Kolja Mićević

ĐOVANI PASKOLI, PESNIK S TRI RADNA STOLA

Sarajevske Sveske br. 32/33

Đovani Paskoli, čije se ime, a ne samo stihovi, možda po prvi puta pojavljuje ovim našim književnim prostorima – koji su na sreću širi od onih u kojima se živi – rođen je poslednjeg dana godine 1855. u gradiću San Mauro di Romanja. Njegova mladost je označena s nekoliko smrti: kad je imao dvanaest godina izgubio je oca – i nikada nije uspeo da sazna ime njegovog ubice, niti da razjasni okolnosti pod kojima se to dogodilo – a zatim su mu umrli majka, brat i dve sestre.
Đovani Paskoli je 1906., kao prvi italijanski pesnik, dobio Nobelovu nagradu za književnost, čega se danas niko ne seća.
U Bolonji je najpre bio student klasične književnosti, profesor mu je bio Đozue Karduči, veoma slavan italijanski pesnik, koga je zamenio za katedrom, kad se Karduči povukao. Zbog optužni za pripadanje anarhističkom pokretu, Paskoli je bio prinuđen da se povuče čak na Siciliju, gde je u Mesini predavao latinsku književnost.
Zahvaljujući jednoj zlatnoj medalji, koju je osvojio kao najuspešniji autor pesama na latinskom jeziku na konkursu u Amsterdamu, kupio je u Kastelvekiju, u Ligurskom zalivu – na sasvim suprotnom kraju Italije od Mesine – jednu kuću u kojoj je živeo do kraja života.
Iako je umro u Bolonji, 6. aprila 1912., sahranjen je, svakako po svojoj želji, u Kastelvekiju. Njegova kuća je pretvorena u muzej.
Kao profesor klasičnih književnosti, Paskoli je poznavao grčki i latinski jezik; prevodio je, veoma verno i pesnički, veće odlomke iz Homerovih epopeja, Ilijade i Odiseje, a 1897. objavio je i svoja tumačenja Dantea.
Pisao je poeziju na grčkom i latinskom, i u svome domu u Kastelvekiju - gde je proveo najsrećnije godine svoga života - imao je tri radna stola, svaki za jedan jezik!
Ovaj poslednji podatak, da je Paskoli bio stručnjak za Homera i Dantea, značajan je za čitaoca koji će se upustiti u čitanje Poslednjeg putovanja, pošto u toj mikro-epopeji Paskoli razrađuje mit o Odisejevom povratku.
Znamo kako se to dogodilo u Odiseji: nakon godina lutanja, Odisej se vraća u Itaku preobučen u prosjaka, i, zatekavši svoju kuću ispunjenu Penelopinim proscima, koje poubija, ostaje na Itaki, uz sina i vernu ženu.
Danteov Odisej - videti pevanje XXVI Pakla - odbija da se u povratku iz Troje vrati odmah na Itaku i uspeva da nagovori svoje umorne drugare da se upute iza Herkulovih stubova (Gibraltar) da bi videli svet koji niko pre toga nije video;
Paskoli, međutim, predlaže jedno novo čitanje; njegov Odisej, nakon devet godina provedenih na Itaki, i vučen željom da još jednom vidi sva mesta kroz koja je prošao, odlučuje da krene na taj put, što i čini.
Paskoli je ostvario mikro-epopeju podelivši je na 24 pevanja, kao i Odiseja, a zbir stihova svakog svih pevanja iznosi 1211 , što je tačno deseti deo zbira svih stihova Ilijade!
Što se tiče ritma, opredelio se za ritam jedanaesterca koji je Dante koristio u svojoj Komediji, ali bez tercine i čak bez ikakve fiksne versifikacije, iako se povremeno u tekstu susreću asonanse i rime, kao da su slučajno pale u tekst! Nešto od toga sačuvano je i u prevodu.
Ali u prevodu je pre svega sačuvan ritam jedanaesterca, i svi ostali efekti - kojima je Paskoli svakako želeo da svojoj arhaičnoj temi da moderniji ton - od čestih opkoračenja, inverzija, do raznih ponavljanja, sasvim u duhu homerovske poetike, kao i odsustva znakova upravnog govora, što čitaocu neće predstavljati posebnu teškoću, iako može da ga iznenadi.
Poslednje putovanje, pored podele na pevanja, podeljeno je simetrično i na dve celine od po dvanaest pevanja - ali ta podela nije naznačena nikakvim grafičkim ili nekim drugim znakom - pošto se prvih dvanaest celina dešava na kopnu, a sledećih dvanaest na moru, upravo suprotno, i kao u ogledalu, u odnosu na Odiseju gde se radnja u prvih dvanaest pevanja dešava na moru, a sledećih dvanaest na kopnu!*
Paskolijevu poemu otkrio sam slučajno, zahvaljujući improvizovanom ulasku u jednu od brojnih specijalizovanih pariskih knjižara, tražeći neke sasvim druge knjige. Od prvog pročitanog stiha, znao sam da sam u knjižaru Gijom Bude ušao zbog Paskolija i Odiseja; istog dana sam započeo da prevodim. Danteov jedanaesterac, kojim sam preveo njegovu Komediju na srpski, i, pre toga, na francuski, bio je već je kružio mojim krvotokom, a oslobođenost od zahteva tercine omogućavala je ipak da se brže napreduje, mada sam povremeno žalio za trojnom rimom! Itd.
Ne želim da čitaocu dajem bilo kakva uputstva za čitanje ovog teksta, to bi bilo neučtivo. Jedino bih rekao da će njegovo zadovoljstvo, i bolje razumevanje Paskolivijevog postupka, biti veće ukoliko pre toga pročita Danteovo XXVI iz Pakla, kao i koji odlomak iz Odiseje!
U pevanju XII Paskoli čini jedan tehnički virtuozni potez, i deli jednu reč, lenta-mente, polagano, na slogove; on time oponaša slični efekat koji je izveo i Dante u XXIV pevanju Raja, lomeći na slogove reč od petnaest slova, differentemente, različito, na dve celine, differente i mente! Dante je imao svoje razloge u vezi s tim lomljenjem, Paskoli svoje; on je verovatno hteo da diskretno naglasi činjenicu da se posle toga XII pevanja s kopna „preseljavamo“ skupa s Odisejem, na more! Ovo otkriće, međutim, ne dugujem gore pomenutoj helenistkinji!

Đovani Paskoli

POSLEDNJE PUTOVANJE
preveo s italijanskog Kolja Mićević

I. MLATILO

I kormilo on k ognjištu upravi
na Itaki, taj Junak moreplovac.
Smoren, vraća se iz lutanja zemljom,
teškom od izbočina, koje skonča
noseć na svom snažnom ramenu veslo.
Tražaše one koji ne znaju more
ni crne lađe crvenih pramaca,
i ne stavljaju so u svoje jelo.
Više je puta već zasjala luna
izmeđ crnih hridi, uzalud tražeć
plavo more da u njem svoj sjaj skvasi;
već dugo nebo nije osetilo
miris soli, nego miris zelenog:
kada mu priđe jedan drugi putnik,
što reče; a vetar urlaše noćni
svom snagom, oko njih, u planinama,
k’o medved pao u duboku jamu:
Stranče, ti ideš kralju? Oh! prekasno!
Kraljevo žito već je na tavanu,
bog neki diže taj lahor što duva
još danas, a juče odnese plevu.
Danas, o ti radniče odocneli,
nekorisno je to tvoje mlatilo.
Reče; al’ srce svo bi osmehnuto
Junakovo dok mišljaše na reči
starca mrtvog, slepog, sa žezlom zlatnim.
Koji slep vidi i sve zna čak mrtav:
kroz visoke topole i vrbe besplodne,
sred magle, on je pio u jaruzi
krv, rekav: Sirotane, imaćeš mir
kad dobro napravljeno veslo lađe
bude nazvano uništitelj slame.
Sad mu se srce, od te misli, smeška.
I: Zemni stvore, krilo! ne mlatilo!
reče. Al’ nek. Sad zabosti ga želim
ovde u sveopštu sasušenost tla.
Sve ima kraj. Gnev jednog boga dugo
nosi me već kao list šiban vetrom .
A drugi još Odiseju to reče:
Ko si ti među ljudima? došao
kako međ nas? Ne kroz vetar suvi,
kao nekakav labud dugovrati,
već taruć jedno koleno ò drugo.
Kaži mi, pričaj bez okolišenja.

