Goran Samardžić

Hadži Prodanova ulica

Sarajevske Sveske br. 43-44

Moje povremeno pojavljivanje u Beogradu i njegovoj okolini bazira se na emocijama koje do sad ni jedna gumica nije izbrisala. Ni događaj na granici između Bosne i Srbije zvanoj Karakaj. Zbog toga ne koristim više taj prelaz i ako tu rade i ponašaju se neki drugi ljudi. Izbegavam mesta na kojima nisam bio voljen.
Godine 1997. pošao sam sa Srđanom za Srbiju, pun entuzijazma i leptirića u stomaku. Srđan je u ratu izgubio ruku. Bio je pripadnik Vojske Republike Srpske a ja Armije Bosne i Hercegovine. Svako je nevoljko, na zov prilika iz devedeset druge, izaš'o da brani svoj prag; on u predgrađu Sarajeva, ja u njegovom centru. Ne bih da razmišljam šta bi bilo da nam je neko razmenio adrese i račune za struju. Ionako je previše zbrke.
Moj razred je obeležavao dvadeset godina od mature i setio se da postojim. Dobar je to razred bio. Pamtio je one što su ga činili.Do mene je došla Olga Lazić, defektolog po struci, i hvala joj. „Dođi, čeka te tvoje mesto. Rezervisali smo ’Akvarius’, biće super“. „Dobro, dolazim“, zamucah preko brda i dolina kroz tek zakrpljenu telefonsku vezu i skoro odmah počeh da se spremam iako me je od polaska delilo nedelju dana. Moj razred. Moj. Tačno sam mog'o da izevociram kako miriše i gde ko sedi. Neki ljudi nikad ne iskorače iz školskih klupa i mladosti. Jedan od takvih sam ja.
Srđan, rođeni Bosanac iz Lukavca,nije imao nikakve veze s mojom maturom i XIV beogradskom gimnazijom preko puta koje sam živeo i čet'ri godine je gulio. Bio je lep i čudan; kao da je tek sišao s freske i navuk'o džins... i pobožan. To me kod ljudi uvek fasciniralo. Povez'o nas je pos'o oko šverca knjiga na relaciji Bosna – Srbija i obrnuto. Ako su narodi ratovali nisu i njihove knjige mudrovao sam, unapred uživajući u njihovom suživotu na policama knjižare Buybook. Buybook je u to vreme jedini u izlogu imao srpske knjige i ćirilicu. Zarada od njih je bila mala ali romantična. Ljudi zbijeni u nacionalna stada povezivali su se putem knjiga za koje ne bi ni znali da su napisane da nije nas, bajbukovaca. Proći će još koja godina dok putovanje i pokazivanje putnih isprava postane rutina.
Iz svog stana u Hadži Prodanovoj ulici mogao sam zumirati učionicu i videti šta na tabli piše (Olja voli kurac, kurac voli Olju. Sutradan:Poližeš Olji pitčku nepičku moronu). Mesto gde jedem i spavam od mesta gde učim, delilo je desetak metara vazdušne linije. Vidik su mi presecale bandere i žice. Na žicama su ponekad čučale ptice i čavrljale na svojim jezicima. Kad bi po kiši na njih sletelo oveće jato i natopilo se vodom, klembesile su se i prestajale sprovoditi struju. Mahano je s prozora krpama i metlama i vikano išššš! (Puno ljudi iz zgrade je jednom nogom još bilo u selu.) Voleo sam da zurim u taj leteći soj nejasan meni, kao što sam ja bio njemu. Fascinantno je šta je sve priroda stvorila da bi se čudili.
Put u polupanoj, rashodovanoj Opel Korsi, ćelavih guma, sa šrafcigerom što tandrče na komandnoj ploči i leti tamo-vamo, započeo je pun očekivanja s moje strane. Šest godina, ako ne računamo san i maštu,nisam prešao Drinu; ni peške ni na točkovima ni putem splava il'čamca. Da sam patuljak iz bajke koji može da uskoči u ljusku oraha i preplovi je, ali nisam! Oveći sam komad čoveka žigosan dokumentima od rođenja.
Rampa na granici nije bila automatska. Radila je na ljudski pogon. Nekad je lakše postojati kao životinja nego čovek. Životinje prolaze kroz ono što ljude deli. Čitave porodice medveda i vukova, raspomamljene pucanjem, detonacijama i nadletanjem helikoptera i aviona, za vreme rata u Bosni prebegle su tamo gde se ne puca. Zna se koliko one imaju jači sluh od nas. A i čula. Pola rata sam, pipkajući i poginjući se, proveo u hodu za svojim mačkom, verujući u njegovu predviđalačku moć. Znao sam gde je on da nema smrti. I eto me kako ovo pišem...
