Tomaž Kosmač

ČEŠKA I SLOVAČKA

Sarajevske Sveske br. 23/24

Hteo sam da u trafici razmenim novčanicu od pet evra. Prodavačica je rekla:
„Nemam sitno.“
„A ako kupim jednu srećku 3 x 3?“ Našao sam dobro rešenje i za sebe i za nju.
Istresla je iz kase bakarne novčiće. Baš takve sam tražio. Ako rasporedim novac po džepovima, duže traje.

Sledećeg ponedeljka sam gledao izvlačenje na televiziji. Imao sam dva reda i sav radostan sam otrčao da podignem dobitak. Palo je 140 evra. Nameravao sam da sto evra stavim u banku, a sa četrdeset da se počastim k’o lord. Već pola godine sam tukao samo po jajima, pasulju, viršlama, a nedeljom po zlatnim supenim kuglicama. Sada ću priuštiti sebi picu i tri salate od povrća; išla mi je voda na usta. U banci su mi rekli, da na računu imam više nego što sam mislio.
„Vraćam se za pet minuta“, spustio sam ulog i otišao u park da razmislim. Palo mi je na pamet da je konačno stigao honorar, iako nisam znao odakle. Ponovo sam se našao ispred prozorčića i rekao:
„Podići ću sve!“

Uveče sam kod kuće spakovao stvari u ranac i ujutru otišao da stopiram. Predugo sam se vukao naokolo. Bilo je krajnje vreme da otputujem nekuda dalje. Zaustavio se kamion. Popeo sam se u njega.
„Kuda?“, upitao je šofer.
„Svejedno mi je. Voleo bih da malo procunjam po drugim državama.“
„Ja idem u Slovačku. Pre samo nekoliko sati sam stigao iz Italije, a već moram dalje!“
„Blago tebi“, zalupio sam vrata za sobom. „Vidiš sveta, i još ti plaćaju za to!“
„Nije mi do zajebancije. Samo mi je potreban neko, da me održi u budnom stanju. Zato sam te pokupio“, odmerio me je pogledom da vidi da nisam možda neka baraba i ispričao kako se porodica od njega pozdravlja kao da ide u posetu komšiji. Ne shvataju da odlazi u krajeve, gde ne zna ni jezik, ni ljude, ni običaje.
Dok smo se vozili ka mađarskoj granici, osetili smo septembar. Glas sa radija je neprestano upozoravao na početak nove školske godine i pozivao vozače na opreznu vožnju. Panonska nizija se vukla do u nedogled i nekoliko puta sam utonuo u ćutljivi dremež. Budila su me kola hitne pomoći sa treperavim svetlima. Đaci su iskakali na put kao žabe.
U Lendavi smo se na kratko zaustavili na benzinskoj pumpi, da bi se snabdeli auto-kartama. Šoferu se žurilo. Sve manje sam mu zavideo. U toj vožnji nije bilo ničeg romantičnog. Radnici na benzinskoj pumpi su pričali nekim teško razumljivim jezikom. Kako li će tek biti u inostranstvu, ako u Sloveniji jedva kapiram ljude, pomislio sam.
Na graničnom prelazu sa Mađarskom nije bilo nikakvog cepidlačenja i čekanja. Prišao je carinik i pružio sam mu pasoš. Odmahnuo je rukom. Zaplovili smo u novo doba. Predeo je činila retko naseljena nizija. Živa dosada. Prošli smo kroz nju za manje od pet sati.
Pan carinik na slovačkoj granici je takođe samo mahnuo i šofer mi je gurnuo u ruke auto-kartu. Uprkos nepoznavanju karti, prilično vešto sam pratio oznake i po vijugavim putevima usmeravao kamion sve do Bratislave. Kada smo se približili metropoli, stručno vođstvo je preuzeo vozač. Samouvereno je šibao probijajući se kroz metež prepletenih obilaznica. Činilo se da je naviknut na noćno osvetljen lavirint, iako je prvi put bio u Slovačkoj. Ja bih se i na biciklu izgubio. Vožnja kamionom je zahtevala brze odluke.
