Vladimir Pištalo

GRUDVA

Sarajevske Sveske br. 05

Na drugi dan Božića tri dečaka su izmakla pažnji roditelja i zašla u stoletnu šumu iznad sela Smiljana.
- Što je lijep snjeg - nasmejao se prvi dečak.
- Jes' lijep...Sve u oči ide - namrštio se drugi.
Treći dečak je počeo da hvata pahulje u usta, kao mladi pas.
Nije se znalo ko je više zadihan od uspona, Nikola ili njegova dva starija rođaka, Vinko i Nenad. Duboka tišina je carevala među borovima. Okovane ledenicama, stene su ličile na čudovišta. Vetar je povremeno hujao u vrhovima drveća i beli teret je padao sa grana. Tada se čulo kako šuma diše.
Dečaci su upadali u duboki sneg i noge su im bile mokre. Oslanjali su se rukama o kolena da bi olakšali uspon. Tako su se ispeli na kamenu glavicu na sred vododerine, po kojoj je vetar igrao snežnim prahom.
- Nećemo se više peti, ako hoćemo do noći da se vratimo kući. - objavio je Nikola.
Dečaci su se uhvatili za slabine i duboko disali dok nisu povratili dah. Pogledavši levo i desno, Nikola Tesla se nije se mogao načuditi da je njegove rođake Vinka i Nenada rodila ista majka. Vinko je bio ćutljiv i gadljiv dečak sa podočnjacima. Jednom je nestao i tražili su ga ceo dan. Najposle su ga našli kako sedi šćućuren u crkvi Nikolinog oca, popa Milutina. - Jesam li ja kao Vinko? – pitao se Nikola, koga je otac namenio za popa. U Nikolinoj porodici dečaci su birali između svešteničkog i vojničkog poziva. Činilo se da je Vinko, sa svojom tihošću i svojim podočnjacima već odabrao svoj poziv.
Vinkov brat teško da je bio materijal za sveštenika ili za oficira. Nikolin otac je sasvim ozbiljno nagovarao Nenada da, umesto u oficire, ode u mornare jer se “rođen za vesala neće utopiti.” Jednom prilikom, Nenad je digao veliki kamen iznad glave i svom snagom ga spustio na kornjaču. Kada se mačka Teslinih omacila, on je u kofi podavio mačiće. Kada je Nikola letos napravio motor koji su svojim letom pokretali gundelji, Nenad je pohvatao gundelje i, na Nikolino zaprepaštenje, jednog za drugim ih skrckao zubima.
Na steni usred vododerine Nikola se osećao kao da stoji između Kaina i Avelja. Dva potpuno različita rođaka zagrlila su ga sa dve strane. Šumska tišina se produbljivala. Tri dečaka su disala u jednom ritmu. Mrazni vazduh im je ranjavao nosnice. U iskonskoj šumi Nikola se setio stare žene, koja je, krišom od oca, prošle nedelje gledala majci u grah. Stara žena je šaputala Nikolinoj majci o stvarima trenutno nevidljivim ali koje će se sigurno desiti u njenom zivotu.
Prisluškujući njihov razgovor, dečaka je uzbudila misao o nevidljivoj i neumitnoj sudbini, koja čeka u daljini vremena. –Kakav sam i kakav treba da budem – uporno je pitao sebe. Jesam li kao moj ozbiljni otac? Kao moj pametni brat Dane? Kao Nenad? Kao Vinko? Utom je Vinko polako skinuo ruku sa ramena zamišljenog Nikole i nagnuo se nad vododerinu ispod njih. Nikola je pratio kako vena pulsira na Vinkovoj slepoočnici, dok mu je govorio:
- Negdje u ovoj šumi sad spava medvjed. Puhovi i jazavci spavaju u jazbinama. I vampiri i patuljci negdje sanjaju. Bube spavaju pod smrznutim korijenjem. A pod svim spava velika sila, nikad viđena, nikad probuđena.