- Ajd sad da nam kažeš šta si radio u ratu? Lepo po redu. Imamo vremena – pitan sam malo posle. Granica je bila pusta i kao stvorena za iživljavanje na meni. Pasoš je žustro listan, stranice samo što nisu čupane iz njega. Pečati Hrvatske, Mađarske, Engleske, i – ajoooj – Amerike. Mogli su me smatrati i njihovim čovekom a Korsu i Srđana kamuflažom, podrugivao sam se u sebi. Ako sve dobro svrši napokon će se moj pasoš sljubiti i sa srpskim štambiljom. Ooo, Savo, Dunave, Avalo i Kosmaje. O, moj slatki Beograde. Pomozi da se prebacim do tebe. Da se večeras izgrlim, izljubim, napijem...
- Pratio mačka – rekoh posle duže stanke.
- Jel’ se ti do zajebavaš s nama?!
- Gled’o kako da ostanem živ, ustvari – apelovao sam im na srca.
- Ma odgovaraj na pitanja, ne filozofiraj! Na čemu si to ti,aaa!?
- Bio sam u Sarajevu.
- U kom delu.
- U centru.
- U centru (podrugljuvo)?
- U centru (pomirljivo).
- Ime oca?
- Đorđe.
- Đorđe (kao iznenađeno)?
- Đorđe (kao da se svaki otac može zvati tako).
Muk. Srđan prilazi. Pokušava blagim rečima umilostiti graničare koje sam to posle podne spasavao od dosade. Njegovi dokumenti i prazan rukav vape da mu se ukaže poštovanje i da se na mene toplije gleda. Obnovili smo druženje posle rata. Sad ga kalimo.Srle, ako budeš čitao ovo izvini što te pominjem bez dozvole. I što mašem tvojim šupljim rukavom...
- Da nisi ti njegov advokat, aaa?! Ajd, dalje tamo, niko te nije zvao. Možeš i da ideš.
- Mi smo pošli zajedno...
- E baš si naš’o s kim ćeš. Ajd mrš.
Reflektor pažnje sa bledog freskolikog Srđana, odanog porodici i crkvi, vraća se na mene. Od oca nema pomoći. Umro je davno.Otac se borio za Jugoslaviju, a ja silom prilika protiv nje. Izašao je iz rata kao kapetan. Kad bi popio govorio je: „Šta god smo stvorili u zlatu nam je plaćeno. U zlatu.“
- Sram te bilo. Đorđe, aaa?!A gde si kren’o?!
- Na proslavu dvadeset godina od mature. Večeras se slavi –deklamovao sam kao pesmicu.
- A ako ne stigneš na vreme.
- Pa ima i trideset godina, četrdeset...
- U bre, al’ si ti pametan i vidovit. Ispuni ovaj formular da vidimo dal’ znaš ćirilicu. Adresa na kojoj ćeš da budeš prijavljen, broj telefona a i datum do kad si tamo. Mislim, ako te uopšte i pustimo. To može ionako da završi u korpi.
Pišem ime druga koji mi je za vreme rata slao pakete i spašavao od gladi: Jovan Radojević, Crnotravska 7a. S Jovanom sam u ranoj mladosti krao kasetofone. Krili smo ih u zamrzivaču ili kod pokojnog Šuleta u kauču. Kada smo poklanjali Jocinom ocu jedan, kako ga je zvao radio aparat, žalio se što je hladan. „A ti ga ćale onda podgrej“, rekao je Joca i prasn'o u smeh. Sa Šuletom sam se čak malo drogir'o da mu pravim društvo a vikendima sparingovao sa Uglješom i Rašom. Bilo mi je čast kad bi me neki od ove dve lokalne veličine nalupao. Svašta sam razmišljao da skrenem pažnju s poniženja koje je bilo u toku.Mentalno sam se razdvojio od mesta na kojem trenutno postojim.
Sad su i jedan i drugi carinik ustali i razgledaju me kao da nikad nisu videli izdajicu malog formata. Mašu glavama na debelim vratovima i čude se Srđanu. „Ako si, brale, treb’o s nekim da deliš gorivo što izabra baš njega? Svašta“. Onaj mlađi, s tetovažom i s ožiljcima od flaše na izbrijanoj glavi, blago udara pesnicom o dlan: Pljus, Pljas. Ni meni tuče nisu strane al' ćutim, naviknut da kroz život progrizam rupe. Ova prema Srbiji polako se širi. Još malo pa će smena na koju sam nabasao s mržnje i prezira preći na nešto drugo. To je taj tempo.