II. KRILO

I tad će Junak što mnogo doživi:
Sve ja ti pričam bez okolišenja.
Postoje, neznani vam, ljudi isto
smrtni, al’ kao bogovi, nebeski,
koji, ne nogama, k’o volovi spori
hodaju, i ne pomoću kolenâ,
već odrazima vazdušastih ruku,
k’o ptice, a imaju boju zraka
pod sobom, široko. Videh putujuć
cvetanje zvezda izvan prslog neba
pod očima mojim, i vozača Kola
prateć me zviždeć volovima kroz dalj,
i kad izbiše točci na vrh zlatni
drhtavog peska plavetnoga puta.
Ne širimo izmeđ neba i neba
krila uvek: često služi nam vetar:
dok on pušta krik oštar, kroz nozdrve
široke sledimo vetar lak i lud,
koji nas vodi, a ja rukom snažnom
držim kajase da mu usporim hod.
Al’ jedan bog nas mrzi, k’o što zemlja
vas mrzi, što vas trpi, al’ prezire.
Jer sve ima kraj. Al’ daj da moj bikčić
dođe od kralja, i jagnje, i nerast;
da tu čast ukažem tom neznanom bogu.
A drugi odgovori još zapanjen:
Neznan je velik, i veći, kad je bog.
stog idi kralju, jer blagog je srca
danas, jer korpe su mu pune zrnâ.
Tad junak božanstveni u jedan dô
pošumljen svoje veslo zabi, lako
krilo sa korom od grumenja soli.
Bogu prezriv zbog njegovog Kiklopa
žrtvova bikčića, i jedno jagnje,
i trećeg nerasta jahača svinjâ;
I tad siđe, i za njim više luna
sledilo je i sve jedna za drugom
se, kružeć kroz hridi strme, zgasi.
Poslednja, puna zatrepta nad morem
iskričavim, i iznad belog peska,
malenu i crnu pokaza im lađu
i drugare mu što čekahu motreć
breg, némi. A on razvi jedro. Vide
gde izbiše zlatni točkovi Kola
poiznad peska puta plavetnoga:
još vide dim što se penje, još vide
Itaku stenovnu, i svoj velik dom.
Tada kormilo k ognjištu upravi.

III. ŽDRALOVI BRODARI

I tada pesma stiže iz visine,
vrh oblakâ, lutalicâ ždralova.
Obesi o čvrst klin kormilo, i spij.
Kokice su pobegle od strele
Orionove, i pale u more.
Ukotvi na obali sad svoju lađu
crnu kamenjem, da s vetra ne drhti,
Junače; jer će zaduvati vetri.
Otčepi dno broda, da sva voda
istekne i ne prevrši opkope,
Junače; jer će da zapadaju kiše.
Obesi o klin kormilo, i u kući
drži na suvom konopce svijene,
sav pribor, svako krilo broda, i spij.
Već stiže zima, stiže studen oštra
od koje u šumama drhte zveri
što beže jezne s répom na stomaku:
dok na tri noge, leđa prelomljenih
na pola, sa sivom glavom pognutom,
starac korača ispod belog snega;
i jadni prosjak ide kod kovača,
u kovačnicu otprtu, da usne
malo na toplom u mirisu bronze.
Moreplovče od sto veštih varki, spij
u tol’koj kući, il’, draže l’ ti je, tle
dubi sad, k’o što si dubio more.
To bi pesma što razdiraše srce
kormilara, koji upravi rudo
ka pristaništu, i bi smoren vodom;
jer prođoše, najavljujući krikom
ljudima nevreme, vetar sneg i dažd,
i s tim nestanak svake dobre zvezde;
i kroz oblake stisnutoga srca,
šaljuć promukli krik prema oluji,
grehu, i krila im tukoše vazduh.

IV. ŽDRALOVI RATNICI

Zborahu, Spij, brodaru, Ori, seljaku,
iznad oblakâ, lutalice ždrali.
Ori: štrangu pluga na jaram
volova stavi: jer imaš ih, site
od trave, u štali, o sine Laertov.
Spravi od kože jednog, ubijenog,
par nazuvaka, što brane od studi,
al’ pre tog obloži ih filcom;
a sašićeš tetivama od vola
kože tvojih prvorođenih koza,
da ti od vode zaštite ramena;
a na glavu svoju stavićeš glavu
starog vuka, da te greje i zub’ma
škrguće belim kroz sípu i vetre.
Orati polja, a ne more, čas je,
onaj kad se na nebu više ne zna
gde je ta grupica od sedam zvezda.
Šezdeset dana po povratku sunca,
kada se vrati predvoditelj Kola,
tada lahor je blag, more je mirno;
sja Ratar* uveče, a u svitanje
već vrativši se, lastica cvrkuće
da je more mirno, a lahor je blag.
Lahor doziva sebi jedro, more
doziva sebi veslo; a kukavica
ostaje da priča vinogradaru.

* U originalu: Boote. Paskoli je došao do te reči prevodom grčke reči. Misli se na sazvežđe Arkturus, ali ime nije lako objašnjivo, ni prevodivo; to sazvežđe se pojavljuje i u pevanju VI. Prevodilac.

To bi pesma koja razdire srce
tog bez volova i što tek ima plug;
uzalud kaže: Posudi mi tvoj par!
Radi se; i sad svaki zemljodelac
seje, a posle, zaštićen od gladi,
sluša zvižduk vetrova, tutanj vodâ,
nasmejan. A tad baš ždrali iđahu
k Okeanu, u rat, u dugim niz’ma,
ispunjajući svod ječanjem trubâ.

V. ZABODENO VESLO

I devet leta kraj ognjišta osta,
u svojoj kući, Junak moreplovac:
nije ga više na lutanje morem
zvala sudba, nit na lutanje zemljom.
Jer starost mu je omekšala ude
malo po malo. Sad morala smrt je
izvan mora da pronađe ga, blaga,
vrlo blaga, ne strelama nežnim
da ga rani, nego da lako duva
u zublju njegovu, koju već uragan
išiba, i da jače je razbukta.
A uokolo beše narod srećni,
kojim je sin, rođen ne u bitkama,
vladao mudro u velikom miru.
U svinjcu vernog svinjara su rasli
nerasti gojni sa belim kljovama,
na ograđenim pašnjacima pasli
spori su volovi širokih čela,
i još brojnije iz Nerita koze
brstiše viseć šikaru i grmlje,
a duboko pod visokim bi krovom
zlata, bronze, mirnog ulja maslinskog.
Al’ retka beše u tom domu gozba,
nije se više čuo vedri žagor
u atriju punom senki; jer starac
ne hte više ni nareske od vola,
ni jela puna nerastove masti;
žudeo je, zalud, tek biljnu hranu,
blagi lopoč, jer ko ga jede sit je,
ne želi drugo neg da brsti lopoč.
Tako je prag Odisejeve kuće
visoke već zaboravio rapsod
s pesmama mnogim, i prosjaka zdrtog,
dok jedan kvari drugi krasi gozbu.
A Laertid življaše tu usamljen
sad izvan mora, kao staro veslo
s korom od grumenja soli, daleko
od slanih lahora zabodeno u tle,
i stešnjeno, krilo, grudama teškim.
I siva je Junakova glava
drhtala ispred šumora plamena,
kao tamo u usamljenom dolu
to veslo dok duvao je severnjak.