Zaustavili smo se na prostranom parkingu i u auto-restoranu naručili dva poslužavnika sa hranom. Vozač je upitao konobaricu, gde se nalazi carina za pregled dovezenog tovara. Uputila nas je na nekog blago pijanog tipa za susednim stolom. Pozvali smo ga da nam se pridruži. Potrebna su mu bila tri piva, pre nego što je bio voljan da nam pokaže put i sedne u kabinu. Tokom vožnje po ulicama, okrenuo je još dva. Konačno smo se zaustavili na traženoj destinaciji. Vozač je otvorio vrata i izbacio ga napolje. Ružno sam ga pogledao i upitao:
„Zašto je to bilo potrebno?“
„Ukrao bi i nas i kamion! Da neću možda da slučajno kome noću otvaram vrata“, zaključao je sve otvore i zaspao na gornjem ležištu.
„Preteruješ“, razvukao sam vreću za spavanje na donjem ležištu.
Ubrzo se začulo kucanje po staklu. Neki tip je molio da otvorim prozor. Dao sam mu do znanja da ne smem. Nakon pet minuta ispred vitrine su stajala dvojica. Pokazao sam im srednji prst. Već sam bio iskusan putnik.

Ujutru je vozač sredio stvari na carini i otišli smo u Považsku Bistricu. Trebalo je da istovari teret u nekoj gigantskoj fabrici. Pre nego što smo je pronašli, pretražili smo celu industrijsku zonu. Vukli smo se napred-nazad, sve dok teret nije počeo da prelazi na viljuške. Upitao sam ga:
„Koliko dugo će trajati?“
„Kako se ove viljuške okreću, barem tri sata“, odgovorio je znalački.
„Onda ću da se prošetam“, uzeo sam svoj ruksak.
Odlučio sam da se umijem, međutim, u fabrici se nije moglo pronaći nikakvo privatno mesto. Tražeći vodu, našao sam se na ulici. Tamo sam preskočio prašnjavu paprat i naišao na napušteni bazen. Umesto golih devojaka, ispunjavala ga je bara sa insektima. Skinuo sam se, nasapunjao sluzavu kožu i obrio se. Brišući posekotine, ugledao sam prodavnicu. Ušao sam po litar vina, udario po njemu i zamenio flašu. Bio sam dobro raspoložen kada sam se vratio do vozača.
„U pravi čas“, rekao je i krenuo.
Nakon petnaest kilometara zatvorio sam za sobom crvena vrata kamiona i gledao kako juri natrag ka Bratislavi. Najradije bih pošao sa njim, ali, nisam smeo. Bio sam potreban samome sebi. Stajao sam na raskrsnici, pored praznog kontejnera. Sipila je sitna kiša. Nalazio sam se u mestu zvanom Beluši, u ulici broj 49. Stavio sam radio na napušteni kontejner i slušao muziku. Pre nekoliko godina mogao si da uhvatiš samo jedan program. Danju je puštao klasiku, a noću dva sata šlagere. Sada je odjekivao Zapad.
Polako mi je postajalo jasno, da je u Slovačkoj zajebano stopirati. Dva sata sam podizao palac, ali, ništa. Vetar mi je oduvao radio sa kontejnera. Više nije davao glasa od sebe. Vratio sam ga u torbu, još nekoliko puta izbacio prst, i konačno dobio prevoz. Neki pekar se vraćao iz mlina. Posavetovao me je:
„Idi na voz, inače nikuda nećeš stići! Kuda si uopšte krenuo?“
„U Češku. U Zlin.“
Mrko me je pogledao.
„Pre se to mesto zvalo Gotvaldov“, objasnio sam demokratsku promenu naziva.
„Tamo nemaju ni za hleb“, gurnuo mi je u ruke veknu i odveo me pravo na železničku stanicu.