- Ccccc, imaš sreće što mi se rodio sin pa žurim kući – dobacuje mlađi.
- Živ i zdrav bio. I mene moj čeka – kažem. Vidi se da mu je krivo što sam omekš'o jastuče u koje zabada igle.
- Pa jel’ te neko bre nešto pito, aaa(smeška se)?
- Nije, nego...
- Čeka li baš?
- Pa dok je mali i dok mu trebam – kažem.
- E, to ti je tačno – dobacuje stariji. – Ja mog ne smem da upišem na karate. Bojim se – prebiće me.
- Ha, ha, ha – smejemo se u tri glasa. Ja najtiše.
Kapija grada u kojoj je nekad stolovao GENEX (sad je to ZEPTER) mi se već smeška. A malo niže most što sam prešao mnogo puta. Gled'o sam ga i odozgo i odozdo dok sam plovio čamcem. Jednom sam i plivao pod njim,zavirujući mu u utrobu. Zanimala su me naličja života.
- E, ajd da pogledamo gepek! – Dosetio se stariji carinik svog baznog posla. Do sad su se ponašali kao policajci.
Sad bi po meni trebao da nam pomogne Srđanov patrljak, a i Bog u koga Srđan veruje a ja kad mi prigusti. Naučio je s njim i da menja brzine. Sve u svemu davno se već navikao da nema ruke. I Srleta je čekao sin kući. Daj Bože da ne posluže nikom u ratu. Il' da se, ako baš mora, zabarikadiraju u kancelarije i provedu ga kao ćate.
Malo ljudi je imuno na ratne invalide. Pogotovo na one koji nešto rade, a ne prose. Carinik se stvorio kraj gepeka što se očekivano zaglavio. Srđan je iz kola izvadio šrafciger i zabio ga u bravu. Krš je zacvilio. Dok sam bio dete mislio sam da i kola osećaju bol. Kad je otac ulubio našu grao Bubu, čitav dan sam je oplakivao. U blatobranu sam video obraz, u izbuljenom faru –ranjeno oko. Faca folcike se ukrivila kao kod šlogiranih ljudi.Morao sam uvek nešto da žalim i volim.
Carinik je zakovao pogled za patrljak koji je izvirivao iz rukava. Ako patrljak može biti lep i fino obrađen, ovaj je bio. Po vojnom rasporedu JNA, Srđan je član posade tenka. Izgubio je ruku navodeći paljbu na grad. Tenkovska granata ju je odnela ne aktiviravši se. Predviđeno je da eksplodira i rasprsne se u sudaru s nečim tvrđim nego što je čovek.
Onaj mlađi carinik, što je priželjkivao da me udari i kazni zbog strane u ratu, ost'o je u kancelariji da se ljuti na kompjuter i lupa ga. Neki ljudi uvek moraju nešto da mrze il' vole.Ne zna se šta je od toga opasnije.
- Ajte vas dvojica svojim putem – reče iznenada carinik.
Izgubio je volju za nas. Nešto ga je iznutra spopalo i poljudilo. Pomelanholilo. I on je imao svoje strane. Šta to toliko, ako nije droga, može ispuniti gepek male, zarđale Korse koja jedva ide?! Šta? Ako švercujemo štogod onda to mora da je nešto naivno i glupo kao što su knjige.
. . .
Ovo sam ja domišljao dok sam plovio kroz ravnicui upijao je. Granica je kilometrima iza nas. U gepeku, koji stvarno Srđan nije mog'o da otvori jer je zapeo po Božijem nalogu, dva paketa puna knjiga i ulje na platnu za Jocu. Dovoljno da se pokrije put, više puta ruča, večera i poneko časti. Odlučeno je da razredu što me iščekuje večeras platim piće. ’Oću da ga zarazim svojom srećom. Dok prolazimo Loznicom širom otvaram prozor da je se nadišem. I mirise fabrike veštačkih boja i lakova Zorka, Šabac, ušmrkavam kao koku. Prozor ne zatvaram ni kroz dimnu zavesu gorućeg granja i korova. U kukuruzištu PKB-a– mokrim i pevam. Srđan čeka s patrljkom u krilu. Njegov mir i nemir ne zavise od povetarca kao kod mene. Svira Galija, Bajaga, Idoli. A onda toroču VESTIIIII.Mašem ljudima što sede na tronošcima pred kućama i gledaju kako prolazim. Kao neka stara devojka, koja me se priseća, Srbija je skupila noge.
Pa ih raširila.