VI. VRETENO OD VATRE

I za devet godina on začu glas,
ispod oblakâ, ždralova lutalicâ
što zborahu: Ori, što zborahu: Spij;
i izmenjujući povike bitke
tukli su vazduh veslima u nizu:
dok ratujemo, ori, o seljače;
spij, o moreplovče, mi plovimo.
A pesma im srce Junaka je grizla,
zatvorenoga ljudima k’o ratar
kom za setvu nedostaju dva vola.
Seđaše uz oganj, a stara žena,
radnica dobra, spram njega seđaše,
ćutljiva. A u čađavome ždrelu
dimnjaka, povučene vetrovima
vlažnim, sijahu nepomične iskre;
sijahu tako nepomične iskre
duž truloga ruba crnih lonaca.
Od toga se gubio sa očima
sviknutima na nebo trkač morem.
A razaznavao je vedrim nebom
u bekstvu Plejade i tog Ratara*
usnulog kasno i Medveda, jošte
zvanog Kola, koji stalno se vrti,
i samog i što uvek prati mornara.

* Videti fus-notu u pevanju IV! Prevodilac.

I blistavi Odisej pruži jedro
vetru ravnomernom, i steže užad,
a dobri mu drugari iscrpljeni
staviše vesla na njihova mesta.
I lađa jednim pomeranjem jedra
polete sama u noć ozvezdanu,
i na klupama mornari su spili,
a ona gnana vetrom i kormilom.
Junak ležaše u koži s dlakama,
nad spremištem, na pramcu lađe,
a, iza glave, cepalo se more
kroz velik lom i nagla obasjanja.
On bi zagledan gore u zvezdâ trag,
ali mu oči san pritiskaše, blag,
i nije čuo ništa do zviždanje
vetra kroz užad čvrstu i potpornje.
A žena oslonjena na zid drugi
ne prekidaše zviždanje vretena.

VII. SPLAV

A zboraše mu poštovana žena:
Božanski Odiseju, danas mi liči
na dan kad te videh. Sedeh spram tebe,
ovde, na svom sedištu. Ti sit mora,
bi, božanski Odiseju, sit krvi!
Kao sad. Némog videh te u sjaju
ognjišta, očiju spuštenih čvrsto.
Očiju spuštenih čvrsto, kraj stuba,
on ćutaše: jer slušao je srce
svoje što ječaše kao pàs u snu.
I jedan list bršljana na suvi panj
pade, a iz ugarka nekakav šum
šišteći izbi; al’ Junak škripanje
slušaše splava dobro povezanog,
koji sam zdèla na ostrvu pustom.
Osamnaestog jutra oseti splav
kako se diže od udarâ vetra
oštroga; a čovek sam na barci
bî, a barka sama bî sred mora:
sami s ponekom zalutalom pticom.
A tamo otkud sjala je već zora
pojavljivao se oblakâ mračni
vijenac, a tmurni vali ò provu
udarahu; tako i jedro pade.
A čovek tad ču ispred sebe pesmu
uvijenih školjki, i nasluti iza
njih opasnost, okrutnog boga morâ,
što stižaše na svoja polja modra.
Vide ga, i nasmeja se bog gromkim
suvim glasom koji odjeknu tamno;
i priđe. On slušaše kloparanje
točkova i njisak morskih konjica.
A letela je sve do neba pena
iz njinih njuški koje žvakahu đem;
a uragan vlažni žestokim bičem
šibaše njima sapi zmijolike.
Sami na moru behu čovek i bog;
a bog dizaše iz talasa prsa
silna, i vrteše glavom; a zrakom
vitlao je svoj blještavi trozubac.

VIII. LASTAVICE

I devet godina on čekaše smrt
što izvan mora moraše ga blaga
naći; a desete, tu kad svanu zora,
dođoše njemu lastavice, s mora.
Tad još spaše na krevetu zračnom
kog stub od divlje masline nosaše
usađen u tle; sanjaše mornare
rasute, kako zbore morem plavim.
A probudi se sa ušima punim
promukle im graje; i sedeć slušaše;
behu lastavice, i pun bi atrij
senoviti njihovog žamorenja.
I baci preko ramena tad kože
kozje, na noge navuče opore
volujske naglavke; a s vučje glave
znade istaknut belinu očnjakâ.
I tiho krenu iz sobe, da možda
ne bi čula blago škripanje žena;
al’ on još bi u snu, silnom, božanskom,
veoma blagom, naličnome smrti.
I skide kormilo iznad ogništa,
dimnog, i uze sekiru dvoseklu.
Al’ mudar nije krenuo ka moru,
odmah, neg preko obronaka s hrašćem,
jednom napornom stazom, a od sveta
srete gotovo nikog putem pustim:
i reče nekom pastiru vitkome,
da je za suvu topolu sekira:
i služavci će nekoj podbočenoj
da je za jedan od zabrana prečka;
tako je zborio taj upredač laži
i ne beše bez krilâ njegov govor.
A sam kad osta skrenu ponudivši
prepredeno lice lahoru slanom.
Hrašće mu pred noge bacaše lišće
riđe, što šuštaše mu pod korakom.
Pupaše maslina, beljaše trnje,
A jabuka svi se cvetima rujnim.
A s visokog Nerita kukavica
pričala je o plimi i oseci.
Junak osećaše već ispod nogu
ne više lišća nego škripu peska;
ne više trnje procvalo, već vide
hrapave oblike belih školjaka;
i najzad stiže pred more plavetno
Junak starac sa kormilom o vratu
i dvoseklicom; a nemirno more,
more beskonačno, prebučno more,
prepozna ga na duni tog časa
u neprebrojnom osmehu talasâ.

