Srđan V Tešin

GENERAL GEORGIJE

Sarajevske Sveske br. 35-36

General Georgije

14.

Prve godine strahovlade, general Georgije Zecowski, osim što je pobrkao lončiće svima koji su mislili da u sopstvenom zdravom razumu mogu da pronađu parče slobode u kojoj misao, reč i delo neće biti bezdušno sputavani, naumio je da postane veliki pesnik. Za početak, naredio je enciklopedistima da u njegovu zvaničnu biografiju dopišu i da je "uspešno pisao pesme od rođenja". Zatim je sam sebi dodelio Orden za ispoljene zasluge za književnost, a na koncu je primorao sastavljače istorije nacionalne književnosti da ubace i njegove pesme. Profesor Max Oscar, predsednik redakcijskog odbora zaduženog za redakturu nacionalne istorije književnosti, ni pod pretnjama nije hteo da ispuni generalovu želju. Kao što i sami pretpostavljate, profesor je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen neko sa fleksibilnijim shvatanjima o dometima diktatorove poezije. Ne treba smetnuti s uma da je Max Oscar najveći živi autoritet kada je nacionalna književnost u pitanju, te njegova smena nije mogla da prođe u javnosti neprimećena i bez određenih kosenkvenci. Kada narod počne da se pita: "Zašto?", vlast bolje da pakuje kofere. Da bi preduhitrio kritike malobrojne ali drčne opozicije zbog toga što je smenio Oscara, Zecowskom je pala sledaća đavolska misao na pamet: "Šta bi bilo kada bi svi bili pisci, a ja vladao jednim celim književnim narodom?"
Neverovatno je kojom brzinom je ta njegova misao sprovedena u delo: pod silnim pretnjama gotovo svi stanovnici države su objavili barem jednu knjigu. "Ako nemaš objavljenu knjigu ne možeš da registruješ auto", tako glasi jedna od vladinih uredbi. Publikovane su svakojake knjige, ali najmanje one od makar simbolične umetničke vrednosti. General je za štampanje knjiga izdvajao iz državnog budžeta isto onoliko novca koliko i za njegovu, ionako preterano naoružanu, vojsku. Ubrzo su biblioteke bile premale da prime sav inflatorni knjiški fond, a godišnje skupštine Državnog udruženja književnika održavale su se na najvećem fudbalskom stadionu u Prestonici i to u trajanju od po nekoliko nedelja. Ono malo vrednih i poštenih pisaca je emigriralo ili su promenili profesiju, što je i bio generalov plan: sada je svaka šuša mogla da denuncira i polemiše sa istinskim piscima i naučnicima poput profesora Maxa Oscara. Tako je jednom prilikom gomilu gadosti o profesorovom privatnom životu izbljuvao Simeon Gajski, pesnik-amater a voskar po zanimanju. Diktator je likovao:
- Vidite, pisci kažu da je profesor Oscar jedan običan prevarant. To ne kažem ja već stručna javnost, molim vas.
Jadni profesor Oscar, nije mu bilo lako, ali sve te generalove bljuvotine još više su ga uverile da prava umetnost nema cenu.
Kazimir je, neznajući ni sam kako da izađe na kraj sa napisanim i nenapisanim knjigama, predložio svom starom prijatelju Maxu da oforme društvo onih pisaca koji nikada neće napisati ni objaviti knjigu dok je general Georgije Zecowski na vlasti. Što su naumili – to su i učinili: poluilegalno društvo je svakim danom brojalo sve više konspirativnih članova, a prijem novih zaverenika je zaustavljen onda kada je Kazimir otkrio da među njima ima i lenjivaca koje, najprostije rečeno, mrzi da pišu. Jedan od razloga zašto Kazimir još nije napisao roman je i taj što ne želi da prekrši rigorozni Statut društva, a neko zloban bi još pomislio da Kazimir želi da vojna hunta generala Georgija Zecowskog potraje zauvek.

20.