PREPELICA I LANAC ISHRANE

Jednom mi je pesnik Ranko Sladojević rekao kako ne shvata šta se toliko piše o detinjstvu kad je to jedno od najdosadnijih i najpraznijih životnih doba. Mali si, nejak i ovisan o tuđoj ljubavi što te obasjava nekad više, nekad manje, a nekad uopšte. Slova knjige se od mrava razlikuju po tome što se ne miču. Gledanje u njih ne poručuje ništa. Tvoja majušnost samo čeka da zasmeta nekom na putupa da te gurne, ćušne, lupne...(Ovo ja pišem a ne Ranko u pokušaju da objasnim njegov animozitet prema detinjstvu i odrastanju.)

Ljudi poput Ranka prosto ne računaju doba u kojem nisu znali da čitaju i pišu. Rano detinjstvo za njih je masa šupljih, strepećih dana, gde se čuvaš od svega samo da bi uspeo iz nečeg da izrasteš. Zbog toga detinjstvo za njega nije baš čist promašaj. Više je pucanj u prazno kojem se vraćamo zato što je naš.

Kod mene je skroz bilo drukčije. U detinjstvu bih ostao da se moglo i da sam se pit'o. Voleo bi da me neka sila zakočila u tom dobu i pustila da slobodno pulsiram. Žalio sam što moram noću da spavam i bivam nepomičan. Mislio sam kako moja ulica Hadži Prodanova, uglavljena između Molerove i Golsvortijeve, malo iznad Vuka i malo ispod Kalenića, ne zna šta će kad nisam na njoj. Za mene je poseban šok predstavljao doba između tri i pet kad bi nas kućni red pomeo sa asvalta. Čitave porodice, uspokojene u socijalizmu, u to su doba složno spavale: Čukići, Đurđevići, Korići, Zlatanovići, Miletići, Brkići, Krajčinovići, Nedići, Đukići... Hodao sam na prstima po stanu odmeravajući roditelje labavo zagrljene u snu. Još ih nije popuštala ljubav s početka braka.
Molio sam se vremenu da brže prođe.
Dosada me je pritiskala kao pegla!