IX. RIBAR

Al’ videći ga, evo naglo jedna
pastavica skrenu prodorno kriknuv.
Vraćala se. A Odisej očima
ispitivaše sav siv žal i vidik
ne bi l’ spazio svoju lađu na suvom.
Al’ zalud: i vide čoveka, starca
u krpama, povijenog nad peskom,
kako merka tu gde grcaše more
naizmence. Stade nad njim i reče:
Nemamo ništa, o ribaru peska?
Već videh, lutajuć na crnoj lađi,
čoveka što sedi na oštroj hridi
držeći nit zaustavljenu vrh valâ:
al’ ta duga nit koju dnu olovo
vuče, nosi ribama mamac bronzan
koji ih hvata; a prikriva zub
krug uglačani od volovskog roga.
Jer čovek, kada izmučen je glađu,
jede čak svetu ribu koja meso
sirovo guta. Videh čak ljude
gde bacaju mreže sa vitkih lađa,
sve lebdeći nad bezdnom punim riba,
kao liska i gnjurci crnoperi.
I videh ribe na sivome pesku
kako skaču, priželjkujući vodu,
bačene izvan mreže od bezbrojnih
niti: i kako mru na sjajnom suncu.
Al’ ne videh bez mamca i bez mreže
nikoga da vlažne plenove hvata,
o starče, i nikog što se hrani
sličnim hrapavim školjkama iz vode
što prte njihov brod, niti rakove
što prte teški nakovanj kovačâ.
A odrpanac tad Junaku starom:
Jadan je golja što na gozbi prezre
to što mu kralj nosač žezla baci,
koštani zglavak ili masni komad.
Jer: Sve, dobrom, a jadnom sinu: Ništa.
Uzmem što mi vrli domaćin nudi,
što daje, ljuto gunđajuć u srcu,
al’ daje: more što sija i peva,
zbilja je gluvo, al’ gluvlji je čovek.
Tad prosjaku stari Junak uzvrati:
Zar nema brdska Itaka svog dobrog
kralja što skupi mnogo s bronzom zlata?
ko njemu hrani neraste i koze?
čiji hleb dobri miriše iz korpâ?
Zar jak um Odisejev tu ne vlada,
što mnogo lutaše, pateć u srcu?
i bi prosjak i odrpanac isto.
Zar ne znaš kuću povisokih streja,
od Laertidâ sjajnog Odiseja?

X. ŠKOLjKA

Odrpanac tad ne okrenu glavu
od mora naizmeničnog, i držeć
na uhu grubu uvrnutu školjku
kao da slušaše. Onda odgovori:
O Laertida sjajni Odiseju,
znam ja tvoju kuću. Ali ja prosjak
plačljivi nisam, pošto bejah pevač
junak, gospodar sâm sebi. Nalazih
rasute po srcu beskrajne pesme.
Za te, božanski Odiseju, pevah
kad atrij crni napuniše mrtvi
nalik na one ribe koje ribar
pušta da umru pod blještavim suncem.
I još vidim služavke izgubljene
peruć vodom spužvama šupljikastim
krv, a bî mnogo jecajâ i krikâ.
Za tebe pevah, a ti pijuć vino
nem slušao si. A zatim reč neka
povredila te. Sad slušam rapsoda
sâm, u tišini. Jer odbacih liru,
ja. Tad je uze svojom veštom rukom
da on je sluša, neki mornar starac
crvenook. Ko sad njom svira? Vetar.
Tad Rapsodu stari Junak uzvrati:
Terpijad Femio, a moja starost
ubija mene, i tebe: jer nam uze
ono što volesmo. Al’ ne što nova
ne činjaše mi se pesma najnovija
Femijeva, o Femio: novija i lepša:
behu mi stara Odisejeva dela,
san je život kad je već odživljen:
san; jer je ono, što nije sve, ništa.
Ja, najzad probuđen u domovini,
bejah kao čovek koji u novu
zoru sanja, ne zna šta sni, i misli
kako je lepo mislit ko on to bî.
Stog želim opet potonuti u san,
nađem li na dnu zaborava taj san.
A ti ćeš sa mnom. Al’ reci mi pravo:
koju pesmu slušaš, kog blagog rapsoda?
Ne znam, na stenovitom ostrvu, nikog
čijim su srcem zasejane pesme.
A stari Rapsod starom Junaku tad:
Ovu, od ovog. Jedne male školjke
izdužene, grube svana, plavetne
iznutra, i čiste, ne, Junače, veće
od našeg uha; a unutra more
svo s burama i teškim bonacama,
s oštrim vetrovima i hukom vodâ.
Jedna školjka uska, da bi je uho
usko čulo, al’ da je čuje celu;
to je Rapsod. Takav ti ne bi mio.
Uz osmeh stari Junak prozbore:
Terpijad Femio, naraste more!

XI. LAĐA NA SUVOM

A stari Rapsod i stari Junak tad
krenuše duž spruda zvučnoga mora,
vrlo zamišljeni, i tu, uz žal .............,
mala i crna ukaza se lađa.
Videše pramac, i duga mu senka
bi peskom; još ne bî visoko sunce.
A iznad njih izmeđ mora i neba
leteše beli galebovi kričeć.
I vide oko Junakovo da svež
bî katran: i vide da kamenovi
délom su na zemlji, jer tih vetar
nije više ni ljuljuškao lađu;
i vide u krugu da pribor oštri
visi iz pétlja od volujske kože;
i vide da iz gornjeg dela pramca
vire vrsi udešenih vesala.
Srce mu se smeška, jer spremna za put
bî lađa; a on je išao ukrug,
k’o oko bojnih kola brz upravljač
pre neg što dva konja stavi u jaram.
I kad bi uz pramac crvene boje,
vide kako sede ukrug na pesku
njegovi druzi svi okrenuti moru
ćutljivo; i upijali su sunce,
i zvuk daška prolećnog povetarca
slušahu u svojim bradama belim.
Seđahu ko uvek s dugim veslima
stari druzi Odisejevi žalom,
a deset leta čekahu ga uz more
u lepo doba i do nove zore.
A ugledavši lastavicu, žene
poneše na brod dignute na glave
amfore pune plamenoga vina
i pune ječma sitnoga mešine.
I pre nego što prva zora prosu
svoje ruže, dolažahu na more,
s veslima dugim Odiseja druzi,
noseć na snažnim ramenima vesla,
svaki svoje. Zatim sedeć na pesku,
pod pramcem obojenim u crveno,
očima rujnim brojahu talase,
slušahu vetar u svojim bradama,
slušahu galebove oštrog krika,
pesmu na moru dalekih mornara.
Tè kad bi sunce potonulo, i kad
na sve strane zavlada tmica, uze
svak svoje veslo i kućama samnim
vraćahu se nemi stazama tamnim.

XII. KORMILO

I evo tek što stari Junak stiže
ustaše svi, u njeg’ zagledani.
Kao kad u ljutu zimu volovi
stoje, vezani, pred svojim jaslama;
kad leže na tlu preživajuć obrok
jadni, dok uokolo pljušti voda;
ako sa svežnjem mirisnoga sena
govedar dođe, ustaju, ma pola-
gano, ne skidajuć oči sa svežnja:
tako ustadoše stari, al’ nijedan
ne priđe, iz sramežljivosti, bliže.
A on, pod kosmatom glavom vuka,
Zboraše ovo sred morskoga huka:
Drugari, čujte šta mi srce želi
otkako sam se vratio zauvek.
Zauvek? reče, a, Ne, odvrati srce.
Vratiti se, da; al’ završiti, ne.
Da mogu, vraćena šumi, ta vesla
pustit koren u tle, opet prolistat!
Al’ ne! Ne može crna lađa postat
kroz fijuk vetra okrugla sen bora.
A ipak ne želi crva da je grize,
već talase, već vetar i uragan.
Čak i ja oblake želim, a ne dim;
vetar, a ne tek zujanje vretena;
ne ravnodušni oganj koji hrče,
već nebo i more što sja i peva.
Drugari, kao naše more ja sam,
belo na rubu, ali plavetno na dnu.
Ne znam gde ostavih, kad sam uže
presekao, lud k’o što beh, sekiru;
u morskoj izbi pod silnim lovorom,
sred mekih polja ljubičica i ača*.

* Zbog ritma, opredeljujem se za ovu ređe, ili uopšte nekorištenu reč, umesto: celer! Prevodilac.