Ušao sam u kupe. Vagoni su bili tipično istočnjački i uglavnom prazni. Ispod prozorskih simsova bili su okačeni otvarači za flaše. Kondukterka mi je probušila kartu. Za njom je, na kolicima, došlo posluženje. Uzeo sam litar belog. Lokomotiva je kloparala. Masno sam platio i uvideo da su češka vina začepljena dubokim čepovima. Otvarači su bili namenjeni samo za pivo.
Izašao sam u Zlinu, žedan, i prisećajući se poslednje posete, otkrio Alanovu zgradu. Tokom nekog od svojih tumaranja upoznao sam ga u Pragu. Studirao je za sveštenika i upoznao me sa svojom sestrom. Leana se zaljubila u mene i čak me i posetila u Sloveniji. Ni bila baš devojka mojih snova, ali ni ja više nisam bio momak iz snova, kada me je našla komiranog, iza naramka drva.
Pozvonio sam, ali niko nije otvorio. Pokupio sam se i otišao u pivnicu, naručio tamno pivo i pomislio na to kako ću najverovatnije morati da spavam na ulici. Opet je počela da pada kišica. Dosađivao sam se i brojao automobile. Nekada je odnos bio osam prema jedan u korist škode. Sada je bilo sasvim obrnuto. Škode su bile retke i pičke su postale lepe. Ili su se za mene tada lepile samo Leane?
U dvorištu je neki tinejdžer u kožnjaku jakni žickao ljude. Svakog časa bi pogledao u mom pravcu. Nakon pola sata mi je prišao i zatražio cigaretu. Izvukao sam tri iz kutije i dao mu ih. Nije prošlo dugo, i došao je da me upita za pivo. Dao sam mu novac i rekao da ga donese i meni. Dok mi je vraćao kusur, runda mi se učinila nekako skupom, ali, nisam hteo da budem zakeralo. Okrenuli smo još nekoliko tura, pokupili se i otišli do sledećeg lokala. Vukao me je kroz mračni park. Odjednom me je zgrabio za vrat, bacio na tlo i dahtao nada mnom:
„Ovde mlate ljude!“
Počeo je da martinkama šutira u travu, sve dok se oko mene nije stvorio žitni krug. A onda se smirio i objasnio mi da on nije baš uvek takav. Da ga samo ponekad obuzme nesavladiv bes. Pružio mi je ruku i ubedio me da što pre moram da ga se otarasim.
U kafani smo seli u ćošak. Na sto je stigao litar viskija.
„Ne bih više oštro“, rekao sam, kada smo ispraznili trećinu boce. „Bolje donesi dva piva i deset žetona za flipere“, primetio sam kako mu se cakle oči pod svetlom.
„Imaš li para?“
Otkopčao sam sako i pokazao 100 evra.
„Daj!“, zahtevao je.
„Daću ti 200, ako oboriš rekord u fliperima“, stisnuo sam njušku.
Odmah je doneo sa šanka kriglu, tresnuo je na sto i bacio se na igricu. Automat ga je potpuno obuzeo. Čim sam uvideo da više nisam u krugu njegovih misli, brzo sam, ne plativši, zbrisao napolje.

Više iz fore da smirim savest, nego se ičemu nadajući, otišao sam kod Alana. Ulaz je bio zaključan. Naslonio sam se na spoljašnje zvonce i motrio na prozore. U stanu na najvišem spratu se upalilo svetlo. Primakavši prst uz usne, Leana je pozivala na tišinu. Odmakao sam ruku i sačekao da dođe da otvori. Nosila je kratku spavaćicu koja joj je otkrivala duge noge. Prilično se popravila, od kada sam je poslednji put video.
„Nedavno sam dobila svoj stan. Otpratiću te tamo. Danas sam kod roditelja. Sutra moram rano ujutru na posao“, šaputala je i u papučama me odvukla u susednu zgradu.
