David Albahari

GRANICE

Sarajevske Sveske br. 03

1.
O granicama sam počeo da razmišljam početkom devedesetih godina prošlog veka. Pre toga nisam verovao onima koji su tvrdili da postoje.

2.
U društvu u kojem se prepliće više kultura ne može biti reči o granicama. Postojanje granica u multikulturnom društvu zapravo znači da to društvo nije multikulturno, već da u njemu dominira jedna kultura koja želi da nametne i zadrži kontrolu nad ostalim kulturama. U takvom društvu, društvu strogo kontrolisanih kultura, do sada nisam živeo. Odrastao sam u jednoj vrsti multikulturnog društva, u socijalističko-komunističkoj verziji kakva je postojala u bivšoj Jugoslaviji, a trenutno živim u njegovoj kapitalističkoj verziji, u Kanadi. U stvari, kada se iz obe te verzije ukloni ideološki sloj, uviđa se da nikakvih razlika nema – multikulturno društvo ili postoji ili ne postoji; kulture se ili prepliću ili čame svaka u svom ćošku; umetnici se ili otvaraju različitim uticajama ili se zatvaraju u omeđeni prostor svoje lokalne tradicije. I premda sam sklon zagovaranju vrednosti mešovite kulture, moram da naglasim da ne verujem da je ona sama po sebi bolja od samostalne, lokalne kulture. I u jednoj i u drugoj kulturi umetnici mogu da stvore vredna dela; i u jednoj i u drugoj kulturi mogu da skliznu u ideološke šablone; i u jednoj i u drugoj kulturi moraju da se hvataju ukoštac sa vankulturnim faktorima koji žele da kontrolišu kulturne tokove. Prednost multikulturnog društva samo je u tome što lakše omogućava suočavanje sa predubeđenjima na kojima se zasniva politika glorifikacije jednonacionalne kulture, iako ni to nije nikakva garancija da će pojedinac koji potiče iz mešovitog društva prozreti mehanizme predubeđenja koji mogu da ga usmere prema mutnom talogu rasizma.

3.
S obzirom da dugo nisam verovao u granice, nisam nikada osećao da ih prelazim ili da se nalazim na pogrešnoj teritoriji. Mešovitu jevrejsko-srpsko-jugoslovensku kulturu u kojoj sam rastao osećao sam kao celinu, bez zidova ili vrata, otvorenu za slobodno kretanje, čak i onda kada su u ta tri segmenta postojale uočljive razlike. Istorija, na primer, igra različite uloge u njima: jevrejska tradicija se zasniva na cikličnom ponavljanju istorije; srpska tradicija veliča istoriju kao poraz; jugoslovenska tradicija se temeljila na selektivnom pristupu istoriji. Istovremena pripadnost ovim tradicijama nije me, međutim, nagnala u izbor samo jedne od tih uloga, već mi je omogućila da bolje razaznam mehanizme koji funkcionišu iza njih, i da tako preciznije uvidim njihove mane i prednosti.

4.
Ne govorim ovde o identitetu, jer izbor identiteta nije ono što na kraju, ako se ne varam, definiše pisca. Ono što ga definiše su njegov jezik i njegov stil. Identiet – shvaćen ovde kao ono što pojedinca identifikuje sa širom zajednicom kojoj pripada – ne mora da igra nikakvu ulogu u stvaranju. Pisac može, recimo, da se oseća kao Srbin ili Jevrejin, a da ništa od toga ne uđe u prozu ili poeziju koju piše. Kafka je zgodan primer: ako kažemo da je bio Jevrejin koji je pisao u Pragu na nemačkom jeziku, gde ćemo ga svrstati? U nemačku književnost, kojoj pripada po izboru jezika; u češku, kojoj pripada po mestu; ili u jevrejsku, kojoj pripada po poreklu? Ima onih koji smatraju da ga upravo njegov stil – koji je navodno zasnovan na imitiranju talmudskog pisma – određuje kao jevrejskog pisca, iako gotovo ništa u njegovoj prozi ne ukazuje na jevrejski sadržaj. Drugi će insistirati da je praški ambijent ono što Kafku čini Kafkom, dok će jezičke niti koje ga spajaju sa nemačkom književnošću biti presudan faktor za one koji ga smatraju nemačkim piscem. Možda je najbolji odgovor da je Kafka sve to, ali i nešto više: da je, zapravo, pisac bez granica, multikulturni pisac, u najboljem smislu reči, koji prevazilazi svako ograničenje koje identitet, jezik ili nacionalna tradicija mogu da nametnu.

5.
Granice, naravno, i to bez obzira kako ih definišemo, podstiču na raspravu o pripadnosti, čak i u situaciji kada, na primer, pisac nastoji da živi na samoj granici, pokušavajući tako da izbegne bilo kakvo izjašavanje o pripadnosti jednoj ili drugoj strani. Mnogi mu, međutim, neće to dozvoliti i poreći će njegovo pravo da bude ono što hoće. Književnost, kažu oni, nastaje upravo iz osećanja pripadnosti, i to je jedino što se računa. A jezik? Nije li jezik jedina stvarna piščeva pripadnost, s obzirom da svet koji stvara postoji samo u jeziku i nigde drugde? Kada, recimo, Kundera piše na francuskom, je li on češki ili francuski pisac? A kada Škvorecki, koji je kanadski državljanin, piše na češkom, da li je on etnički kanadski pisac, koji opstaje zahvaljujući politici multikulturalizma, ili češki pisac koji ne želi više da se vrati kući? Na izgled različita pitanja koja odražavaju istu situaciju: svi ti pisci se nalaze na brisanom prostoru između različitih svetova, u graničnim područjima između jezika, istorija književnosti i političkih sistema. I svi opstaju upravo zato što ne priznaju granice.

