Aleksandar Prokopiev

DIJALOZI - MIŠEVI U KUĆI

Sarajevske Sveske br. 14

MIŠEVI U KUCI

- Halo? Dobardan. Jel' to firma za deratizaciju?
- Halo?
- Halo? "Antierozin" mi treba.
- A, Stojce nije kod kuce. Ali kažite mi šta vam treba. Njegova žena je na telefonu.
- Pa, hteo bih da prijavim...možda bi vi...
- Da?
- Miševi. Na tavanu izgleda imam miševe.
- Nema problema. Pomocicemo vam. To nam je posao. Destimulišemo sve vrste gamadi. Pacove, miševe, bubašvabe...
- Znam, znam. Video sam reklamu vaše firme u novinama.
- Gde, u "Novostima"?
- Ne, u "Dnevniku".
- Ima nas u svim novinama.
- Gospodo...
- Verka, tako se zovem. Stojcetova žena.
- Kada cete doci?
- A od kada imete miševe? Mislim, kada ste ih prvi put culi?
- Pa, to ne bih znao...možda ima tome jedan, dva dana...
- Tako znaci. A gde stanujete?
- Karpoš. Ulica Fin...
- Ah da, u vašoj opštini su se ovog leta baš namnožili. Jel' vam kuca blizu parka?
- Pa, ne baš. Sa desne strane "Partizanske".
- Tamo, upravo tamo. U celom tom kraju borave najrazlicitije životnjice. Pa cim zahladi i njima bude hladno, i oni toplo, razumete. Ajde sad polako kažite mi tacnu adresu da zapišem.
- Andonov Vlatko. Ulica Finska, broj 23, drugi sprat. Živim u stanu sa porodicom i bratom, on je student na Elektro. Ispod mene je komšija Pera sa svojom porodicom.
- Doobro. Sve je zapisano.
- Rekao sam komšiji Petru o miševima. Kaže da postavimo mišolovku sa slaninom, ili da ga uhvatimo na lepak, ali ja...
- U pravu ste. Mišolovka je možda za jednog, ali ako ih ima više, nema mnogo fajde. Kao što se kaže, gde je jedan, ima ih još pedeset. Stojce ce vam sutra doneti otrov za miševe, zove se Freš. Sto posto je efikasan. To vam je, gospodine Vlatko, specijalna smeša od najsavremenijih sredstava koja mišu razgraduje creva i onda ovaj poludi. Živcira druge miševe i oni ga rastrgnu. Ali tako i oni pojedu otrov, razumete li me, gospodine Vlatko, pa i za njih spasa nema.
- A za ljude?
- Za ljude nije opasno. Ekološki je.
- Ipak, gospodo Verka, zar ovo nije malo morbidna prica?
- Molim?
- Pa, strašno je.
- Strašno, ali efikasno. Dobro, znaci dogovorili smo se, reci cu Stojcetu, i on ce vec sutra, oko 10 izjutra da dode sa opremom. Znaci, Andonov, ulica Finska, broj 23, drugi sprat...Samo još nešto smo zaboravili, gospodin Vlatko, vaš telefon, za svaki slucaj.

- Gospodin Stojce, ja vam se vec drugi put javljam, izvinite, ali moj brat kaže da još uvek nešto mrda tamo gore.
- ....
- "Antierozin"? Stojce?
- Tu sam. Ko me traži?
- Andonov Vlatko. Vaš mušterija.
- Još koliko mnogo ih imam pored vas.
- Iz Finske, broj 23. Drugi sprat. Andonov Vlatko iz opštine Karpoš. Imao sam problem sa miševima.
- Secam se. Šta sad nije u redu?
- U redu je, ali moj brat kaže da ima još miševa na tavanu.
- Nakotili su se, treba im vreme da pocrkaju.
- Ja...znate...nikad nisam imao toliko miševa kod kuce. Eto, i komšija Pera kaže da uzmemo macku...
- Od macke, Andonov, fajde nemaš. Ovo vam kažem iz licnog iskustva. I ja sam imao jednog, poluangorskog, pa težio je više od deset kila. Kažem, red je da ga naucim da lovi miševe, pa i njegovom gazdi je ti posao, zar ne? Doneo sam mu i miša, stavim mu ga pred nos, i šta se dešava? Moj ti ga macor dva-tri puta gurnu šapom i pusti. Ma cekaj bre, kažem mu ja, ne može tako - ti si macka, ovo je miš, ulovi ga, ubij ga! A ovaj ni da mrdne. I šta da se radi, uzmem miša i zakoljem ga kuhinjskim nožem, mislim, kad macor oseti miris krvi, polakomice se. Ali, ništa od toga. Gleda miša kao tele u šarena vrata i prede...
-...a može li...
- Izvolite?
- Moj brat kaže da miševi prenose strašne bolesti, kugu...
- Uf, uf, pretera ga. Po toj logici, do sad bi svi mi vec izumrli. Ali ne kažem, treba da se pazi i da se preduzme sve na vreme. Ništa ne brinite, Andonov, sve ce se, samo po sebi, srediti sa vašim miševima.
- Nadam se, gospon Stojce.

