Andrea Lešić-Thomas, Zoran Milutinović

DISCIPLINA ILI INTERDISCIPLIMENTARNOST

Sarajevske Sveske br. 35-36

Andrea Lešić: School of Slavonic and East European Studies je već nekih desetak godina dio University College London, premda i dalje, koliko shvatam, funkcioniše kao napola samostalna institucija, sa sopstvenom zgradom, bibliotekom, i studijskim programima, i kao jedinstveno tijelo u okviru UCL-a. Budući da se SSEES uvijek bavio različitim disciplinama (lingvistika, književnost, istorija, sociologija, antropologija...), i da sve te discipline postoje kao izdvojeni odsjeci unutar UCL-sa kao cjeline, samo usmjerene ka drugim jezicima i regijama, kako sada SSEES (odnosno, njegovi studenti i nastavnici) funkcioniše u okviru tih različitih mogućih interdisciplinarnih konstelacija? Odnosno: da li neko ko se bavi književnošću, recimo, češkom, više razgovara sa drugim filolozima unutar UCL-a, ili sa nekim ko se bavi češkom istorijom ili kulturom?

Zoran Milutinović: SSEES je do kraja prošlog veka bio samostalna institucija u okviru University of London, što je sada samo ime za formalnu i labavu konfederaciju londonskih institucija visokog obrazovanja, a trenutno je deo University College London, jednog od dvadeset najboljih univerziteta na svetu, mada ne kao napola samostalna celina, nego kao jedan od departmana, odseka, katedara ili kako se već sve kod nas zovu najmanje univerzitetske jedinice. Ova najmanja jedinica je, doduše, prilično velika, zaista ima jednu od u Evropi najboljih specijalizovanih biblioteka za istraživanje istočne Evrope i zemalja bivšeg Sovjetskog saveza, lepu novu zgradu i prepoznatljiv identitet koji proizlazi iz duge tradicije, mnogo studenata i doktoranata, tako da se po svemu može porediti sa našim fakultetima. Ali studenti ne misle o sebi kao o studentima SSEES-a, nego UCL-a, i mogu da pohađaju kurseve na drugim delovima univerziteta, kao što i svi drugi UCL studenti dolaze kod nas na kurseve koji ih zanimaju. Isto tako, nastavnici SSEES-a drže nastavu i u okviru drugih programa na univerzitetu. A ljudi se udružuju oko projekata, ideja i tema koje ih zanimaju, sasvim nezavisno od institucionalnih barijera. Da produžim tvoj primer: neko ko se bavi češkom književnošću radiće zajedno sa drugim filolozima na kursu o evropskom modernizmu ili o teoriji književnosti, a sa specijalistima za Češku na projektu o savremenoj Češkoj, ili sa istoričarima na knjizi o kulturnoj mobilnosti, čak i sa ekonomistima, na primer, na projektu o ekonomskim performansama ‘otpornih’ kultura. Tako je svima zanimljivije, i svi učimo jedni od drugih.

A. L.: Budući da si ti prije dolaska na SSEES (odnosno na UCL) imao dugo iskustvo rada na Filološkom fakultetu u Beogradu (koji je po svom institucionalnom sklopu blizak filozofskim fakultetima u ostatku regije, samo specijaliziran za jezike i književnost), možeš li mi samo ukratko pokazati kako se taj model i nastave i naučnoistraživačkog rada može uporediti sa onim načinom i proučavanja i nastave književnosti na našim prostorima?