Il’ tu gde behu psi zlatni čuvari,
na vjeki vjekova, pred lepom kućom,
il’ gde ljudi imajuć lavova stas
tukoše dugim repovima videć nâs,
i ne znam gde još. A vraćam se. Vidim,
što učinih od istine je manje.
Vi to znate, vi što nosiste žalom
mešine sitnoga ječma, i vino
boje plama u zatvorenoj bačvi,
jedno je naša krv, a drugo je srž.
A vi ispuniste smolom dno broda,
kao uljem, za gologa atletu;
i nosiste užad u kome zmije
spiše, u klupku, il’ zviždeć na vetru;
čim kamenove skinuste, doneste
vazdušasta jedra; uspavanoj lađi,
što sanja uvek kad leži na suvom,
doneste svaki svoje krilo vesla;
a sad dakle šta uređenoj lađi
najviše manjka, stari druzi? Moru
stara lađa: družbo, evo kormila.
Tako zboraše kroz šumorenje valâ.

XIII. ODLAZAK

I evo svima se oboji srce
plavetnom bojom za tim negde dalje;
i videli su tu senku Kiklopa
i čuli pesmu one Čarobnice:
prvi je zviždeć vodio u brda
toliko ovaca k’o što je valâ;
druga je pojući besmrtno tkala
svoje platno široko kao more.
I svi na more izvukoše lađu
na gredama oblim kao točkovi;
vezaše uže za jednu mastiku
što se na oštrom zelenila rtu;
i ušav’ stari Junak već u oko
stavi bez greške rudo kormila;
i osta uspravan na tad na palubi.
Beše tu sedeći kraj njega Rapsod.
I jednim znakom on pozva veslače
da uđu u lađu i uzmu vesla.
On onda užad preseče sekirom.
A kukavica pevaše u granju,
međ lozama pevaše vinogradar,
prolazaše veliko stado žalom
uz neprekidno tuženje jagnjadi,
žene dične na večnim perilima
tukle su rublje snažno čavrljajuć,
a iz kuća Itake brdovite
već dizao se uvis dim jutarnji.
A mornari sedeć na svome mestu
izbeljivali su talase veslima.
A Femio vide vrh klupka užadi
smotane svoju zvučnu liru, onu
koju odbacio je, a koju starac
očiju rujnih beše srećan naš’o
i odn’o na brod svojim drugarima;
kao za dete mala lastavica
mrtva koju, tako mrtvu, miluje
blago prstima krhkim, i priča joj
i strepi i nada se da će poletet.
I Femio uze liru, i blago
taknu je, zatim, snažno je zatrza
za veslače. A taj prodorni poziv
u zaboravnome srcu veslača
prenu usnule pesme; i pognuti
nad veslima, pevahu muklim glasom:
– Evo laste! Evo laste! Otvori!
Jer lepo vreme nosi, i lep gôd.
Jest crna sleđa a prsa joj bela.
Jest došla od tog koji može mnogo.
Oh! otvori ti lično vrata kuće
da uđe ovde spokoj i obilje,
da vino sâmo prevrši sve bačve
i hleb sezamov sâm ispuni načve.
Ti nam sezamov hleb možeš dati!
Brzo, jer ovde boravit nećemo.
Otvori, jer sam na pragu bosih stopa!
Otvori, jer nisam starac već dečačić! –

XIV. PROSJAK

Pevahu: i pesma im beše dete
bivših vremena; nisu znali drugu.
A u potpalublju sav potonuo
u blagi sanak, naglo protegnu se,
i protrlja oči dvema šakama,
Iros, prosjak. A niko nije znao
da bi tu, kao velik crv zatvoren
u naježenoj čauri mekanoj,
možda da spava. Jer znade zimi
da u brodu Odisejevom spava,
kad bi ga ister’o iz tople štale
zemljoradnik, il’ bojeć se pasâ
pastirevih. Za lepoga vremena
spavao je ispod zvezda u rosi
Ali sada zaboravi na starost
žalosnu i glad; kad ga zvuk i pesma
probudiše. Srce u njemu zaigra:
Ne čujem li zvuke tanane lire?
Dakle to ne bi san, ono kad nosih
proscima, proscima mrtvim, poruku:
i eto u atriju mračnom liru
čuh, i glase im pukle dok umiru.
Zaista čuo je zvuke malopre
i laganu pesmu kroz lom talasâ,
K’o gatalinka što moli i traži
Malo vode, dok jako sija sunce.
A u sebi zboraše Iros prosjak:
Da l’ sam u stvarnom atrijumu živih?
A možda me izvukoše za noge
na dvorište, pošto su mi vilicu
slomili najpre ispod uha šakom?
Kao kad se Odisej božanski
tuk’o s Irosom, k’o on u krpama.
Tako dumaše i stade na noge
i ruke, a glava mu je bučala,
hodeći posrtao je kao pjan
od odveć vina: i pred Odiseja
stade, kršeć ruke, i pred veslače,
strašan. Tada bî prekinuta pesma,
vesla dignuta ne takoše vodu,
a pramac lađe uzdiz’o se, kao
pobesneli konj, i baci na leđa,
pred noge Femija i Odiseja,
Irosa prosjaka. I svak prepozna
njega kad, grleć im kolena, pade
na kolena, a krv mu se do brade
slivala sa usana i iz nosa.
I blagi smešak oteo se svima,
jak, beskrajan. A on tek tada shvati,
i vide Itaku kroz dalj, i vide
kuće već male otkud se dim diz’o:
i lupi se ò dva bedra i zaplaka.
A smešeći se stari Junak mu reče:
Ne brini. Tu krov, log i hleb i vino
imaćeš do mile volje na brodu,
pij i jedi i spij, Irose ne-Irose.

XV. OLUJA

I vrh valâ devet dana je lađa
jurila nošena veslima krilnim,
i noć i dan, jer Odisej na dvoje
podelio je svoju slavnu družbu;
i dok jedni spahu drugi veslahu.
Desetoga dana sveža zora rana
rasprši u lakome vetru ruže.
On postavi tad u ležište jarbol
od jele, i podupre ga sa strane
kožnim užetima, i podiže
jedro, za obe strane steže čvrsto
potpornje pramca, tako i na krmi.
I vetar udari sred jedra, a val
brujao je svuda ispod broda.
A oni vezaše svi visoko jedro
duž broda koji jurio je brzo;
i stavi sred njih amforu sa vinom
Iros prosjak, i sve gegajući se
davaše ga mornarima na mestu;
i smeh poče. A devet dana vodom
vodili su ih vetar i kormilar.
Desetog dana oblačna bi zora,
i nasta noć, i žestoka oluja
dve tri rupe napravi na jedru;
a Laertov sin tada spusti jedra
i reče da svi bace se na vesla;
a oni na to povijeni snažno
zaveslaše. I devet dana behu
bacani vodom i vetrima kobnim.
Najzad se vetri i vali smiriše,
u suton, videše obalu jednu.
Ka njoj upravi stari Junak lađu,
u neku mirnu kao krevet valu.
I tako svladani snom i umorom
spavahu na žalu uz klopot vode.
Al’ nije spavao Odisej, mà bi
iscrpljen. Već pomišljaše u srcu
da stig’o je na ostrvo Kirkino:
vide kuću zidova uglačanih,
k’o u snu, i kako stižu spori
lavovi, i zevajuć crne njuške
šire, i usto mašu repovima;
a velik atrij odjeknu od pesme
tkalje. Tada Odisej progovori:
Tarpijad Femio, spiš li? Čuj me: san
blag i zaboravljen ponovo sanjam!
To beše ljubav; što mi sad osvaja,
k’o oluja upravo stala, srce.
To reče: a kroz noć silnu i mirnu
spavaše vetar, a dizala se kosa*

* La falce, za košenje trave. Mislio sam da prevedem sa: srp; ali nije isto. Prevodilac.

vrh čestarâ i šumâ, bele lune
na zalasku, a širio se opoj
velikih otvorenih čaški cveća
još neviđenog. A široko more
još sećalo se, a dugi su vali
beli od pene na žalu jecali.