Onda je i Nenad skinuo ruku sa Nikolinog ramena i zagrcnuo se:
- Ja bih volio...Ja bih volio da sam u ovoj gori vuk.
Zabacio je glavu unazad, isturio grkljan uvis i zaurlao:
- A-oooo-uuuuu!
Kako su braća povukla ruke od njega, Nikola je osetio da su mu ramena gola i da mu je hladno.
- Hajde da bacamo grudve nizbrdo – užurbao se on. – I da vidimo čija će grudva stići najdalje.
- Hajde.
Sad su se i Vinko i Nenad užurbali. Sneg je zaškripao među njihovim dlanovima. Dvojica braće su imala debele rukavice od vune, obojene u vodi od luka. Nikola nije imao rukavice. Prsti su mu se kočili od hladnoće. Sa dvojicom starijih rođaka počeo je da pravi grudve i da ih valja nizbrdo. Kotrljajući se, grudve su kupile mokar sneg i rasle. Većina bi otežala, i zaustavljala se nedaleko od mesta na kom su bačene.
- Gledajte moju... - piskutao je Nenad - Moja je najbolja.
- Baš ti je glupa - vikao je Vinko. - Vidi ti moju.
- Pa i tvoja je stala.
- Pa sigurno, kad je udarila u panj.
Nikolu su šake bolele od zime. Činilo mu se da na dlanovima uopšte nema mesa, već da se to njegove promrzle kosti grče, zbijajući sneg. Pokušao je da nađe toplotu, stavljajući prste pod pazuha. Drhteći, uvukao je ruke u pantalone i gurnuo ih ispod mošnica.
- Vidi moju grudvu! - prodrmao je Nenad Nikolino rame.
- Vidi moju! – vikao je Vinko.
Nikola Tesla nije gledao. Oslobodio je smrznute šake koje je dotad grejao među butinama. Ćutke je napravio grudvu. Bacio ju je, pokretom iz zgloba, kao kockar kocke. Grudva, bačena pod onim jedinim, ispravnim uglom, žustro je pojurila niz padinu, kupeći putem sneg. Brzo se okretala. Brzo je rasla. Za tili čas se pretvorila u ogromnu snežnu loptu koja je, vrteći se, šuštala. Zatim grudva više nije ni šuštala već je grmela, jureći niz vododerinu.
Dečacima je bilo jasno da je to postalo jako ozbiljno kada je čudovišna grudva u svom zaletu počela da odnosi ne samo sneg nego i gornji sloj zemlje.
- Majko moja, majko mila - piskavo je šaptao Vinko. - Ovo je postalo lavina.
Gruda bačena pod onim jedinim ispravnim uglom pretvorila se u stihiju. Ona je ostavila za sobom izrovan iskasapljen pejzaž. Na udaljenom dnu padine, lavina je sa lakoćom pomela red breza i borova. Urlajući i odnoseći sve pred sobom izgubila se prema selu. Čitava planina se od udara zatresla.
- I - i - i! - ciktao uništitelj – Nenad, kome je strah predstavljao zadovoljstvo.
Dok im je zemlja pod nogama drhtala, njegov brat Vinko se rasplakao i molio:
- Daj bože da ovo ne pokrene lavinu nad nama. Daj bože da ovo dole u dolini ne poruši selo.
Nikola je stajao hipnotisan. I sam je osetio ushićenje od destrukcije. Mogućnost da upravo gleda odgovor na pitanje kakav treba da bude usrećila ga je i užasnula. Opio ga je svečani trenutak oslobođenja prirodne stihije. Mala bela stvar, bačena lakim pokretom ruke na njegove oči je izvalila stene i pomela borove kao šibice. Ona je pokrenula ogromnu količinu materije i oslobodila iskonsku silu. Njemu se činilo da ništa ne može zaustaviti grudvu zakotrljanu pod onim jedinim ispravnim uglom.
Zagrcnuo se od pomisli da mu se pred očima odmotava sudbina.