Avion DC-9 kojim su leteli general Georgije Zecowski i kompletan sastav njegove marionetske vlade uleteo je u grozno nevreme pa je pilot bio prinuđen da promeni kurs leta. Ispostavilo se da je to bila fatalna greška, jer je, izgubivši radio vezu, pilot bio prinuđen da se pri navigaciji služi samo sopstvenim očima, koje mu u gustoj magli i nisu bile od nekakve koristi. Ne videvši ni prst pred nosom, nesrećni pilot nije stigao da na vreme izbegne direktan udar aviona u planinski vrh prekriven snegom i letelica se već pri udaru raspala na dva dela. Cela posada je izginula, stari premijer je, izgleda, umro od straha, ministar poljoprivrede zadobio je teške povrede glave, a ministru bez portfelja, diktatorovom rođaku, noga je ostala ukleštena između dva sedišta. Ostali ministri bili su dobro ugruvani, a generalu Georgiju Zecowskom, kao za inat, nije falila ni dlaka sa glave.
- Pobiću ih, sve ću ih pobiti, majke mi! - urlao je general. - Atentat! Ništa drugo. To je atentat! Joj, kad dođem kući, sve ću te opoziocione protuve obesiti za muda - drao se kao sumanut i šutirao delove raspadnutog aviona. Ko je smeo da mu protivreči? Ministri koji su čudom ostali živi oborili su noseve i u sebi se zahvaljivali čudu koje ih je poštedelo sigurne smrti. Kao da im se išlo na godišnji odmor. Kad general Zecowski nešto naumi –
svi ga bespogovorno slede. Tako su i ministri pristali da zajedno sa njim provedu vikend u nekoj zabiti, daleko od očiju javnosti. Plašeći se da bi u njegovom odsustvu neki član vlade mogao da donese odluku koja mu ne bi bila po volji, general je sve ministre vodio sa sobom. Državna televizija je za vreme odsustva generala i vlade emitovala priloge u centralnom informativnom programu snimljene nekoliko dana ranije, u kojima je glorifikovan rad ministara na terenu. Sve je išlo kao po loju, simulakrum je bio potpun.
General je naredio poverljivom čoveku iz ličnog obezbeđenja da se zaputi ka najbližem naseljenom mestu i da, diskretno, dovede pomoć. Dok su čekali da se generalov telohranitelj vrati sa izbaviteljima, ministri su se zabavljali igrajući se gluvih telefona. Čekanje se oteglo. Prolazio je dan za danom, hranu iz aviona su odavno pojeli, više nikome nije bilo ni do kakve igre. U nastupu neizdržive gladi, general je naredio svom jedinom preostalom telohranitelju da istranžira pilota. Dok su žvakali ljudsko meso, ministrima su suze lile niz obraze. Potom su pojeli kopilota, stjuardesu i vremešnog premijera. Ministar zdravlja je rekao da premijerovo srce i nije naročito ukusno. Na red je došao i ministar poljoprivrede koji je u međuvremenu preminuo. Ministra bez portfelja, onog sa zaglavljenom nogom, morali su da zatuku drvenom skulpturom jarca, diktatorovim poklonom rođaki. Kako su dani prolazili, ministara je bilo sve manje, a o tome koga će sledećeg pojesti odlučivao je general Zecowski. Naravno, prvo su pojedeni oni ministri koje general nije respektovao. Na kraju su preostali samo ministar policije, general i njegov telohranitelj. Prekaljeni specijalac, ministar policije, izvršio je samoubistvo tako što je sam sebi zavrnuo šiju. Do kraja je bio odan svom generalu kom je bilo žao što je izgubio najpouzdanijeg saradnika, ali, glad ne bira.
Kad se telohranitelj, koji je otišao po pomoć, vratio sa odredom graničara, zatekao je generala Georgija Zecowskog kako kleči nad rasporenim truplom drugog telohranitelja i hrani se njegovim iznutricama.
"Kakva ironija sudbine i igra reči", pomisli jedini sa leta kog general nije pojeo. "General se hrani telom telohranitelja. Posle kažu da je naš posao 'milina jedna'. Moram proveriti šta je general uradio sa burmom. Pravedno bi bilo da ženica mog sirotog kolege makar nju dobije kao suvenir sa letovanja."
Kada je general evakuisan sa planine i bezbedno sproveden do svoje palate, istog trena je pozvao direktora državne televizije i saopštio mu da prekine program i objavi da su teroristi iz opozicije izvršili atentat i u tom zločinu paklenom napravom usmrtili premijera i sve ministre. Naciji se obratio i general. Drhtavim glasom je saopštio da, zbog novonastale situacije, do daljeg preuzima na sebe obavezu da rukovodi svim ministarstvima. Streljanje počinioca zločina televizija je prenosila u direktnom prenosu. Dok je gledao spektakularne scene koje su prikazivale zgradu vlade u plamenu, krš i lom na sve strane, general Georgije Zecowski pio je čaj od pelina jer je od sirovog ljudskog mesa dobio žgaravicu u želucu. Istovremeno, Kazimir se pitao kako je moguće to što vidi. Juče je gledao na televiziji specijalnu emisiju o poseti generala Zecowskog mestu M. i ovaj je bio anemično bled i sav nekako zategnut, a danas, u obraćanju naciji, izgleda crn kao Arapin i otromboljenog stomačića. Kazimir nije bio sklon smišljanju teorija zavera, ali je pomislio da general ima dvojnika.
"Odličan motiv za priču", pomisli. Da je znao da je general pojeo sve svoje ministre - bio bi to odličan horor roman.