XVI. OSTRVO EEJA

I u rumenome odsjaju zore
shvati da to bi ostrvo Kirkino.
I reče Femiju, dragom Rapsodu:
Terpijad Femio, kreni sad uz mene
s lirom, da ona sluša tvoju pesmu
smrtnu, i večnoj je naučiš himni.
A Irosu će, što deli jestivo:
Ostani s drugarima uz more sivo,
i jedi i pij, da te ona štapom
svojim ne udari, pa da jedeš žir
i da naričeš, ljušteći ga, glasom
drugim, o Irose ne-više-Irose.
Tako zboraše osmehnut, i pođe
s milim Rapsodom, kroz čestar i gaje,
i vide vrh s kog jelen veliki je
rogova račvastih siš’o da pije.
Ali ne vide veliki dom Kirkin.
Tada mu reče vrlo dragi Rapsod:
Ona je iza. Jedna bura je želja,
k’o oblak očima kad se vetar spusti.
Al’ on prepozna mesto, gde mu priđe
bog što spasava, i prepozna dolac
gde je ubrao dobru travu, što crn
ima koren, i cvet kao mleko.
Ali ne vide veliki dom Kirkin.
Tada mu reče vrlo dragi Rapsod:
On je tu ispred. Starost je bonaca,
što jako smara, al’ ne snaži mnogo.
I nastavi kroz brda i kroz dolje,
i šume i gaje, naprežuć uho
da čuje zevanje lavova, budnih
dok tud prolažahu, i večnu pesmu
tkalje, pesmu boginje raspevane.
I ništa ne ču na ostrvu pustom,
i ništa ne vide; a sunce tada
skri se i zvezdana tmica svud pada.
I Junak reče svom dragom Rapsodu:
Odveć na nebu visoko su zvezde,
da bih još stazu mogao da vidim.
Stog spavajmo tu, i dosta mlak krevet
načinimo; jer podiže se vetar.
To reče, i oba legnu u mnoge
opale listove, koje oluja
zgrnu oko stabla staroga hrasta;
i na toj hrpi kao dva ugarka
behu, stari, s još nešto malo ognja,
ispod sivog neplodnog pepela.
A iznad njih je sva šuma strepela.
I tad srce Junakovo ču riku
lavova. Spavali su celog dana,
zna se, a visoka kuća bi blizu.
Uistinu on začu glas prodorni,
u daljini, glas boginje, što, sama,
nije spavala i još svunoć tkala.
Ne spavaše ni Odisej, već često
vrtio se na lišću šuštavome.

XVII. LJUBAV

I u rumenome odsjaju zore
nije više čuo riku lavova,
što, najzad smoreni od bdenja, spiše
s njuškom spuštenom na njihove šape.
Spavaše i ona, u jutra sjaju,
bleda, bez pâsa, na znanom ležaju.
A stari Junak tad starom Rapsodu:
Hajd’mo svak svojim putem: to je bolje.
Al’ znak biće: tebi lira, Rapsode,
što izdaleka čak do srca dođe.
A nađem li ja što mi srce želi
tad poslaću ti ratni poklik veli,
kakav sam slao u krvavom boju,
junak od bronze vrh mrtvaca nagih,
ja; da ga čuje srce čak s daljine.
Reče, a prećuta da ču lavove
noć prethodnu, i boginju što peva.
I svaki krenu svojim drugim putem
kroz čestar i gaj i breg i dol i ču
junak samo šum hrašća, ništa drugo,
kroz nalet vetra, i kako daleko
daleko peva vekovito more.
A ne vide kuću on, nit lavove
usnule s njuškom pruženom duž šapâ,
ni svoju boginju. A sunce pada,
a svi se mrakom skriše puti tada.
I pusti tad on ratni poklik veli
Jer naći starog Rapsoda bar želi:
i napreže sluh na svaki šušanj
ne bi li bar mu čuo lire pesmu;
i on ču je; sve bližu nju slušaše,
stalno sve žalniju, stalno sve blažu,
pevajuć ljubav, što spava u srcu,
a onda kad je probude, umire.
Ču je blizu, ne videć je, i vide
na gustoj gomili listova suvih
Rapsoda mrtvog; i možda sad, iduć
nevidljivim putem kroz topole
i kroz vrbe koje svoj plod gube,
doticao on prstima je mrtvim
liru od slonokosti; tako pesma
bi tužna, daleka i uzaludna.
Al’ beše gore, na grani od hrasta,
zvučna lira, gde nju je okačio
Femio, mrijuć, da Junak primeti
sjajnu na suncu il’ zvonku na vetru:
na vetru koji svija stabla, vetru
što nosi izdvojeni jecaj mora.
I Junak zaplaka, i krenu tmuran
na svoju lađu, ostavivši mrtvog
blagog Rapsoda, vrh kog pokretaše
lišće suvo i zlatnu liru vetar.

XVIII. OSTRVO KOZÂ

Tad otplovi daleko, pun beznađa,
i hita vodom devet dana lađa
katkad veslom a katkad belim jedrom.
I stiže najzad na ostrvo divlje
koje, bez ljudi, samo koze hrani.
I tu svi strti od sna i umora
spavahu na žalu uz šumor mora.
Al’ u rumenome odsjaju zore
vide Odisej zavičaj Kiklopâ,
ni dalek ni bliz, i seti se onog
što učini snagom i lukavošću
nad divom, onim koji jede ljude.
I zaboravan, potraži Rapsoda
da mu kaže: Terpijad Femio, san
blag i zaboravljen ponovo sanjam:
to beše slava... Ali glas Rapsoda
spavaše ispod šuštavoga lišća,
a lira mu je pevala u vetru
blagu ljubav koja spava u srcu
i koja jedva prenuta, umire.
A Junak reče starim veslačima:
Drugari, čujte. Ovde su tek koze;
i tu se možemo obiljem mesa
nahraniti, sve do zalaska sunca.
Al’ ne: želim ih uzeti pastiru,
ovce i koze; jer tako je bolje.
Tu je, kao na vrhuncu šumovitom,
moj pastir. Ja ga oslepeh. Al’ mi srce
veliko ne miruje; jer on svog oca
namoli da povratak moj s druzima
spreči, i brod mi smrvi, da grem s drugim.
Nek zna da imam družbu i da stižem
na svojoj lađi dok ponovo stižem.
Hajd’mo: na moru naćićemo špilju
svu, znam dobro, lovorom pokrivenu.
Da imam još svog božanskog Rapsoda!
da pesmu Odisejevu unutra
peva, i da taj dolazeć u špilju
stane slep, i sluša pesmu njegovu
sa stadom ukrug, sa bradom na boru.
Reče to, i s dugim veslima družba
pope se na brod, i podiže užad.
Sedeći tako na svojim mestima
izbeljivali su vale veslima.
I bližeći se, videše na moru
u jednoj vali, špilju, pokrivenu
s lovora puno i ukrug ogradu
od grubog kama i vitih borova
i lisnatog hrašća. Tad Junak stari:
Iskrcajmo se ovde, da šum vesla
ne čuje: uho je oko za slepca,
i da ne nađe stenu za nas, k’o onu
koju odroni gore sa crnog vrha
i pogodi nas. Od tog more zadrhta.
I pokaza im breg visoki, al’ bez
vrška, koji se dizao samotan.