- - -
- Dobar dan. Andonov Vlatko je na telefonu. Izvinite što dosadujem, ali komšija Petra, onaj ispod mene, umro je. Iznenada, za manje od nedelju dana. Odjednom ga spopali bolovi u stomaku, i...dok trepneš, ode covek.
- Bog da mu dušu prosti.
- Imam samo još jedno pitanje ako bi mogli da me saslušate.
- Kažite.
- Moj brat, onaj, ako se secate koji studira na Elektro, kaže da u vašem otrovu, onom "Freš", ima strihnina koji je opasan i za ljude. Video na Internetu da može da našteti coveku. Kad se koristi kao otrov za miševe, može da zagadi vodu, hranu, da se nalepi na odecu, pa da je cak i opasno da se udiše.
- Izvinite, ali baš me zabole što kaže vaš brat. I nemojte vi tu mnogo nešto da mi mutite.
- Ali, gospodine Stojce, ovde je rec o ljudskom životu. A i moj brat se žali u posledwe vreme da mu se vrti u glavi i ima mucninu...
- Cujte vi, nisam ja doktor za ljude, nego za miševe. I šta vi mislite da ja nisam onaj koji je najviše otrovan svakodnevnim radom sa otrovima, pa i sa tim strihninom i drugim još opasnijim? Pa, majku mu staru, gde vam je duša kada me tako optužujete? Ma, kome može da smeta jedan gospodin Stojce, kad baš on rešava sve vaše probleme sa gamadima. E ne dozvoljavam više da me maltretiraju takvi kao što ste vi. Pa ja sam vaš oslobodilac, razumete li vi to? Oslobodilac! I više da vas nisam cuo, ni video! Jel' jasno?! ( tresnu slušalicu).
- Ma ne ljutite mi se...ja...samo sam tražio informaciju...strucnog lica...znam da ne bi trebalo...ali i meni je ovih dana nešto muka...ne ljutite se...i hvala vam....stvarno....

VOZ

- Dum-dum-dum, dum-dum-dum-dum, dum-dum-dum...O, dobar dan.
- Dobrojutro. Karte, molim.
- Evo, odmah. Gde sam je ono stavio? Nije u pantalonama. Da vidim u dћepu od sakoa...izvinite, ma tu je negde...
- Dobro, dobro, pricekacu.
- A, evo je! Izvolite. Znate, jutros je bilo tako toplo, a ja poneo sako. Sinoc su na TV rekli da ce biti promenljivo, opet su pogrešili, a ja im poverovao...
- Greše ljudi, štacete...
- Po svemu sudeci, tako je. Iako, koliko znam, dobro ih placaju za taj posao, mislim, da prognoziraju...Hvala, u redu je? Da? Sad mi je lakše. Znate, u posledwe vreme, nešto sam sav konfuzan...Eto, setio sam se da je juce trebalo nešto važno da uradim...znate, to nije u vezi ovoga, mislim karte, nego nešto u vezi kuce. Oprostite, imate li slucajno mobilni?
- Mobilni? A šta vam treba?
- Da se javim. Ne želim da vam pravim neprijatnosti, no po svemu sudeci, moram odmah da se javim. Inace ce se veoma uznemiriti. Veoma.
- Rado bih vam pomogao, ali nisam u prilici. Iz direkcije su nam zabranili da koristimo mobilne.
- A, znaci tako...A može li barem jedan razgovorcic?
- Žao mi je, ali vam ne mogu pomoci.
- Baš mi je to cudno, mislim, eto baš vi ste prošli hiljade, milione kilometara...
- Ne preterujte, molim vas...
- Dobro de, ali vi imate iskustvo sa vozom, to sam hteo da kažem, mi se ne poznajemo, ali se vidi da vi dobro poznajete stvari...ja, iskreno da vam kažem, ne znam, mislim, da li sam uopšte hteo da udem u ovaj voz i to je pitanje...ali sam izgleda trebao da dodem jer sam, evo, kupio kartu, zaista, možda bi trebalo da se opustim i da jednostavno sacekam kraj putovanja...A eto, nije mi dozvoljeno da se javljam, ili kako hocete nazovite to...onda zašto...

- - -

- Dum-dum-dum, dum-dum-dum-dum, dum-dum-dum....O, dobardan.
- Zdravo. Iznenadenje za vas. Sokcici, osveženje...
- Baš ce mi dobro doci. Da vam pravo kažem, ožedneo sam. Putovanje se odužilo, kao gladna godina, a i vruce je, iako su sinoc prognozirali promenqivo oblacno sa padavinama...Zahvaljujem. Kolko košta?
- Besplatno je. Izvolite.
- Besplatno? Mmmm, ukusno je...a i vi ste, primetio sam, obuceni u belo, kao onaj kondukter pre vas.
- Da, takva nam je uniforma.
-...izvinite, mogu li da dobijem još jednu limunadicu?
- Žao mi je, ali za danas je dosta. To je to. Može obicna voda, ako želite...
- Ali, ako je besplatno....šta bi izgubili...a ja sam još uvek žedan...i hteo sam da vas zamolim...
- Rekao sam vam, ne. Evo vam caša vode.
- Oprostite, ali ja sam zaista zbunjen. Tu, u vozu, svi ste nekako, kako bih rekao, strogi. Ljubazni, da, ali strogi. Iako ima nekih stvari o kojima ne treba govoriti, ali evo juce, na primer, potražio sam od vašeg kolege da se javim kuci, hitno mi je, onde su se desile neke, kao bih rekao, nepredvidene stvari, hteo sam da doznam da li je sada sve u redu, i tako...Ali mi on nije dao da se javim...Dodavola, izvinite, ali kada je covek putnik, mislim, trebalo bi da ima sve udobnosti. Ja sam, eto, imao veliku potrebu da se javim. Radi se o mojoj majci. Niko nije mogao da predvidi...Mislim, to je zaista važno. Ali, on mi nije dozvolio. Kao bajagi nema mobilni. Kako da ne!
- Nije u njegovoj nadležnosti da vam dozvoljava.
- Sacekajte malo. Mislim da je tu u pitanju neka zabuna. Ja sam u ovom vozu, u redu, putujemo, ali evo moram neophodno da se javim, radi se o mojoj rodenoj majci, strašno me tišti to što ne znam kako joj je. Postajem nervozan, razumete.
- Bez brige, smirite se. Uskoro cete se osecati kako treba.

- - -

- Dum-dum-dum, dum-dum-dum-dum, dum-dum-dum....Dobardan. Vidi sad ovo, obojica ste mi došli, zajedno. U belim uniformama.
- Dobrovece. Dobro si se naspavao? E sad ti je vreme i da nešto prezalogajiš.
- Ne, hvala. Nisam gladan... Zar još putujemo? Pa dokle? ...I ja sam znaci spavao...dugo...
- Lakše ti je, zar ne? Uzmi sada ovu žutu bombonicu sa sokom...
- Besplatno?
- Sasvim.
- Hvala. Ne osecam se baš dobro. To što mi se desilo sa majkom. Nisam baš siguran da me ona voli ovakvog kakav sam. Narocito posle onoga što sam joj ucinio. Ne znam šta mi je to trebalo. Zašto sam...
- Nema potrebe toliko da se uznemiravaš. Evo, uzmi ovu bombonicu.
- Sve je bilo u redu do juce. Osim nekih nevažnih svada. Mi smo jedini koji su još ostali u porodici. Otac mi je umro, sestra se udala u inostranstvu, u Nemackoj. I sad. šta? Posle onog što se dogodilo...
- Ajde, smiri se. Bombonica.
- Hocu samo da umrem. Šta sam uradio! Svoju sopstvenu majku! Sopstvenu majku sam napao nožem! O, Bože...
- Ne sekiraj se. Smiri se.
- Da li ste vi svesni šta sam ucinio! Moju majku! Nožem!
- Branko, drži ga. Cvršce, cvršce. Zaveži mu ruke.
- Sve sam upropastio! Gad sam! Gad! ...Aaaa...aa...
- Injekciju, brzo! Šta cekaš, brže!
Ubrzo se covekovo jecanje utišava. Branko i onaj drugi ostavljaju ga tako vezanog i zaspalog na krevetu. Napuštaju prostoriju.
Cuje se samo jednolicna tutnjava voza u prolazu.

preveo sa makedonskog:Nenad Vujadinovic