Uručila mi je ključeve garsonjere i naglo se pozdravila. Još uvek sam bio žedan, ali nisam mogao da vidim nikakvu flašu u blizini. Stan je bio u neredu. Cveće, aktovke, knjige i oruđe rasuti po podu. Iza kauča sam otkrio kantu neostika. Potrebne su mi bile još kese, barem nešto za omamljivanje. Otkrio sam ih u ormanu u hodniku. Prelio sam lepak i počeo da duvam u prazno, jer, sve kese su bile probušene. Uspelo mi je samo da umažem stolicu i sto. Do jutra sam nožem skidao lepak sa garniture.

Sledećeg prepodneva sam u prodavnici kupio deset flaša piva i nakon prve pomislio kako sam predugo odugovlačio sa pićem. Ređao sam flaše po stolu i čekao Leanu. Pojavila se tek predveče. Ponudio sam joj poslednju flašu. Odbila je. Ja nisam bio takav karakter. Red se ispunio. Upitao sam je za Alana.
„Oženio se. Sutra ćemo da ga posetimo.“
„Zar on nije sveštenik?“ začudio sam se.
„Pravoslavnima je dozvoljeno da se žene.“
„A ti?“ uhvatio sam je za ruku.
„Verena.“
„Gde ti je taj hlapec?“
Slegnula je ramenima.
Plašio sam se da odem u pivnicu. Tamo bi moglo da se dogodi da me propusti kroz šake kožni rekorder na fliperu. Odvezli smo se trolom na rub grada i potražili diskoteku. Unutra je bila gomila ljudi. Vrvelo je od omladine pod treperavim kuglama. Probili smo se između gusenica i doneli u predvorje poslužavnik sa vrčevima piva. Seli smo sa klincima na pod u ćošku. Niko nije igrao. Samo smo čučali, nalivali se i slali jedan drugoga po novu rundu. Leana je neprestano ponavljala, da mora ujutru na posao.
„Razumeš?“ s vremena na vreme bi me gurnula.
„Razumem.“
Nakon tri, četiri sata još uvek je gnjavila:
„Razumeš? Stvarno moram da rano ustanem!“
Ustao sam.
„Ali, moram i da pijem, inače se osećam grozno“, povukla me je natrag.

Sledećeg dana Leana naravno nije otišla na posao. Otvorila je bolovanje i vozom smo otišli kod Alana u Hudobin. Tresli smo se u vagonu i lečili mamurluk. Prenoćili smo pripijeni jedno uz drugo na kauču.
„Hteo si da ti budem žena“, setila se.
„Moguće“, odgovorio sam. „Sinoć.“
Odavno je uvidela da su u meni skrivene dve ličnosti. Jedna koja se otkriva u pijanstvu, i druga kada sam trezan. A kada sam trezan, svaka pomisao na život sa ženom mi je tuđa. Tada se hvalim celibatom. Ljudi mnoge stvari urade, samo zato da bi se pokazali pred drugima. Jedna od tih stvari je venčanje. A onda se svađaju, gube zdravlje i energiju. Na meni se ne vide moje godine, između ostalog i zato što sam samac.
Olomuc me je oduševio. Stari grad je na svakom koraku širio kulturu. Knjižare, zlatare, zanatske radionice, javni WC-i, crkve, kafane i poslastičarnice. Sve u skerletnoj bolji. Pred hotelom je stajala grupa devojčica u crnim najlonkama i mini-suknjama. Hteo sam da im priđem, ali me je Leana odvukla u trolu, rekavši mi:
„Hteo bi da navučeš neku boleštinu?“
Vozili smo se do poslednje stanice. Pre nego što smo izašli, upozorila me je na to da Alan živi bogu za leđima.
„Zanimljiva simbolika, kada je u pitanju jedan sveštenik“, preventivno sam kupio četiri litra vina.
Hudobin je zaista bio na kraju sveta. Do njega je vodio samo put koji se tu i tamo sužavao u stazicu. Više se nisu mogle videti ni kuće. U blatu se nisu mogli prepoznati nikakvi tragovi. Leaninim otvaračem sam izvukao zapušač od plute i upitao je:
„Jesi li sigurna da idemo u dobrom pravcu?“
Klimnula je i dodala: „I sam ćeš shvatiti zašto su ga bacili ovde.“
Nakon tri kilometra stigli smo do minijaturne crkvice. U sakristiji je Alan u velikoj šerpi kuvao povrće. Iskreno nam se obradovao. I Leanu i mene je grlio barem minut.