Z. M.: Mnogo je razlika, i u organizaciji, i u nastavi, i u onome što studenti očekuju od nastavnika, ali i onome što nastavnici očekuju od studenata. Prosto ne znam odakle da počnem, a nisam ni sasvim siguran da je kod nas, u zemljama nastalim iz Jugoslavije, sve još uvek onako kao što je bilo kad sam ja otišao: nešto se sigurno promenilo, kao što su se i ovde, u Velikoj Britaniji, stvari promenile tokom poslednje decenije. Ako ostavimo po strani organizacione i istraživačke aspekte i govorimo samo o nastavi književnosti, možda je najveća razlika u tome što ovde ima vrlo malo predavanja koja se samo slušaju ili, još gore, zapisuju, a više seminara u kojima se razgovara. Preduslov za dobar seminar je da svi dođu pripremljeni, da niko nije samo slušalac koji se tek tu obaveštava o temi seminara. Onda grupa ima dobre šanse da se posveti pravom dijalogu, kroz koji se takođe uče razne stvari: kako se efikasno argumentuje neko tvrđenje, kako se retorički zastupa i brani jedan pogled na stvari, i kako se tuđa mišljenja ne samo tolerišu, nego koriste da se iz njih nešto novo nauči. To se ne može naučiti samo čitanjem knjiga; usamljeno čitanje je samo preduslov za ono što je u studiranju književnosti istinski zanimljivo – suočavanje sa drugim pogledima, drugačijim razumevanjima i tuđim idejama. Memorisanje raznih sadržaja, činjenica i interpretacija, što je u moje vreme bio preovlađujući modus studiranja, zapravo nikoga ništa ne uči, ili barem ne uči onome što je korisno: kako se samostalno misli i to efektno posreduje drugima. Naime, svi znamo da je mnogo lakše nešto zapamtiti i reprodukovati, nego o tome samostalno misliti, i da je lakše predavati dva sata, nego se suočiti sa vlastitom neveštinom da se grupa mladih, nesigurnih i stidljivih ljudi ohrabri i motiviše da slobodno i otvoreno razgovara, da u tom razgovoru uvidi šta još treba sa sazna, a da taj uvid ne povredi njihovo samopouzdanje. A ako se književnost tako studira, onda studije ne mogu biti pregled celog jednog polja, kao što je, na primer, jedna nacionalna književnost, jer bi to onda značilo da se veliki broj knjiga tek površno dotakne; bolje je, čini mi se, čitati manje a bolje i temeljitije. Iz jednogodišnjeg seminara o jednom romanu može se naučiti ono što je na studijama književnosti važno: kako se sve može čitati roman. A ko to uspešno savlada, kasnije će lako čitati druge romane samostalno.

A. L.: Moram reći da je ovo blisko i mom iskustvu, a bila sam i student i nastavnik i ovdje i tamo, i znam kako to izgleda s oba kraja. Mislim da si u pravu: postoji velika razlika u tipičnom načinu držanja nastave na ovim našim prostorima i u anglosaksonskom svijetu, a ne bih rekla ni da se situacija na našim prostorima bitno promijenila od tvog i mog beogradskog studentskog iskustva. Također mi se čini da je ta razlika u držanju nastave istovremeno prisutna i u pristupu naučno-istraživačkom radu; u Engleskoj i Americi se rijetko mogu naći knjige i članci u kojima se stavovima naučnih autoriteta pristupa kao nepromjenjivom, prirodnom poretku stvari, gdje se sopstveni stavovi predstavljaju kao izraz nekog apstraktnog kolektivnog akademskog "mi" s kojim bi se svi obrazovani ljudi trebali složiti, gdje se teoretski modeli ne propituju i ne prilagođavaju već kaleme na književne tekstove koji im onda služe kao ilustracija... Misliš li da sam u pravu? (Pri čemu ne mislim da se radi o tome da kod nas ima, relativno, više loših naučnika, knjiga i članaka, već naprosto da je stav prema naučnom radu i njegovim ciljevima drugačiji.) Ako jesam, da li misliš da se to nekako reflektuje i na sam konceptualni aparat kojim se pristupa književnosti uopšte, a nacionalnim književnostima pogotovo?