Tačno u pet na ulicu bi se izlila bujica dečaka i devojčica. Iz svake zgrada i kuće izlazilo je poneko dete. S broja dva Zoki, Goran, Laza i ja. S broja četiri Kule, Zoran, Vesna i Marijeta. Sa šest Srđan i Brka. Sa osam Saša i Nena. Sa deset Milica, Zoran i Zorana i dve plave, prozirne jednojajčane bliznakinje Nives i Ines. Već neke očekuje smrt. Ines će poginuti u saobraćajnoj nesreći a Nives uginuti za njom. Zorana Đukić će se po završetku medicine baciti s prozora, a sa sprata niže i Desa Krajčinović. Dragan Miletić gine vozeći vespu a bračni par Čukić osvanuće zgužvan u tek kupljenom Kapriju na putu za more. Smrt su kupili na kredit. Tačku na ovu seriju tuge i bola udario je čistač snega pavši s krova pravo na glavu.Kakav je to nered ostavilo na tvrdom betonu ne bih da opisujem.

Na drugoj strani od smrti rađale su se bebe oba pola: Cane, Klara, Pevac, Raško, Srđa, Milica, Slađa ljuto su drečali i grabili se za svoja prava. Pojam zvani život svašta čini.

Sa suprotnih, neparnih brojeva ulice nadolazile su čak tri Maje, opet jedan Zoran i Goran, Laka, Jović, Dejan, Mitke i Stojke. Zatim devojčice nazvane po voću: Višnja, Jagoda i Grozdana – i po nebeskim telima: Sunčica, Zvezdana i Marsela. Ovu masu uvećavali su dečaci i devojčice iz susednih ulica: Hadži Đerine, Hadži Ruminove, Baba Višnjine te ulice Ivana Milutinovića i Proleterskih brigada. Znalo se nekad, odozgo, s blagih padina Crvenog krsta i Liona spustiti poneko dete, malo biti pa otići. Pored nas stalnih, nukleusnih, mnogo je bilo anonimnih klinaca stvorenih samo da šire gužvu. U ovakvom bućkurišu kuvao sam se i ja.

Ne kontaminirano školom i obavezama, detinjstvo, dakle, najviše pasuje uz moj karakter. U njemu sam se najstvarnije osećao. O detetu ispunjenom do vrha smislom života lepo piše i pesnik Kolridž. Dete se igra na obali mora nimalo zabrinuto zbog svoje majušnosti jer je deo svega šta vidi i takne. Puno poverenja okreće leđa čas moru, čas gustoj šumi iz koje po tradiciji preti nešto strašno. Međutim, dete ne poznaje ni strepnju ni strah. Ono se još nije formiralo za to. Dušu mu natapa mirno uživanje dozirano do savršenstva. Sunce s merom sija i greje, more mrmljucka, pljuska i miriše na vaginu. zemaljska ravan se bora u brda i planine, narezane u daljini poput testere. Da očima ne bude dosadno, da se duša ne uspava...

Kod mene, kad sam bio mali, nije bilo tako romantično i široko. Vidik mi je uvek bio s nečim zaprečen. Gusto naređane zgrade onemogućavale su da sagledam daljine. Pogled je stalno o nešto zapinj'o.Zemlju u mojoj ulici, s ponekom kržljavom travkom, viđao sam tek kad popuca beton i razjapi se. U čitavoj Hadzi Prodanovoj nije bilo drveta da se na njega popnem pa sam, ako hoću ispuniti sebi to atavističko uživanje, išao iza zgrade i verao se na trešnju. Grane stare trešnje dosezale su do trećeg sprata i grebale prozore. Strešnje sam prvi put video golu ženu i ost'o razočaran. Očekivao sam mnogo više, al' ne znam šta.

Svoju napamet naučenu okolinu smatrao sam ipak savršenom. Mogao sam bez gledanja i pipanja svugde stići. U tri skoka sam prelazio s jedne na drugu stranu ulice, trčao u cik-cak između parkiraniih automobila, češao se o zgrade. Među autima je stajala i Buba mog' oca, otmene grao boje, stara tek jednu godinu. Prema njoj smo se odnosili kao da je živa. Kupali smo je svake nedelje i prali joj točkove, mackali nečim što je moj otac zvao auto-kozmetikom. Zbog pažnje i ljubavi s kojom su vlasnici u to doba glancali i usijavali svoje limene ljubimce, bilo je za vreme sunčanih dana opasno voziti. Auta su blještala, pogotovo ukrasni, niklovani delovi, i zaslepljivala se međusobno.
Lepota ima svoju cenu.
Plaćala se sudarima, pa i smrću.