„Od kada sam se vratio sa studija u Rusiji, niko me još nije posetio“, izvinjavao nam se stojeći kraj šporeta na drva. „Dita je otišla u šumu po ogrev.“
Izvukao sam flaše za poklon i kroz prozor smo ugledali Ditu, koja se mučila vukući suvo granje. Priskočili smo joj u pomoć. Sitna, plavokosa lepotica. Pravoslavna supruga u svojim dvadesetim. Ponudio sam se da zajedno odemo po novi svežanj. Leana mi je uputila otrovni pogled. Alan je rekao:
„Pokazaću ti crkvu.“
Strmim stepenicama smo se popeli na galeriju, odatle u zvonik i merdevinama još više. Zastajao je pored svake ikone, kleknuo i prekrstio se. Takvog ga nisam znao. U sećanju mi je ostao kao parti-men. Iz ptičje perspektive su se mogle videti usamljene kuće i groblje.
„Dolaze kod mene samo kada su sahrane“, požalio mi se. „Inače odlaze na misu u Olomuc.“
„Zašto?“
„Ne znam“, pogladio se po dugoj bradi.

„Skupljamo drva za zimu“, objasnila je Dita srčući čorbu od trava.
„Da ih nasečem?“ ponudio sam se pošto sam pojeo ukusnu čorbu.
„Pomoći ću ti.“ Alan je uzeo gitaru.
Sekirom sam skraćivao grane, dok je on prebirao po žicama. Uglavnom Doorse, koje je obožavao. Cepanice sam ređao na gomilu i nakon dobrih sat vremena završio sa poslom.
„Trebalo bi da odeš u Rusiju“, pop je otro znoj s čela. „Tamo su isti kao ti. Nalivaju se i jebe im se za sve!“
Mesarsku sekiru sam zabio u cepanicu i hteo da se istuširam, ali, nisu imali tekuće vode. Na groblju sam morao da spustim kofu u bunar i da se polijem vodom iz nje.
Alan nas je pozvao u restoran. Bio je udaljen neka dva kilometra. Obuo je gumene cipele, izvukao sekiru iz cepanice i sakrio je među šiblje. Na moj upitni pogled je odgovorio:
„Kada pijem, imam psihičke smetnje.“
Pogledao sam u Ditu. Klimnula je glavom.
U restoranu smo naručili pivo i vrč rakije. Popa je brzo uhvatilo. Krenuo je sa recitacijom:
„Pivni tacek je mou bibli, učtenka muj posledni soud... „
„Počelo je“, Leana se nagnula ka meni.
„... jsem papež i cisar se svou židli ...“
„Objavio je knjigu pesama“, ponosno je rekla Dita.
„... štasten jsem, když nemužu se hnout ...“, deklamirao je do u beskraj.
Zaboravili smo na njega i udubili se u razgovor. Jezik je bio sličan našem. Baš zbog toga sam voleo da dolazim u Češku. Rupe iz lošeg engleskog mogu da se popune. Alan je gudio i gudio svoju poeziju. Kao da svira radio. Posle izvesnog vremena više ne primećuješ da je uključen. Odjednom je promenio stanicu i počeo da vređa goste. Ljutito je tupkao nogama po podu i svakom žitelju parohije istresao u facu ono što mu je sledovalo. Pogledao sam Leanu i Ditu. Alanu se u očima videlo da je dobio napad. Izvukli smo ga napolje. Na trenutak se smirio, a onda nam se istrgnuo iz ruku i odjurio blatnjavom stazom ka kući.
„Boli ga to što ovdašnji narod ne dolazi kod nas“, rekla je žena, dok smo dahćući trčali za njim. U mraku nam je zbrisao pred očima. Imao je previše kondicije za naše slabe noge.
