниједне.
Od tih suptilnih razloga, prevagu su poneli oni koje bih zаjedniчki mogao da nazovem «lokal-patriotskim». Naime, u nedavnom razgovoru sa jednim svojim kolegom na temu aktuelnih suprotnosti to jest krajnosti kakve su nacionalizam i globalizam u kњiжеvnim temama, po prvi put sam shvatio da to шto me жestoki branioci «domaћeg» nisu otvoreno i sa nipodaшtavaњem nazivali «kosmopolitom» veћ blaжe, nekako obazrivo, a zapravo lukavo («pisac poznat po tome шto ne koristi nacionalne teme»), uopштe nije bilo taчno. Bilo mi je u stvari чudno kako sam se tolike godine (do чasa ovog novog, skorog saznaњa) lako mirio sa чiњenicom da mi tamo neki drugi odreђuju kњiжevnu sudbinu i to joш laжnim zakљuчcima! Dakle, bilo je dovoљno da se podsetim da чak чetiri moja romana, od pet do sada objavљenih, (makar) започињу svoju radњu i zbivaju se u Beogradu i/ili u mojoj zemљi, a da se od ukupno sedam proznih kњiga (наравно, не рачунајући ову) њih шest drжi iste topografije! Sram bilo onu jednu! No, krivici nikada kraja: moжda su te kњige u svojoj suшtini ili po tzv. poruci bile (превише) kosmopolitske te im ni lokalna geografija niti lokalna radњa nisu bile od pomoћi. Нису успеле да се уздигну до националних митова (додуше, то им није ни била замисао).
Naravno da je i odabrana tema u sebi krila neke nove zamke, ne samo spisateљske veћ i ранијe pomenute - ideoloшke. No, kada bi se чovek na sve to obazirao, verovatno nikada niшta (dobro) ne bi ni napisao. Reшio sam, dakle, da piшem o jednom Srbinu koji je postao нешто drugo. To «drugo» me je zanimalo. Чак не толико ни оно «Србин»; иако и да сам хтео, то не бих могао да одвојим од Другости. Мада, када бих заронио сасвим дубоко, признао бих да ме је суштински и запрво занимало оно «постао» то јест «постајање», дакле - сам чин преласка из Једног у Друго.
I krenuo sam u istraжivaњe, potragu, nagomilavaњe, odabiraњe, prihvataњe i odbacivaњe... Jednom reчju, u takozvano prikupљaњe graђe. Ali i za tu sakupљaчku delatnost morao se odabrati neki metod ili makar redosled poteza. Podaci su kao neki lajt-motiv procesa uvek mogli da iskrsnu odnekuda i da se pridodaju veћ postojeћim. Oni su i inaчe чesto iskrsavali onako, maltene usput i skoro sluчajno kao da ih je navika nagnala da se sami pronalaze i prijavљuju autoru. No, postojali su i drugi slojevi ili naчini долaжeњa do vaжnih detaљa. Jedan od њih bilo je pratiti tragove junaka. Tako sam u nekoliko godina (paralelno sa drugim slojevima izuчavaњa teme) uglavnom obiшao najvaжnije, ako ne i veћinu, oblasti kojima je hodio i/ili delao Mehmed paшa Sokoloviћ: Viшegrad sa okolinom i шiri deo istoчne Bosne, zapadnu Srbiju (ukљuчujuћi reku Drinu koja ih je delila/spajala), Hercegovinu sa Dubrovnikom, Vojvodinu sa juжnom i centralnom Maђarskom, њen zapadni deo sa centrom negdaшњe Austro - ugarske imperije - Beчom, celu Bugarsku po ширini (или боље рећи, по дебљини), bivшu prestonicu Otomanske imperije - Jedrene, a potom srce drжave - i preђaшњe i sadaшњe - Константинопољ/Carigrad/Stambol/Istanbul, kao i sva mora u okolini (Jadransko, Crno, Mramorno, Egejsko). Potragu sam zavrшio u jugo - zapadnoj Turskoj i, na самом крају, на Prinчevskim ostrvima. Sve to sam obiшao viшe puta. Persija je jedina ostala van mog домашајa. Spreчili su me ratovi u okolini Турске - непостојеће Персије, а пре тога ратови око Србије - непостојеће Југославије. (Београд, који је за мене био пресудан, подразумевао се и као топоним. Уосталом, из њега је све почињало, а по свој прилици у њему ће се скоро све и завршити).
Drugo paralelno izuчavaњe kroz ova putovaњa bilo je obilaжeњe arhitektonskih чудесa graditeљa / Mimara / Koџe Sinana, drugog lika buduћe kњige, Мехмед пашиног савременика. Poseћivao sam i osobu po imenu Orhan Pamuk, kao i V. B.-a sa kojom sam bio najчeшћe. Dvoje posledњih bili su drugi par druge radњe planiranog romana.
Ovo чetvoro љudi postajali su likovi iste kњige (doduшe, postavљeni na њenim suprotnim stranama) koja ih je sве vrbovala u zaveri protiv istorije kakvu sam poznavao.

PRED SAM KRAJ

Pre smrti, naravno, bio je život. Dug i bogat. Moćan, ali i nesiguran. Koliko njegov toliko i tuđ. To vlasništvo nad sopstvenim životom s vremena na vreme izmicalo mu je iz ruku. Da je u pitanju bio sam bog - kradljivac vlasništva ili božji izaslanik, izbor bi bio jednostavan: ili Muhamed ili Hrist. Ili oba istovremeno. No, njemu je neko, ili - pre će biti, nešto sasvim drugo s vremena na vreme prisvajalo život i lišavalo ga suštinske mogućnosti da on sam odluči kome ili čemu pripada.
Možda to sama po sebi i ne bi bila nerešiva zagonetka, da mu se nije, nekako sve češće u starosti, toliko i uporno nametala. Čak i preko svake mere. Pošto nije mogao da joj pronađe lako razumljive razloge, on je nije umeo ni da odgonetne. A kada se na breme tolikih godina svali Tajna, život postaje mora. Mogućno je da je približavanje (ili ipak, priželjkivanje) smrti činilo svoje; miris njene blizine umeo je da izmeni već prihvaćenu i hiljadu puta proverenu sliku sveta, da je izvrne u suprotnost i pretvori u potpuno odurnu istinu. Ali, on ni do takve nije stizao! Mislio je da bi i najgoru lakše prihvatio od ove nemoći da ikakvu dohvati.
Dva mogućna objašnjenja nikako nije hteo da uzima u obzir.
Prvo se podrazumevalo: Alahu je tako po volji! Njemu se nije ni smelo ni moglo protivrečiti. Javno. No, pošto je ovo bio razgovor njega samog sa samim sobom, javnost ovde nije imala šta da traži, pa ni Alah.
Drugo objašnjenje nije odlazilo daleko od Svemogućeg. Moglo bi se reći da mu je bilo sužanj: Sudbina. Nju pak nije prihvatao jer je bila smišljena da opravdava nemoć.

Istinu je sagledao, ironije li, dok mu se sečivo noža zarivalo u grudi: bio je vlasnik svog života samo do pola. Od pola ga je posedovala njegova druga polovina ličnosti. Ili bolje reći prva (po redosledu), ona koja mu je prethodila u Srbiji.
Bio je i Turčin i Srbin. I Srbin i Turčin.

Kakvo olakšanje.
Umreti.

ПОСЛЕ ПОЧЕТКА

Планирање структуре романа подразумева постојање два почетка и два краја то јест две врсте почетака и краја. Један почетак и крај тичу се саме радње: како ће и када започети и како ће и када окончати. За читаоца то је можда најважнија тајна књиге. За писца би могла бити значајнија једна друга тајна, она која припада почетку и крају идеја које голицају аутора. Прецизније речено, које питање или проблем је писца уопште нагнало да замисли књигу и да од те идеје/проблема и крене у писање, и која је она, пожељна, завршна идеја која би књигу могла да затвори.
У случају ове књиге, још док ми је била прилично апстрактна и у густој магли, знао сам да ми њени јунаци нуде могућност богате приче о идентитету и идентитетима, као и о њиховим променама. То је могла бити тзв. почетна позиција, док је циљна већ наслућена: шта се то догађа у људима, али и око њих, које закачи двоструки идентитет.
Главни окидач овог романа, Мехмед паша Соколовић, донео је у моје име одлуку о Узроку и Поводу писања. (Сећам се како су нас у основној школи припремали за будући гимназијски предмет «Логика», али и за логику у животу, а на примерима ратова - како да разликујемо Узрок од Повода. Већина није успевала, или ако јесте, онда прилично тешко. Ипак сам, као и други, после доста труда, схватио за сва времена: узрок се дуго и темељно припремао, а повод је био замајавање и могао је и да се измисли јер је био само обична полуга у давно справљеном плану. Највише су волели да нас обучавају на примеру Првог светског рата; на престолонаследнику Аустро-угарске монархије, на Србији, Босни, «Црној руци», Сарајеву и атентатору/родољубу Гаврилу Принципу).
Дакле, мој узрок да се бавим Бајом Соколовићем било је сазнање да је чувеним данком у крви одведен у Турску када је имао читавих осамнаест година (!), а не као мало дете које једва да би било у стању да запамти одакле потиче. Питао сам се зашто је изабран за будућег јаничара тако већ одрастао? Био је то за Турке крајње неуобичајен гест, узимати од српских родитеља децу која нису била сасвим то јест довољно малена. Турци им, када би их обучили за своју војску, нису забрањивали да знају који су им корени, али су с правом унапред рачунали да ће са мање сећања на свој завичај за њега и мање остати везани.
И најзад, мој прави повод и коначни разлог да започнем писање о Мехмед паши Соколију. Када сам изучио скоро све што се дало пронаћи о животу и времену овог занимљивог човека, а то све још није било довољно да ме убеди да кренем у писање (још увек су у игри биле и оне две друге, изучене, могућне књиге), ево шта је суштински пресудило. Пронашао сам несумњиве доказе (списе и цртеже, коментаре и описе из више извора) да је Мехмед паша у Београду 1577. године изградио, између осталог, још увек нашироко чувене, караван-сарај и безистан управо под данашњим темељима куће у којој ја живим 2005. године! Од свих места, баш ту! Случајност? Када се каже «изградио», мисли се да је по његовој вољи и наредби изграђено, као и из личних извора финансирано. То се звало задужбинарство, али је у свакодневном животу говорено «изградио је». Градњу је обављао мимар, по свој прилици, и у овој прилици, Коџа Синан.
По оваквом открићу, хтео то или не, било то претенциозно или не, морао сам се осетити прозваним да управо ја нешто прозборим о овој двојици људи у једном телу. Питање двоструког идентитета у почетку ме је привлачило искључиво као проблем двоструке националности и вере једног човека. А уласком у Соколовићев живот мимаре Синана, наметнула се вероватноћа дуплирања двострукости ових идентитета у двојици људи. Дакле, двојица људи у једном телу изненада је могло значити свашта: и да је реч о поделама појединачних личности на два дела, али и о потпуној (или довољној) сличности две личности које су због тога образовале једну!
Но, да се вратим на своју адресу. Темеље ове дорћолске куће започете са градњом у 1914. (опет тај Први светски рат!) по плановима архитекте Петра Бајаловића а завршене 1924. у такозваном српско-византијском стилу са елементима сецесије, иначе ретко применљиваног споја у београдској архитектури, могао бих назвати местом са којег говорим, у дословном и симболичком смислу. Када бих томе додао и онај списатељски, дрско ослобођени смисао, онда бих могао да повежем још понешто. Временско наслеђе отоманско-исламског грађевинарства једног Коџе Синана није једина веза прошлог и садашњег. Има их још: рецимо, и игра сличности првобитним српским именима Бајо/Бајица - будућег великог везира Турске, најјаче империје на врхунцу своје моћи управо за његовог доба - са презименима српског архитекте Бајаловића и аутора ове књиге В.Б.-а (чије је презиме пре германизације коју је у Војводини својевремено извршила Марија Терезија било сличније Бајаловићевом презимену него Бајицином имену). Потом мој дом који је надзидан на траговима ондашње «непријатељске» културе са садашњом адресом у улици Цара Душана, именованој по српском владару из 14. века, званом Силни, који је Србију учинио (не само) територијално највећом у својој историји, као уосталом и Сулејман Величанствени Турску уз здушну помоћ Бајице/Мехмед паше Соколија два века касније. Дакле, то је зграда из које говорим, а на чијој четвртастој кули на самом врху крупним словима пише да (је) припада(ла) православном Друштву Свети Сава (највећег српског свеца, али и најважнијег световника). И тако даље (на пример, не помињем још једног српског, додуше књижевног, конкистадора који је у 20. веку освојио, како он сам каже, «армију читалаца» диљем света и постао најпознатији савремени српски писац ван своје земље, а са истом овом адресом са које се ја оглашавам).
Историја нарочито воли највеће, најјаче, најмоћније и све нај. Књига има друге задатке: да се, рецимо, упита јесу ли се неки од ових нај из последњег пасуса овде сукобили или саста(ја)ли? И зашто? Ако је било за шта одговор «да», онда се књига пита и како, и шта је било пре а шта после, па се опет пита како, а можда и зашто... У овом случају, чак је и назив места на којем се ово моје размишљање збива, београдски Дорћол, турског порекла (Дорт-јол), који чак и лингвистички дословно поручује да ово јесте (било) место сусрета, окупљања и остајања јер на турском означава четири пута то јест раскрсницу!
Дакле, да сумирам: књига се бави сакупљачки вероватним и свакако споредним.
Док историја и даље стоји постојано као споменик.