6.
Pada mi na pamet i druga pomisao: da svi oni opstaju zato što je njihovo pisanje – možda ne u potpunosti, ali jednim delom svakako – odraz čežnje za onim što nisu, za onim što bi mogli da budu kada bi prvo priznali granice a potom prešli preko njih.

7.
Naravno, granice su znatno uočljivije kada su potcrtane razlikom u jezicima, nego kada – kao što je najčešće slučaj sa jevrejskom zajednicom – ta razlika ne postoji. Prelazak, na primer, iz jevrejskog okruženja u srpsko okruženje ne zahteva promenu jezika, tako da pravog osećanja prelaska sa jedne “teritorije” na drugu zapravo nema. Pripadnost jeziku je istovetna na obe “teritorije” i razlike – jer razlike, hteli to ili ne, uvek postoje – moraju da se traže negde drugde.

8.
Slične elemente nalazimo i kod pisaca koji su primorani – ili su se sami odlučili – na život u izgnanstvu. Ponovo imamo ukrštanje kultura i mogući sukob jezika, s tim što u izgnaničkoj situaciju nostalgija igra izuzetno važnu ulogu. Značajno mesto imaju i politički i ideološki aspekti, koji često potpuno potiskuju za književnost mnogo presudnija pitanja o jeziku, stilu i mešanju kultura. Na kraju, izgleda da izgnanstvo ipak nije toliki bauk za pisce, jer bez obzira na popularne mitove o životu u egzilu, većina pisaca izlazi kao pobednik iz svog sukoba sa izgnaničkom sudbinom. Uspeh Isaka Baševisa Singera, Vladimira Nabokova, Josifa Brodskog, Česlava Miloša, Vitolda Gombroviča i Hulija Kortasara, na primer, to nepobitno potvrđuje.

9.
Život u multikulturnom društvu može, dakle, piscu – tačnije rečeno: osobi koja još ne zna da će postati pisac – da podari uvide i razumevanja koja mogu presudno da utiču na njegovu spisateljsku poetiku. Isto tako je moguće da ga taj život odvede u suprotnom pravcu: da se pretvori u zagovornika granica, podela i raznoraznih duhovnih i moralnih “čistota”, jer postojanje multikulturnog društva ne mora automatski da znači da je to društvo za sobom ostavilo sve negativne aspekte zajedničkog življenja. Upravo primer bivše jugoslovenske multikulturne zajednice pokazuje sa kolikom lakoćom se pozitivne odlike mešovitog društva mogu promeniti u negativne predstave i zloupotrebiti za razne političke ili nacionalističke ciljeve. Jevrejin koji sada odrasta u Srbiji, i koji se veoma često susreće sa izrazima otvorene mržnje prema Jevrejima, sasvim sigurno će razviti drugačiju sliku multikulturalizma od onih Jevreja koji su, poput mene, odrastali u pedesetim i šezdesetim godinama, kada su takve pojave bile veoma retke. I dok ja, sa svojim sećanjima i zahvaljujući činjenici da živim daleko odatle, pokazujem spremnost da to shvatim i donekle opravdam, mladi Jevrejin u Srbiji verovatno sve više sumnja u mogućnosti multikulturnog življenja i oseća strahove i strepnje kojih sam ja bio pošteđen. Tamo gde ja nisam video granice, on (ili ona) videće možda neprelazne zidove.

10.
Poslednjih desetak godina, koje sam proveo daleko od Zemuna, nisu ništa izmenile u slici koju sam ovlaš skicirao u prethodnim fragmentima. Jedan od razloga za to svakako treba potražiti u činjenici da u novoj sredini nisam ni pokušao da postanem deo njene književnosti i kulture. Da sam to pokušao, ne sumnjam da bih se – uprkos ovdašnjoj zvaničnoj multikulturalnosti – suočio sa čvršćim i surovijim granicama od onih na koje sam povremeno nailazio u mom starom okruženju. Doduše, to bi više bile, da ih tako nazovem, esnafske granice, upozorenja da ulazim u tuđu teritoriju, da sam – pogotovo što ne pišem ni na jednom od zvaničnih jezika – ipak uljez, ali granice su granice i u meni izazivaju mučninu, bez obzira odakle potiču. Stoga sam odabrao da igram ulogu nezainteresovanog gosta, ulogu koja mi omogućava slobodno kretanje kroz još jednu kulturu, a pritom me ne dovodi ni u kakav konflikt sa onima koji je već nastanjuju. Tako je moje izvorno kulturno područje ostalo neizmenjeno, iako u njemu mnogo više boravim u snovima i maštarijama nego u stvarnosti. Međutim, upravo mi je udaljenost omogućila da uvidim u kolikoj meri dugujem jugoslovenskoj mešavini kultura u kojoj sam odrastao, posebno međuigri srpske i jevrejske kulture. S obzirom da te mešavine više nema, a da ja odbijam da odustanem od nje, nije čudno što se osećam kao brodolomnik kome nikakvo kopno više ne deluje sasvim sigurno. Sedim na splavu i šaljem poruke u flašama. More je katkad uzburkano, katkad mirno, nikada sasvim pouzdano, ali jedno je sigurno: ono nikada ne priznaje granice.