Z. M.: Ovo o ‘kalemljenju’ mi se dopada, mada oni koji to rade radije govore o ‘primenjivanju metoda’. Ali, toga ima svuda, i u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Državama, pa u tome ni mi ne zaostajemo za svetom. Ima i dobrog i lošeg na obe strane, a po prirodi stvari lošeg je uvek malo više nego dobrog. Mi se uvek poredimo sa onim što je u svetu najbolje, jer samo to dođe do nas u obliku prevoda. Ali ako pogledaš prosek, ne zaostajemo ni po talentu ni po sposobnostima; iako ni jedna od naših kultura nikad nije bila vodeća sila u književnoj misli, ja na polici rezervisanoj za knjige koje uzimam u ruke kad hoću da pročitam nešto prvorazredno i inspirativno imam bar tridesetak knjiga naših autora, od kojih su mi neki i predavali na studijama. Dakle, imamo i prosek, a imamo i ono što spada u najbolje, nezavisno od toga što, budući na malom jeziku, nije i nikad neće dobiti nikakvo šire priznanje. Ono u čemu zaostajemo je, pre svega, dostupnost informacija; to je malo ublaženo pojavljivanjem baza podataka na internetu, ali ono najvažnije u književnoj misli ipak je još uvek u knjigama – a do njih se u bibliotekama širom bivše Jugoslavije još uvek vrlo teško dolazi. Nešto treba pripisati i tradicionalnim manama malih kultura: u svakoj od naših sredina književnošću se bavi mali broj ljudi, a oni su svi i povezani i rastavljeni institucionalno, finansijski, porodično, privatno i partijski. U tom kolopletu nemoguće je održati impersonalnost, koja je neophodna i za recepciju i za produkciju znanja. A, paradoksalno, tako isprepleteni ljudi retko čitaju jedni druge: pokojni Laslo Sekelj je tvrdio da je to krunski dokaz naše provincijalnosti. To možeš lako da proveriš, samo ako imaš vremena: pročitaj sve što je o nekom piscu napisano u poslednjih pedeset godina, i videćeš da ima vrlo, vrlo malo onih koji su se potrudili da pročitaju šta je o istoj temi neko pisao pre njih. I, naravno, tu onda svako počinje iz početka, pa se mnogo toga samo bespotrebno ponavlja. A ako svaka generacija, ili čak svaki njen član, misli da mora da počne iz početka, onda se i ne stiže bog zna koliko daleko. U tome bi možda mogle da pomognu anonimne recenzije u časopisima i izdavačkim kućama, jer bi savestan recenzent uvek prvo na to ukazao, ali u sredinama u kojima su ljudi personalno i povezani i rastavljeni, teško je obezbediti da se poštuju elementarni standardi anonimne recenzije. Kad se već poredimo: kod nas još uvek, i u nastavi i u nauci, preovlađuju strogo disciplinarni pristupi, i kao da nema mnogo interesovanja za interdisciplinarnost. Retko se pojavi knjiga o književnosti koju bi, možda, trebalo da pročitaju i istoričari ili sociolozi, a skoro nikad se ne dešava da naučnici iz različitih disciplina rade na istom projektu, sretnu se na istoj konferenciji, zajedno predaju neki kurs ili pišu knjigu. A danas se najuzbudljivije stvari dešavaju baš u interdisciplinarnim poljima.

A. L.: Sad si mi tim svojim vrlo diplomatskim odgovorom (trebala sam znati da te neću moći isprovocirati da navedeš svoju vodu na moj netaktični mlin) otvorio nekoliko problemskih linija, ali da počnemo od ove zadnje. Misliš li da se takva situacija, da nove generacije ne čitaju prethodnike, odnosi i na temu do koje polako dolazimo: na koncepciju proučavanja ovih naših književnosti? Dok sam prvobitno razmišljala o tome, učinilo mi se, na primjer, da ja ne bih baš znala mnogo dodati onome što je o tome napisao Svetozar Petrović prije nekih četrdesetak godina. Ne mogu reći da mi je tadašnja debata o problemu da li ovo na ovim prostorima treba zvati "jugoslovenskom književnošću" ili "jugoslovenskim/južnoslavenskim književnostima" baš nešto poznata, ali čini mi se da bi se tu jako mnogo zanimljivog materijala moglo naći, već samo na osnovu onoga što je Petrović pisao i na šta je aludirao.

Z. M.: Hvala na komplimentu, da i ja jednom čujem kako me neko hvali zbog diplomatije. Tu debatu više nema potrebe obnavljati: ona je bila moguća samo u Jugoslaviji, koje više nema, pa nema ni njene ili njenih književnosti. Može se i dalje govoriti o književnostima Južnih Slovena. One su se kroz istoriju u nekim periodima približavale, u nekim udaljavale, imaju mnoge zajedničke karakteristike, a neke od njih pišu se i na istom jeziku. Za istoričare književnosti to je izazov, naročito ako se celo polje posmatra sa stanovišta kulturne mobilnosti. Ali proučavanje književnosti nije stvar samo njenih istoričara, nego i država, nacija, elita, političkih programa, itd. Tu se sad ne vredi pozivati na slične primere, recimo na nemačko-austrijski, hispanski ili engleski. Nema zakona i pravila, postoje samo kontingentne istorije, a naša je takva kakva je. Kad je reč o južnoslovenskim književnostima istog jezika – e, ovo sad jeste diplomatija – sigurno će se pojaviti nova generacija književnih kritičara kojima će biti zanimljivo da jedan fenomen posmatraju na prostoru širem nego što je njihova lokalna sredina, naročito kad se ima u vidu koliko su sve te sredine, zapravo, male; isto tako, sigurno će se nastaviti i sa proučavanjem književnosti u nacionalnim okvirima, sve dok uopšte bude nacija – a nacije, i pored onolike galame o post-nacionalnoj konstelaciji iz devedesetih godina prošlog veka, uopšte ne pokazuju nameru da nestanu. Nema u tome ničeg lošeg, nacionalno ne mora nužno da bude i nacionalističko. Kako ti to vidiš?

A. L.: Mislim da je Francis Bacon bio taj koji je rekao da je religioznost bolja od vjerske tolerancije ako je jednako dobra kao tolerancija; ja tako nekako gledam na proučavanje književnih djela u okviru nacionalnih književnosti. Stavljanje književnih djela u kontekst neke specifične nacionalne književnosti je jednako dobro kao metodološki i kontekstualno otvoren interdisciplinarni pristup, ako je podjednako metodološki i kontekstualno otvoreno i interdisciplinarno. Ali čini mi se da je problem što se u praksi nacionalna književnost često tretira kao prefabrikovani kontekst van koga nema svrhe lutati. Toga sam zapravo postala radikalno svjesna kad sam predavala rusku književnost devetnaestog vijeka, i kad sam uvidjela koliko je u te svrhe korisno moje znanje francuskog i engleskog, a koliki mi je hendikep što ne znam njemački. I uvijek sam imala sukobe sa studentima Rusima koji su "svoje" pisce smatrali samoniklim genijima, i koji bi, na primjer, bili duboko povrijeđeni kad bismo Jevgenija Onjegina stavili u kontekst evropske književnosti tog doba i ukazali na intertekstualne veze iz kojih postaje jasno da se ta mitska velika ljubav između Onjegina i Tatjane zapravo može mnogo zanimljivije čitati kao ironijski komentar na sentimentalističke i romantičarske narative o strastvenoj ljubavi. U kontekstu čisto ruske književnosti, iz romantizirajuće pozicije koju je definisao Bjelinski i koja se, profiltrirana i banalizovana, uvukla u libreta i školske programe, takvo shvatanje Puškinovog djela je gotovo pa heretičko, a jedino moguće ako se uzme u obzir širi kontekst, koga, zapravo, Puškin i savremenom čitatelju signalizira kroz cijelog Onjegina. Ista stvar je i drugim, i ne samo malim, književnostima (pri čemu nikako ne mislim da je ruska književnost "mala", premda u evropskom kontekstu funkcioniše kao neka vrsta gromadne margine); recimo, mislim da je Camus nedovoljno kontekstualno osvijetljen ako ga se čita čisto u okviru francuskog egzistencijalizma (u paru sa Sartreom, na primjer), a da postaje mnogo jasnije šta on to radi ako se uzme u obzir njegova opsesija Dostojevskim. A, sad, što se tiče debate o konceptualizaciji književnosti Južnih Slavena... Mislim da je tu jako znakovito to što ta ideja, koliko je meni poznato, nije zapravo nikada, ni u Jugoslaviji, uživala privilegiju koja bi bila izražena kroz nastavne programe na filozofskim i filološkim fakultetima u cijeloj zemlji. U Sarajevu, doduše, to jeste bio slučaj; nastava književnosti je bila podijeljena po periodima, ali unutar perioda su se izučavale sve nacionalne književnosti kao jedna cjelina. Ali u Zagrebu, koliko ja znam, nije bilo tako; a kad sam ja studirala, književnost se i na bivšem Odsjeku za jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu ipak dijelila na nacionalne književnosti, zar ne? Pa čak i kad to nije bilo jasno iz naziva predmeta, ipak je bilo tako (srednjevjekovna književnost je u suštini bila srpska književnost, renesansa i barok – e, sad, te traume iz mladosti ne bih otvarala, ali i tu je određivanje nacionalnog predznaka bila važna stavka cijele priče). Vjerovatno je tako bilo i u tvoje vrijeme. Tako da mi se čini da je praksa proučavanja izdvojenih nacionalnih književnosti kod nas mnogo ukorjenjenija nego bilo kakvo, a pogotovo ne radikalnije, primjenjivanje ideje šireg konteksta. I upravo u tom smislu mislim da bi bilo zanimljivo znati kako je zapravo tekla rasprava o tome u jugoslovensko doba. Šta ti misliš o svemu ovome? Odnosno, da budem konkretna: šta misliš, koji oblici književnog života, i u kojim periodima, na ovim prostorima imaju smisla da se posmatraju u nacionalnom kontekstu, a koji su vidljivi samo ako se širi kontekst uzme u obzir?

Z. M.: Komparatistika je razvila različite modele i pristupe, pa nema razloga da se bilo koji period ne posmatra i u komparativnom kontekstu. Meni je to jako blisko, sve što sam do sada radio uvek je bilo ili čista komparatistika, ili je barem uključivalo i komparativnu dimenziju. Ono što će se naći, naravno, biće različito: period od početka devetnaestog veka pa do danas pokazuje se kao najplodniji za komparatistička istraživanja. To je sve odavno poznato, samo ćemo morati da se setimo tih poznatih stvari: od utiska koji je Vukova zbirka narodnih pesama ostavila na Gaja i onoga što se iz tog utiska rodilo, ili uloge koju su Sterijini komadi imali u počecima pozorišta na narodnom jeziku u Zagrebu, uključujući i simbolične gestove, kao što je onaj kad Antun Mažuranić 1841 nosi Njegošu na dar jedan od retkih prepisa Gundulićevog Osmana, pa do dvadesetog veka, u kojem bošnjačka, srpska, hrvatska i crnogorska književnosti funkcionišu kao jedna. Ne samo zbog značajnih autora čija dela imaju produktivni uticaj na čitavom jezičkom prostoru – pre svega Andrić, Krleža i Kiš – nego i zbog potpune integrisanosti književnog života i njegove infrastrukture: časopisa, izdavača i književnih nagrada. Naravno da se to sada može razdvojiti, ne sasvim bez ostatka, jer će uvek ostati autori koji zadržavaju dvojnu ili čak trojnu pripadnost, ali može se i svaka od tih nacionalnih književnosti razdvojiti na regionalne.

A. L.: Nisam sigurna da si ovdje baš sasvim jasan. Želiš li reći: može širi kontekst, mogu nacionalne književnosti, a mogu unutar nacija i regionalne?

Z. M.: Tačno tako. Sa stanovišta naše profesije, nema nikakvog razloga da se ne proučavaju kao celine književnost Novog Sada, književnost Srbije, srpska književnost, književnost na srpsko-hrvatskom jeziku, književnost Slovena, ili evropska književnost. Svaka od njih bi se mogla u isto vreme predstaviti i kao samodovoljna i kao nakazno izolovana: čak i ako se opredelimo za ovu poslednju, kao najinkluzivniju, uopšte ne bi bilo teško pokazati da se evropska književnost, kako god konstruisana, ne može izolovati od književnosti Bliskog Istoka u starijim periodima, ili od književnosti Južne i Severne Amerike u novijim. Ostaje, dakle, samo „globalna“ ili „svetska književnost“ (a možemo je zvati prosto „književnost“) o kojoj se poslednjih desetak godina vode velike rasprave, jer niko nije baš sasvim siguran kako bi ona trebalo da se shvati. Ali ako ne uzimamo u obzir globalnu književnosti, nego se ograničimo na one maločas nabrojane, koju od tih celina ćemo privilegovati kao „prirodnu“ ne zavisi od profesije, nego od diskurzivnog okvira koji književnost legitimiše, uređuje i naturalizuje – koji nam kaže šta jeste a šta nije „prirodno’“ Barem u toj stvari Južni Sloveni nisu zapalili vatru: ta vatra gori od šesnaestog veka, od trenutka kad počinju da se formiraju nacije u Evropi, a pretvara se u požar početkom devetnaestog, i to ne samo zahvaljujući nemačkim romantičarima, nego i Francuzima, kao što je Mme de Staël. Kad se književnost legitimiše kao „duhovni prostor nacije“, kao što je to između dva rata još uvek radio Hofmannsthal, kao prostor u kojem se odigrava pamćenje i prenošenje nacionalnih tradicija i vrednosti, kad se ona počne definisati jezikom na kojem je napisana i jedinstvom sa društvenim životom u kojem učestvuje, kad počnu da se pojavljuju istorije nacionalne književnosti u kojima je taj diskurzivni okvir naturalizovan i predstavljen kao jedini moguć, i kad, kao u nekoj povratnoj sprezi, tako definisana književnosti i njene istorije počnu da igraju svoju ulogu u konstituisanju modernih nacija, onda je određenje te celine koju bismo uvek morali da imamo pred očima, i onih drugih celina, koje možemo, ali i ne moramo imati u vidu, okončano za jedan duži period. Taj period traje. Ne vidim da će se uskoro završiti. Čitam rasprave o globalnoj književnosti, i radove kolega koji pokušavaju da ustanove evropsku književnost, tačnije književnost Evropske unije, tako da i naša profesija malo doprinese epohalnom zadatku, a i da se usput malo legitimišemo u očima univerzitetskih administracija i istraživačkih fondova – ali, nažalost, to se izgleda zamišlja po istom modelu po kojem su ustrojene nacionalne književnosti, i sa istim žrtvama koje treba podneti. Stvaranje nacionalnih književnosti nije bilo onako krvavo kao stvaranje nacionalnih država, ali je uvek bilo nasilan proces zasnovan na principu isključivanja i konformiranja. Prvo, to će biti književnost bez Dostojevskog, Nabokova i Borgesa; drugo, kao što je stvaranje nacionalnih književnosti moralo da poništi regionalne tradicije, recimo kajkavsku kod nas, tako će i evropska morati da uguši neke tradicije, a ima nas mnogo koji se odmah prepoznajemo kao kandidati za gušenje, pa bismo radije da kažemo „Hvala, bolje nemojte“. Da li je to nacionalistička reakcija? Ili tihi protest nekog ko veruje da bi budućnost mogla da ima koristi od toga što će se sačuvati Andrićeva dela? Ja mnogo volim pesmu Priviđenja Crnjanskog, i nekako bi mi bilo stalo da i ona bude sačuvana, tako neprevodiva kakva jeste, ali ne znam kako bi to moglo da se izvede, osim kao u onoj rečenici iz nekog udžbenika istorije jezika koja me je mnogo zabavljala na prvoj godini studija: tu je pisalo da su u nekim samostanima u Istri i Kvarnerskim ostrvima fratri vekovima čuvali tradiciju pisanja glagoljicom, pa su „nastavili da glagoljaju do duboko u devetnaesti vek’“ Zamisli par izolovanih ljubitelja koji, uprkos svemu, Prokletu avliju i Priviđenja „glagoljaju“ do duboko u dvadeset drugi vek, posle kojeg bi, ipak, trebalo prestati s tim. Bilo bi bolje kad bi se evropska književnost mogla zamisliti na neki drugi način, a ne kao književnost evropske nacije, ali još uvek niko ne zna kako da to izvedemo. Ali ni jedno ni drugo, ni globalna književnost ni književnost Evropske unije, nemaju nikakve šanse za uspeh sve dok postoje nacije: tačnije, mogu se lako zamisliti univerzitetski kursevi, stručni časopisi, planine knjiga o globalnoj književnosti i armija profesionalaca koji se samo time bave i život bi dali za nju; još se lakše može zamisliti da bi se u toj planini knjiga našlo ono najvrednije ikad napisano o književnosti. Ali to ipak ne bi delegitimisalo nacionalne književnosti, jer one nisu stvorene odlukom onih koji književnost proučavaju i predaju, nego dugotrajnim istorijskim procesom nastajanja nacija, u koji je i književnost uvučena. Ili se u njega sama ugurala, svejedno; sada se više u toj stvari ne pitaju samo profesori i istoričari književnosti, a kod nas se oni ionako najmanje pitaju, osim ako se nisu stavili na raspolaganje nekoj partiji.

A. L.: Vidiš, ta ideja, da širi kontekst, ako podrazumijeva ignorisanje manjih sredina, može biti podjednako nepoželjan, nije mi pala na pamet. A što se tiče ovog našeg šireg regionalnog konteksta, to, da se te književnosti, koje imaju periode kad su funkcionisale kao cjelina, mogu podijeliti na nacionalne, to je sigurno, jer to ljudi na ovim prostorima već više od dvadeset godina rade, ali nisam baš sigurna da će nam takvo sužavanje okvira, ako je samo sebi svrha, pomoći da učimo o stvarnim uslovima u kojima se književnost piše i čita. Pomenuo si ranije moguću novu generaciju kritičara kojima bi bilo zanimljivo ovaj prostor opet posmatrati kao integrisan; čini mi se da se ta nova generacija kritičara već pojavila, i da se regionalna kulturna saradnja polako obnavlja na jedan vrlo zanimljiv način, koji onda polako stvara prostor u kom je moguće promišljati ove naše književnosti u raznolikosti njihovih odnosa; ali isto tako mi se čini da su obrazovne institucije (od osnovnih škola do fakulteta) i dalje zatvorene za tu vrstu kontekstualno otvorenog proučavanja. Na mojoj je instituciji, na primjer, nedavno osporen pozitivan referat za izbor novog nastavnika, uz obrazloženje većine članova tog odsjeka da kandidat ne može biti stručnjak za jednu nacionalnu književnost ako je posmatra iz komparativističke perspektive i perspektive rodnih studija (i da pri tome takav pristup jednoj nacionalnoj književnosti ugrožava samu ideju o postojanju jedne druge nacionalne književnosti, a time, valjda, i postojanje te druge nacije). I to je upravo ono što si ti ranije rekao: nije samo do nas koji se bavimo književnošću, već je i do nacija, politike, nacionalno-političkih elita... I upotrebljavanja književnosti za dokazivanje i pojačavanje određenih ideoloških matrica (kao što je ona nacionalistička). Ranije si rekao i da najzanimljiviji dio proučavanja književnosti dolazi od susreta sa tuđim mišljenjem; a meni se čini da se to apriorno sužavanje književno-istorijskog konteksta ovdje vrlo često koristi za to da se taj susret onemogući. I onda se postavlja dilema: s jedne strane, i ta vrsta instrumentalizacije književnosti za potrebe, npr., stvaranja ili jačanja nacionalnog identiteta, jedan je mogući aspekt književnog života koji je zanimljivo istraživati. A, s druge, većina nas koji to vidimo i formulišemo na takav način (kao instrumentalizaciju, ili kao diskurzivnu praksu, ili kao objekat proučavanja), u suštini smo neskloni da to uzimamo kao projekat u kom bismo bili spremni zdušno učestvovati; u većini slučajeva on nam se, zapravo, intimno manje ili više gadi. Da li misliš da sam u pravu? I ako jesam, kako ti rješavaš tu dilemu? A mora biti da je ona u nekom obliku bila pred tobom kad si radio na knjizi Getting Over Europe.

Z. M.: Rodnim studijama se kod nas bave samo oni koji su spremni na veliki rizik, ali zamisli tek šta bi toj koleginici uradili da je književnosti pristupila iz perspektive Lacanove psihoanalize! Besmisleno je polemisati sa onima koji odbacuju komparativna proučavanja književnosti, to može da bude samo rezultat neznanja ili, kao što ti nagoveštavaš, nekakva politička igra, ili oboje udruženo u provincijalni strah da će nam se autoritet urušiti ako neko otvori prozor. Videli smo, uostalom, kako je prošla Snježana Kordić sa svojom knjigom o jeziku. Ali bura je prošla, a knjiga je i dalje tu – nadam se da je i koleginica koju pominješ to primetila. I ja vidim prve znake obnavljanja zajedničkog kulturnog prostora, baš tako ih i razumem: kao prve znake. Bilo bi dobro da to zaista budu znaci stvaranja zajedničkog kulturnog prostora, i da se iz aktivnosti koje ka njemu vode potpuno odstrane, ako je to moguće, sve političke motivacije. Da odmah obeshrabrim one koji su pomislili da bi s ovim mogli da se slože: ne mislim na onog strašnog bauka obnavljanja Jugoslavije, rušitelji su taj posao obavili temeljitije nego posao zasnivanja novih, veoma suverenih država, pa toga više niko ne bi trebalo da se boji. Mislim na mogućnost da se u Bosni nešto čita kao roman, a ne kao srpski roman, a da se u Beogradu gleda pozorišna predstava kao pozorište, a ne kao hrvatsko pozorište. Koliko je to ostvarivo, i koliko brzo, tek ćemo videti, ali to je ono što smo već jednom imali, i što bi trebalo obnoviti, a bez ikakvog prisiljavanja na učestvovanje ili osude onih koji to ne žele. A nova istraživanja onog dela književnosti koji je doprinosio stvaranju nacionalnih identiteta svakako treba preduzeti. U engleskoj i nemačkoj književnosti to je već dobro istraženo i analizirano; kod nas je takođe bilo reči o tome, ali sporadično, kao što je Popovićeva knjiga Vidovdan i časni krst. Nedavno se i Tihomir Brajović time pozabavio, i to u sasvim dobro postavljenom, komparativnom okviru. Ali najviše su se time bavili baš pisci nacionalističkih istorija književnosti: gotov program istraživanja već postoji, samo treba popisati šta su oni napisali o Prešernu, Mažuraniću, Njegošu i Bašagiću, sve je već rečeno. To, sasvim razumljivo, nije i ne mora da bude svima zanimljivo, niti bismo svi morali time da se bavimo, a bilo bi dobro da oni koji odluče da se time bave odmah odustanu od čitavog niza pogrešnih i uzaludnih ideja: recimo, da ovu četvoricu treba oboriti u blato, da je priznanje bilo kakvog kvaliteta njihovim delima znak kripto-fašizma (ne preterujem, nivo književnih rasprava kod nas pao je dosta nisko), i da će se analizom njihovog doprinosa stvaranju nacionalnih identiteta razotkriti velika i podla zavera, posle kojeg razotkrivanja ćemo svi, kao u nekoj grupnoj psihoterapiji, biti zauvek oslobođeni nacionalizma. Što se mene tiče, ja sam uživao pišući Getting Over Europe. Da ponovim uobičajenu mantru: mi smo mesto presecanja različitih identiteta, pored nacionalnog, rodnog, političkog i kulturnog imamo i profesionalni, zar ne? Treba samo sazvati sastanak i videti koji je od njih najpogodniji za taj zadatak; izbor je jasan, ostale treba zamoliti da se u međuvremenu zanimaju nečim drugim.

A. L.: I, na kraju: zbog čega misliš da tvoji studenti proučavaju književnost? Zašto biraju tu vrstu kurseva? Ili, čak, kako je to bilo formulisano u vrijeme kada sam ja bila lektor na SSEES-u: Da li je i zašto proučavanje književnosti zaista neophodan segment proučavanja stranog jezika i kulture? Ili, čak: Čemu uopšte više služi proučavanje književnosti, sad kad je ona izgubila prestiž kakav je nekad imala, kad više ne vjerujemo u neupitnost njenog značaja za naše kolektivne i individualne identitete? Šta mi ovo uopšte radimo?

Z. M.: Oni dolaze na studije sa različitim motivacijama, i kad bih počeo to da istražujem verovatno bi se otkrilo mnoštvo vrlo različitih razloga. A jezik se ne može naučiti bez čitanja književnosti, u to uopšte ne sumnjam. Da dodam odmah: studije stranog jezika i književnosti se mogu završiti, čak uspešno, a da se prema svemu onome što književnost može da ponudi ostane potpuno ravnodušno. Ali ako se jezik uči samo na časovima jezika, eventualno čitajući novine online, znaće se otprilike pet stotina reči – kažu da The New York Times toliko koristi – što je sasvim dovoljno da se u stranoj zemlji naruči kafa, rezerviše soba u hotelu i iznajmi auto. U skoro svim zemljama na svetu danas se to ionako radi na engleskom, pa nema razloga da se bilo koji drugi jezik uopšte uči. Za sve drugo potreban je bogati korpus u kojem je taj jezik zabeležen u svom najraskošnijem obliku, a to je samo književnost. Ona jeste izgubila prestiž, ona nije više najvažnije sredstvo prenošenja reprezentacija; izgubila je bitku, pre svega, od filma, a film ubrzano gubi od interneta. Ali, još uvek ima onih kojima prestiž nije najvažniji; oni koji hoće prestiž, studiraju – barem su studirali do pre godinu-dve – finansije i bankarstvo, u nadi da će se zaposliti u jednoj od onih ljupkih organizacija koje su, u sadejstvu sa demokratski izabranim vladama, tako efikasno upropastile svaku mogućnost za normalan život milionima ljudi, a prestiž i bogatstvo donele su samo malom broju svojih službenika, i otprilike isto tako malom broju političara. Meni je drago što vreme provodim sa ljudima koji ponekad poveruju da smisao njihovih života zavisi od toga da li su neku priču razumeli onako kako ona traži da bude shvaćena, sa svim konsekvencama koje to proizvodi u njihovim malim, neprestižnim životima. A mi to radimo verovatno zato što ni sami nismo mnogo bolji.