„Je li ti sad jasno, zašto su ga bacili ovde?“ Leana je pokušavala da dođe do daha.
„Ionako će sesti za harmonijum. Muzika mu je uteha“, rekla je Dita, kada smo posustali. „Dajmo mu pet minuta slobode.“
Iz crkve se već razlegao zvuk orgulja. Pre nego što smo ušli, Dita je najpre pogledala u šiblje i premestila sekiru u travu. Psihičke smetnje, složili smo se.
Grešnik je na galeriji svirao Doorse. Na poklopcu harmonijuma je stajalo moje vino. Pridružili smo mu se u pevanju. Muzika je lepo odjekivala ispod kupolastih svodova. Alan je pogledao svoju ženu i rekao:
„Neću više da idem u Rusiju! Samostan nije za mene.“
Dita ga je zagrlila. Koncertirali smo dugo iza ponoći. Leana i ja smo uzeli papsku bulu i plešući prišli oltaru. Ispred tabernakla mi je šapnula nešto na f.
„Samo da skoknem do poljskog WC-a“, odjurio sam da proverim, da li uopšte može da mi se digne. Već sam se toliko puta izblamirao pred ženama, kada sam, već sav pečen hteo više nego što sam u datom trenutku bio sposoban, i onda dugi niz godina imao traume. Nisam želeo da se to ponovi. Dvaput sam protrljao patku i očvrsla je. Odahnuo sam i hteo da odgurnem vrata, ali se zatakla reza. Neko vreme sam udarao po vratima, a onda sam zaspao u čučavcu. U ranu zoru otkrio me je Alan. Dok me je spasavao iz ljudskih izlučevina, upitao sam ga:
„Misliš ozbiljno ono u vezi sa Rusijom?“
„Nisam rođen za sveštenika, već za pesnika“, slomio je okvir vrata.
Popeli smo se na zvonik. Svom težinom se obesio na konopac i počeo da ga vuče. Dobacio sam mu:
„Ljudi će se ljutiti.“
„Ionako me nisu voleli“, odgovorio je u prošlom vremenu.
Dakle, mislio je ozbiljno. Dao sam mu flašu. Do Leane smo se vratili zagrljeni. Legao sam pored nje. Okrenula mi je leđa.
U podne je Dita stavila na sto čorbu od crnog luka i čaj.
„Izgledaš umorno“, zagledala se u mene.
„Zbog mene sigurno nije“, Leana je povukla dug gutljaj.
„Premalo sam spavao.“
„On uvek premalo spava“, Leana je dunula u kašiku. „Idemo posle ručka.“
„Već?“
„U Zlinu me čeka hlapec,“, naglasila je poslednju reč. „A za njega ne znam!“
Opraštali smo se dugim zagrljajima. Alanu sam rekao: „Verovatno se više nikada nećemo videti“ i Diti: „Mnogo te volim!“
Napustili smo Hudobin. Leana me je odvukla do voza za Olomuc. Grad nije bio više tako simpatičan. Ni onih kurvica nije bilo pred hotelom. Samo je saobraćaj bio brži. I tiši.

Iz Zlina sam nastavio za Slovačku. Nisam više imao šta da tražim u Češkoj. Oprostio sam se od Leane, zurili smo jedno mimo drugog. Na peronu je njen hlapec nije čekao.
Proverio sam kako stojim sa novcem i rasporedio 30 evra u levi, 40 u desni, a 50 u najskriveniji džep sakoa. Obuzela me je putnička groznica. Uopšte nisam hteo da se vratim kući. Bilo je potrebno samo pametno trošiti, i mogao bih da ostanem napolju još čitavih mesec dana.
Na stanici u Bratislavi sam prvog skinheda koga sam ugledao upitao gde se nalazi kakav pametna gostionica. Uputio me je tri kilometra dalje i smestio u trolu. Nije rekao, gde da izađem. Vozio sam se do kraja. Tamo je bila neka letnja bašta, a za stolovima sve sami otrovni tipovi. Pankeri, irokezi, ćelavci, svi sa lancima i u vojničkim čizmama. Iz zvučnika je treštao death metal.