PRE KRAJA

Premestivši celu porodicu iz varošice kod brata na selo, otac je mislio da se lišio turske napasti odvođenja mlađane srpske dece diljem Turske, pa sve i do dvora, zarad spravljanja od njih elitnih vojnika carevine. Među Srbima ovaj harač bio je znan kao «danak u krvi». No, otac nije znao da je hercegovački sandžak beg Skender Ornosović dobio zapovest iz Carigrada da počev još od 1515. svakih nekoliko godina po Bosni i Hercegovini devširmom «pokupi hiljadu adžеmioglana i dovede ih u saraje...». A to je značilo još dodatnih briga: da bi ispunio ovako visoku kvotu posebno obdarene prikupljene dece, još i povećanu posle zauzeća Beograda 1521. pri čijoj opsadi je izgubljeno podosta vojnika, beg je morao da sakuplja i stariju decu no što je to do tada bilo uobičajeno. Koliko mu je ova obaveza bila tvrdo zadata, videlo se i po upornosti sa kojom ovoga puta nije opraštano roditeljima koji su, kao i ranije, decu sakrivali po šumama, pa čak ne ni onima koji su ih namerno sakatili misleći da takvi carevini više neće biti potrebni. Age ni u tim drastičnim slučajevima nisu odustajale. Čak su obišle sve manastire i od knjige odvojili i one koji su učili za kaluđere. Među njima bio je i Bajo Sokolović, doveden silom nazad iz manastira Mileševe u selo Sokolovića, pravoslavni bogoslov već daleko od pravog deteta, stasit momak od skoro osamnaest godina. Osim učenosti, imao je još jednu nepovoljnost po sebe: poticao je iz plemićke porodice koje su i inače bile na ceni kada se skupljao ovakav danak u podmlatku. To što je izučavao hrišćansku božju reč, takođe nije bila nikakva prepreka za Osmanlije. Otac Dimitrije je jednoga časa saznao i za posebnost svoga slučaja: glavni jaja-baša po imenu Mehmed-beg mu je priznao da je njegov Bajica čak posebno zatražen da devširmom bude doveden u prestonicu! Rekao mu je, tešeći ga da mu je sin predodređen za važna mesta i još važnija dela, da je dokaz tome to što je tražen od strane jednog Sokolovića koji je na isti način dvadeset godina ranije odveden u carski saraj. Taj se sada zvao Deli Husrev paša. Za njim je nedavno tamo stigao i mlađi mu brat, sada po imenu Lala Mustafa. Husrev paša je veoma brzo napredovao na sultanovom dvoru, došavši eto u položaj da već donosi i važne odluke.
Sve su to bili dodatni razlozi zašto otac i njegov dalji brat - mileševski kaluđer, sve zajedno sa monaškim starešinom Mileševe Božidarom Goraždaninom, nisu ni molbama ni novcem uspeli da neke od aga odgovore od odvođenja Bajice. Na kraju se kao roditelj morao utešiti time što su mu pokraj njega ostavili dvojicu mlađih sinova. Uzimanje jednog dečaka lišavalo ga je brige za ostale sinove, za sva vremena: Turci su garantovali za svoje sopstveno pravilo da jednoj kući može biti oduzeto samo jedno muško dete i te obaveze su se čvrsto držali.
Naravno da ništa nije moglo umanjiti bol rastanka. Ako bi se poređenju moglo oprostiti, onda bi se moglo reći da je Bajici bilo najteže. On je jedini odlazio, a svi njegovi su ostajali (što bi onomad narod rekao) «na gomili» te su tako makar i delimično bili zaštićeni od teškog bremena samoće razlaza. I drugo, on je napuštajući dom pod prinudom poteran u nepoznato dok je cela porodica ostajala na svome.
Na dugom putu kroz Srbiju i Bugarsku mogao je da razmišlja samo o tome šta je sve za sobom ostavljao ili šta ga je sve pred njim čekalo. Prvo ga je teralo u plač, drugo u strah.
Potpuno iscrpljen neprekidnim plačom koji se vremenom pretvarao u ridanje a ono potom u duboke i glasne uzdahe, u jednom času je sasvim «presušio»: jednostavno, više nije imao suza. Mogao je da plače još samo u sebi.
Da je barem tada znao da će ogroman deo budućeg života provesti upravo tako – u sebi, možda bi mu bilo lakše! A da je kojim slučajem javno i naglas na kraju svog življenja rekao to kako je najveći deo života proveo – u sebi, niko mu ne bi poverovao. A i kako bi: njegov je život bio primer dugovečnosti, čak i onako nasilno prekinut. A uz to još i toliko javan i važan da mu se bilo koji ili bilo čiji život mogao uopšte i približiti u poređenju.
Vladarevi postupci bili su toliko u svakodnevnoj žiži svekolike javnosti i svakog pojedinca carstva da je od te stvarne i prividne gustine donošenja javnih odluka, činjenja i postupanja, objavljivanja proglasa, putovanja, ratovanja, primanja zvanica, kažnjavanja neposlušnih, odlazaka u (naravno, službeni) lov i čega sve ne još, izgledalo kao da jedan veliki vezir i nema vremena da išta obavi za sebe lično a kamoli da ponekad bude i privatno lice. No, naravno da je on i te kako dovoljno vremena mogao biti i svoj. Učestalost javnih obaveza (od kojih je uostalom veliki deo obavljao njegov poslušni carski aparat a ne on lično), a naročito neprekidno povezivanje njegovog imena sa svim i svačim pri čemu je izgledalo kao da je uz svako pominjanje njegovog imena tu i njegovo telo, zidalo je tu iluziju o njegovom sveprisustvu. Da je bilo dozvoljivo, verovatno da bi ga pojedini podanici zbog tolikih obaveza mogli i sažaljevati. Tako su i zato, uostalom, i nastajale priče o vladarskim dvojnicima: toliko javno prisustvo jedne osobe mogla je da ostvari samo njegova umnožena pojava, a pošto to nije bilo realno moguće, nastale su priče o vladarevim duplikatima. Kasnije su razlozi za ovakvu pojavu prošireni na, recimo, izbegavanje atentata ili na strah od trovanja hranom.
Kolona konja i ljudi koja se kao kakvo debelo uže razvlačila u nedogled ispred i iza pogleda, pomogla mu je da počne sa sređivanjem sopstvenih misli. Kao prvo, bilo je jasno da povratka na prethodno više nije moglo biti. Bekstvo je bilo jedva izvodljivo, a ako bi u njemu i uspeo, pitao se šta bi s njim. Novi gospodari njegove sudbine znali su ko je; ovde nije stigao kao slučajno pronađeno dete već kao namerno odabran momak sa imenom, prezimenom i rodoslovom. Njegov dolazak u Tursku carevinu čak je bio naručen! Jeste bio vođen u tuđinu, ali ne da bi nestao već da bi nešto postao. Trebalo je biti pametan i praktičan. Iz svega je valjalo, tako mu je otac govorio, izvući bilo kakvo dobro ako ne i korist.
Molio se svome bogu da ga ne zaboravi. Molio je sebe da ga ne izda pamćenje. U ovom času «biti svoj» činilo mu se da je značilo «pamtiti». Iako je sećanje verovatno vremenom ulazilo iz glave u telo i time gradilo neko organsko pamćenje koje je nekoga činilo onim što je sveukupno bio (a zapravo od «čega je bio sazdan»), morao se plašiti zaborava. Mislio je da ako zaboravi, toga više neće ni biti. Nije znao da telo ume da čita jednako kao i um: ono je upravo sada, braneći ga od novoga, čitalo njegovo detinjstvo, jezik, veru, roditelje, braću i sestre, manastirsku ćeliju i sve pohranjivalo u najzabitije delove tela, spremajući poruke tog jezika na privremeni san, kolike god dužine bio. Tako je sećanje sa sigurnošću moglo da traje.
Tek s protokom vremena počeo je da razumeva zašto se njegovi novi domaćini, gospodari i vlasnici – sve ujedno, nisu morali preterano da trude oko pitanja zaborava i nezaborava onoga što su on i sva druga deca za sobom ostavila. Brzina događaja koji su usledili i obim novonastalih obaveza rešavali su to sami po sebi.

(odlomak iz romana)