XIX. KIKLOP

Evo: on reče druzima da stanu
tu kraj lađe i da čuvaju lađu.
A on, sam, ka špilji usmeri krok
da ga vidi i ne bude viđen, dok
vodi zviždeći stada u planinu.
Tada Junaku reče Iros prosjak:
Rado bih s tobo vid’o tog čoveka
što tol’ko jede, i doneo, možda
iz njegovih sita kolute sira,
i koje jagnje iz njegovih štala.
Jer Iros je gladan. Bude l’ unutra
grd Kiklop, ti bar znaš da je Iros brz
nije l’ jak; da je k’o Irida s neba
što gre na vetru s nogama od vetra.
Junak se smeška i već oba kreću,
prosjak i Junak, stižući do špilje.
Ne bi unutra. Pas’o je na bregu
debela stada. A oni, zbunjeni,
videše sita s obiljem sireva
i prepune jagnjadi i kozâ
štale, al’ razdvojene, da se mogu
razlikovat stare od mladunčadi
i tih što sišu. A iz jednog tora
iziđe žena, s detetom na sisi,
vrlo visoka žena, koja reče:
Namernici, veseli bili! Ko ste?
otkud stižete? s čim trgujete?
Al’ čovek stado sad na bregu drži;
ubrzo će doći, jer sunce prži.
Al’ vi pojedite nešto, čekajuć.
Smešeć se Irosu, stari Junak reče :
Gostoljubiva gospo, i ti isto.
Al’ poče l’ čovek da poštuje nakon
svega Bogove vrle, i zna li zakon,
mada još uvek živi u pećini,
k’o njemu slični, na strmome bregu?
A žena vrlo visoka mu reče:
Namernici, svak u svom domu vlada,
i svoje žene i dece on je gazda.
Al’ ne potkradamo druge; to oni
lutaju zalud na crnim lađama,
banditi što nam jaganjce i koze
uzeše. Drugima nesreću nose
po cenu svoga života. Al’ vi ste
stari, i tražite dar ovde, ne plen.
K Irosu stari namignu: tad reče:
Gostoljubiva gospo, predobro znam
šta je gostoprimstva višnji dar.
Ču se zaglušno blejanje u taj par
izbliza; a neko je uz zvuk gajda
dozivao svud raspršena stada:
a iz tora se začu meketanje
kozlićâ jače neg ono jagnjadi.
On stizaše, i s ogromnim treskom
spusti na tle veliki tovar drva
pred špilje: i od tog odjeknu špilja.
A Iros se sklupča u dnu drhteći.

XX. SLAVA

A čovek uđe, i velika žena
krenu mu ususret, i sinovi njeni
mnogi za njom i još ovce i koze
sve jedna drugoj zakrčujuć prolaz
da dođu do malih. I beskonačno
bi blejanje, i krici i zviždanje.
Ali ubrzo nasta muk, i svako
sisaše prsa mrdajući repom.
I čovek vide da se Junak stari
čudi u srcu što on beše čovek;
i prozbori on rečima krilatim:
Goste, jedi. Svega imamo dosta.
A pastiru odvrati Junak stari:
Domaćine, kaži. Stižem s daljine,
silne daljine; ali već po pesmi
rapsodâ lutačâ čuh za tu špilju.
Čuh za ogromnog čoveka diva
što življaše s mnogo belih stada,
divljačno, tamo ispod brega, dokon,
k’o velik vrh; i bi s okruglim okom...
A pastir stari Junaku odvrati:
Iz unutrašnjosti zemlje, ja, davno,
stigoh i ne znam za ljude divove.
A Junak nastavi, a dečica
Okruživahu pastira, pažljiva:
Da ima tek jedno oko na čelu,
kao bronzani novac, kao sunce,
plameno, prazno. Štap mu jedan bor bî,
a vrh grdnog brega s praćkom u borbi
bacao je u more, i huk se mora
čuo kad kamen padne odozgora.
A pastir izmeđ svojih pastirića,
zamisli se, i reče visokoj ženi:
Je li o tome zborio tvoj otac?
Neki mudrac, dobar čovek, i velik
zvan Telemos Eurimid zboraše
da kamenje pljušta po moru, nekoć,
tu, s tog brega, i da se čuše tutnji
svu noć, da se oko pojavljivalo
na vrhuncu, okruglo oko plamno...
I pastira upita dovitljivi:
A oko ko mu iskopa te noći?
A pastir Odiseju odgovori:
Na bregu? Oko? Ko iskopa? Niko.
ne čuh ništa, ne videh ništa. S lađâ
dolazi nam, ne od drugde, nesreća.
Skonča: a s dna Iros priđe, tè reče:
Ti imaš samo decu za ispomoć.
Uzmi mene, mada sam star, al’ niko
ne trči tako brzo, kad mi treba
naći jagnje il’ uhvatiti jarca.
Tom, pastiru, što nema skrovišta druga,
ta špilja je dobra. Biću tvoj sluga.

XXI. SIRENE

Tad otplovi daleko, pun beznađa.
I stojeći na provi Junak stari
gledao je crnu zemlju Kiklopâ,
i ugleda tad, na divljem vrhuncu
brda, udaljenijega od drugih,
u rumenome nebu pramen dima,
vit, lak, k’o taj što diže se u osvit
iz vatre koju pastir pali noću.
Al’ veslači sviti preko vesala
videše, k’o u ljubičastom moru,
da trepere duge senke Kiklopâ
stalih na žalu k’o surova brda.
A srce pritom Odiseju starom
cviljaše u njem’ kao pàs što sanja:
Moj san ne beše ništa drugo do san;
i vetar i dim. Tek istina vredi.
I tada pomisli na dve Sirene.
To bi kao cvetni dol usred mora.
U velikoj tišini ču njihov poj:
Zaustavi lađu! Slušaj Sirene
Koje imaju glasove medene;
niko ne prolazi na lađi crnoj
a da ne zastane da posluša nas,
a svako ko sluša voli naše pesme,
ko nas čuje zaboravit nas ne sme:
jer nama znano je sve što se zbiva
na zemlji gde ima toliko ljudi!
Sećao se, i pomisli da Kirka
zavidila bi mu na toj lepoti:
znati stvari. Znade Čarobnica
to, međ svojim travama i zverima.
Al’ čovek uspravan, s mišlju na nebu,
morao je stati, slušat mà kosti
kasnije mu izbelele u travi,
mà koža što ih svija skvrčila se.
Nije mogao proći dalje, makar
zabranjivaše si da vidi ženu
i dragog sina i rodni zavičaj.
A starcima svitim stari Junak tad:
Ljudi! Treba toj sreći da se krene:
čuti kako pevaju dve Sirene.
Želim čuti taj pev, stojeći na provi,
nevezan za jarbol dok lađa plovi:
slobodan! Dižuć vrh veslača smelih
glavu belu poput jedara belih;
i što na zemlji zbiva se iz trena
saznaću s usana dvaju Sirena.
Reče, i tače veslačima srce,
što sedeć veslima tukoše vodu,
želeć znat šta se u zemlji zbiva,
da l’ daje plodove vinograd kamni.
Da l’ se krava oteli, da li sused
sakupi više ječma ili manje,
i šta im sada radi verna žena,
da l’ ide na izvor, il’ tka u kući.

XXII. NA PUTU

I evo dođe na otok lotosâ.
A sedeć uz žal muškarci i žene
siti lotosa, tonuše u zaborav.
I skočiše, veslačima prosedim
noseć vrlo pobožno cvetnu hranu.
O tako stari što lutate morem,
jedite med zaborava, sad je čas!
Lađa prođe i polako na nebu
njihov uspavani zov već izčeznu.
I otud stiže na otok kamenja.
A ispod stena bejahu divovi,
k’o na straži, i na lađu urlajuć
bacahu kamenje teško sa puno
treska. Jedva izbavila se lađa.
A otuda stiže na ostrvo mrtvih;
a behu duž žala muškarci i žene,
siti života, kraj vrbâ i topolâ;
okrećuć glavu; i videše te stare;
a neka dete prepozna međ njima,
starije od njih, i, žalosni zbog njih,
plakahu: Dođite na odmor, čas je!
Lađa prođe, i slabašan na moru
Tad njihov posmrtni žamor iščeznu.
I otud stiže na ostrvo sunca.
A pasle su u poljima junice
bele i crne, pod stražom boginjâ.
Mukanje neko čuše u svetlosti
zlatnoj. Jedva se udaljila lađa.
I otud stiže na ostrvo vetra.
A pod zidom vide od čvrste bronze
šest dečaka i šest djeva na straži.
A oni videše lađu, i belog
kormirala što im bi kao labud
il’ roda, jedna Odiseja pozna,
što, mà star, još izazivaše vetre;
i samo jednom zviznuvši na starce
svi sakriše se ispod glatke hridi.
I tada bes ih ponese vetrova,
danju i noću, i baci ih prema
plovećim stenama, al’ tako brzo
da udarajući ò stenje tvrdo
promiče kao strela crna lađa.
A tada ih ljuti orkan nemili
upravi prema Haribdi i Scili.
I tek što ču Junak da Scila laje,
k’o uplašeno pod mesecom pseto,
začu Haribdu kako ključa bučno
baš kao krčag na velikoj vatri;
i dvanaest ruku ispruži Scila,
i vodu slanu izbljuva Haribda:
uzalud. Beše već minula lađa.
I vratiše se vetri svojoj kući
svijenoj bronzom, mračno mrmljajući
međ sobom, bésni. I tad bi mir novi
bez najmanjeg daška, a iznad mora
bog jedan možda uspava valove.

XXIII. ISTINA

A cvetna poljana beše u moru,
moru glatkom k’o nebo; a pesma
nije odjekivala dveju Sirena,
još, jer poljana bejaše daleko.
A star Junak oseti da mukla
neka sila jureć ispod mora mirnog,
guraše lađu prema Sirenama;
i reče svima tad da dignu vesla:
Lađa sad sama ide nam, drugari!
Nek šum vesala ne omete pesme
Sirenâ. Sad ćemo ih čuti. Pesmu
bezbrižni slušajte, s rukom na veslu.
A struja sva stišana i blaga
Sve više napred nosila je lađu.
I božanski Odisej tad na kraju
cvetnoga ostrva vide Sirene,
polegle u cveću, glava poduprtih
rukama, tako da gledahu kako
sunce se rumeno naspram njih rađa;
gledahu nepomične; a duga sen im
brazdala je iza njih ostrvo cveća.
Spavate? Svanulo je. Već vam oči
sunce traži ispod kapaka mekih.
Sirene, ja sam još uvek taj smrtnik
što vas slušaše, al’ ne mòga stati.
A struja sva stišana i blaga
sve više napred nosila je lađu.
A stari vide tad da dve Sirene,
s trepavkama dignutim iznad zenâ,
gledahu napred, očiju uprtih
u sunce, il’ njega, njegov brod crni.
A nad nepomičnim spokojem mora
jasnim i čvrstim glasom on se javi.
To sam ja! Ja, što vraćam se da saznam!
Jer mnogo videh, kao što vidite
me. Da; ali sve što gledah na svetu
gledalo me; pitalo me: Ko sam ja?
A struja sada brža i blaga
sve više napred nosila je lađu.
I starac vide velik hum od ljudskih
kostiju, i koža strunulih ukrug,
pokraj dve Sirene, tu nepomične
polegle na žalu kao dve stene.
Vidim. Dobro. Nek i moj grubi kostur
uveća taj hum. Al’ vas dve, zborite!
al’ recite mi istinu, bar jednu,
meni, pre neg umrem, da živeo sam!
A struja sada još brža i blaga
sve više napred nosila je lađu.
A dizahu mu k lađi svoja čela,
i ne skidahu oči, dve Sirene.
Nemam više vremena. Preklinjem vas!
Recite mi bar ko sam? Ko sam bio?
A izmeđ dve hridi skrši se lađa.

XXIV. KALIPSO

A more plavo što voljaše, dalje
gurnu još Odiseja, devet dana i noći,
i odgurnu ga na otok daleki,
u špilju, gde je na ulazu
vinova loza s grozdacima teškim.
A tamna svud ukrug rasla je šuma
od jovâ i čempresa mirisavih:
a sokoli, sove i bučne vrane
tu gnezdiše se. Ali žive duše,
ni boga ni čoveka, tu ne beše.
Sad su kroz lišće šumsko sokolovi
tukli krilima šumnim, a sove
iz rupâ, s drevnih stabala, hukahu,
a na granima su žagorile bučne
vrane o tom što se zbi na moru.
A ta što tkaše pevajuć u špilji,
u svetlosti mirisnoga kedra,
stade, čuvši neki tresak u šumi,
i u ѕrcu reče: Jao meni kad čuh
glas vrana crnih i hukanje sovâ!
A kroz guste krošnje sokoli lete.
Ne videše l’ na površini vode
kakvog boga, što kao div gnjurac
stiže vrh morskih neplodnih bezdana?
Ili pre ide k’o vetar bez traga
Vrh tog polja ljubičica i ača?
Al’ dalje od mojih ušiju mu reč!
Bogovi zamrzeše usamljenu
Prikrivačicu*. A znam to, otkada
čoveka kog voleh njegovoj patnji
morem poslah. O šta čuste, o sove
okruglih očiju, i vi bučne vrane?

* Nasconditrice; pesnik je verovatno sam skovao ovu reč, ime za nimfu Kalipso. U svakom slučaju on ga piše velikom slovom, kao vlastito ime ! Prevodilac.

I evo iziđe s čunkom u ruci
zlatnim, i gleda. Na zemlji je izvan
mora, naspram špilje, ležao čovek,
još pljuskan valom; a tek belom glavom,
da bi se videlo da zna tu špilju,
mrdaše, a nad čovekom vitica
visaše loze s grozdacima teškim.
To bi Odisej: vratilo ga more
boginji njegovoj: vratilo ga mrtvog
ovoj Prikrivačici usamljenoj
na ostrvu pustom ali zelenom
na samom pupku večitoga mora.
Vraća se nag on što sprâ suzama
večno ruho što mu boginja davâ;
u svojoj smrti još drhtav i beo
on koji večnu mladost nije hteo.
A ona òvi čoveka oblakom
svojih kosa; i zakuka nad valjem
ispražnjenim, gde ga ni ne ču niko*.

* Nessuno. Poslednja Paskolijeva aluzija na Homerovu Odiseju u kojoj se Odisej predstavio Kiklopu pod imenom Niko; videti pevanje XX, Slava. Prevodilac.

Ne bit nikad! ne bit nikad! i ništa,
al’ manje mrtva ne ne biti više! ––