„Litar vina“, naručio sam.
Konobar u potkovanim čizmama se iskezio i otkrio srebrne zube:
„S ledom ili bez?“
„Hladno“, rekao sam.
„Ovde služimo samo borovaču i pivo“, uozbiljio se.
„Šta je to borovača?“ upitao sam.
„Rakija.“
Zverke u dvorištu su nakostrešeno motrile na mene. Na brzinu sam izbrojao njih jedanaest, i zaključio da ću morati da ih potkupim, ako želim da sačuvam glavu.
„Tri borovače i pivo za mene, i šta drugi budu hteli“, naručio sam.
Odavno nisam podnosio rakiju, ali ovog puta mi je zaista bila potrebna. Sasuo sam je u grlo, brže nego pivo. Beštije su se unele, i ni ja ih se nakon nove runde nisam više plašio. Postali smo prijatelji. Okupili su se oko mog stola. Zanimalo ih je odakle sam.
„Iz Slovenije.“
„Da si Švaba, dobio bi batine“, hvalisali su se koga su sve već isprebijali. Uglavnom su raspredali o tome. Do noći.
„U Sloveniji se“, već pošteno naliven počeo sam da istresam same laži, „niko ne tuče. Svi se držimo jedni drugih. Volimo se i pomažemo.“
„Uopšte se ne tučete?“ nije im bilo jasno.
„Ako već dođe do konflikta, pozovemo seoskog starešinu, sednemo oko logorske vatre i porazgovaramo o problemu.“
„Zajebavaš nas?“ gledali su se među sobom.
Nisu bili baš posebno inteligentni.
„Zar bih smeo“, uzeo sam ruksak i vreću za spavanje i popeo se na brdo. Obuzimao me je osećaj, da će svakog trenutka jurnuti za mnom. Kao da imam maniju gonjenja, bežao sam kroz šumu, koja je bila sve ređa. Svaki put bih se iznova našao na istoj čistini. Osvestio sam se našavši se nad ulicom. Trideset metara od letnje bašte. Vrteo sam se u krug. Ostalo mi je 50 evra. Morao sam da idem kući.
Pokupio sam vreću i u zavetrini čekao trolu. Na borovnjaču nisam smeo ni da mislim, iako me je pošteno mamila. Postepeno se navikneš da piješ svakog dana i da gluvariš bez griže savesti. Na svu sreću, nisam više imao novca. Potražio sam međunarodni voz i za nekoliko sati se našao u domaćem okruženju. Kao da sam seo u vremensku mašinu. Premešten iz snova u stvarnost. Kao da sam pucnuo prstima i probudio se iz hipnoze. Ponekad je povratak bio zanimljiviji od odlaska.

U Ljubljani sam kupio Delo i svratio u Tivoli. Nedostajao mi je slovenački jezik. Kulturni teleks je najavljivao da u KUD-u France Prešeren nastupa Leon Matek. Pozvao sam ga i on je rekao:
„Posle koncerta vino je besplatno.“
Klupe su opsedali šetači sa psima, zato sam se odvukao do potoka nad halom gde sam smestio zadnjicu na balvan i ružno gledao svakoga ko je hteo da mi se približi. Volim da imam svoj mir. Park je jedina komora u ovom gradu.
Pojeo sam paštetu, u potoku oprao zube pastom ne bih li popravio ukus u ustima i otišao na koncert. Sve stolice su bile zauzete. Seo sam na parket. Leon je kasnio pola sata.
Počeo je energično. Stare komade sam znao, nove balade mi nisu odmah legle. Uglavnom: propratili smo ga aplauzom i ispratili ovacijama. Popeo sam se na binu i terao ga:
„Zasviraj još ono...“
Nije hteo. Odveo me je do burića sa vinom i upitao: „Belo ili crno?“
„Belo“, podmetnuo sam plastičnu čašu.
Otvorio je slavinu i više mi nije bio potreban bis.