Jednom je u našu ulicu s neba pala prepelica i raspupurićkala se. Strašno sam se obradovao ovoj skromnoj pojavi boje jedva odudarajuće od asfalta. Bili smo naviknuti na golubove, vrapce i druge dosadne ptice što su se mešale s ljudima. Krošnje Bulevara revolucije punile su otmeno odevene svrake u crno-belim kombinacijama. S visina su srale po ljudima i kolima. Moj je otac govorio da kiselo ptičije govno razjeda karoseriju, a da ljudima ne može ništa osim doneti sreću. Mnogo puta se sreća u tom obliku i stanju pokakila po meni.

Svoju prepelicu sam odneo na Tašmajdan i pustio u travu. Tašmajdan je bio plućno krilo moga grada, a i Kalemegdan. Stecište parova bez stalnog krova nad glavom a i onih nastranih što ih gledaju i saživljavaju se s njima. Već sam kao mali odlučio da ću upasti u ovu prvu, veseliju grupu, a da ove iz druge neću previše osuđivati.

Moja prepelica, zalutala u grad i njegove nijanse,nije se odvajala od zemlje iako je imala krila i sve drugo za let.Parkom su u parabolama patrolirale mačke i psi. S toliko neprijatelja unaokolo nije imala šanse. Radovao sam se što u lancu ishrane dolazim na kraj.
Što sam rođen kao čovek.
Što ću još dugo biti dete.

U SNU SE SME SVE
Sve se može kontrolisati osim snova. Kad zaspim ne znam šta me tamo čeka.Retko kad je moj krevet poligon za čist odmor. Nakon spavanja često moram ostati da se odmorim. Da nisu snovi najzanimljiviji onome ko ih sanja, o njima bih napisao knjigu, ili bar skriptu. Al', pošto su to učinili pametniji i merodavniji, nema svrhe. Lakše je da ih sanjam nego izučavam.
U snovima se ponovo proživljava i nadograđuje život ili se rasteže neka njegova nit i pri buđenju puca k'o žica na gitari! Ostavlja te zbunjenog, postiđenog, vrelog, prestrašenog. Koleginica sa kojom radiš i dosađuješ se u firmi, iznenada raširi noge i dopusti ti da u nju uploviš; il' se konobarica, koja te mesecima služi i sa kojom si se skoro familijarizovao, priljubi uz tebe dok balansiraš na stolici s kriglom u ruci. Jedini oslonac u prostoru ti je njena drška vinuta u zrak sa kojom nazdravljaš snovima i mogućem u njima!
U oblacima snova odvija se neki skroz novi tip životne strave.Ponekad kad ustaneš skrećeš pogled od majke ili sestre i pitaš se kako si samo mogao, ooo, kako, i koja te je mračna sila unajmila da počiniš greh pa makar u snu?! Ako se nađeš u krevetu sa ženom najboljeg prijatelja, znaj da možda sanjaš i da se to ne računa u zlo. Ko je toliko radikalno iskren da prizna i to napismeno kako je, dok nepomično spava,u stanju da se zavuče u onu iz koje je davno izašao, ili u onu zbog koje se do iznemoglosti tuk'o po školskom dvorištu i kleo u nju? Ko?!
Ja nisam.
Moji snovi su većinom vezani za Beograd. Uglavnom je njihova pozornica grad kojeg sam pre tri decenije napustio u ogromnom kamionu za selidbe, suvih očiju. Sveden na masu što se trucka i naginje u krivinama, samo sam se po duši razlikovao od stvari odzada. Kamion je urlao i odskakao, moja rodna ulica me jedva istiskala iz sebe. Nije me navikla u tolikom pakovanju. Sve što su moji roditelji stvorili bilo je sabijeno i popeto na točkove. Iza mene su u oblaku sagorelog dizela ostajali moji drugovi da se čude što me polako nestaje. Sila sudbine me odvlačila od njih na neko daleko mesto u kojem me svašta čekalo, pa i rat. Neće mi praviti društvo ni kad se budem ženio, dobijao decu, razvodio...Jedva da sam nekolicini dojavio da sam se opet zaljubio i da uživam u toj najjeftinijoj drogi sveta svaki dan.
A sinoć sanjam to samo otpozadi. Sve je dobilo krila i vraća se nazad, sebi. U kabini onog istog kamiona nagriženog rđom, što vozi na emocije ne na naftu, veselo se stiskamo ja, majka i otac. Golim okom pratim kako tata popunjava svoje rezeda odelo u kojem smo ga sahranili. Tu nema ni trunke strave! Samo radosti što se vreme zabunilo i pošlo prema početku. Moj otac gleda u put što se pred nama odmotav kao svečani tepih! Zaboravljeni tipovi kola nas s fijukom mimoilaze trubeći, a drveće klanja (Fića, Ami 8, Spaček, Reno 4, Ajkula, Mercedes reponja, Simka, Kortina, Pežo 404, Audi 100 i 80, Fiat 1300, Hilman, Varburg, Trabant, Zaporožac, Taunus, Princ...). Pas kojeg smo davno, pre trideset godina, idući iz suprotnog pravca, masakrirali i faširali točkovima, veselo se vraća svom obliku i odskače u polje. Još malo pa će vrat zategnuti kragnu, a trbuščić podupreti kravatu na mom ocu. Ničim ne pokazuje da je bio mrtav. Do Beograda što dobroćudno reži u daljini, nema još puno. Put je širok i srbolik. Zemlja tamna i meka. U nju se može potonuti do kolena.
Majka i ja se ogledamo u retrovizoru veličine radničkog dlana. Oduševljeni smo novim, srcelomećim face liftingom kog tako dobro radi klinika Colić. Kako je lepo kad bez noža i anestezije, flastera i zavoja, sa tebe spadne trideset godina. O, kako...!?
E sad prelazimo Brankov most. Sa njega veliki pisac za decu i odrasle Branko Ćopić još nije skočio. U nekoj od kafanskih baštica ismejava svoju sudbinu.
Kamion se penje na Vračar. Tu sam ostavio za sobom na milione otisaka. Što bos, što u letnjoj i zimskoj obući. Sve je ižvrljano tragovima bicikla i motora koje sam jahao i po zimi. Biciklo je bilo marke Pony, motor NSU.
U Proleterskim brigadama, kao po komandi, zamirišu lipe. Iza ove opojne zavese nazire se moj kraj. Ćoškovi, ulice. Kafane: Kalenić, Vračar, Trandafilović, Orašac, Domovina. Nema mesta na kojem nisam sedeo ili stajao, vežbajući da pušim i pijem. Radost postojanja dostiže vrh. Počinjem sumnjati da se u prostom životu može biti ovoliko srećan.
A onda nešto zastruže; drečavo, kreštavo... San, u koji sam se uvukao kao u jaje – puca. Bio sam se pripremio na susret s drugovima od kojih sam davno amputiran. Još nekoliko minuta spavanja i sanjanja i iz kabine bih uskočio među njih.
Ona vulgarna buka što me probudila potiče od lopata koje stružu led. Na desetine komšija je izašlo da se obračuna sa zimom i snegom. Java se punom snagom odvija pod prozorom. Od Beograda sam se udaljio u visinu, ne samo u daljinu.Sneg u Sarajevu ubedljivo pada praveći ozbiljan, škripav pokrivač; ne gnjecavu lapavicu koja mljacka i šljapka pod tobom. Na vrhu planina možeš oblacima zaći iza leđa i pomilovati ih očima.
Kad bih skočio u njih samo bi me propustili kroz sebe.
Jedino u snu se sme sve.