Premestili smo se za šank. Svi su ga tapšali po ramenu i hteli da ga imaju za sebe. Bili su prijatelji, ja sam bio samo poznanik. Nikoga nisam znao, zato sam ostao da stojim pored onih burića u hodniku kao neki tuđinac. Barem sam se tako osećao. Prišla mi je njegova devojka.
„Trudna?“ upitao sam je.
„Ne. Zašto?“
„Izgledaš nekako debeljuškasta.“
Udaljila se. Ne znam da li je imala 55 kila.
Prišao je brat. Leon je poslednju pesmu namenio njemu. Upitao sam ga:
„Umireš?“
„Zašto tako misliš?“
Hteo sam da izvalim nešto u vražju mater opasno, i na vreme se ugrizao za jezik. Bio sam svestan da iz mene izbija sama zloba. Bio sam težak, iako to nisam želeo da budem. U meni se, jednostavno, nastanila mrzovolja. Nijednu rečenicu nisam mogao da izgovorim, a da nekoga ne uvredim. Pokupio sam se i otišao. Lutao sam po mračnim ulicama i do jutra se lupao po čelu.

U pola šest ujutru mi je otvorila Maja, grla punog sperme. Nešto malo joj se bilo skupilo i među usnama i bradom. Obrisala se rukom. Nedavno je počela da hoda sa Benjaminom i upravo mu ga je bila popušila. Studirala je književnost. Više puta sam prenoćio kod nje. Benjamina nisam video. Najverovatnije je sav izmučen ležao u krevetu.
„Poranio sam“, bilo mi je neprijatno.
„Koliko pompina sam uradila u životu“, Maja je trčkarala po kuhinji, „za mene je to kao za tebe jutarnja kafa.“
„Kafu, doduše, ne pijem, ali takvu bih“, protrljao sam se po šlicu.
Nije se ni trgla, iako joj je bilo samo do tucanja. Neprestano je o tome pričala. Nije birala reči. Naglas bi rekla ono što pičke, verovatno, samo ćutke melju u sebi. Većina ljudi ju je smatrala čudakinjom. S vremenom su je prihvatili takvu kakva je. Nudila se samo naizgled. I oko nje se trebalo potruditi. Ništa nije bilo doneto na poslužavniku. Bila je feministkinja.
„Jeste li spremni?“ došao je Benjamin iz spavaće sobe.
„Prošle nedelje je kupio nov auto“, šapnula mi je Maja, pre nego što smo seli u mašinu. „Moraš da ga pohvališ! I sam znaš kakvi ste vi, muškarci!“
Benjamin je upalio motor, i počeo sam da piskutam, kako se brzine meko menjaju, kako je vožnja udobna, kako motor prede, a onda mi je ponestalo ideja. Posvađan sam sa tehnikom, i zato sam ponovio repertoar.
„I malo troši!“ bio je uvređen, zato što nisam otkrio glavni adut.
„Zar nije detinjast?“ sa prednjeg sedišta se podsmehnula Maja.
„Daj, začepi! Da te u subotu nisam odveo na gej paradu, i danas bi plakala zbog Berlina!“
„Tamo sam te pozvala samo zato da ne bi bio ljubomoran, kada se ližem sa pičkama!“
Maja se, između ostalog, volela da hvali biseksualnim sklonostima, iako je nikada nisam video sa nekom ženom. Lezbijke su me odavno palile. Nehotice sam naglas, čežnjivo rekao:
„Dve pičke i ja...“
„Zar nisi u celibatu?“ pecnula me je.
„Čudni su putevi gospodnji.“
Benjamina je bilo baš briga za gospodnje puteve. Imao je nov auto.
Ostavili su me u Godoviču. Stigao sam kući, otišao da se istuširam, bacio krpe u veš-mašinu i ispržio jaja. Pomislio sam kako tokom čitavog svog tumaranja po belom svetu, nisam sebi priuštio picu. Ćutke sam umakao hleb u žumance i čekao da stigne sledeći honorar.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović